Mostovi - đubrišta, Večernje novosti, 1. novembar, 2019.

Dnevnik zabluda

Mostovi - đubrišta

Piše Slobodan Maldini

Na nedavno sprovedenoj anketi o budućnosti Starog savskog mosta u Beogradu učestvovalo je više od 5.000 ljudi. Prema prvim rezultatima, najviše glasova dobio je predlog prema kojem bi postojeći most bio premešten "na suvo", odnosno, u park između Tržnog centra "Ušće" i Muzeja savremene umetnosti. Konstrukcija mosta bila bi namenjena nefunkcionalnoj pešačkoj pasareli, a podmostovlje bi sadržalo lokale. Ovu "ideju" je još ranije predstavio gradski urbanista Marko Stojčić. Predložio je da pod ostacima mosta na suvom budu premešteni divlje podignuti nelegalni objekti koji se nalaze na prostoru oko popularnog novobeogradskog parka. Ovaj stav je mnoge iznenadio svojom "domišljatošću". Stari savski most se uklanja sa postojećeg mesta zato što je likovno loš, oblikom ružan i konstrukciono zastareo, a na njegovom mestu podiže se "novi, lepši, savremeni most". Međutim, ovu ružnu skalameriju nad Savom sada nam nude kao "lepo i duhovito rešenje" na postoru gradskog parka, pa sve to upotpunjuju bespravno sagrađenim objektima i ubeđuju nas u kvalitet tog projekta?! Most koji će biti srušen zato što je "zastarelo ruglo Beograda", u novom kontekstu zajedno sa nelegalnim objektima, odjednom postaje "duhovit" i "likovno vredan"?! Ali, tu nije kraj "idejama" gradskih moćnika.

Prilikom obilaska radova na pešačkoj pasareli koja povezuje Kalemegdan i obalu Save, gradski urbanista Marko Stojčić izneo je iznenađujući stav da je reč o "verovatno najvažnijem umetničkom objektu izgrađenom u Beogradu u poslednje tri ili četiri decenije"! Ali, o čemu se ovde radi? Kao i u parku "Ušće", reč je o pešačkoj pasareli - mostu na suvom, takođe nefunkcionalnom, koji građani podsmešljivo nazivaju "Beogradskim toboganom" jer podseća na spiralne oblike tobogana u akva parkovima. A da apsurd bude veći, navrh ove skalamerije, mestu krajnje neprimerenom, naherena je skulptura britanskog skulptora Ričarda Dikona i beogradskog vajara i crtača Mrđana Bajića. Poput "tobogana" koji nema funkcionalno ni likovno opravdanje, ova skuptura, donacija "Delta Fondacije" poznatog srpskog tajkuna, iskazuje besmisao forme i sadržaja. A sve to upotpunjuje njen promašen naziv "Odavde donde". Mada, neki u nazivu skulpture vide smisao: "odavde" je njen donji deo autora Bajića, izrađen u Srbiji od aluminijuma, a "donde" je njen gornji deo, autora Dikona, izveden od čelika, u Engleskoj.

I novobeogradski i kalemegdanski pešački most nose u sebi ironiju današnjeg vremena. Umesto na đubrištu starog gvožđa, nefunkcionalni Stari savski most dobiće "nov život na suvom" u simbiozi sa protivzakonito podignutim građevinskim objektima. Nova, preskupa i antifunkcionalna pešačka pasarela pod Kalemegdanom počinje život u simbiozi sa skulpturom, nekom vrstom junk art-a, "umetnosti đubreta", mada je namera njenih autora bila drugačija.

Na slici: Stari savski most i Pasarela pod Kalemegdanom, foto: lična arhiva

Lavirint administracije, Većernje novosti, 25. oktobar 2019.

