Friday 30 September 2016

Slobodan Maldini: Oktobarski salon, "Večernje novosti", 30. septembar 2016.




Dnevnik zabluda

Oktobarski salon

Piše Slobodan Maldini

Otvoren je 56. Oktobarski salon. Pod nazivom "Ljubavni zanos" preuzetim od francuske ljubavne pesme, ovogodišnja likovna manifestacija istražuje "umetnosti u društvenom i političkom kontekstu, suprotstavljajući njene  humane estetske vrednosti i daleko manje benigne sile moći i kontrole." Ovaj koncept upućuje na kritičan stav umetnosti, prvenstveno prema društvu i politici, a potom ističe i njene humane vrednosti. Ove godine, likovni salon organizovan je pod rukovodstvom Dejvida Eliota, britanskog kustosa, doskorašnjeg direktora Muzeja savremene umetnosti u Istambulu, umetničkog direktora Prvog međunarodnog bijenala savremene umetnosti u Kijevu i Četvrtog Moskovskog bijenala mlade umetnosti.

Na ovogodišnjem Oktobarskom salonu, domaćoj publici predstaviće se plejada stranih umetnika i nekoliko srpskih autora koji žive i rade pretežno u inostranstvu. Na Salonu su prisutni mladi autori iz Gruzije, Turske, Libana, Nemačke, Holandije, Švedske, Srbije... Među poznatim umetnicima, nalaze se i još uvek neafirmisani umetnici, debitanati, o čijim delima za sada nije moguće pronaći trag u likovnoj kritici, literaturi i medijima. Pored državnih institucija Skupštine grada Beograda, Ministarstva kulture i Kulturnog centra Beograda, organizaciju Oktobarskog salona podržali su: Gete institut, Austrijski kulturni forum, Švedski komitet za finansiranje međunarodnih programa vizuelnih i primenjenih umetnosti (IASPIS) i zastupnici finske savremene umetnosti (Frame).

Kao i na prethodnim, među organizatorima ovogodišnjeg salona ne nalaze se imena dva najveća nacionalna i istorijski najznačajnija udruženja umetnika: Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS). Sam ovaj podatak veoma zabrinjava, jer jasno govori o stanju likovne kulture u kojem se nalazi naše društvo. Njega karakterišu: neznanje, netrpeljivost, ignorantski odnos prema vrednostima, zapostavljenost, nestručnost. Nije jasno zbog čega više od decenije ne postoji mesto ULUS-a i ULUPUDS-a u organizaciji i učešću u programima Oktobarskog salona? Da podsetim, "Udruženje likovnih umetnika u Beogradu" nastalo je pre čak 97 godina, 1919, a u redovima udruženja nalazili su se najznačajniji likovni umetnici Srbije. Od 1944. godine "Udruženje likovnih umetnika u Beogradu" obnovilo je rad pod novim nazivom "Udruženje likovnih umetnika Srbije". Danas je to najbrojnije umetničko udruženje u Srbiji, koje obuhvata više od 2000 članova i raspolaže likovnim  paviljonom "Cvijeta Zuzorić" (na slici), najreprezentativnijim kod nas. Nažalost, decenijski zapostavljano, zatirano od društva, ovo udruženje umetnika sa tradicijom koju ima malo koja zemlja u svetu, danas je u toliko jadnom stanju da nema sredstva da svoj likovni paviljon na Kalemegdanu, okreči.




Friday 23 September 2016

Slobodan Maldini: S one strane ulice, "Večernje novosti", 23. septembar 2016.




Dnevnik zabluda

S one strane ulice

Piše Slobodan Maldini

Letos sam sreo starog prijatelja. Kolega sa fakulteta, odavno se odselio u SAD, gde je izgradio karijeru arhitekte. Iznenadio sam se pošto mi je na pitanje čime se trenutno bavi odgovorio da je angažovan na realizaciji kule u Beogradu na vodi. Na mestu konsultanta, plaćen je 350 dolara na sat. Kada sam napomenuo da iznos koji on na projektu u Srbiji dobije za sat, ovde predstavlja prosečno mesečno primanje, nije se iznenadio. Spremno je odgovorio: "Ja sam s one strane ulice." Ovaj stih pevao je osamdesetih dr. Nele Karajlić, pevač grupe "Zabranjeno pušenje", opisujući devojke "s one strane ulice". One su lepe, bogate, moćne, ali nedostupne dečacima iz predgrađa koji o njima mogu samo da sanjaju.

