Friday, 23 August 2019

Šećerna vodica, Večernje novosti, 23. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Šećerna vodica

Piše Slobodan Maldini

Nacionalni monument je mesto istorijskog, prostornog a posebno kulturnog značaja za jednu državu. Spomenici takvog karaktera su nacionalna kulturna dobra i uživaju posebnu zaštitu. Savremeni spomenici ovog karaktera su od vanrednog interesa i podiže ih država. Po pravilu, to su vrhunska umetnička dela koja predstavljaju krajnje domete kulture jednog naroda.

Ovih dana privodi se kraju realizacija Spomenika Stefanu Nemanji. Za ovaj nacionalni monument su, paradoksalno, organizovani međunarodni vajarski i urbanistički konkursi na kojima su izabrani predlozi stranaca: ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova i urbanističko rešenje španskog biroa "Fenvik Iribaren arhitekts". Izbor spomenika ruskog autora pratilo je protivljenje članova stručnog žirija, a ugledni srpski vajar Dragan Živković je čak napustio žiriranje. Oni smatraju da izabrano rešenje spomenika nije kvalitetno umetničko delo. Nasuprot negativnim ocenama stručnjaka, loše izlivena skulptura srpskog vladara niskog umetničkog kvaliteta završava se u Moskvi i priprema za transport u Srbiju. Zbog nepotrebnih kolosalnih dimenzija - visine 23,5 m, pri izradi je utrošeno 80 t bronze i 300 t drugih materijala. Iako nije objavljena, cena skulpture izvesno je astronomska. Bačen na bezvredan kič, taj novac je mogao da bude investiran na korisniji način, na primer u izgradnju nedostajuće Nacionalne likovne galerije.

Ali, zabrinjava najava drugog nacionalnog monumenta. Radi se o "Panteonu mira", grandiozno zamišljenom spomeniku Mihajlu Pupinu i Vudrou Vilsonu autorke Katarine Tripković Pančić.  U umetnosti, panteon je građevina posvećena svim bogovima, a ne miru niti poznatim ljudima. Ovo delo mlade vajarke koje treba da ima međunarodnu reputaciju, političari guraju po "principu svršenog čina", bez ikakvog, pa ni međunarodnog konkursa, niti mogućnosti da stručna javnost da o njemu svoj sud. Autorka projekta je mlada, neprofilisana umetnička direktorica u svojoj porodičnoj livnici sa tradicijom kratkom jedva dve decenije. Izgubljen na tankoj liniji između kiča i škarta, nesrećni "Panteon mira" ima jednako loš ukus šećerne vodice prepoznatljiv na spomeniku Stefanu Nemanji. Kompozicija dvojice velikana smeštenih u ambijent novokomponovanog tabloidnog folk neoklasicizma sa nameštajem stila Lujeva, primerena je po kulturu ponižavajućoj estetici srpskih rijalitija. Arhitektonski elementi ovog "stila" potsećaju na "skupe" prigradske vile srbijanskih skorojevića. A o likovnoj vrednosti skulpture ne treba trošiti reči. O tome govori ona sama.

Ostaje nam samo da žalimo zbog suludo potrošenog novca na negativnu promociju kulture zemlje i da se stidimo zato što će nas uskoro svetski poznavaoci umetnosti svrstati u isti red sa nadrealnom provincijskom scenom skulpture Skoplja - grada nadaleko poznatog po kiču.

Na slici: Spomenik Stefanu Nemanji i Panteon mira, izvor: Večernje novosti

Friday, 16 August 2019

Politika i urbanizam, Večernje novosti, 16. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Politika i urbanizam

Piše Slobodan Maldini

Urbana politika je skup mera i aktivnosti uređenja i kontrole razvoja prostora. Nju sprovode države u nameri da prevaziđu narastajuće probleme urbanizacije, ekološke degradacije, kulturno-istorijske devastacije i unaprede kvalitet životne sredine. Toj nameri služe razvojni planovi i planovi zaštite prostora, a radi postizanja ovog cilja neophodna je podrška stručnjaka. Međutim, urbana politika često nije motor razvoja i zaštite prostora, već je sredstvo u službi politike, a ne građana. U malim i nerazvijenim društvima kakva je Srbija, ona lako postaje instrument vladanja i tada smo suočeni sa brojnim problemima.