Dnevnik zabluda

Lavirint administracije

Piše Slobodan Maldini

Nivo kulture gradnje u Srbiji podignut je 2016. uvođenjem sistema izrade elektronske građevinske dozvole. Graditelji se više ne suočavaju sa sporom administraciom, već završavaju posao internetom, samo jednim klikom na dugme. Izdavanje građevinskih dozvola je brzo, nema redova na šalterima, a korupcija iskorenjena. Ubrzo po uvođenju, objavljeno je da se elektronske građevinske dozvole u najvećem broju lokalnih samouprava izdaju brže od zakonskog roka 28 dana: u Srbiji u proseku šest radnih dana, u Beogradu 14. Lista opština u kojima se one izdaju za samo 1 dan je dugačka, a u najvećem kašnjenju je samo nekoliko gradova, sa po manje od 20 dana. Pomak u ažurnosti administriranja uveo nas je u novo doba. Međutim, šta se događa kada pokušamo da uknjižimo već izgrađeni objekat?

Kada sam ranije ove  godine podneo zahtev za preknjženje stana, prijatelj agent za nekretnine me je upozorio da pripremim novac za podmićivanje ili se naoružam strpljenjem, budući da u redovnom postupku to traje unedogled. Ne verujući, predočio sam mu da su moji papiri školski čisti i da se se radi o jednostavnom postupku koji ne zahteva ni deset minuta rada. Podsetio sam ga na zakon koji za ovu jednostavnu administrativnu operaciju predviđa rok 15 dana. Nasmejao se i poželeo mi sreću. Odmah po ovom razgovoru pozvao sam Informativni centar katastra i upitao za rokove uknjiženja. Odgovorili su da je rok 15 radnih dana, ali da pozovem za oko mesec dana, kada će moj predmet sigurno biti završen. Zadovoljan odgovorom, spokojno sam čekao da prođe mesec dana, nakon čega sam pozvao katastar. Moj predmet je još uvek bio u radu. Poslao sam urgenciju, a zatim su sledile druga, pa i treća. U odgovorima na njih upućivali su me na Kol centar, a tamo usmeravali da zakažem termin za sastanak isključivo putem interneta, određenim danima, u ranim jutarnjim časovima.

Narednih meseci više od 500 puta bezuspešno sam pokušavao da internetom zakažem termin. U očaju, otišao sam u katastar i nakon četrdesetminutnog čekanja pred šalterom zatražio informaciju o mom predmetu. Prosledili su me kod šefa pisarnice, koji je odbio da me primi, pa sam se samoinicijativno uputio u pravnu službu, ali mi je tu obezbeđenje na hodniku odbilo pristup. Revoltiran, vratio sam se u šalter salu da predam novu urgenciju. Posle pedesetominutnog čekanja, došao sam na red. Baš u tom momentu, u salu je utrčao stariji penzioner, verovatno honorarno zaposlen u obezbeđenju zgrade, i uzviknuo: "Napustite prostoriju! Imamo dojavu o bombi!" Narod je hitro izašao, ali ja sam ostao unutra. "Napusti salu, bomba!" - prišao mi je čuvar. "Ma neka puca, ja ne izlazim, pogotovo sada kada sam došao na red", odgovorio sam. "Ti matori si se naživeo, ali meni se još uvek živi!" - povika on i otrča napolje. Ostao sam u po život opasnoj zgradi katastra, sam.

Na slici: Lavirint administracije, foto: internet

Somborski plagijat, Večernje novosti, 11. oktobar 2019.

Dnevnik zabluda

Somborski plagijat

Piše Slobodan Maldini

Već duže vreme grad Sombor pokušava da obnovi svoj Spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću, podignut davne 1940. godine. Ovo delo hrvatskog vajara Antuna Augustinčića je 1941. uklonila mađarska vojska, a komuniistička vlast ga je pretopila 1947. U nemogućnosti da dobije na upotrebu kalup originalne skulpture koji se nalazi u Hrvatskoj , gradska vlast je letos odlučila da raspiše nadmetanje za novi  spomenik. Osnovni uslov konkursa je da novi rad "ne sme da bude kopija originalnog spomenika".