"Kulu Beograd" u Beogradu na vodi (na slici) projektovao je američki arhitektonski biro "Skidmor, Ovings i Meril" za lanac luksuznih hotela Sent Redžajs, pa ne treba da iznenadi što moj kolega iz Amerike dobro zarađuje radeći ovde honorarno. Uostalom, nikoga danas ne čudi što autoputeve u osiromašenoj Srbiji grade Kinezi i Azerbejdžanci, pruge rekonstruišu Rusi, što su Most na Adi projektovali Slovenci, gradili pod nadzorom Amerikanaca Austrijanci, Slovenci, Nemci, Švajcarci, Kinezi, a materijal uvožen čak iz Japana. Ne iznenađuje ni činjenica da sve to plaća siromašan srpski narod. Graditeljska aktivnost u Srbiji je nešto poput nedavnog obećanja koje je Donald Tramp izneo u kampanji da će SAD sagraditi zid prema Meksiku, a to će da plati sam Meksiko. Iznenađuje što u Srbiji, zemlji Tesle, Pupina i Đokovića, iako ima sposobnih koji mogu da pomognu da se ova situacija promeni, u današnjim okolnostima to nije moguće. Na kraju, ni Tesla ni ostali nisu uspeli ovde, već su svoju nadmoć nametnuli teškim radom u inostranstvu.

Nedavno je održan arhitektonski konkurs za rekonstrukciju lutkarskog pozorišta "Pinokio" u Beogradu, u organizaciji Asocijacije srpskih arhitekata. Za ukupan fond nagrada 3.000 evra, koliko iznosi dnevnica mog prijatelja konsultanta na projektu kule Beograda na vodi, borilo se čak 19 srpskih arhitektonskih timova. Njih 9 poslalo je svoje projekte bez pretenzije na nagrade, izvan konkursnih uslova. Da bi napravio kvalitetan konkursni projekat, autorskom timu je potrebno bar mesec dana rada. Konkurs košta. Košta izrada projekta, makete, 3d modela, animacija. Košta štampanje panoa, prezentacija. Na ovom konkursu 19 timova je radilo danima. Svesni realnosti u današnjoj arhitekturi Srbije, učesnici konkursa ne očekuju da budu primereno plaćeni, već im je želja da pomognu rekonstrukciju dečjeg pozorišta. Jer, značaj zadatka i podrška deci, nadmašuju njihovu potrebu za novcem.  Uostalom, nezaposleni arhitekti u Srbiji odavno mogu samo "iz daljine" da posmatraju događanja "s one strane ulice", gde bogati stranci kroz prizmu svog profita kroje budućnost naše zemlje.





Friday 16 September 2016

Slobodan Maldini: Korporativna umetnost, Večernje novosti, 16. septembar 2016.



Dnevnik zabluda

Korporativna umetnost

Piše Slobodan Maldini

U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine otvorena je izložba "Nova religija" engleskog umetnika Dejmijena Hersta. Ovaj autor koji mrtve životinje postavlja u staklene vitrine i bazene sa formalinom (na slici), najskuplji je umetnik današnjice. Za izložbu, Ministarstvo kulture Srbije je izdvojilo 1,1 milion dinara, trećinu iznosa koji se godišnje izdvaja za sve programe ovog muzeja.

Otvaranje izložbe pratio je incident. Grupa predvođena nekadašnjim direktorom Muzeja savremene umetnosti Vojvodine umetnikom Živkom Grozdanićem Gerom usprotivila se izložbi jer predstavlja "igru kapitala i tržišta, kao što ni Dejmijen Herst nije ništa više nego preduzetnik u kulturi, koji rukuje milionskim iznosima..." Oni su pozvali javnost "da se udruži i kaže NE korporativnoj kulturi." Ovu temu nedavno pominje Mario Vargas Ljosa opisujući je kao "monumentalnu obmanu, suptilnu zaveru planetarnog karaktera u kojoj su galerije, muzeji, ugledni kritičari, specijalizovani časopisi, kolekcionari, profesori, mecene i besramni trgovci vremenom sklopili sporazum da prevare jedni druge, da prevare pola sveta..." Ali, šta je korporativna kultura i ko su njeni predstavnici u srpskoj umetnosti?

