Dnevnik zabluda
Politika i arhitektura
Piše Slobodan Maldini
Odgovarajući na primedbe Odeljenja jezika i književnosti
SANU i predsednika Akademije arhitekture Srbije povodom gradnje žičare na
Kalemegdanu, zamenik gradonačelnika Beograda nedavno je kritikovao ove dve
institucije. Nije se složio sa tvrdnjama iz SANU, a Akademiju arhitekture
Srbije opisao je kao "nevladinu organizaciju jednog čoveka koji je
nesrećan što nije ušao u Akademiju, pa sebi dodelio da bude privatni
akademik." Ali, šta ovaj stav prvog čoveka Beograda govori o stanju
arhitekture u Srbiji?
Ne iznenađuje što se problemima arhitekture i zaštite
nasleđa bave književnici SANU, dok Odeljenje likovne i muzičke umetnosti kojem
pripada arhitektura, ćuti. Jer, u SANU su arhitekte neopravdano zapostavljene.
Među ukupno četiri akademika, samo su dvojica istaknuti srpski stvaraoci, treći,
dopisni član je anoniman, a inostrani član je Austrijanac koga arhitektura u
Srbiji malo zanima. Za razliku od SANU, Akademija arhitekture Srbije u članstvu
ima trideset eminentnih arhitekata, uključujući i trojicu članova SANU, a među
njima preovlađuju univerzitetski profesori, zbog čega apsolutno ne stoji kvalifikacija
gradskog čelnika da se tu radi o "nevladinoj organizaciji pojedinca koji
voli da sebe naziva akademikom". Međutim, kakve su veze beogradskih
političara i ovog strukovnog udruženja građana?
I pored vrhunskih arhitekata koji su oblikovali izgled
savremenog Beograda, u Akademiji arhitekture Srbije ima i onih koji nikada nisu
bilo šta sagradili, niti se dublje razumeju u građevinarstvo. Ali, ima i onih nekadašnjih
predstavnika i učesnika u projektima gradskih vlasti. Iz krugova Akademije
arhitekture Srbije potekao je i član žirija na konkursu za Beogradsku
filharmoniju, gde je nagrada dodeljena autorski upitnom arhitektonskom rešenju,
da bi se pritom postavilo pitanje: "Da li je sve bilo paravan za izgradnju
šume solitera u zaštićenom području kulturnog nasleđa, Bloku 13?" Akademija
arhitekture Srbije imala je svog predstavnika i u komisiji Ministarstva
kulture, igrajući nametnutu ulogu u oduzimanju reprezentativnosti jedinom
nezavisnom strukovnom udruženju arhitekata da bi ono bilo preusmereno drugom, režimu
bliskom, zbog čega su mnogi arhitekti samostalni umetnici ostali bez
zdravstevog osiguranja, u redovima Biroa za zapošljavanje. Ali, ova institucija
je prešla svaku meru kada je počela da ugrožava projekat turističke gondole na
Kalemegdanu.
Arhitektura je
veran odraz politike, a neki arhitekti su njene puke sluge. Jer, bez
ispunjavanja želja vlastodržaca, nema građenja. Po principu "pristao sam,
biću sve što hoće", u srpskoj arhitekturi nema toliko lošeg i nemoralnog
zadatka kojeg se za novac neće latiti i najugledniji arhitekta. Na surovom
tržištu politike, arhitekti su potrošna roba manipulatora. Kada su potrebni oni
su tu, a kada nisu - nestaju.
Na slici: Projekat stanice Kalemegdanske gondole, izvor:
internet