Slobodan Maldini: Ideologija i umetnost, Večernje novosti 26. decembar 2015.

Dnevnik zabluda

Ideologija i umetnost

Piše Slobodan Maldini

Umetnost i ideologija če često prepliću. Umetnici koji su živeli u vremenu i društvu u kojem je ideologija bila dominantna, stvarali su pod njenim uticajem. Veza umetnosti i ideologije u velikom broju slučajeva uticala je na biografije stvaralaca, a životni putevi umetnika koji su stvarali u doba u kojem je ideologija bila osnov, često su imali nepredviđen kraj. Opisaću sudbine trojice naših ideološki različitih umetnika.

Slikar i grafičar, Đorđe Andrejević Kun (1904-1964), sin grafičkog majstora iz Vroclava, završio je štamparski zanat u Beogradu, nakon čega je nastavio da uči slikarstvo. Bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe. 1945. radi kao šef odseka za umetnost u Ministarstvu prosvete, a od 1950. je član SANU.

Slikar, likovni kritičar i arhitekta Branko Popović (1882-1944) završio je Tehnički fakultet u Beogradu. Studirao je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Izlagao je na izložbama u Parizu, Londonu, Veneciji. Kao učesnik u Balkanskim ratovina ranjen je kod Kumanova, a za hrabrost u Prvom svetskom ratu dobio je francuski orden Legije časti. Zagovornik demokratije, 1941. učestvovao je u izradi "Srpskog civilnog plana" sa srpskim intelektualcima (Čajkanovićem, S. Stefanovićem i dr.). Iste godine biva zatvoren u logor na Banjici. Uspeo je da se izvuče i vrati na funkciju dekana Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Srećan i ozaren zato što je dočekao oslobodioce, na dan ulaska partizana u Beograd 1944. Popović je uhapšen od nove vlasti. Prema jednom svedočenju, islednik je počeo da vređa Branka, koji je zbog toga ustao i udario mu šamar. Islednik je zatim izvadio pištolj i ubio ga. Popovićevima je konfiskovana kuća u Knez Mihailovoj 24, a supruga sa decom je izbačena na ulicu. U kuću se odmah uselio Brankov dugogodišnji "prijatelj" Đorđe Andrejević Kun. U novom stanu, Kun je priredio prijem za tada ugledne slikare, na kojem se pohvalio da "piju iz čaša Branka Popovića".

Desimir Žižović Buin (1920-1966), samouki slikar i strip crtač, završio je četiri razreda škole. U vreme Drugog svetskog rata bio je pripadnik kraljevske otadžbinsk vojske, gde je ilustrovao listove "Mladi Ravnogorac" i "Ravnogorski borac". Kada su ga partizani zarobili, navodno, streljanja ga je pomilovao Đorđe Andrejević Kun. Posle oslobođenja, 1944. Buin je u Kunovoj radionici izrađivao portrete Tita i Staljina. Autor je edicije "Mirko i Slavko", stripa o dečacima- partizanima koji se bore protiv "naivnih i glupih Nemaca" (na slici). Sa 200.000 štampanih primeraka po jednoj epizodi, bio je to najtiražniji strip u Jugoslaviji. U ovom kultnom komunističkom blokbasteru partizani su pobili više Nemaca nego što ih je kročilo u našu zemlju, ali nisu ubili nijednog četnika. Sam Buin je izjavio da su "Mirko i Slavko" nastali po uzoru na grafike Đorđa Andrejevića - Kuna.

Slobodan Maldini: Anatomija urbanizma

Dnevnik zabluda

Anatomija urbanizma

Piše Slobodan Maldini

Institucija konkursa u arhitektonskom i urbanističkom projektovanju kod nas je zaboravljena. Ne sećam se kada je poslednji put bio objavljen neki urbanistički konkurs. Gradovi u Srbiji se razvijaju na osnovu urbanističkih planova koje donose državne institucije, bez konkursa i učešća strukovnih organizacija. Pritom, ne postoje alternativna rešenja na osnovu kojih bi bilo moguće izvršiti analizu kvaliteta izrađenih urbanističkih planova. Nekada su organizovani konkursi za projektovanje svakog pojedinačnog bloka na Novom Beogradu. Danas, na projekte utiču investitori, namećući svoj interes ispred društvenog. Ali, kakva je anatomija stanja u našem urbanizmu?

Ako analiziramo proces urbanističkog planiranja kod nas, uočavamo karakteristike koje odvajaju praksu planiranja od potreba društva. Nije nepoznato da je urbanističko planiranje kod nas u suštini realizacija interesa pojedinaca i grupa investitora, a da malo ima veze sa stvarnim potrebama stanovnika. Počev od izrade generalnih planova, sve do planova detaljne regulacije, jasno je da oni ne zastupaju interese građana. Generalni urbanistički planovi se ne sprovode po principu potrebe razvoja gradova, već po logici kapitala investitora. U cilju sprovođenja te logike, ograničavaju se pojedine zone gradnje i njihovo moguće širenje, dok se u drugim zonama predviđaju objekti neumereno velike površine i spratnosti. Cilj takvog planiranja je špekulisanje građevinskim zemljištem u svrhu ostvarenja povoljne poslovne situacije za račun preduzimača. Prilikom izrade regulacionih planova, u njima sve manje učestvuju građani, ali su istovremeno u tom procesu redovni "savetodavci" investitori, koji se pojavljuju u urbanističkim zavodima gde sufinansiraju izradu planova. Naravno, to im omogućuje da povećaju vrednost zemljišta čiji su vlasnici ili potencijalni kupci i tako ostvare visok profit.

Urbanističko planiranje naših gradova odavno nije rukovođeno razvojem, već isključivo interesom preduzimača, a zatim i ličnim interesom onih koji odlučuju u tom procesu. Tu nema mesta za urbanistička pravila, već se radi isključivo o novcu. Da ne spominjem anatomiju kapitala onih koji proteklih decenija ulažu u gradnju kod nas. Do danas, još niko nije izvršio analizu naše novoizgrađene urbane strukture na način da je evidentirao hiljade "legalnih" objekata na kojima su premašena urbanistička ograničenja po spratnosti i površini. Ova analiza dovela bi do iznenađujućeg zaključka: da su urbanistička ograničenja u većini premašivali određeni investitori i arhitekti i da im je to dozvoljavano. Daljom analizom, utvrdila bi se njihova veza sa: vladajućim gradskim strukturama, komisijama za urbanizam i dr. Posebne veze oni imaju sa pojedinim političkim strankama, sve do pripadnosti uticajnim grupama moćnika koje ne priznaju urbanistička pravila. 

Slobodan Maldini: Beograd na obalama, Večernje novosti, 12. decembar 2015.

Dnevnik zabluda

Beograd na obalama

Piše Slobodan Maldini

U toku je realizacija najznačajnijeg urbanističko-arhitektonskog projekta naše prestonice, Beograda na vodi. Na tzv. Savskom amfiteatru koji obuhvata prostor desne obale reke Save na mestu pre njenog uliva u Dunav, treba da nikne novo urbano jezgro srpske metropole. Oko ovog projekta već nekoliko godina vode se polemike, a arhitekti bezuspešno pokušavaju da zaustave njegovu realizaciju, smatrajući ga neodgovarajućim i štetnim. Međutim, problem silaska Beograda na reke ne odnosi se samo na Savski amfiteatar i ne traje samo nekoliko godina, koliko traju pripreme za realizaciju Beograda na vodi. Ovaj problem obuhvata i levu obalu Save, kao i obale Dunava. Ali, zbog čega Beograd do danas nije "sišao" na obale reka i zašto Savski amfiteatar do danas nije urbanizovan?

Po završetku Drugog svetskog rata, umesto spuštanja starog gradskog jezgra na obalu Save, doneta je odluka o podizanju Novog  Beograda, na mestu ušća dve reke. Prvu urbanističku skicu Novog Beogrаdа urаdio je аrhitektа Nikolа Dobrović. Njegov rаd, zasnovan nа urbanističkim principimа arhitekte Le Korbizijea, poslužio je kаo osnovа zа rаspisivаnje urbanističkog konkursа. Godine 1946. Ministarstvo građevina je postavilo zahtev da centralna zona budućeg Novog Beograda bude planirana na Ušću, na mestu zgrade Centralnog komiteta, umesto na Savskom prospektu, kako je to predviđao Dobrovićev plan rekonstrukcije grada. Ova izmena promenila je celokupnu koncepciju urbanističke postavke Novog Beograda, čija veza sa starim gradom više nije bila urbanistička, već je zasnovana na povezanosti starog grada sa zgradom CK. Ponuđeni predlozi na konkursu za urbanističko rešenje Novog Beograda 1947. zadržali su mostove prema starom gradu, a njihovi pravci su se po prelasku reke prelamali u novu, ortogonalnu matricu. U tim uslovima, Savski amfiteatar je ostao prostor „između“ dve odvojene urbane strukture i nikada nije suštinski povezao Novi i stari Beograd. Zato do danas nije izgrađen.