Na čelu elite srpskih umetnika nalazi se Marina Abramović, slavna performerka. Njen video u kojem se "ispoveda" magarcu, prikazanom na Venecijanskom bijenalu 2011, Ministarstvo kulture je otkupilo za 100.000 dolara i dalo ga vojvođanskom muzeju. Za vlastiti njujorški institut Marina prikuplja milionske donacije, ali i dalje u njemu zaposleni rade volonterski. Nezadovoljna isplatom, okomila se na svog sponzora hip-hopera Džej-Zija, tvrdeći da "ju je on iskoristio". Primivši ček, odmah mu se izvinila. Povodom učešća na Venecijanskom bijenalu 2011, performeru Raši Todosijeviću je za rad sa stilizovanim nacističkim simbolima svastikom i orlom isplaćeno 150.000 evra, a delo je predato Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Nakon bijenala, komesar Rašine izložbe u Veneciji Živko Grozdanić Gera je revoltiran napustio mesto direktora muzeja, da bi u vlastitom kompleksu zgrada kod Vršca sagradio privatan Muzej savremene umetnosti. U muzeju-vinariji posetioci mogu da mezete, degustiraju i kupe Gerina vina.

Jednom prilikom, na pitanje o prodajnim cenama slika u Parizu, nedavno preminuli slikar Ljuba Popović je odgovorio da su vrednosti njegovih platana tamo oko 3.000 evra. Na iznenađenje prisutnih, rekao je da su to tržišne i realne cene u pariskim galerijama. Drugi član Mediale, ostareli Peđa Ristić, izgradio je oko 100 crkava za prebogatu Srpsku pravoslavnu crkvu. Najčešće neplaćen, ili je plaćen mizerno - jedva da preživi, jer "malo se ima"... Nedavno sam zamolio Rašu Todosijevića da mi za potrebe objavljivanja u mojoj novoj knjizi internetom pošalje jednu fotografiju sa njegove izložbe. Zatražio je honorar 3.000 evra.


Friday 9 September 2016

Slobodan Maldini: Umetnici zombiji, Večernje novosti, 9. septembar 2016.



Dnevnik zabluda

Umetnici-zombiji

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je akademik Dejan Despić vratio nagradu koju mu je uručio Grad Beograd, nezadovoljan visinom novčanog iznosa. Protivljenje je izrazio upoređujući malu  novčanu vrednost koju je primio sa visokim iznosima koje država daje vrhunskim sportistima. Podstaknut ovim gestom, podsetiću na prisustvo naših vrhunskih intelektualaca - umetnika, koji svakodnevno zadužuju našu zemlju, a pri tom žive bukvalno kao zombiji: nepoznati, nepriznati, na ivici bede, na dnu.

Decenijskim zapostavljanjem, stvorena je intelektualna grupacija tzv. zombija, koji vredno i teško rade, ali su nezaposleni, jer rade posao koji društvo ne ceni, ni plaća. Njhova dela ne vrednuje niko ili ocenjuju neznalice, a država nije svesna njihovih zasluga. I sâm sam brojne godine proveo kao pripadnik grupe umetnika-intelektualaca koji vode "dvostruki život". Ovi umetnici rade na gradilištima, kao baštovani, na primer noću rade kao taksisti "na divlje", da bi danju mogli da budu ono što jesu - da se bave umetnošću, da primenjuju svoj talenat i intelektualne sposobnosti. Oni svoja dela čak ne naplaćuju, ne zato što tako žele, već što u Srbiji ne postoje uslovi u kojima bi njihov rad bio plaćen. Jednostavno ne mogu, niti sebi dozvoljavaju da ne rade, jer time upadaju u društveni sloj otpadnika, gde im nije mesto. Ti ljudi ne razmišljaju o odlasku u penziju, jer penziju nemaju. Umetnici iz ove grupe ne smeju sebi da dozvole da dođu u životnu situaciju u kojoj će morati da odu kod lekara, jer taj odlazak finansijski sebi ne mogu da priušte. Zato, kada se neko kao Despić uvredi zbog male svote novca koju primi od države na poklon, njima je to neshvatljivo. Svima je poznata mizerija koju država ulaže u na pr. višegodišnje, kapitalne programe u kulturi i izdavaštvu, ali se zbog toga niko nije bunio. Jer, nekima je iznos zbog kojeg se Despić vređa poslednja nada da prežive godinu. Zamislimo koliko kilovata struje i mesečnih kirija je moguće platiti iznosom nagrade koju je nezahvalni Despić vratio? Ali, akademik može sebi da dozvoli luksuz da vrati novčanu nagradu.

