Slobodan Maldini: Umetnici i inženjeri, "Večernje novosti", 25. april 2015.

Dnevnik zabluda

Umetnici i inženjeri

Piše Slobodan Maldini

Arhitektura je ujedno umetnost i tehnička disciplina. Arhitekte umetnici okupljeni su u Udruženju likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Arhitekte inženjeri su po pravilu članovi podsekcija projektanata i izvođača Inženjerske komore Srbije, koja im izdaje licence bez kojih ne mogu da se profesionalno bave svojim poslom. Generacije srpskih arhitekata smatraju sebe umetnicima, ujedno potpisujući se kao diplomirani inženjeri arhitekture. Ali, postoje i oni koji sebe ne smatraju umetnicima, kvalifikujući arhitekturu kao disciplinu izvan i iznad umetnosti. Da li su arhitekti inženjeri ili umetnici?

Povodom realizacije projekta Beograd na vodi, jedna naša projektantska kuća objavila je konkurs za prijem arhitekata koji će razrađivati izvođačke projekte za ovaj posao. Odaziv je bio mali. Razlog: jako mali broj mladih novopečenih arhitekata zna da radi svoj posao. To i ne čudi, jer ako samo pogledamo programe master studija arhitekture, videćemo da u njima sve manje ima arhitektonskih sadržaja a mnogo više onih koje bi mogli da nazovemo konceptom (ili umetnošću). Za razliku od inženjerskih nauka koje su egzaktne, na polju koncepta sve je dozvoljeno, jer mašta nema granica.

Razgovarao sam sa nekoliko novoproizvedenih "mastera" u arhitekturi. Nije me iznenadilo što ne znaju kako se vrše statički proračuni, izračunavanja toplotne zaštite ili temeljenja zgrada, mada su ovo uobičajena znanja nekadašnjih generacija arhitekata. Začudilo me je što imaju veoma slabo znanje na planu funkcionalnog projektovanja arhitektonskih objekata i što ne znaju da izrade malo komplikovaniji izvođački projekat. Ali, šta je tome uzrok?

Poznat je slučaj našeg poznatog arhitekte - teoretičara, koji je diplomirao na beogradskom Arhitektonskom fakultetu sa najnižom ocenom 6. Bio je to presedan nezapamćen u istoriji fakulteta. Međutim, bez obzira na to i zakon koji ne dozvoljava poslediplomske studije lošim diplomcima, on je potom i doktorirao. Danas u njegovoj biografiji na internetu piše: "najistaknutiji srpski istoričar arhitekture". Drugi poznati slučaj je profesorke beogradskog Arhitektonskog fakulteta za koju je utvrđeno da je plagirala svoj doktorat, zbog čega je "zamoljena" da ode. Umesto da vrati doktorsku titulu, zaposlila se na Odeljenju za arhitekturu u Novom Sadu, gde već deceniju vodi katedru i radi kao mentor mladim doktorantima. Do danas, "proizvela" je brojne generacije doktora arhitekture - umetnika ili inženjera, svejedno. Ovi slučajevi nisu usamljeni. Ako bi danas neko pokušao da napravi reviziju diploma i doktoratura, otvorio bi Pandorinu kutiju. U međuvremenu, možda je najlakše ostaviti arhitektima da po osećanju i sopstvenom izboru sebe smatraju za inženjere ili umetnike, u zavisnosti od situacije i potrebe. (Fotografija: Novi Batersi, S. Maldini).

Slobodan Maldini: Grad i kolaps, "Večernje novosti", 18. april 2015.

Dnevnik zabluda

Grad i kolaps

Piše Slobodan Maldini

U toku je realizacija projekta Beograd na vodi. Uporedo, odvija se kampanja protiv ovog urbanističkog razvojnog plana našeg glavnog grada. Možda je ovaj projekat za ekonomiste opravdan, ali je za urbaniste neprihvatljiv. Međutim,  pored poziva da se tu ništa ne gradi, arhitektonska struka do danas nije ponudila alternativno rešenje. Najbučniji protivnici Beograda na vodi tvrde da će budući gradski kvart izazvati opšti urbani haos. Ovi apokaliptičari tvrde da je saobraćajna mreža Beograda na vodi nedovoljna da primi novo opterećenje, a da će komunalna infrastruktura kolabirati povećanjem broja stanovnika na Savskom amfiteatru. Ali, da li su ove prognoze tačne i da li treba da se plašimo budućnosti Beograda?