1967. godine raspisan je konkurs pod ambicioznim nazivom "Beograd kao Njujork", koji je privukao medijsku pažnju. Među rešenjima prispeo je rad Stojana Maksimovića i Borka Novakovića. Oni su centar grada zamislili na futuristički način: u njega su smestili visoke nebodere, saobraćajnice na više nivoa, odvojene od pešačkih zona. Njihov projekat predstavljao je snažan kontrast u odnosu na istorijsko jezgro grada i nije korespondirao sa postojećom urbanom strukturom, već joj se nametao. 1975. godine Miloš R. Perović je sa saradnicima izradio urbanistički projekat Savskog amfiteatra u kojem su funkcionalno povezane obadve obale Save (na slici). I danas, to je celovito rešenje koje povezuje staro gradsko jezgro sa Novim Beogradom, kvalitetnije od novog plana Beograda na vodi. Šteta što je ova ideja povezivanja dve obale Save zaboravljena. 

Slobodan Maldini: Kolekcionari, Večernje novosti, 5. decembar 2015

Dnevnik zabluda

Kolekcionari

Piše Slobodan Maldini

Najznačajniji beogradski muzeji već godinama ne rade. Narodni muzej je pred skupom rekonstrukcijom, Muzej savremene umetnosti je upao u neizvesnu reparaciju, Muzej grada Beograda čeka useljenje u istorijsku zgradu. Neophodni građevinski radovi premašuju naše današnje ekonomske mogućnosti. U državnom budžetu kultura je premalena stavka, a otkup umetničkih dela nije dovoljan niti se sprovodi racionalno. Nedavni otkup video rada "Ispovest" Marine Abramović za 100.000 dolara predstavlja iznenađenje. Poznajući rad velike umetnice, ubeđen sam da bi ona ovo delo, kao i mnoga druga, rado poklonila našoj zemlji, da je samo na pravi način bila zamoljena.

U nedostatku akcije države i muzejskih institucija, naša sredina je okrenuta individualnim ljubiteljima umetnosti - kolekcionarima. Oni su ostavili dubok trag u našoj kulturi, ali o njima se danas nedovoljno zna. Prvi značajan srpski kolekcionar je knez Pavle Karađorđević. Zahvaljujući njemu, u Beograd je stigla prva kolekcija inostrane moderne umetnosti. Umetnine je nabavio uz pomoć Milana Kašanina, s kojim je aprila 1935. osnovao Muzej, jedan od najznačajnijih za srpsku umetnost. Erih Šlomović je svoju zbirku slika izgradio na osnovu prijateljstva sa francuskim trgovcem i kolekcionarom umetnina Ambrozom Volarom. Nakon nenadane smrti Volara 1939. Šlomović je deo slika (200) pohranio u trezor pariske banke, a deo (429 ili 300) uputio u Kraljevinu Jugoslaviju. Nakon nestanka Šlomovića u ratnom vihoru, kolekcija je na kraju dospela u Narodni muzej. Joca Vujić iz Sente je veći deo svog novca posvetio sakupljanju najvrednijih dela srpskih slikara perioda romantizma i bidermajera XIX veka. Njegova arhivska građa sadrži više od 300 slika. Kolekcija se nalazi u Narodnom muzeju. Pavle Beljanski, diplomata i kolekcionar, svoju zbirku je poklonio Novom Sadu. Ona sadrži 185 dela 37 autora, pretežno iz perioda između Prvog i Drugog svetskog rata. Novosađanin Đuro Popović poseduje jednu od najbogatijih umetničkih zbirki srpskih majstora. U njoj se nalazi oko 1.000 izuzetnih dela srpskog slikarstva. Kolekcija Vujičić je privatna zbirka srpske umetnosti 20. veka sa sedištem u Beogradu. U kolekciji je zastupljeno više od 200 autora sa preko 500 umetničkih dela. Milutin Popović je svoju kolekciju izgradio kupujući slike u Prodajnoj galeriji Beograd. Kolekcija Trajković je privatna umetnička zbirka likovnih dela druge polovine 20. veka i početka 21. veka. U njoj je zastupljeno oko 150 autora sa oko 1.000 dela. Osnivanjem Muzeja i Magacina Macura u Novim Banovcima (na slici), Vladimir Macura je 2008. godine uveo na domaću umetničku scenu privatno kolekcionarstvo kao ozbiljnu muzejsku kategoriju. Sledila ga je Madlena Cepter osnivanjem Cepter muzeja u Beogradu 2010. Verujem se da će njihovim stopama poći i drugi srpski kolekcionari.

Slobodan Maldini: Zaštita spomenika kulture, Večernje novosti, 28. novembar 2015.

Dnevnik zabluda

Zaštita spomenika kulture

Piše Slobodan Maldini

Predsednik muzeja Luvr sačinio je plan zaštite spomenika kulture u svetu koji se nalaze pod pretnjom terorista. Plan je reakcija na devastaciju spomenika od strane ID-a i "pokušaj odbrane zajedničkog ljudskog nasleđa". Pod pretpostavkom da finansiranje ID-a u značajnoj meri pokriva prodaja ukradenih umetničkih artefakata, francuski plan sadrži ideju da ova zemlja ponudi "azil" za sve artefakte koji se nalaze pod pretnjom krađe i uništenja. Pod kapom "zaštite od terorista", u Francusku bi se slila brojna svetska kulturna i istorijska blaga. Treba napomenuti da je Luvr, poput nekih drugih evropskih nacionalnih zbirki i muzeja, stecište brojnih istorijskih umetnina koje su tokom istorije otete i opljačkane iz mnogih zemalja. Ali, kakvo je stanje sa zaštitom kulturnih dobara kod nas?

O zaštiti našeg kulturnog nasleđa treba da brinu zavodi za zaštitu spomenika kulture. Njihova uloga je da sačuvaju, konzervišu ili rekonstruišu sva naša kulturna dobra. Međutim, stanje zaostavštine spomenika kulture je sve gore. Spomeničko nasleđe nestaje, urušava se, artefakti se gube. Arheološka nalazišta, zgrade i drugi spomenici se upropaštavaju i ruše zbog trenutnih i sitnih interesa pojedinaca. Za to do danas još niko nije ozbiljno odgovarao.

Istorija uništavanja našeg kulturnog nasleđa je duga, a primeri su mnogobrojni. Tragove propasti kulturnih spomenika, pa i celih gradova, pronalazimo na svakom mestu. U novijoj istoriji, srpski gradovi su doživeli urbani sunovrat koji je unazadio njihov izgled. Mnogi vredni arhitektonski objekti koje je trebalo sačuvati srušeni su ili brutalno rekonstruisani. Ambijentalno vredne celine, ulice i stari kvartovi su promenili svoj karakter. Stara Čubura, Dorćol i Neimar danas su nepovratno uništeni rušenjem i nezakonitom gradnjom. Među eklatantnim primerima su Dečja klinika u Tiršovoj ulici arhitekte Milana Zlokovića (na slici), novokomponovane dedinjske vile, projekat stambenog kompleksa "Beko" na Kalemegdanu,  tzv. "arhitektura kioska" i "privremena gradnja". Mnoge crkve, posebno na području Vršca i Zrenjanina, uništene su nestručnim i nezakonitim građevinskim radovima. Ranohrišćanska bazilika kod Bele Palanke uništena je zbog prolaska trase auto puta. Kompleks manastira Valjevska Gračanica je ruiniran zbog izgradnje veštačkog jezera. U selu Šopić pop bagerom saminicijativno ruši crkvu iz 1869...

Najveći upropastitelji i odgovorni za nestanak našeg kulturnog dobra su zavodi za zaštitu spomenika kulture, posebno u Beogradu i Nišu, ali i drugim gradovina. Njihovi "stručnjaci" ne prepoznaju objekte vredne zaštite i olako daju saglasnosti na rušenje kulturnih spomenika, bez ikakvih konsekvenci. Jer, naši "zaštitari" nisu sposobni da vrednuju graditeljsko nasleđe, niti da izrade jasan stav na osnovu kojeg bi zaštitili nacionalno kulturno blago.

Slobodan Maldini: Rušenje i arhitektura, Večerje novosti, 21. novembar 2015.

Dnevnik zabluda

Rušenje i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Tokom hiljadugodišnje istorije ljudi su gradili u želji da unesu red u prostor u kojem borave. Iza sebe su ostavili izvanredno graditeljsko nasleđe koje svedoči o visokim dometima kultura. O neverovatnoj civilizaciji Starog Egipta svedoče ostaci arhitekture, antički Rim nam je danas poznat po ostacima Koloseuma ili Foruma.  Ali, uporedo sa građenjem, u istoriji ljudskog društva prisutno je i rušenje. Najlepši arhitektonski objekti su rušeni zbog ratova i smene vlasti. Arhitektura na našem tlu je trpela teška razaranja, kada su nestala vredna dela naše kulture. Međutim, poražavajuća je činjenica da smo i danas, u mirnodopskom periodu suočeni sa nestajanjem vrednih arhitektonskih spomenika. Svedoci smo rušenja antologijskih građevina, a razlog tome nisu ratni sukobi, već ekonomski interesi i nedorečenost zakona koji dozvoljavaju da kulturno vredna arhitektonska dela budu uništena. Navešću samo nekoliko primera.