U Srbiji u kojoj je urbana politika još nerazvijena,  prostorno planiranje se zloupotrebljava radi interesa suprotnim interesima građana. Iz političkih namera, sve više nam nameću urbanistička rešenja koja nemaju za cilj poboljšanje prostornih uslova za život i rad, već su u funkciji širenja pogrešne slike o progresu. Proteklih decenija Srbija je doživela urbanističku ekspanziju. Ali, umesto kontrolisana i usklađena sa potrebama i unapređenjem humanosti života, ova haotična gradnja velikih razmera ima političke ciljeve. Uz isključenje stručne javnosti, protivno upozorenjima urbanista, Beograd je danas gradilište u kojem se brine pre o interesima stranih kompanija, Arapa, Jevreja i lokalnih moćnika, nego o interesima njegovih stanovnika. Strateški najznačajniju poziciju u Evropi - uliv Save u Dunav zauzeli su stranci, koji tu grade simbol svoje moći i prisustva ovekovečen u arhitekturi. U ovoj trci da zauzmu pozicije, u plavnom terenu Beograda na vodi Arapi grade Kulu Beograd, najavljenu kao "najvišu u Srbiji", koju pokušavaju da nadvise Jevreji kulom Belgrejd skajlajn na brdu iznad. Radi se o prevlasti na ovom prostoru, uticaju, snazi kapitala. A sve to plaća narod Srbije.

Svoje meteorske uspone mnogi političari duguju urbanizmu, jer znaju da je građevinarstvo simbol razvoja. Kranovi i gradilišta predstavljaju sliku progresa i prosperiteta. Međutim, malo je njih koji arhitekturu i urbanizam ne gledaju kao puko nametanje moći, već prvenstveno kao sredstvo podizanja kvaliteta života građana, unapređenja životne sredine i zaštite kulturnog nasleđa. Na ideji razvoja grada prema potrebama stanovništva poznatoj pod sloganom "grin end klin" (zeleni i čisti) profilisali su se mnogi političari u razvijenim zemljama. Onaj ko u političkom programu ima izgradnju zelenih i čistih gradova i podizanje nivoa kvaliteta života, uvek ima podršku građana. Nažalost, u Srbiji pojam "zelenog i čistog" često je nedostižan, a umesto njega prisutan je opis "sivo i zabetonirano", što je još uvek "dobitna kombinacija" u stvaranju svesti u narodu o naglom urbanom razvoju, bez obzira na stvarne potrebe za zaštitom humanih, ekoloških i kulturnih vrednosti urbanih prostora.

Na fotografiji: Kula Beograd i kule Belgrejd skajlajn, foto: lična arhiva




Luksuzni slamovi, Večernje novosti, 9. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Luksuzni slamovi

Piše Sloboda Maldini

Poslednjih godinu dana vrednost nekretnina u srpskoj prestonici skočila je 10 procenata. U periodu samo tri godine zabeležen je rast cena neverovatnih 30 procenata. Iako standard stanovnika Srbije nije porastao, cene stanova u Beogradu daleko su nadmašile Sarajevo a nešto manje Zagreb. Trend Beograda prate Novi Sad i Niš, a poseban slučaj predstavljaju Zlatibor i Kopaonik. Luksuzni stanovi, poput onih na Dedinju, prodaju se po 4-5.000 evra pa kvadratnom metru, što je još uvek niže nego u Beču gde su 6-10.000 evra, Moskvi sa oko 7.000 evra ili u Parizu gde se beleže cene stanova u rasponu 9-40.000 evra po kvadratnom metru. Ali, šta je uticalo na rast vrednosti nekretnina u Srbiji?

Kamatne stope na stambene kredite nikad nisu bile povoljnije i iznose 2 do 2,5 procenata, što je duplo manje u odnosu na pre nekoliko godina. Mesečna rata stambenog kredita danas je niža od cene rentiranja stana. U Srbiji je sve izraženiji decenijski porast priliva stanovništva u gradove, posebno u prestonicu, što dovodi do potražnje stambenog prostora. Srbi iz dijaspore, Kosova, Bosne i Hercegovine i Crne Gore sve više se odlučuju da ulažu kapital u nekretnine u srpskoj prestonici. Beograd beleži porast turista iz inostranstva koji češće zakupljuju stanove, pa je prisutan trend ulaganja u nekretnine radi izdavanja "dan na dan". Veliki broj nelegalnih građevina smanjuje izbor za kupovinu nekretnine, što utiče na povećanje cene. U Srbiji je mogućnost poslovnog ulaganja sredstava građana mala i ograničena. Domaću proizvodnju i tržište preuzele su strane kompanije, pa se građani opredeljuju da novac, umesto u nepovoljnu štednju, ulažu u nekretnine, a ne u privatan biznis. Međutim, da li su naši gradovi spremno dočekali bum cena nekretnina?