Pogledajmo kako danas funkcionišu svetske metropole i gradovi zemalja koje su ekonomski neuporedivo razvijenije od Srbije. Prema statistikama, najopterećaniji su gradovi u Japanu, SAD i Zapadnoj Evropi. Njujorški Menhetn je svojevrsni  poslovni centar svetske elite (na slici) koji danas funkcioniše u urbanističkom i komunalnom pogledu besprekorno. Na njegovoj površini od 59 kv.km  živi 1,63 miliona stanovnika, odnosno, 27. 500 stanovnika po kvadratnom kilometru. Na ukupnoj površini Beograda na vodi od 1,77 kv.km živeće 40.000 stanovnika, što je gustina 22.600 stanovnika po kvadratnom kilometru. Na Menhetnu radi oko 2.100.000 radnika, među kojima 1.350.000 tu ne žive, već dolaze sa strane. Dnevno na ovom području boravi 2,9 miliona ljudi i oni funkcionišu bez problema. Svi oni godišnje tu potroše preko 70 milijardi dolara.

Železnička stanica Šinđuku u Tokiju je tokom 2007. godine imala rekordni dnevni prosečni promet od 3,64 miliona putnika i svo vreme funkcionisala je besprekorno. Londonska stanica Čapman džankšn dnevno primi oko 2.000 vozova, a tokom špica tuda prođe oko 180 vozova na sat, a stane 117. I ona funkcioniše bez problema. Stanica u dvomilionskoj Nagoji u Japanu dnevno primi  1,1 milion posetilaca koji se upute u taj grad, a u cirišku Glavnu stanicu stigne više od 2.700 vozova na dan. Njujorškim Bruklinskim mostom dnevno prođe oko 120.000 vozila i on ne predstavlja usko grlo čak ni u špicu. Beogradskim Brankovim mostom svaki dan prođe 90.000 vozila bez problema, a Gazela je projektovana za dnevni kapacitet od 200.000 vozila.

Beograd nema problem sa Savskim amfiteatrom. Pravi problem je u gradskim područjima pokrivenim planovima. Haos je u okruženju Hrama sv. Save, na potezu između Bulevara kralja Aleksandra i Dimitrija Tucovića, Lekinom brdu, Mokrom lugu, Altini, Kaluđerici. Novobeogradske zelene površine i parkove otimaju građevinski preduzimači i tu grade tržne centre i solitere. Iako su za sva ova naselja odavno  izrađeni i usvojeni urbanistički planovi, na njima decenijama vlada opšti urbani kolaps i rasulo. A za to do danas još niko nije odgovarao.

Slobodan Maldini: Uskrs, "Večernje novosti", 11. april 2015.

Dnevnik zabluda

Uskrs

Piše Slobodan Maldini

Uskrs je najveći hrišćanski praznik kojim se slavi Hristovo vaskrsenje, odnosno, radost zbog konačne pobede sina Božjeg nad smrću i progonstvom, dobra nad zlom. Na Veliki petak farbaju se uskršnja jaja, najčešće crvenom bojom koja ima simboličko značenje Isusove krvi. Velika subota se provodi u molitvi i tišini.

U srpskoj istoriji i našem narodu zabeleženo je nekoliko Uskršnjih praznika koji su ostavili dubok i neizbrisiv trag. Mnogima od nas još uvek je u svežem sećanju Uskrs 1999. godine koji smo proveli u osećanju patnje i straha. Ovaj, devetnaesti dan NATO bombardovanja obeležili su stravični napadi iz vazduha na sve veće gradove tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. I tog dana upotrebljene su kasetne bombe, zabranjene po svim konvencijama međunarodnog humanitarnog prava. Korišćena je zabranjena municija sa osiromašenim uranijumom, a ljudske žrtve pale su na Kosovu i u Nišu.

U sećanju ostaje još jedan prvoslavni Usksrs, 1944. godine. Tih jutarnjih časova beogradske crkve bile su prepune, na ulicama je bio neuobičajeno veći broj ljudi nego tokom ostalih dana za vreme okupacije. Beograđani su proslavljali veliki praznik. Tog dana, savezničke vazdušne snage nekoliko puta su bombardovale Beograd. Na čelu napada bila je američka 15. vazduhoplovna jedinica, a u njemu je učestvovalo preko 600 velikih bombardera iz kojih je izbačeno više od 1.500 tona bombi. Tom prilikom prouzrokovane su brojne civilne žrtve. Poginulo je 1.200 građana a preko 5.000 je povređeno. Srušeno je tadašnje porodilište u Krunskoj ulici, a 200 ljudi je poginulo na Bajlonijevoj pijaci. Pogođeni su: Narodno pozorište, Željeznička stanica i pošta, pijaca Zeleni venac, Bolnica za zarazne bolesti, Dom slepih, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Dečja bolnica...  