Nedavno je srušena čuvena benzinska stanica "Dejton" na Novom Beogradu (na slici), jedan od neformalnih simbola Novog Beograda. Ovu građevinu, prepoznatljivu po izvanrednoj arhitekturi, podiglo je preduzeće "Jugopetrol" 1995. po projektima arhitekte Marija Jobsta. Da bi uopšte dobio dozvolu da izgradi benzinsku pumpu na ovom mestu, "Jugopetrol" je morao da obezbedi estetski vrhunski arhitektonski projekat. Neobičnom i transparentnom sinusoidnom nadstrešnicom koja pokriva ceo objekat, stvoren je koloritni i lepršavi arhitektonski dragulj koji se danas nalazi u svim antologijama srpske arhitekture. Na njegovom mestu biće podignuta bezlična tipska benzinska stanica, što je nedopustivo za ovu elitnu lokaciju.

Još jedna, impozantna zgrada ambasade Nemačke u Ulici Kneza Miloša srušena je do temelja. Ovu antologijsku zgradu izvanredne arhitekture projektovao je 1970. arhitekta Bogdan Ignjatović. Zbog jedinstvene konstrukcije i estetike arhitekture natur betona, ona je prepoznatljiva u istoriji beogradske arhitekture i teško da će biti zamenjena jednako ekspresivnim arhitektonskim objektom. Povodom rekonstrukcije stare zgrade preduzeća "Jugodrvo" pored beogradskog Narodnog pozorišta u ulici Vase Čarapića pokrenuta je peticija za očuvanje  arhitektonskih i ambijentalnih vrednosti ove građevine. Nažalost, njenom rekonstrukcijom je sagrađen hotel "Meriot" sa "zlatnom fasadom", vrhunac kiča i oličenje neukusa, zbog kojeg naša arhitektonska struka treba da se stidi.

Nasuprot srušenim vrednim arhitektonskim objektima, kod nas opstaju hiljade bespravno sagrađenih, nadzidanih, uništenih zgrada. Ova čuda graditeljske nepismenosti nema ko da sruši, rekonstruiše i izmeni, jer za to ne postoji ekonomski interes. Danas se donose zakoni kojima se omogućuje da ove arhitektonske ruine budu legalizovane, zbog čega naši gradovi sve više estetski tonu, postajući urbani slamovi.

Slobodan Maldini: Oteto kulturno blago, "Večernje novosti", 14. novembar 2015.

Dnevnik zabluda

Oteto kulturno blago

Piše Slobodan Maldini

U novijoj istoriji, Srbija je prošla kroz brojne ratove. Oni su ostavili dubok trag u našoj kulturi. U njima smo izgubili veliki broj kulturno-istorijskih spomenika, kao nijedna država u regionu. Naši vredni spomenici su uništeni u granatiranju, bombardovanju, ili su oteti i odneti iz zemlje. Imao sam priliku da vidim tzv. "Minhenski psaltir", najraskošniju srpsku rukopisanu knjigu iz 14. veka. Nju je tokom Velikog bečkog rata 1688. oteo jedan bavarski oficir iz fruškogorskog manastira Privina glava. Danas je ona deo kolekcije Bavarske biblioteke iz Minhena. "Nikoljsko jevanđelje" iz 13. veka (na slici), vlasništvo manastira Nikolje kod Ovčar banje, dospelo je u posed irskog kolekcionara Čestera Bitija, a nakon njegove smrti predato je Republici Irskoj.

Tokom austrougarske ofanzive 1915. austrijska vojska je gađala Beograd artiljerijom najvećeg kalibra. U granatiranju je stradala zgrada Narodnog muzeja, gde su uništene brojne slike i skulpture, kao one Roksandića i Meštrovića. Za vreme okupacije grad je opljačkan, a pod plaštom rekvizicije iznošeno je sve što je bilo vredno, čak i državna arhiva. U tim vremenima nestale su čuvene slike Paje Jovanovića, ikone i crteži. Sudbina ovih umetnina nije poznata. Prilikom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941., srušena je i Narodna biblioteka Srbije. Tom prilikom izgorelo je najmanje 300.000 knjiga, više od 1.000 srednjovekovnih rukopisa i neprocenjive štampane knjige. Za vreme vladavine Ante Pavelića u Hrvatskoj je uništeno i opljačkano oko 460 srpskih crkava. Ukradene su neprocenjive ikone, knjige i arhive. Iz srpskih crkava i manastira na teritoriji NDH opljačkano je 40 vagona crkveno-umetničkih dragocenosti. U Srbiji, nacisti su sistematski i masovno otimali umetničko blago bogatih Srba i Jevreja. Ove dragocenosti su prodavane u Nemačkoj po bagatelnim cenama i završavale u državnim i privatnim kolekcijama. Tokom rata u Hrvatskoj devedestih, iz pravoslavnih crkava i manastira nestalo je oko 7.000 ikona, uništen je veći deo pravoslavnih artefakata, najveći deo srpske spomeničke građe i oko 3.000 spomenika među kojima su mnogi vezani za antifašističku borbu Srba. Deo tog kulturnog blaga završio je u privatnim kolekcijama. Tokom pogroma 2004. na Kosovu je uništeno 35 pravoslavnih manastira. Za vreme vladavine međunarodnog protektorata na Kosovu razoreno je oko 150 srpskih pravoslavnih objekata, od kojih je 30 iz 13. ili 14. veka. Ukradeno je više od 10.000 ikona i artefakata iz srpskih riznica. Sličan umetnički genocid nije zapamćen u novijoj istoriji. Veliki deo ovog neprocenjivog blaga završio je na ilegalnom tržištu.

Krajnje je vreme da naša država zatraži svoje kulturno blago koje se danas nalazi u posedu drugih zemalja, među kojima su i one koje nam danas drže lekcije o zaštiti kulturnog dobra na Kosovu.

Slobodan Maldini: Muzej Srbije, Večernje novosti, 7. novembra 2015.

Dnevnik zabluda

Muzej Srbije

Piše Slobodan Maldini

Živimo u doba pada zapadne civilizacije. Na svetskoj sceni, prisutan je biznis vođenja rata. Svaka i najmanja prilika se ne propušta, jer je rat danas najprofitabilniji. Kada moćnici svoju pažnju usmere na jednu državu, ustremljuju se i uništavaju njenu celokupnu strukturu: ekonomiju, politiku, istoriju. Po pravilu, ovaj biznis se skriva iza maske "demokratije" koju oni nameću zemljama - žrtvama. U cilju "uterivanja zapadne demokratije", naša zemlja, izmučena decenijskim ratovima i embargom, poražena je ekonomski i vojno. Izgubila je teritorije, ljude, privredne resurse i kulturna bogatstva. Danas trpimo strana nametanja i ultimatume radi tobožnjih  "civilizovanja" i "evropeizacije" našeg društva. 

I dok se Evropa raspada pod naletom izbeglica iz ratom zahvaćenog Bliskog Istoka, Srbija pokušava da nastavi svoj razvojni put, ometen beskonačnim uslovljavanjima i pretnjama sa Zapada. U ovako teškim vremenima, kulturni razvoj naše zemlje je usporen, naročito zato što sami na taj razvoj ne možemo da utičemo. Srpski manastiri na Kosovu danas su izvan domašaja države i teško ih je zaštititi. Naše istorijske svetinje u Hrvatskoj, poput Jasenovca, drugog istorijski najznačajnijeg srpskog grada jer je tu pokopano 700.000 Srba, danas su teško dostupne. Zbog svega, više je nego neophodno da sačuvamo svoj nacionalni identitet. A on se čuva tako što se konstantno neguje sećanje na kulturna istorijska dobra i ljude koji su dali izvanredan doprinos civilizacijskom razvoju našeg naroda.

Da bi sačuvali svest o našoj bogatoj kulturnoj istoriji, predlažem izgradnju Muzeja Srbije, institucije koja će čuvati i razvijati sećanje na naše civilizacijsko blago. Kao nacionalna kulturna ustanova, Muzej Srbije će predstaviti najvrednije srpsko istorijsko nasleđe, uključujući i ono izvan Srbije - crkve, manastire i vredne spomenike kulture na Kosovu: Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, manastir Hilandar na Svetoj Gori, naše istorijske spomenike u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni. U muzeju će biti predstavljeni i najznačajniji Srbi, oni koji su ostavili trag u ljudskom rodu, poput Tesle, Pupina i drugih predstavnika nauke, kulture i umetnosti, sporta, politike. 