Generalni urbanistički plan prestonice izrađen je restriktivno. I dalje je izražen hroničan nedostatak građevinskog prostora. U Beogradu bukvalno ne postoji mogućnost gradnje individualne stambene kuće. Delimično humano stanovanje male gustine moguće je ostvariti samo u udaljenim prigradskim naseljima. Ali i tamo se grade višespratne kolektivne zgrade, što je nedopustivo. Standard stanovanja u prigradskim naseljima trebalo bi da bude bolji, ali je drastično lošiji u odnosu na centar zbog nedostatka infrastrukture. Snabdevanje je loše, nema dečjih vrtića, škola, sportskih i kulturnih centara.

Ali, zabrinjava trend  "poslamljivanja grada". Beograd se sve više suočava sa problemima povećanja gustine stanovanja, probijanja dozvoljenih visina zgrada, nedostatkom garaža i parking mesta, uništenjem zelenila i parkova nastalih divljanjem investitora. Dedinje, nekada elitno mesto male gustine naseljenosti, vila i dvorišta, danas je "poslamljeno" višespratnicama. U gradovima vlada opšti haos u kojem arhitekti i urbanisti gube bitku sa sve moćnijim investitorima.

Na slici: "Luksuzni slam" na Dedinju, foto: lična arhiva



Sunday, 4 August 2019

BUNTOVNIK




Dnevnik zabluda

Buntovnik

Piše Slobodan Maldini

U zagrebačkom Muzeju savremene umetnosti održana je izložba "Bogdan Bogdanović - Misli i snovi" na kojoj je predstavljen nepoznati opus srpskog arhitekte i umetnika, u Hrvatskoj čuvenog po spomeniku Kameni cvet u Jasenovcu. Izložba u Zagrebu jedna je u nizu aktivnosti povodom donacije brojnih Bogdanovićevih dela koju su iz Beča uručili Gradu Zagrebu Anica i Manfred Macke i poznati austrijski arhitekta Boris Podreka. Opus velikana nikada nije predstavljen u Srbiji na tako dostojan način.

Graditelj, pisac i filozof, politički disident Bogdanović bio je profesor Univerziteta u Beogradu od 1973, a od 1982. do 1986. gradonačelnik Beograda. Posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem i neslaganjem sa njegovom politikom otišao je u Beč, gde je umro 2010. Zbog smelih umetničkih, vanakademskih i političkih stavova Bogdanović je često u srpskoj intelektualnoj sredini smatran buntovnikom, što je odredilo njegov život u političkom i kulturnom izgnanstvu. Ali, zbog čega je Bogdanović anatemisan?

Po povratku sa studijskog boravka u SAD 1969. Bogdanovića su prvi put okarakterisali "odmetnikom" kolege profesori, a njegov pokušaj reforme nastave tzv. "Nova škola" brutalno je presečen. Tada je ovaj "Majstor arhitekture" uputio teške reči na račun Arhitektonskog fakulteta: "Istorija, ako se ikada bude pozabavila Majstorovim ponašanjem, oprostiće mu verovatno mnoge sitne i ljudske grehe, ali mu neće oprostiti što je najbolje godine svoga života proveo u svinjskom brlogu (Svinjski grad, Svinjopolis, tako to Platon zove), bez moći da ga izmeni, ali i bez želje da iz njega pobegne."

Za buntovnika su ga smatrali i neki članovi SANU. Iako član Akademije, Bogdanović je smatrao da tu ne pripada. Zadržavali su ga, kako je rekao "da se ne bi desilo da neko napusti Akademiju". Napisao je: "Pretpostavljam da bih mogao da izađem iz manastira, sa malo sreće možda bih mogao da pobegnem, da sam žensko, i iz kupleraja na Bliskom istoku, a iz Akademije ne mogu, zato što iz nje niko nije izašao."