Odmah po raspisu nadmetanja bilo je jasno da nešto nije u redu. Objavljen 2. jula, u vreme godišnjih odmora i neaktivnosti umetnika, konkurs je predvideo neverovatno kratak rok: 15. avgust, samo 32 radna dana, što je pred učesnike postavilo skoro nemoguć zadatak. Predviđena nagrada za pobenički rad iznosi 8.500 evra, dok su druga i treća nagrada neshvatljivo niske:  samo 600 i 300 evra, što nije dovoljno da pokrije ni deo troškova izrade konkursnog rada. Pored ultra kratkog roka, ovakva raspodela nagrada trebalo je da obeshrabri i odbije svakog potencijalnog učesnika na konkursu, eliminiše nepoželjnu konkurenciju i u prvi plan postavi onog autora koji je unapred siguran u svoj uspeh.

Iako je očigledno da je raspis bio samo nužna formalnost radi opravdanja odluke o trošenju sredstava građana za izradu spomenika, na konkurs su ipak stigla 4 rada. Među njima i radovi nasamarenih doajena srpskog vajarstva: 92-godišnjeg univerzitetskog profesora Miodraga Živkovića i  Dragana Radenovića, člana Akademije lepih umetnosti Francuske. Dvojica vajara osvojili su drugo i treće mesto, dok je prvo pripalo njihovom mlađem kolegi Zoranu Ivanoviću, vanrednom profesoru na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Ali, šta karakteriše Ivanovićev rad?

Umesto da bude eliminisan zbog nepoštovanja konkursnih uslova, prvonagrađen je rad koji, jedini među pristiglima, ima izuzetnu i detaljnu sličnost sa Augustinčićevim delom. Na njemu kralj uspravljeno jaše na konju u identičnoj pozi prethodnika - sa visoko uzdignutom sabljom u ruci, a konj ima isti stav prednjih nogu i karakterističan zgrčeni pokret glave u levo. Budući da se ne radi o replici, u pitanju je očigledan, loš plagijat.

Od Augustinčićevog do današnjeg spomenika prošlo je 80 godina.  U tom periodu, savremena skulptura je evoluirala u odnosu na nekadašnju. Današnji umetnički izraz je dublji, tehnike usavršene, tehnologije nove. Plagijator velikana Augustinčića ne može postati veliki skulptor, a loš plagijat ne može predstavljati grad Sombor na dostojan način. Posle ovog konkursa, ostaje gorak ukus i svest da smo zbog neznalica i neupućenih koji se mešaju u umetnost, po ko zna koji put izgubili jedinstvenu priliku da pokažemo sopstvena kulturna dostignuća. Ali, još uvek nije propuštena šansa da zbog očiglednih nepravilnosti konkurs bude poništen.

Na slici: Augustinčićev i Ivanovićev spomenik, foto: lična arhiva

Otimanje autorstva, Večernje novosti, 4. oktobar 2019.

Dnevnik zabluda

Otimanje autorstva

Piše Slobodan Maldini

Na nedavno održanom javnom času na beogradskom Ušću, umetnica performansa Marina Abramović predstavila je svoj Manifest. Već u drugoj od sedamdeset pet njegovih tačaka ona poručuje da "umetnik ne sme da krade ideje od drugih umetnika". Moguće da je umetnica svoj stav izoštrila nakon tužbe njenog nekadašnjeg partnera Uvea Lajsiepena i presude po kojoj je, zbog kršenja Ugovora o zajedničkim autorskim radovima, morala da mu plati visoku odštetu.

Ni u arhitekturi stvari ne stoje bolje. Jedan prijatelj arhitekta požalio mi se da je sa investitorom ugovorio dizajn hola jedne zgrade, da bi mu naručilac, postepeno, za iste pare proširivao posao na još dve etaže u holu i objekte okolo njega. Na kraju, iskoristio je situaciju da, bez autorske naknade, prema dobijenom projektu počne gradnju novog, istovetnog objekta.