Još 1990-tih radio sam projekte za Muzej Srbije koji bi se nalazio u adaptiranoj, danas napuštenoj i nezavršenoj zgradi Muzeja revolucije na zelenoj površini nedaleko od Palate Srbije na Novom Beogradu. Ovu građevinu (na slici) projektovao je 1961. arhitekta Vjenceslav Rihter, ali usled nedostatka sredstava nije došlo do njenog završetka. Danas se na toj elitnoj lokaciji nalazi napušteno gradilište sa podignutom prizemnom etažom, koju je potrebno završiti. Novac za gradnju može da bude obezbeđen van državnog budžeta, donacijama privrednika i institucija u zemlji i inostranstvu, a radove bi izveli domaći građevinari.

Slobodan Maldini: Muljanje i češljanje

Dnevnik zabluda

Muljanje i češljanje

Piše Slobodan Maldini

Ministar kulture Tasovac prekinuo je spiralu beznađa koja je zahvatila rekonstrukciju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, rečima: "Gospodo, što ste muljali, muljali ste! Nema više!". Obećao je da će se očešljati ukoliko rekonstrukcija ne bude izvršena u roku, a na zgradu je postavljen časovnik koji odbrojava vreme do završetka radova 20. oktobra 2015., na 50. godišnjicu postojanja muzeja. U međuvremenu, rok je prošao. Poziv na "otvaranje" Muzeja u novom ruhu uputila je javnosti Nezavisna kulturna scena Srbije, mada je jasno da od rekonstrukcije zdanja u dogledno vreme nema ništa. Ostaje problem iznosa 6,5 miliona evra koje je država prenela muzeju za posao koji nije obavljen. Ali, kako se upravlja kulturnim dobrima u bogatim društvima i zašto je muzeju i odgovornima u našoj kulturi hitno potrebno "češljanje"?

Izgradnju i rekonstrukciju društveno značajnih objekata u oblasti kulture bogata društva sve ređe finansiraju sredstvima iz državnog budžeta. Ovaj vid finansiranja odavno je napušten, iz prostog razloga što čak i bogate države ne opredeljuju svoja sredstva u projekte koji nisu ekonomski isplativi i predstavljaju nepotreban trošak za državu, pogotovo tokom buduće eksploatacije. Umesto ulaganja u nerentabilne objekte, države ovakve projekte pridružuju drugim, profitabilnim. Beograd je upravo propustio jedinstvenu priliku da izgradi nov Muzej savremene umetnosti, Nacionalnu operu i zgradu Filharmonije. Bilo je dovoljno da ove projekte priključi planovima za izgradnju Beograda na vodi i njihovo finansiranje prepusti investitorima koji će na izgradnji Beograda na vodi zaraditi. Jer, projekti iz kulture se realizuju sredstvima developera i donatora, a ne novcem iz siromašnog državnog budžeta.

Međutim, koliku vrednost ima 6,5 miliona evra u Srbiji? Ako pitamo izvođače rekonstrukcije Muzeja, odgovoriće da im je taj iznos nedovoljan. Ali, ako analiziramo finansijsku računicu iskusnog preduzimača, vidimo da je u Beogradu za gradnju 1 kvm stana potrebno najviše 400 evra. U unutrašnjosti, gde se stanovi prodaju za 700 evra/kvm taj je iznos 300 evra. Po toj ceni, moguće je za 6,5 miliona izgraditi čak 21.600 kvm stambenih objekata, sve sa temeljima, krovovima, instalacijama, kupatilima, liftovima. Kada sam 1980-tih i sam vodio obnovu izgorelog Studentskog kulturnog centra u Beogradu (na slici), taj restauratorski posao, neuporedivo kompleksniji od rekonstrukcije muzeja, koštao je mnogo manje nego što je na pr. 2000-tih plaćeno samo za projekte rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu. Restauraciju SKC-a radili su akademski umetnici a ne dunđeri, a svaki umetnik bez posla, kojih je i danas veliki broj, bio je dobrodošao. Među mnogima, tu su radili: slikar Tahir Lušić (Alter Imago), vajar Ratomir Kulić (Verbumprogram), arhitekta Mustafa Musić i ja (grupa MEČ).

Dnevnik zabluda

Virtuelna arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Savremeno doba karakteriše prisustvo virtuelne stvarnosti. Svuda oko nas nalaze se elektronski uređaji - mobilni telefoni, računari, televizori, internet - pomoću kojih ostvarujemo konstantnu i svakodnevnu vezu sa tzv. virtuelnim svetom. Generacije mladih ljudi okrenute su novim informatičkim sistemima putem kojih grade  i razvijaju imaginarnu stvarnost. Kada uključimo računare i prikopčamo se na internet, počinjemo svoju vezu sa beskrajnim svetom informacija. A u tom svetu vladaju druga pravila i u njemu je sve moguće. Međutim, ponekad se dešava da se ljudi okrenu virtuelnoj realnosti i zamene je za onu svakodnevnu. Jer, u ulepšanoj slici života nema dnevnih problema: u njoj ne vlada ekonomska kriza, besparica, nedostatak posla. Jednom rečju, u virtuelnoj slici stvarnosti život može da bude idealan.

U našoj arhitekturi sve više je prisutna virtuelna stvarnost. U situaciji kada je nacija toliko osiromašena da ne može ni da održava prosto funkcionalno stanje sadašnjeg građevinskog fonda, najjednostavnije je okretanje prema virtuelnoj arhitekturi. Predstavljena putem lepih slika, maketa, računarskih prostornih modela, takva arhitektura zadovoljava potrebu našeg čoveka da veruje u progres i opšti napredak društva, koji je vidljiv na planovima za gradnju velelepnih objekata. A ovakav poriv u srpskom narodu prisutan je na svakom koraku. Čak i oni koji žive u krajnjoj oskudici, grade začuđujuće velike "kuće na sprat", koje najčešće ostavljaju nedovršene. Oni sa dubljim džepom, koji rade u inostranstvu, grade u svojim rodnim selima "palate", bacivši mala bogatstva u te kuće u kojima ne žive. Danas smo svedoci državnog planiranja predimenzionisanih i nefunkcionalnih urbanih centara poput Beograda na vodi. Tim planovima se našem narodu, koji nema novca ni za golu egzistenciju, predstavlja virtuelna slika raskoši i bogatstva. Naravno, kao u svakoj virtuelnoj stvarnosti, ova "mesta iz bajke" nisu namenjena širokin narodnim masama. Za njih, ovaj svet je poput poslepodnevne latinoameričke serije na trećerazrednom tv kanalu, čijim se čarima sirotinja zaneseno prepušta u želji da zaboravi sopstvenu bedu.

Međutim, veoma je opasno kada slike gradova iz mašte koji su "sagrađeni" u 3d modelima računarskih video igrica (na slici) prerastu iz virtuelnog modela u stvarnost. Tada se gubi granica između fikcije i realnosti, odnosno igre i života. U projektima virtuelne arhitekture nastalim na osnovama ovakvih video igara sve je moguće, pa čak i izgradnja svetski velelepnih i skupih urbanih četvrti, kao i ekskluzivnih replika istorijskih gradskih jezgara. Razvijanje društva na slikama iz mašte kreatora video igrica odvlači pažnju od stvarnih nedaća koje imaju žitelji naših gradova, a to su: opšta beda i degradacija, besparica, socijalna nesigurnost, nezaposlenost, neobrazovanost.

Slobodan Maldini: Seobe, Večernje novosti, 10. oktobar 2015.

Dnevnik zabluda

Seobe

Piše Slobodan Maldini

Svedoci smo velikih demografskih promena na evropskom tlu. Usled ratnih razaranja i opšte nestabilnosti u zemljama Bliskog istoka a naročito u Siriji, migrantski talas je zapljusnuo Evropu. Proteklih dana kroz našu zemlju prošlo je više od 200.000 izbeglica koji su se uputili prema Nemačkoj i drugim visoko razvijenim zemljama severa Evrope. I dok naši susedi podižu barijere i zatvaraju granice, Srbija se trudi da migrantima bar ne otežava prolaz kroz našu zemlju. Međutim, zbog čega se Srbija toliko razlikuje od drugih zemalja u okruženju o udnosu prema migrantima?

U svojoj prošlosti, Srbi su mnogo puta doživeli da budu migranti. U novijoj istoriji, prva Velika seoba Srba odigrala se 1690. godine. Tokom Velikog bečkog rata, kada je austrijska vojska oslobodila Ugarsku i Srbiju od Turaka, Srbi su se priključili austrijskoj vojsci. Ali, kada se austrijska vojska povukla iz Srbije, zajedno sa njom usledila je migracija Srba sa teritorije pod upravom Osmalija. Pod Pećkim patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem oko 37.000 srpskih porodica prešlo je u Austriju. Tada je u Srbiji opustelo oko 360 sela. Srbima u Austriji odobrena je crkveno-školska autonomija i dozvoljeno im je da se nasele sve do Budima i Komorana. Nakon što je Turska povratila izgubljene teritorije u Srbiji, Srbi su 1740. na čelu sa patrijarhom Arsenijem IV Jovanovićem krenuli u drugu seobu u Austriju. Posledice seoba su pustošenje srpskih naselja u centralnoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji i trajno naseljavanje našeg stanovništva na području današnje Mađarske i Vojvodine. Srbi koji su u ove krajeve došli pod pritiskom Turaka podigli su i obnovili brojne srpske manastire i crkve na prostoru Vojvodine, Slavonije, čak i u severnoj Mađarskoj.  Po doseljenju Srba u Vojvodinu, ubrzo je formirana građanska klasa koja je živela novim, građanskim stilom života. U to vreme grade se brojne svetovne javne zgrade: magistrati i gradske palate, škole i kulturne institucije. U isto vreme, zbog odliva stanovništva broj srpskog življa na Kosovu i Metohiji se drastično smanjio, a Albanci iz planinskih područja Malesije spuštaju se u plodne doline Metohije u kojima su do tada živeli Srbi. Nakon migracija, srpski etnički centar se seli iz starih područja Raške, Stare Srbije i Kosova i Metohije u Vojvodinu, a kasnije i u Šumadiju.