Nakon pisma upućenog Slobodanu Miloševiću u kojem se protivi nacionalizmu u njegovoj politici i nekoliko godina provedenih u Beogradu u strahu i trpljenju provokacija, političkih tortura, maltretiranja i javnih poziva na linč, kada mu je tokom posete Parizu ukraden pasoš, kako je poverovao u režiji DB-a, Bogdanović je 1993. napustio Beograd i otišao u Beč. U Evropi priznat, u vlastitoj zemlji uglavnom je smatran izdajnikom Srbije i Srba. Poslednje godine života proveo je povučeno, objavljujući knjige na nemačkom jeziku.

Po smrti "buntovnika", urna sa pepelom velikana poštom je poslata iz Beča za Beograd, gde je danima niko nije preuzeo. Po odobrenju Jevrejske zajednice, prijatelji su je pohranili na bizarnom mestu - u improvizovanoj i neprikladnoj niši podno Bogdanovićevog Spomenika jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu.

Na slici: Bogdanovićev crtež, lična arhiva




Friday, 2 August 2019

Spomenik kulture, "Večernje novosti", 2. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Spomenik kulture

Piše Slobodan Maldini

Pre pedeset godina, 31. jula 1969. otvoren je najsavremeniji hotel na Balkanu, poznati beogradski hotel "Jugoslavija". Gradnju najznačajnije građevine posleratnog modernizma u Beogradu inicirao je državni vrh, a njen prvobitni naziv je hotel "Beograd". Konkurs za arhitektonski projekat raspisan je davne 1947, a prva nagrada dodeljena je Projektnom zavodu Hrvatske. Arhitektonsko rešenje potpisali su predstavnici stila modernizma: Lavoslav Horvat, Mladen Kauzlarić i Kazimir Ostrogović. U čistoj i jasnoj estetici prema uzoru na najvrednija ostvarenja čuvenog Le Korbizjea, predložena je impozantna građevina na desnoj obali Dunava kod železničke stanice Zemun, u modernom gradu koji je nicao po planovima Nikole Dobrovića. Gradnja hotela - mastodonta započela je naredne godine, ali je već nakon izgradnje zahtevne i obimne konkstrukcije, obustavljena 1949. usled političkih i ekonomskih turbulencija na relaciji Jugoslavija-SSSR.

Deceniju kasnije, 1960. godine gradnja je nastavljena po projektu Lavoslava Horvata. Dizajn enterijera izradili su prepoznatljivi srpski arhitekti: Ivan Antić, Mirko Jovanović, Vladeta Maksimović i Milorad Pantović, student i saradnik Le Korbizjea u njegovom pariskom ateljeu. Novi hotel pomerio je standarde arhitektonskog projektovanja na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Hol svečane sale opremljen je tada najvećim lusterom na svetu, ukrašenim sa 40.000 kristala proizvedenih u prestižnoj fabrici "Svarovski". Bilo je to glamurozno mesto gde su boravili uticajni predstavnici svetske elite: Džimi Karter, Ričard Nikson, Kraljica Elizabeta II, Nil Armstrong...

U NATO bombardovanju 1999. hotel je teško oštećen, a 2006. prodat je iz trećeg pokušaja kompaniji "Alpe-Adria hoteli". Plan rekonstrukcije hotela sa zadržanim izvornim stanjem izradio je 2010. Goran Vojvodić, dodavši mu višespratnu kulu. Posle ovog projekta nižu se loša rešenja koja uključuju po dve kule visine čak 140 metara, tržni centar, poslovne i stambene sadržaje. Morbidan, stilski neodređen projekat sa dve kule koje uništavaju jedinstveni modernistički  objekat hotela izradio je Ognjen Đurović. Među novijima je projekat hotela Kempinski lisabonskog biroa "Promontorio", koji prodaje notorni plagijat kule hotela "Skandik Viktorija" arhitekte Gerta Vingarda iz Stokholma, po principu "jednu kulu prodati kupcima u Srbiji, a sa tim parama napraviti sve ostalo".

Sudeći po brutalnosti projekata "rekonstrukcije" hotela "Jugoslavija", koji su sve osim rekonstrukcije, poslednji je momenat da ova arhitektonski vredna zgrada konačno bude stavljena na listu spomenika kulture, zaštićena od bahatih investitora. Predlažem da se autentičan i jedinstven objekat srpskog modernizma zgrada hotela "Jugoslavija" i urbanistički ambijent bloka u kojem se ona nalazi, po hitnom postupku stave na listu zaštićenih spomenika kulture.

Na slici: Beogradski hotel Kempinski i stokholmski Skandik Viktorija, lična arhiva