Sada već davne 2005. pokušao sam da unesem red po temi autorstva i naplate dela u arhitekturi. Nakon dve godine rada, objavio sam knjigu "Obračun honorara arhitekata, inženjera, urbanista i prostornih planera", do danas najcelovitiju studiju o autorstvu u arhitekturi kod nas. Ceo tiraž 1.000 primeraka ponudio sam Inženjerskoj komori Srbije, po ceni troškova štampe i poklonio im deset knjiga. Ponudio sam i besplatne obuke po toj temi. Nisu mi odgovorili na ponudu. Ali, ubrzo sam saznao da je Inženjerska komora Srbije po višemilionskoj ceni ugovorila sa Energoprojektom izradu sadržaja koji se nalazi u samo jednom od dvadeset poglavlja moje knjige, delu koji se odnosi na stambenu arhitekturu. Naredne godine, dobio sam poziv za promociju knjige "Obračun honorara u stambenoj gradnji" koju je za potrebe Komore izradio Energoprojekt. Otišao sam. Videvši već prvi slajd na prezentaciji Energoprojektove brošure, ostao sam bez daha. Na njemu je pisalo: "Zahvaljujemo Slobodanu Maldiniju što smo koristili njegov materijal"!? Zapanjeno sam shvatio da su na otimanju autorstva nad mojim delom o zaštiti autorstva zaradili veliki novac drugi i to uz podršku državne institucije osnovane radi zaštite autorskih prava!

Ali, postoji nešto još gore od otimanja autorstva. To su krađe identiteta autora. Nedavno sam na internetu otkrio meni dotada nepoznato predstavljanje mog arhitektonskog biroa na sajtu Daibau. Osnovan u Sloveniji, sa ograncima u Austriji, Hrvatskoj i Srbiji, sadrži podatke o arhitektonskim biroima, nudeći u njihovo ime usluge. Jedan detalj mi je privukao pažnju: pored naziva mog biroa koji nosi moje ime i prezime, na ovom sajtu je objavljen meni nepoznat broj mobilnog telefona. Odgovorio sam na poziv sa sajta i naručio arhitektonski projekat od sebe samog. Za petnaestak minuta su me pozvali telefonom, zatražili podatke o naručiocu i rekli da će me ubrzo kontaktirati u vezi porudžbine. Ni desetak dana posle poziva nisu me zvali, a moju stranu na sajtu su - izbrisali.

Na slici: Uve Lajsiepen i Marina Abramović, foto: Jutjub

Čistači, Večernje novosti, 27. septembar 2019.

Dnevnik zabluda

Čistači

Piše Slobodan Maldini

Nisam sklon verovanju u čuda, međutim, ponekad me iznenadi nadrealan sklop okolnosti nekog događaja. Prenosim utiske o jednom takvom.

Moja garaža na Bežanijskoj kosi nalazi se preko puta slama. U stotinak udžerica, u njemu živi oko hiljadu duša, Roma. Preživljavaju preturajući po kantama za đubre iz kojih vade hartiju, pvc i metalnu ambalažu i prodaju ih trgovcima sekundarnih sirovina. U Beogradu poznati kao "čistači", često odnose i već separisani otpad, zbog čega ponedeljkom iznosim "zelene kese" sa reciklažnim đubretom tek posle ponoći. Ali, i tada se desi da ih ovi skupljači isprazne. Jednom sam u gluvo doba noći jurio za njima niz ulicu, uz povike da vrate moje đubre.

Pre neki dan, signalista Miroljub Todorović pozvao me je u svoj stan da donesem njegove radove koje sam izložio na mojoj nedavnoj izložbi u Narodnoj banci. Ovi listovi hartije sadrže mejl art kolaže i zapise beogradske i njujorške umetnice Marine Abramović. Sa radovima sam otišao u garažu, seo u auto i odvezao se kod Todorovića, na Gundulićev venac. U ulici je bila gužva, pa sam parking pronašao kod Bitef teatra. Platio sam sms-om parkiranje, izašao iz automobila i tada, zapanjen, shvatio da nisam u auto stavio poverene mi radove. Zaboravio sam ih na ulici, ispred garaže! U očaju, pustio sam krik: "Izgubio sam Marinu!" U samom tom trenutku, neverovatno, pored mene je, zagledan u nebo, probazao konceptualista Neša Paripović, Marinin prvi muž!