Za vreme Dugog svetskog rata, Srbija je bila utočište brojnim Srbima preko Drine, ali i Hrvatima, Muslimanima i drugim narodnostima. U kolonizaciji posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu je doseljeno oko 250.000 Srba sa područja Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Oni su se nastanili u 114 vojvođanskih gradova i sela. Krajem devedesetih, Srbija je imala više od milion novoregistrovanih izbeglica u 640 kolektivnih centara. Samo tokom operacije "Oluja" iz Hrvatske je u Srbiju 1995. izbeglo za nekoliko dana 250.000 Srba.

Slobodan Maldini: Kultura i istorija, Večernje novosti 3. oktobqr 2015.

Dnevnik zabluda

Kultura i istorija

Piše Slobodan Maldini

Kultura je stanje uma. Da bi pojedini narodi opstali, treba da neguju svoju kulturu, posebno njen deo koji čuva kolektivno istorijsko sećanje. U današnjim izuzetno teškim vremenima, svakoj naciji je prioritet da sačuva svoju istoriju, etiku i integritet. Kritička prema neproverenim ili ideološki opterećenim obrascima prošlosti, društva koja neguju kulturu u mogućnosti su da izgrade pravilan odnos prema istoriji. Jer, istorija je promenljiva kategorija, a "istorijska istina" često nije ista kod različitih nacija. Sliku prošlosti je moguće falsifikovati. Neke države u našem okruženju manipulišu istorijskim podacima, prikrivajući jedne a naglašavajući druge. Određene činjenice o istorijskim događajima one čuvaju, dok druge brišu iz kolektivne svesti, iskrivljuju ili zaboravljaju. Upravo u tim segmentima istorije, kada posle dužeg protoka vremena nije moguće sačuvati u sećanju naroda svest o bitnim događajima iz prošlosti, pomaže kultura.

Srbija je zemlja koja se suočava sa svojom prošlošću, bilo da je ona herojska ili je u nekom periodu bila sramna. Za razliku od naših suseda, predstavnici Srbije poklonili su se žrtvama, pogotovo stradalim tokom raspada Jugoslavije, bez obzira na njihovu nacionalnost i versku pripadnost. Odlasci naših čelnika u Srebrenicu čin su prevazilaženja teškog istorijskog bremena. Iako ne treba da živi u prošlosti već da se okrene budućnosti, naš narod treba da sačuva sećanje, posebno na periode svog velikog stradanja. A to je moguće stalnim obrazovanjem mladih generacija i podsećanjem na teška poglavlja naše istorije. Razvijanjem kolektivne svesti o prošlosti i negovanjem kulture sećanja, pamtićemo važne događaje u istoriji koje bi neki drugi narodi želeli od nas da zaboravimo. Iako među pobednicima, Srbija je iz Prvog svetskog rata izašla bez 1,2 miliona stradalog stanovništva. Ljudski gubici bili su daleko veći od bilo koje zaraćene strane i iznosili čak 28 odsto ukupnog stanovništva. Godinu 1918. nije dočekalo 58 odsto muškaraca u Srbiji. Ali, najveći pogrom Srbi su doživeli tokom Drugog svetskog rata, posebno u jasenovačkom sistemu koncentracionih logora namenjenih istrebljenju Srba, Jevreja i Roma. U logorima u Jasenovcu i Donjoj Gradini ubijeno je više od 700.000 Srba, oko 80.000 Roma i preko 23.000 Jevreja. Jame i vrtače na Velebitu, a ima ih preko 300, još uvek su pune leševa nesrećnih Srba bačenih u njih.

Prošlost treba ostaviti iza sebe, ali treba čuvati sećanje o njoj. Tome može da doprinese kultura. I zato, treba istrajati na realizaciji dva značajna nacionalna projekta: Memorijalnog kompleksa Donja Gradina u Republici Srpskoj (na slici) i Memorijalnog kompleksa Staro sajmište u Beogradu. Jer, ova dva projekta će svojom istorijskom težinom doprineti pomirenju i sagledavanju mirnije i bezbednije budućnosti naroda Zapadnog Balkana.

Slobodan Maldini "Bitef i "Kosa"", Večernje novosti, 26. septembar 2015.

Dnevnik zabluda

Bitef i "Kosa"

Piše Slobodan Maldini

Prošao je Bitef. Svake godine, u Beogradu se održava ovaj internacionalni teatarski festival. Osnovan 1967. godine na inicijativu Mire Trailović, Jovana Ćirilova i njihovih saradnika, festival je tokom postojanja bio mesto na kojem su predstavljena najveća eksperimentalna i klasična pozorišna dostignuća. Bitef skoro pola veka gradi naše kulturne veze sa svetom, predstavlja publici svetska teatarska dostignuća i podstiče razvoj i afirmaciju pozorišne umetnosti kod nas. Od nastanka festivala do 1989. Bitef je organizovan u okviru pozorišta Atelje 212, a nakon toga u BITEF teatru.

Imao sam tu čast da upoznam i sarađujem sa Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovim, posebno u periodu kada sam sredinom 1980-tih, kao mlad arhitekta, radio na rekonstrukciji crkve na pijaci Bajloni i njenoj adaptaciji u pozorišnu zgradu. U toku radova na enterijeru, Mira Trailović je dolazila skoro svakodnevno, interesujući se za realizaciju ovog hrabrog projekta. A isto toliko hrabra bila je postavka iz 1969. čuvenog hipi mjuzikla "Kosa" u Ateljeu 212, samo godinu dana posle svetske premijere na Brodveju, u režiji Mire Trailović i Zorana Ratkovića, prema adaptaciji književnika Bore Ćosića. Ova predstava, poznata po sloganu "Vodite ljubav, a ne rat", nastala je godinu dana posle velikih studentskih demonstracija u Jugoslaviji 1968. Zbog ovih protesta, na televiziji je uvedena cenzura, predstavnici policije sedeli su u redakcijama dnevnih novina, koje su u tekstovima studente nazivale "šačicom kriminalaca". I sami hipici, autori "Kose" Džerom Ragni i Džejms Rado došli su iz Njujorka u Beograd na izvođenje predstave. Kada je na sceni Dušan Prelević Prele zapevao pesmu "Daj nam sunca", Rado je skočio na scenu, izazvavši ovacije publike. Poznat po "golišavim scenama", ovaj pozorišni komad Ateljea 212 nije mogao da bude izveden i na gostovanju u Trstu, jer je u Italiji golotinja u pozorištu u to vreme bila strogo zabranjena, zbog čega bi svi protagonisti ove predstave tamo bili pohapšeni. I pored molbi iz Italije, Mira Trailović nije pristala da izmeni koeografiju i gostovanje je otkazano. Po ugledu na omladinski hipi pokret iz SAD, u Srbiji su u to vreme mladi počeli da puštaju kosu, nose džins i slušaju tzv. psihodelični rok. Na novogodišnjem dočeku 1970. u Domu omladine, kojem je prisustvovao Tito, glumačko "pleme" "Kose" je u opuštenoj atmosferi oduševljenom predsedniku otpevalo pesmu "Daj nam sunca". Do danas nije potvrđena informacija odštampana u jednoj američkoj brošuri da je sam Tito producent beogradske "Kose". Međutim, nakon četiri godine i čak 250 izvođenja, "Kosa" je skinuta sa repertoara posle jednog matine izvođenja pred vojnicima i starešinama. Scena u kojoj akteri "Kose" cepaju vojne knjižice nije naišla na razumevanje i kritikovana je zbog lošeg uticaja na mlade vojnike.

Slobodan Maldini: Sumrak kulture, Večernje novosti, 19. septembar 2015.

Dnevnik zabluda

Sumrak kulture

Piše Slobodan Maldini

Pre desetak godina nisam mogao da pomislim da će se raspad kulturnih vrednosti dogoditi ovako velikom brzinom. Za samo nekoliko proteklih godina, naša civilizacija je načinila strahoviti pad. Zajedničke ljudske vrednosti preko noći su promenjene, a kolektivna kulturna memorija počela je naglo da nestaje. Razaranje civilizacijskih tekovina vidno je na svim poljima: uništava se i nestaje istorijsko nasleđe, a kultura nestaje iz svakodnevnog života. Ljudsko društvo se okreće novim "vrednostima" koje karakterišu neobrazovanost, trka za novcem po svaku cenu, otuđenost, odsustvo empatije i dijaloga među ljudima.

