Dnevnik zabluda
Šećerna vodica
Piše Slobodan Maldini
Nacionalni
monument je mesto istorijskog, prostornog a posebno kulturnog značaja za jednu
državu. Spomenici takvog karaktera su nacionalna kulturna dobra i uživaju
posebnu zaštitu. Savremeni spomenici ovog karaktera su od vanrednog interesa i
podiže ih država. Po pravilu, to su vrhunska umetnička dela koja predstavljaju
krajnje domete kulture jednog naroda.
Ovih dana
privodi se kraju realizacija Spomenika Stefanu Nemanji. Za ovaj nacionalni
monument su, paradoksalno, organizovani međunarodni vajarski i urbanistički
konkursi na kojima su izabrani predlozi stranaca: ruskog vajara Aleksandra
Rukavišnjikova i urbanističko rešenje španskog biroa "Fenvik Iribaren
arhitekts". Izbor spomenika ruskog autora pratilo je protivljenje članova stručnog
žirija, a ugledni srpski vajar Dragan Živković je čak napustio žiriranje. Oni
smatraju da izabrano rešenje spomenika nije kvalitetno umetničko delo. Nasuprot
negativnim ocenama stručnjaka, loše izlivena skulptura srpskog vladara niskog
umetničkog kvaliteta završava se u Moskvi i priprema za transport u Srbiju. Zbog
nepotrebnih kolosalnih dimenzija - visine 23,5 m, pri izradi je utrošeno 80 t
bronze i 300 t drugih materijala. Iako nije objavljena, cena skulpture izvesno
je astronomska. Bačen na bezvredan kič, taj novac je mogao da bude investiran
na korisniji način, na primer u izgradnju nedostajuće Nacionalne likovne
galerije.
Ali, zabrinjava najava drugog nacionalnog monumenta. Radi
se o "Panteonu mira", grandiozno zamišljenom spomeniku Mihajlu Pupinu
i Vudrou Vilsonu autorke Katarine Tripković Pančić. U umetnosti, panteon je građevina posvećena
svim bogovima, a ne miru niti poznatim ljudima. Ovo delo mlade vajarke koje
treba da ima međunarodnu reputaciju, političari guraju po "principu
svršenog čina", bez ikakvog, pa ni međunarodnog konkursa, niti mogućnosti
da stručna javnost da o njemu svoj sud. Autorka projekta je mlada, neprofilisana
umetnička direktorica u svojoj porodičnoj livnici sa tradicijom kratkom jedva
dve decenije. Izgubljen na tankoj liniji između kiča i škarta, nesrećni "Panteon
mira" ima jednako loš ukus šećerne vodice prepoznatljiv na spomeniku
Stefanu Nemanji. Kompozicija dvojice velikana smeštenih u ambijent
novokomponovanog tabloidnog folk neoklasicizma sa nameštajem stila Lujeva,
primerena je po kulturu ponižavajućoj estetici srpskih rijalitija. Arhitektonski
elementi ovog "stila" potsećaju na "skupe" prigradske vile
srbijanskih skorojevića. A o likovnoj vrednosti skulpture ne treba trošiti reči.
O tome govori ona sama.
Ostaje nam samo da žalimo zbog suludo potrošenog novca na
negativnu promociju kulture zemlje i da se stidimo zato što će nas uskoro svetski
poznavaoci umetnosti svrstati u isti red sa nadrealnom provincijskom scenom
skulpture Skoplja - grada nadaleko poznatog po kiču.
Na slici: Spomenik Stefanu Nemanji i Panteon mira, izvor:
Večernje novosti