Shvativši da se karma grubo igra sa mnom, munjevito sam povezao auto nazad, na Bežanijsku kosu. Ispred garaže nije bilo mojih zaboravljenih radova. Ali, iza ugla, ugledao sam Romkinju, "čistačicu", koja je gurala kolica sa otpadnom hartijom. Na vrhu gomile štrčala su Marinina pisma. Pritrčao sam i dreknuo: "Ovo je moje, kako si smela to da uzmeš?!" "Komšija, nemo' da se ljutiš, samo sam pokupila bačenu 'artiju s' ulice", odgovorila je.

Sutradan, na otvaranju izložbe u galeriji Arte, sreo sam se sa Radomirom Damnjanovićem Damnjanom. Ostareli, teško pokretni bard srpskog slikarstva došao je iz svog Milana u retku posetu Beogradu. Ispričao sam mu šta mi se dogodilo. "Pa to je za infarkt!" uzviknuo je. Pitao sam ga da li će ići na otvaranje Marinine izložbe "Čistač". "Neću", odgovorio je, "Marini sam jednom davno spasao život tokom performansa u plamenu zapaljene petokrake, ali me njena umetnost ne interesuje." "Čudno, ni tvoja negdašnja supruga i Marinina nekada bliska prijateljica i kustosica Dunja Blažević ne želi da dođe na otvaranje." "Ma, to je samo obična, putujuća izložba, doneta iz nekog sela, Humlebeka, u Danskoj." "Ali, Damnjane, za izložbu je ova država platila bezmalo milion i po dolara!" "Toliko?! Velike izložbe u najbogatijim zemljama ne koštaju ni upola!" Kasno uveče, vratio sam se kući. Ispred ulaza, poznati prizor: uronjen do pasa u kantu za đubre, "čistač" iz slama vadio je staru hartiju.

Na slici: Depo "čistača" na Bežanijskoj kosi, foto: S. Maldini

Slobodan Maldini: Kamen i asfalt, Večernje novosti, 20. septembar 2019.

Dnevnik zabluda

Kamen i asfalt

Piše Slobodan Maldini

Još se nije stišala bura kritika povodom nedavno završenog Trga republike u Beogradu. Zapanjujuće, umesto upotrebe domaćeg kamena, za izradu nacionalnog trga prestonice uvežen je slovenački tonalit, neodgovarajuće sive boje. Ali, u žižu javnosti je dospeo novi problem. Kamene kocke kojima su popločane kolske saobraćajne površine trga, već su počele da propadaju. Zbog toga je gradski menadžer naložio hitnu zamenu i preslaganje loše postavljene kaldrme, uz napomenu da će "izvođača pedeset puta vraćati dok ne uradi posao kako treba." Ali, da li su ovaj i drugi "poslovi" popločavanja Beograda urađeni "kako treba"?

Prilikom prošlogodišnjih radova na Trgu republike, ispod afalta su pronađene drvene kocke iz druge polovine 19. veka, kojima je trg bio popločan. Ova kaldrma, postavljena od trga sve do Terazija, načinjena je od drveta da bi se smanjila buka prilikom prelaska vozila, a opstala je sve do 1947, nakon čega je asfaltirana. Otkrivene drvene kocke popisali su stručnjaci iz Zavoda za zaštitu spomenika u  nameri delimičnog vraćanja autentičnog poda trga, ali po tom pitanju ništa nije urađeno. Tada su pronađeni i ostaci Virtemberške kapije u sastavu Kasarne Karla Aleksandra Virtemberškog, najimpozantnije građevine habzburške Kraljevine Srbije i najistočnijeg primerka baroka na tlu Evrope. Kapija je konzervirana i prelivena asfaltom.