Kulturno nasleđe ima ključni značaj za razumevanje istorije ljudskog društva. Da bismo sačuvali jasnu sliku tokova ljudske istorije, potrebno je da sačuvamo njegove kulturne tekovine: pisane tragove, a posebno umetničke i druge arhitektonske spomenike. Tokom samo nekoliko prethodnih godina, svedoci smo nestajanja mnogih svetski najznačajnijih kulturnih tvorevina. U periodu devetogodišnjeg rata i nakon njega, u Iraku su zbrisana sa lica zemlje brojna umetnička blaga, a neprocenjivi muzejski artefakti koji nisu uništeni, pokradeni su i izneti iz zemlje. Jedinstvena lokacija sa statuama Bude u dolini Bamijan u Avganistanu dignuta je u vazduh 2001. U građanskom ratu u Jemenu nestalo je neprocenjivo nacionalno blago. Kulturno nasleđe u Libiji je opustošeno, a u Siriji čovečanstvo je suočeno sa najvećim gubitkom istorijskih dobara. Povodom ovih tragičnih događanja, svet nije učinio gotovo ništa.

Svima je poznato stanje uništene srpske kulturne baštine. Međutim, iako znamo da je premalo urađeno u spašavanju naših spomenika kulture, zabrinjava opšta kulturna degradacija društva koju je teško zaustaviti. Jer, ona se događa na svim poljima. Čim uključimo televizijski program, pred nama su scene rijaliti programa "Velikog brata", "Maldiva" ili "Parova", u kojima nam se nameće intelektualna beda naših "poznatih ličnosti". Sve češće slušamo izveštaje iz naših škola u kojima se deca premlaćuju i trguju drogom. Neobrazovane estradne "zvezde" na skupim koncertima okupljaju hiljade ljudi gde veličaju šund i kič. Neznanje je na ceni. Kompetentne i autoritativne pojedince drže "dalje od prakse" jer su remetilački faktor i kočnica skrivenim motivima bilo tajkuna ili sitnih prevaranata. Na mnogim važnim pozicijama u društvu su ignoranti, jer takvi ne smetaju interesima onih koji su ih tu postavili. Danas, da bi neko visoko obrazovan mogao da ima "normalan" život u Srbiji, tj. da ima novca da plati račune za grejanje i struju, mora da se povinuje uslovima neobrazovanih. A oni ga teraju da zaboravi sopstvene principe i pokuša da glumi sirovost, neznalicu ili klovna, u igri čija pravila kroje oni koji u drugim vremenima ne bi bili vredni iole bitnije uloge u društvu. (Na slici: Palmira, Sirija) 

Slobodan Maldini: Hram na vodi, Večernje novosti, 12. septembar 2015.

Dnevnik zabluda

Hram na vodi

Piše Slobodan Maldini

Poslednje nedelje septembra biće postavljen kamen temeljac budućeg "Beograda na vodi". Tim činom počeće i zvanična realizacija projekta koji treba naredne tri decenije da bude centralni događaj u beogradskom građevinarstvu. Iako po obimu znatno manji od posleratne izgradnje Novog Beograda, ovaj urbanistički zahvat daleko je značajniji, jer treba da urbanizuje najatraktivnije zemljište koje ima naša višemilenijumski stara prestonica. Iako se radi o projektu kojem nisu prethodile detaljne urbanističke studije, niti iza njega stoji bar jedno poznato i autoritativno ime arhitekte čija bi kompetentnost garantovala kvalitet, njegova realizacija ni u jednom trenutku nije ozbiljnije ugrožena, čak ni zbog očiglednog nedostatka urbanističkih kvaliteta. Ideja o silasku grada na obale reka je dobra. Po prirodnim karakteristikama, naša prestonica odavno zaslužuje da se nađe u društvu gradova poput Venecije, Amsterdama, Sankt Peterburga. Ali, šta razlikuje Beograd na vodi od ovih gradova?

Upravo zbog izvanredne arhitekture, gradovi na vodi su svetski poznati i predstavljaju turističke meke. Na svoje obale Venecija godišnje primi milione turista koji se dive izvanrednim građevinama. A među njima centralno mesto zauzimaju hramovi. Ako neko ko je bio u Veneciji nije posetio Paladijeve crkve na obali Il Redentore i San Đorđo Mađore, sigurno je posetio baziliku Santa Marija dela Salute (na slici), o kojoj je spevao pesmu i pesnik Laza Kostić. Beograd na vodi ne može i ne treba da bude Venecija. Međutim, ovom bezličnom projektu potrebni su duhovno vredni arhitektonski spomenici. Kao centralno i za kulturu grada najznačajnije područje, Beograd na vodi treba da bude kulturno mesto okupljanja građana i značajna turistička atrakcija grada. U urbanističkim planovima Beograda dokumentovana je potreba za izgradnjom čak 16 novih pravoslavnih hramova. Ako već dobija najveći megamarket i najviši neboder u regionu, obala Beograda na vodi zaslužuje pravoslavni hram. Zato, predlažem izgradnju najlepšeg i najatraktivnijeg hrama Srpske pravoslavne crkve, nad samom vodom reke Save, u centralnom delu Beograda na vodi. Hram će biti deo buduće panorame i buduće kulturno središte grada. Za ovaj projekat treba raspisati javno arhitektonsko nadmetanje i pozvati naša najveća imena arhitekture da daju svoje predloge. Bez obzira na činjenicu da na ovom konkursu možda neće biti dodeljene novčane nagrade, siguran sam da će se mnogi odazvati pozivu. Jer, učestvovanje u ovakvom projektu je velika čast za struku i nagrada za svakog stvaraoca. Hram će biti izgrađen sredstvima ktitora i biće onoliko grandiozan koliko je velik sam naš narod. A njegova veličina neće se meriti tonama ugrađenog skupocenog materijala, već kvalitetom arhitekture, merom, skladom, idejom, a pre svega veličinom srca onih koji su ga podigli. 

Slobodan Maldini: Arhitektura na ledu, Večernje novosti , 5. septembar 2015

Dnevnik zabluda

Arhitektura na ledu

Piše Slobodan Maldini

Već duže vreme na internetu je aktuelan video-zapis na kojem mladi gradski arhitekta Beograda pogrešno tvrdi da je kompleks zgrada Generalštaba projektovao Dragiša Brašovan. Ovo za mene i ne bi bila naročito važna vest obzirom da mi je poznat nivo znanja jednog broja mladih arhitekata koji sa fakulteta izlaze kao potpuni ignoranti, neupućeni  čak i u osnove arhitekture. Međutim, ono što je porazno je da takvo nepoznavanje arhitekture dolazi od prvog arhitekte Beograda. Posebno, zato što se radi o najznačajnijem arhitektonskom objektu naše prestonice, oko čijeg mogućeg rušenja se već nekoliko godina lome koplja i uzburkava naša javnost. Nedovoljno poznavanje činjenica možda nije veliki propust. Međutim, neupućenost u osnovne arhitektonske podatke od strane visokog gradskog stručnjaka je krajnje zabrinjavajuća. Pritom, radi se o informaciji koja se nalazi među pitanjima na prijemnom ispitu za upis na beogradski Arhitektonski fakultet. Kao posledica, stvorena je duboka sumnja u kompetentnost, ne samo mladog gradskog arhitekte, već i šire grupe "stručnjaka" koji vode naše društvo. Ali, ko je autor kompleksa Generalštaba?

Sa knjigama Nikole Dobrovića (1897-1967) upoznao sam se još kao gimnazijalac, pre nego što sam upisao Arhitektonski fakultet. U vreme sedamdesetih, bilo je to nezaobilazno štivo u opštem obrazovanju srednjoškolaca. Autor zgrade Generalštaba, arhitekta Nikola Dobrović jedan je od najčuvenijih srpskih i jugoslovenskih arhitekata 20. veka, profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Studirao je arhitekturu u Budimpešti a zatim u Pragu, gde je diplomirao. Nakon studija, živeo je u Dubrovniku, a za vreme Drugog svetskog rata priključio se narodnooslobodilačkom pokretu. Posle rata, 1945. radi kao direktor Urbanističkog zavoda NR Srbije, a potom kao glavni arhitekta grada Beograda, zaslužan za planiranje i izgradnju Novog Beograda na prostoru nekadašnje močvare. Kompleks zgrada Državnog sekretarijata narodne odbrane (Generalštab) je najznačajniji objekat koji ima Beograd i ujedno najznačajnije Dobrovićevo delo. Građen je od 1956. do 1963. godine na prostoru velike ulične raskrsnice, kao organska i likovno definisana arhitektonska celina. U istoriji naše arhitekture nema sličnog primera ovako progresivne arhitekture. Prema arhitekti Mihajlu Mitroviću, ovaj kompleks je "prosto samleo parcijalni urbanizam i izrastao u superioran prostorni stabilizator i likovnu potrebu gradskog pejzaža". U bombardovanju NATO snaga 1999. kompleks je teško oštećen, a zatim napušten. Čak i ovako razbijen, on uliva poštovanje i divljenje. Danas arhitekate i političari polemišu oko zaštite i potrebe za rušenjem ovog izvanrednog kulturnog dobra. I zbog svega toga, uznemiruje saznanje da referentni predstavnik arhitekture u vlasti ne zna osnovne podatke o njemu.