Ovogodišnji Uskrs obeležava prenošenje Svetog ognja sa groba Isusa Hrista iz jerusalimskog Hrama Vaskrsenja Hristovog u beogradski Hram Svetog Save. Prema verovanju,  Blagodatni oganj predstavlja pojavu Duha Svetoga i potvrdu Hristovog vaskrsenja. Praznično bogosluženje Velike Subote i priziv Svetog ognja zajedno služe Pravoslavna crkva u Jerusalimu, Srpska pravoslavna crkva i Jermenska apostolska crkva. Bogosluženju prisustvuju i sveštenici Koptske i Sirijske pravoslavne crkve i predstavnici franjevačkog reda Rimokatoličke crkve.

Hram vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu (na slici) podignut je 325. godine na brdu Golgota, unutar zidina Starog Jerusalima, na Svetoj zemlji. Smatra se centrom hrišćanskog sveta. Hram svetog Save u Beogradu jedna je od najvećih pravoslavnih crkava u upotrebi u svetu. Po površini i zapremini to je najveća pravoslavna crkva na svetu. Sagrađen je po projektima koje je 1926. izradio Bogdan Nestorović zajedno sa Aleksandrom Derokom. Novosagrađeni hram je 1985. posvećen, a 2004. završena je fasada.

Slobodan Maldini: Crno-bela arhitektura, Večernje novosti, 4. april 2015.

Dnevnik zabluda

Crno - bela arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Otvoren je Salon arhitekture. Ova, nekada najznačajnija nacionalna izložba arhitekture, urbanizma i enterijera, 37. godinu za redom predstavila je najnovija ostvarenja domaćeg savremenog graditeljstva.

Na ovogodišnjem Salonu mogli su da učestvuju oni autori koji su bili spremni da plate kotizaciju. Onima koji to nisu, bila je uskraćena mogućnost da predstave svoja najnovija dela. Međutim, oni koji su platili svoje učešće na Salonu ovaj put nisu imali tu šansu da svoje arhitektonske objekte predstave na način na koji žele. Na ovogodišnjem Salonu nijednom učesniku nije data mogućnost autorske umetničke prezentacije svog dela. Naime, o trošku autora organizator je štampao njihove eksponate onako kako je hteo, u kvalitetu koji je sam odabrao. I tu nije bilo prostora za diskusiju. Ne tako davno arhitekti su, kao svuda u svetu, angažovali fotografe da na najbolji način izrade fotografije njihovih dela. Jer, umetnički fotografi imaju znanje i sredstva da predstave arhitekturu i ostvare visoko kvalitetan grafički utisak. Izloženi radovi su grafički bezizrazni, u opštem pogledu - slabi.

I ove godine u žiriju Salona je arhitekta - stranac. Nemam ništa protiv internacionalizacije svake naše strukovne manifestacije. Ali, kada sam pokušao da se informišem o profesionalnim referencama ovog mladog, meni nepoznatog slovenačkog arhitekte koji je ocenjivao radove naših doajena, to nisam uspeo. Odavno su prošla vremena kada su gosti Salona arhitekture bile svetski poznate ličnosti, poput Borisa Podreke. Danas su druga vremena. Organizatoru je bilo teško da formira žiri koji je autoritativan za prestižnu izložbu arhitekture u istoj meri koliko je bilo teško da okupi kvalitetne autore na jednom mestu. U očaju da se ne nađe u problemu u kojem je danas Oktobarski salon, koji je iz nacionalne postao "elitistička" manifestacija, on je komercijalizovao ovu izložbu - na račun kvaliteta. Poput naših Muzeja savremene umetnosti ili Narodnog muzeja i Salonu arhitekture je potrebna temeljna rekonstrukcija. Ali, nju ne treba da izvrše političari po ugledu na Oktobarski salon, već sama arhitektonska struka. A u njoj postoje udruženja čiju reč treba čuti, pre svih Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije i Udruženje arhitekata Srbije.

Nagrađeni radovi Salona, poput dečjeg obdaništa koje arhitekturom više liči na zatvor (na slici), nisu odraz prave vrednosti arhitektonske produkcije u Srbiji. Ipak, nije sve tako crno. Salon arhitekture ima i svetlu tačku. To je prateća izložba "Crno na belo". Predstavlja radove autora među kojima su oni koji su našli "uhlebije" na beogradskom Arhitektonskom fakultetu: Branislava Mitrovića, Bratislava Gakovića, Mihaila Timotijevića, Marina Krešića, Zorana Lazovića, Dragana Stamenovića, Dragana Živkovića, Snežane Ristić i Boruta Vilda.