Kamena kocka je igrala značajnu ulogu u beogradskoj istoriji. 3. septembra 1939, dva dana nakon Hitlerove invazije na Poljsku i početka rata, oko Kalemegdana je vožena automobilska trka Beogradski Gran Pri. Trkalište je popločano kamenom kockom, koja zbog kašnjenja u radovima nije zalivena asfaltom. Po ovoj kaldrmi, trkači su svoje bolide vozili neverovatnih 200 km na sat, a tada je povređen Herman Lang kada ga je u glavu pogodila kocka izbijena iz nezalivene piste. Pobedu je odneo Tacio Nuvolari ispred fon Brauhiča i Milera.

U senci "preslaganja" kamenih kocki na Trgu republike, prolazi brutalno asfaltiranje Kalemegdana. Svedoci smo zalivanja asfaltom velikih površina pešačkih staza našeg najznačajnijeg kulturno-istorijskog kompleksa. Sudeći po finalno urađenim spojevima ivičnjaka i kišnih slivnika sa asfaltom, ova lepljiva crna materija neprijatnog mirisa je postala završni sloj pešačkih staza na Kalemegdanu. I dok je asfalt izbačen sa kolovoza kod Trga republike kojim saobraćaju autobusi gradskog prevoza, pešačke površine jedinstvenog zaštićenog spomenika kulture danas se uništavaju asfaltiranjem. Beograd je još jednom pao na ispitu o čuvanju nacionalne kulturne istorije. U razvijenim zemljama odavno je jasno da asfalt i spomenici kulture ne idu zajedno. Zato je tamo upotreba asfalta na spomenicima - zabranjena.

Na slici: Asfaltiranje Kalemegdana, lična arhiva

Trg republike, Večernje novosti, 13. septembar 2019.

Dnevnik zabluda

Trg republike

Piše Slobodan Maldini

Posle rekonstrukcije duže od godinu dana i vredne više od 900 miliona dinara, završen je beogradski Trg republike. Nakon dugog perioda prekopavanja centra prestonice, najzad smo dočekali da prošetamo ranije omiljenim trgom.

Nekada poznat kao Pozorišni trg zbog blizine Narodnog pozorišta, centralni gradski prostor je formiran posle rušenja Stambol-kapije 1866. i gradnje Narodnog pozorišta 1869. godine. Na njemu je 1882. podignut spomenik knezu Mihailu, a 1903. sagrađena palata Uprave fondova, današnja zgrada Narodnog muzeja. Između dva rata, trg je bio tramvajska okretnica, a 1931. zaokružila ga je urbanistički nametljiva palata Reuniona. Posle Drugog svetskog rata sa trga su uklonjene tramvajske šine i sagrađena zgrada Doma štampe koja ga je zatvorila i odvojila od nekada najviše beogradske zgrade "Albanija". Time je trg dobio svoj konačan urbanistički oblik.

Današnji izgled, ovaj prostor je primio nakon Urbanističko-arhitektonskog konkursa za tri beogradska centralna trga, održanog 2015. godine. Tada je žiri kojem je predsedavao gradski urbanista Milutin Folić sa članovima Borisom Podrekom, Branislavom Mitrovićem, Evom Vaništa Lazarević i Nebojšom Minjenićem dodelio prvu nagradu autorskom timu Zorana Dmitrovića i Zorice Savičić. Umesto moguće mikrourbanističke oaze, autori su predložili asketski izgled Trga republike kao čistu površinu pokrivenu granitnim pločama istih dimenzija, upotpunjenu sa šest klupa za sedenje, osam reflektorskih stubova i dvanaest stabala belogorice. Međutim, šta sadrži rekonstruisani Trg republike?