Slobodan Maldini: Jezik i ksenofobija

Dnevnik zabluda

Jezik i ksenofobija

Piše Slobodan Maldini

Što se više približavamo Evropi, to nam ona sve više pokazuje svoje pravo lice. Još uvek se sećam hilljada Roma deportovanih iz Evrope u Srbiju početkom 2000-tih, među kojima mnogi nisu znali ni reč srpskog jezika. Oni su stizali avionima iz Nemačke na aerodrom u Surčinu, odakle nisu znali gde da odu ni šta da rade. Danas naši severni susedi iz Evropske unije grade žičanu ogradu prema Srbiji, a novoprimljeni u društvo "evropske elite" susedi sa zapada ukidaju ćirilicu u svojim sredinama i na taj način polako ali sigurno izbacuju srpski jezik iz svoje zemlje. A istiskivanje jezika jednog naroda vodi njegovom kulturnom, a zatim i konačnom zamiranju. Međutim, da li se monojezičnost smatra privilegijom jedne "moderne" države, istovremeno kao što bi mnogi pomislili da je to i "očišćenost" neke nacije od drugih naroda i narodnosti?

Bogatstvo jedne zemlje ne meri se samo materijalnim bogatstvom stanovnika ili pojedinaca. Mnoge zemlje možda materijalno nisu bogate, ali sadrže neverovatno kulturno bogatstvo. A ono se ogleda u brojnosti i raznolikosti naroda, kultura, jezika. Nepal, država u središtu Himalaja, prostire se na teritoriji jednakoj površini Srbije i Hrvatske, a na njoj živi 26,5 miliona stanovnika, malo više nego što je živelo u bivšoj Jugoslaviji. Tu se govori 125 dokumentovanih jezika, među kojima su: Nepali, Nevari, Maitili, Taru, Gurung, Tamang, Magar, Šerpa, Bodžpuri i dr. Radio Nepal emituje vesti na sedam osnovnih jezika. Sve etničke zajednice ravnopravno upotrebljavaju svoje jezike i pisma.U Nepalu postoje sela koja su međusobno udaljena samo 5km, ali njihovi stanovnici se međusobno ne razumeju, jer govore različitim jezicima. Međutim, to nije prepreka za njihov skladan suživot. U susednoj Indiji, danas stanovnici govore najmanje 780 različitih jezika, a za dodatnih 100 jezika pretpostavlja se da su u upotrebi kod manjeg broja ljudi. Mada je u toj zemlji u poslednjih 50 godina izumrlo oko 250 različitih jezika, Indija je danas verovatno najbogatija zemlja na polju kulture govora i pisma. U njoj danas postoje čak 24 zvanična jezika, 86 pisama i čak šest osnovnih klasičnih jezika: tamilski, tanskrit, telugu, Kanada, Malajam i Odija. Da podsetim, u Evropi postoje dva klasična jezika: latinski i klasični grčki.

Neki misle da je stav države prema jeziku i pismu nacionalne manjine, kao Hrvatske prema ćirilici, problem njene kulture. Međutim, ova politika sistemskog gašenja jezika i pisma druge nacije po brojnosti je pokazatelj ksenofobije te sredine. Evropska unija je nastala na ideji povezivanja država i naroda oko zajedničkog cilja - progresa. Ili je možda stvorena u nameri dominacije pojedinih nacija okupljenih u "društvo odabranih" koje se "štiti" od naroda i kultura izvan njenih granica? (Na slici: Dimitrije Bašičević Mangelos, "Manifest" i "Energija") 

Slobodan Maldini: Spomenici miru, Večernje novosti 22. avgust 2015.

Dnevnik zabluda

Spomenici miru

Piše Slobodan Maldini

Dva nedavna događaja privukla su moju pažnju. Prvi je inicijativa premijera Srbije Aleksandra Vučića da bude ustanovljen zajednički dan sećanja na sve žrtve stradale u nedavnim ratovima na području nekadašnje Jugoslavije. Bio bi to zajednički datum u kom bi se svi narodi sećali svih stradalih u ratovima na ovim prostorima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. U tim ratovima poginulo je oko 140.000 ljudi, dok je oko 4.000.000 postalo izbeglicama ili je raseljeno. Drugi događaj je obeležavanje 70 godina od američkog bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Od nuklearnih eksplozija u dva japanska grada poginulo je više od 100.000 osoba, dok je od posledica radijacije poginulo više od 250.000 ljudi. Ukupan broj žrtava radijacije do danas nije poznat, a Vašington se nikad nije izvinio za te napade, niti je ijedan američki predsednik posetio Hirošimu ni Nagasaki. Međutim, šta povezuje ovu inicijativu našeg premijera i dva istorijska događaja u Japanu?

Po završetku Drugog svetskog rata, sličnu inicijativu pokrenuo je 1947. čuveni japanski altruista Ničidacu Fudži (1885-1985) u nameri da širom sveta podigne spomenike miru u svetu. Nadahnut idejama Mahatme Gandija čiji je prijatelj bio od 1931., odlučio je da posveti život promociji nenasilja. Povodom zločina koji se dogodio bacanjem atomskih bombi na dva japanska grada, Fudži je 1947. počeo da gradi spomenike posvećene miru u svetu. Prve "stupe miru" sagradio je u Hirošimi i Nagasakiju, a potom su sledile one u ostalim japanskim i indijskim gradovima, zatim u Sri Lanci, Nepalu, Koreji, Australiji, Nemačkoj, Engleskoj, Italiji, Letoniji, Kanadi, Meksiku, SAD i dr. Do danas je sagrađeno više od 80 ovih spomenika u svetu.

Podstaknut idejom japanskog pacifiste i altruiste Fudžija, predlažem izgradnju Spomenika miru i sećanja na žrtve nedavnih ratova u Jugoslaviji. Jer, naša balkanska regija zaslužuje monumente koji će da sačuvaju uspomene na žrtve, ukažu na neophodnost i podstiču pomirenje svih stanovnika u njoj. Predlažem izgradnju prva dva u nizu spomenika u regionu u tradicionalnoj formi japanskog uzora "stupe miru": u Beogradu i u Republici Srpskoj. Lokacija spomenika u Beogradu (na slici) bila bi na Adi Ciganliji, gde leti dnevno boravi i 200.000 posetilaca, u blizini buduće stanice gradske žičare. Drugi spomenik bio bi podignut u Dobrunu, na središtu čuvenog turističkog puta koji spaja Mokru Goru i Andrićgrad. Godišnje ovom rutom prođu desetine hiljada turista, a za njih je ova lokacija nezaobilazna. Za izgradnju dva spomenika nisu potrebna značajna finansijska sredstva, već dobra volja. Od materijala prikupljenih donacijama, spomenike miru gradiće volonteri i poštovaoci sećanja na žrtve ratova, boraveći u letnjim edukativnim kampovima. Potreban je samo sluh dve države, koje bi obezbedile zemljište za gradnju.

Slobodan Maldini: Staro sajmište, Večernje novosti, 15. avgust 2015. godine

Dnevnik zabluda

Staro sajmište

Piše Slobodan Maldini

Početak ovog meseca bio je u znaku Oluje. Tokom ove vojne akcije Republike Hrvatske protiv Srba iz Krajine ubijeno je preko 2.000 a proterano oko 250.000 civila. Vojni patron Hrvatskoj u Oluji bila je američka vojno konsultantska kompanija MPRI, a nju su Srbi Krajišnici tužili sudu u Čikagu za saučesništvo tražeći odštetu 10 milijardi dolara. Dok skriveno od medija američki generali nude Krajišnicima finansijsku nagodbu, Hrvatska proslavlja "vojnu pobedu" protiv sopstvenog stanovništva. Na dan kada se u Hrvatskoj praznuje, u Srbiji i Republici Srpskoj žale zbog žrtava tog pogroma. Međutim, kakve veze ima proterivanje stanovništva sa kulturom? Ovih dana u Srbiji su nastali novi "prognanici". Naime, grupa naših elitnih likovnih umetnika dobila je rešenja u kojima se od njih traži da napuste svoje ateljee koje decenijama koriste u objektima beogradskog Starog sajmišta. Ove ateljee svojevremeno su dobili od države. O čemu je reč?