Znam da je uzaludno da okrivljujem državu za nerazumevanje, nepoštovanje umetnika i omalovažavanje rada kojim se intelektualni sloj društva kojem i sâm pripadam, bavi. Kao mlad, i ja sam imao izbor: da postanem fudbaler, pevač na estradi, pseudo intelektualac, čak pseudo umetnik. Radim ono što najbolje znam. Da li je prava kultura profitabilna? Nije. Ko je kriv? Umetnici, zato što ne privlače pažnju stranog kapitala? Nepostojanje tržišta? Država? Ona im se podsmeva. Po visini sredstava koja izdvaja za kulturu, Srbija je na nezapamćeno niskoj poziciji u svetu. Bavljenje umetnošću u Srbiji je život u stanju zombija. Svi koji su svesni beznađa umetnosti kod nas, znaju da ona, nepriznata i neprepoznata, nema ozbiljnu budućnost u našoj kulturi.




Friday 2 September 2016

Slobodan Maldini: Sumrak galerije, Večernje novosti, 2. septembar 2016.



Dnevnik zabluda

Sumrak galerije

Piše Slobodan Maldini

Danas nije potrebno posebno obrazlagati da bi se opisalo loše stanje u našoj likovnoj umenosti. Muzeji ne rade, tržište umetničkih dela ne postoji, galerije životare. Zbog nagomilanih problema i finansijskih teškoća, umetnička udruženja su na ivici kolapsa, a država je odavno digla ruke od realizacije bilo kakvog temeljitog plana razvoja umetnosti. U našem društvu kultura je marginalizovana, bez strategije razvoja i ozbiljnijeg pristupa njenom finansiranju. Aktivnosti na ovom polju svode se na lične inicijative i angažmane pojedinaca - ljubitelja umetnosti i samih umetnika, koji rade u teškim, skoro neljudskim uslovima. Zbog svega, danas se suočavamo sa dugoročnim, istorijskim problemom gubljenja identiteta, kulturnog kredibiliteta i izostanka osnovnog likovnog obrazovanja stanovništva. Jer, društva u kojima ne postoji kultura osuđena su na propast, zaborav, nestanak sa kulturnog lica savremene istorije. A države sa niskim nivoom razvoja kulture danas niko ne shvata ozbiljno, zapravo, smatra ih kulturno zaostalim.

U propadanju institucija likovne umetnosti možda najteži period proživljavaju likovne galerije. Bez stalnih sredstava, teško održavaju kulturne programe. Grafički kolektiv, jedna od naših najznačajnijih galerijskih ustanova, posle 67 godina rada danas se nalazi pred problemom opstanka. Naime, kuća na beogradskom Obilićevom vencu je restitucijom vraćena vlasnicima, koji su prizemni lokal gde se nalazi Grafički kolektiv prodali palačinkarnici sa Zlatibora. Novi vlasnici u svojim poslovnim planovima nemaju razumevanje za kulturu. Grafički kolektiv uskoro izlazi na ulicu.
Da podsetim, ova ustanova, osnovana davne 1949. imala je pionirsku ulogu u stvaranju naše savremene likovne umetnosti i bila jedan od vodećih umetničkih centara u nekadašnjoj Jugoslaviji. Pored održanih izložbi svih najpoznatijih srpskih umetnika, tu je bio centar okupljanja umetničke avangarde. Ovde su priređene i izložbe svetski slavnih ličnosti: Dalija, Šagala, Vazarelija, Madervela, Era, Fuhsa, Anderlea, Brunovskog, Tošio Jošizumija i drugih. Prvi hepening u Beogradu, 1960-tih godina, odigrao se u ovoj galeriji. Tu su publikovani katalozi, grafičke mape, monografije. Kolekcija umetničkih radova koja se nalazi u vlasništvu Grafičkog kolektiva iznosi preko 5.000 dela, više nego što poseduju mnogi svetski značajni muzeji.
"Palatu Ninčić" na adresi Obilićev venac 27, u čijem prizemlju se nalazi galerija Grafički kolektiv od svog nastanka, projektovao je poznati beogradski arhitekta Dragutin Maslać. Jedinstveni projekat enterijera i eksterijera galerije  izradio je arhitekta Peđa Ristić. U protekle 52 godine enterijer nije menjan, jer za to nije bilo potrebe. I danas, to je možda najbolji enterijer jedne galerije u Srbiji. Šteta što će biti srušen i pretvoren u - palačinkarnicu.