Staro sajmište je kompleks zgrada podignut 1938. na levoj obali Save pored Mosta kralja Aleksandra (današnji Brakov most). Na arhitektonskom konkursu za Staro sajmište 1936. skrenuli su pažnju radovi Milana Zlokovića i Milorada Pantovića, a realizovani su projekti arhitekata Tehničke direkcije beogradske opštine Milivoja Tričkovića, Đorđa Lukića i Rajka Tatića. Na modernom kompleksu površine 15.000 kvm održavane su međunarodne izložbe na kojima je promovisana ekonomija Kraljevine Jugoslavije. Nakon okupacije Jugoslavije aprila 1941. godine, teritorija zapadno od Save postala je deo Nezavisne države Hrvatske. Most kralja Aleksandra je srušen. Prvo što je urađeno pod ustaškim režimom, bila je adaptacija Starog sajmišta u koncentracioni logor. U srcu tadašnjeg Novog Beograda, neposredno pored nove granice sa Srbijom, adaptiran je sajamski kompleks u jedini koncentracioni logor u tadašnjoj Evropi koji je imao rasno ime, specijalizovan za Jevreje, mada su u njemu bili i Srbi i Romi. Samo od 1941. do 1942. godine, u njemu je zatočeno oko 7.000 osoba.

Posle rata, na inicijativu Moše Pijade u Staro sajmište uselili su se umetnici. Iako često bez osnovnih životnih uslova - grejanja i struje, tu su stvarali mnogi doajeni kao Olga Jevrić  i Raša Todosijević. Zbog izgradnje Memorijalnog kompleksa žrtvama logora na Starom sajmištu, danas se ateljei umetnika iseljavaju. Iako nisam siguran da bih mogao i sam da živim i radim na mestu logora, sa saznanjem da se ispod boje na zidovima moga ateljea nalaze tragovi krvi mučenih logoraša, mislim da je društvo ovoga puta zatajilo. Umesto isterivanja doajena na ulicu i stvaranja novih "izbeglica", mnogo bolje rešenje je njihovo uključenje u program realizacije projekta novog memorijalnog centra. A aktivno prisustvo umetnika u radu budućeg Memorijalnog centra je sjajna prilika za obogaćenje njegovog programa. 

Slobodan Maldini: Koza i kupus, Večernje novosti, 8. avgust 2015.

Dnevnik zabluda

Koza i kupus

Piše Slobodan Maldini

U toku je kampanja Kosova za prijem u članstvo u Unesko - Organizaciju Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Da podsetim: ova specijalna organizacija Ujedinjenih nacija osnovana je 1946. godine sa osnovnim ciljem da doprinese miru i sigurnosti kroz podržavanje saradnje među nacijama kroz obrazovanje, nauku i kulturu, kao metod pospešivanja univerzalnog poštovanja pravde, zakona, ljudskih prava i osnovnih ljudskih sloboda. Paradoksalno, kosovski zvaničnici očekuju da u novembru Kosovo bude primljeno u članstvo te organizacije. Za Srbiju, to je neprihvatljivo, jer Kosovo nije subjekt međunarodnog prava, pa prema tome ne može ni da se kvalifikuje za prijem u Unesko. Osnov srpskog neprihvatanja leži u činjenici da bi prijem Kosova u Unesko značio otimanje srpske kulturne baštine. U našem narodu je poznata doskočica o kozi kojoj su dali da čuva kupus. Naravno, pored očiglednog naravoučenija, postavlja se pitanje: ko bi i zbog čega dao kozi da čuva kupus?

Pod zaštitom organizacije Unesko, na listi svetske baštine nalaze se na Kosovu srpski manastiri: Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i crkva Bogorodica Ljeviška. Manastir Visoki Dečani kod Peći (poč. 14.v.) je zadužbina Stefana 3. Dečanskog i cara Dušana. Pećka Patrijaršija (13.v.) je jedan od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti, vekovno sedište srpskih arhiepiskopa i patrijarha. Tu su se okupljali i učili teolozi, književnici i umetnici, koji su iza sebe ostavili značajnu umetničku zaostavštinu. Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (poč. 14.v.) je istorijsko sedište episkopa prizrenskog. Manastir Gračanicu kod Prištine sagradio je kralj Milutin (poč. 14.v.) i posvetio Uspenju Presvete Bogorodice.

Prema podacima Srpske pravoslavne crkve, na Kosovu i Metohiji postoji više od 1.100 srpskih crkava, 534 stara srpska groblja, preko 100 tvrđava i 14 dvoraca srpske vlastele, ukupno čak preko 1.500 dobara naše duhovne baštine. Samo u najnovijem talasu albanskog nasilja 2004., između ostalog, do temelja su srušeni: manastir Devič iz 15. veka kod Srbice, a u Prizrenu crkva Sv. Spasa (na slici) i konaci manastira Svetih Arhanđela, iz 14. veka, kao i grobnica Cara Dušana. U Prizrenu su izgorele i crkve Bogorodice Ljeviške iz 14. veka i Svetog Đorđa iz 16. veka. Na brojnim srpskim grobljima, kao u Kosovu Polju i Prizrenu, oskrnavljeni su i uništeni grobovi, među kojima su neki dizani u vazduh eksplozivom, da su ostaci grobnica razneti po okolnim njivama. Međunarodna zajednica tim povodom nije učinila ništa. Posledice ovih necivilizacijskih rušilačkih zločina vidljive su i danas.  Na Kosovu još niko nije postavio pitanje, niti dao odgovor: ko je politički planirao, sproveo i doveo do tragičnih posledica na srpskom kulturnom dobru na Kosovu? Zbog svega, najveću odgovornost ima međunarodna zajednica.

Slobodan Maldini: Poslednji Mohikanac, Večernje novosti, 1. avgust 2015.

Dnevnik zabluda

Poslednji Mohikanac

Piše Slobodan Maldini

Farsa sa legendarnim hrastom starim više od 600 godina u selu Savinac kod Gornjeg Milanovca dobila je epilog. Ovo drvo - zapis, preko kojeg su projektanti trase autoputa Beograd - Južni Jadran ucrtali kolovoznu traku, posečeno je i odneto noću sa mesta na kojem je živelo vekovima, kao jedno od najstarijih živih bića u Srbiji. Po tradiciji i verovanju kod Srba, zapis je sveto drvo. Ono je tabu i veruje se da će svakoga ko se usudi da ga poseče ili ošteti, zadesiti velika nesreća. Obzirom na narodno verovanje, interesantno je pratiti kakva će biti budućnost deonice novog auto puta i onih koji su to drvo posekli.

Poput ovog hrasta, u srpskoj kulturi postoje ljudi - gromade, čije je delo nemerljivog značaja, ali su i sami doživeli sličnu sudbinu: da ih svojom zlobom saseku nerazumni ignoranti. Jedan od njih - poslednji Mohikanac - je Predrag Ristić, poznatiji kao Peđa Isus. I on je nedavno, u svojoj devetoj deceniji života, prošao kao ovo čuveno drvo. Umesto zahvalnosti za višedecenijski i potcenjen rad na mestu profesora za umetnost i konzervaciju  Akademije Srpske pravoslavne crkve, bez ikakvog obrazloženja uklonjen je sa tog mesta, a arhitektura je izbrisana iz programa studija. Ali, to je samo poslednja među brojnim životnim nedaćama koje su ga pogađale. Ovaj naš najznačajniji crkveni graditelj epohe poslednjih pola veka rastao je u roditeljskoj kući na Senjaku koja je posle rata konfiskovana i nikada nije vraćena. Još kao student, na arhitektonskom konkursu za bolnicu u Parizu dobio je prvu nagradu, ali kao sin "narodnog neprijatelja" nije mogao da dobije pasoš da otputuje i nagradu primi. Diplomirao je na projektu hrama, koji je međutim morao da prijavi kao koncertnu dvoranu. Zbog mršave građe dobio je nadimak Isus, koji ga prati do danas. Član grupe Mediala, učestvovao je na izložbama zajedno sa Šejkom, Glavurtićem, Đurićem. 1970-tih sarađivao je sa Bogdanom Bogdanovićem na većini njegovih spomenika, kada sam ga i ja upoznao. Iako je doktorirao u Gracu na rekonstrukciji Lepenskog vira, nije mu dozvoljeno da se ovom temom bavi i u Srbiji. To su loše radile povlašćene neznalice koje su, žudeći za svetskom slavom, upropastile ovo jedinstveno nalazište. Stvarajući izvan tokova savremene arhitekture, Peđa Isus se okrenuo crkvenom graditeljstvu, gde je podigao impozantan broj sakralnih građevina. Penziju zaslužnog umetnika nije dobio kao arhitekta, već kao muzičar - "drndafonista" (po sopstvenom instrumentu - "drndafonu").

Povodom osvećenja Ristićeve Crkve vaskrsenja Hristovog u Prebilovcima kod čuvenog Međugorja, 8. avgusta Patrijarh srpski Irinej služiće svetu arhijerejsku liturgiju, na godišnjicu kada su na tim prostorima 1941. izvršeni zločini nad srpskom nejači, najmonstruozniji u ljudskoj istoriji. Ukoliko mu zdravlje dozvoli, tamo će se pojaviti i Peđa - Isus.