Novoizvedni trg zadržao je minimalistički koncept autora koji su se opredelili za čistu, ravnu, praznu površinu popločanu sivim granitom. U realizaciji, povećan je broj projektovanih kamenih klupa za sedenje, a dodatno zelenilo uneto u prostor trga žardinjerama sa niskim rastinjem. Međutim, o izgledu i funkcionalnosti novog Trga republike mišljenja su podeljena. Prema građanima koji ga hvale dobijen je kvalitetan, širok, slobodan gradski prostor koji odgovara savremenoj funkciji trga. Međutim, mnogi iznose zamerke da je trg urbanistički nedovoljno promišljen, nefunkcionalan, nearhitektonski, monoton, siv. Za uglednog arhitektu Marija Jobsta "boravak u ovom prostoru izaziva opštu neprijatnost i nelagodu". Stari sugrađani žale se na nedostatak zelenila, što naročito smeta tokom sunčanih letnjih dana. Posebno kritikuju neudobne, leti užarene kamene klupe na kojima nije moguće sedenje po suncu. Dizajneri prigovaraju zbog estetski neprimereno oblikovane rasvete trga, nefunkcionalnih i nepotrebnih stubića za sprečavanje prilaza trgu kolima. Pojedini urbanisti zameraju na naspramnoj postavci atobuskih stanica u Kolarčevoj ulici, čime je dodatno sužen kolovoz... Bez obzira na pohvale i kritike, vrednost novog trga biće poznata u skoroj budućnosti.    

Na slici: Novi izgled Trga republike, lična arhiva

Fatalna urbanizacija, Večernje novosti, 6. septembar, 2019. godine

Dnevnik zabluda

Fatalna urbanizacija

Piše Slobodan Maldini

Urbanizacija je proces širenja čovekovog staništa izgradnjom novih gradskih sredina, kada nenastanjena područja postaju ljudska naselja, a gradovi narastaju do neslućenih razmera. Savremena urbanizacija je globalni problem koji siromašne i nerazvijene zemlje rešavaju na pogrešan način. Praveći krupne greške, i Srbija vodi nepovratan proces ubrzane urbanizacije koji degradira lice zemlje i određuje njenu mračnu budućnost.

Urbanizovanje jedinstvenih prirodnih resusra predstavlja fatalnu grešku. Na visokovrednim prostorima planina, šuma, priobalja reka i jezera, u Srbiji se danas sprovodi degradirajući proces neplanskog, haotičnog i nekontrolisanog naseljavanja. Umesto zaštite, ova područja se ubrzano uništavaju novosagrađenim arhitekonskim objektima. U ovom procesu, na meti su najkvalitetniji prirodni resursi koji, nezaštićeni, postaju plen bezobzirnih graditelja. Kao što su u gradovima napadnuti kulturno-istorijski vredni prostori, u ludilu urbanizacije u Srbiji su pogođene najvrednije prirodne lepote. Već decenijama, pred bagerima investitora nestaju prirodne lepote Zlatibora, Tare, Stare planine. Umesto zaštićeni, nacionalni prirodni rezervati pretvaraju se u gradilišta investitorskog urbanizma, gde zadovoljstvo boravka u novim hotelima i kućama za odmor zamenjuje gorko saznanje o uništenoj, zagađenoj prirodi. Na lokacijama rezervata prirode cene nekretnina su izuzetno visoke, ali zbog uništenja urbanizacijom, vrednost tih prostora će vrtoglavo pasti.

Budućnost koju nam donose greške urbanizacije najvrednijih nacionalnih prirodnih resursa vidimo kod svojih suseda. Umesto da je zaštiti, Crna Gora je svoju jedinstvenu morsku obalu prepustila betonu bogatih dolarskih investitora, a nekada prelepe primorske gradove urbanizovala do mere nepodnošljivosti boravka u njima. Fatalna urbanizacija ovog nekada lepog primorja danas odbija ljubitelje prirode, a privlači samo one turiste koji ne poznaju ništa bolje. Jer, letovanje na desetom spratu apartmana u Budvi nije kvalitetnije od života na Novom Beogradu, a prilazak zagađenom moru često je moguć koliko i prilaz beogradskim rekama i vodoizvorištima ugroženim bespravno podignutim kućama.

Uništivši svojim prisustvom najlepše prostore na planeti, savremeni čovek i dalje traga za nedirnutom prirodom, koju još nije ugrozio. Sve više odlazi na najudaljenija i nejnepristupačnija mesta. I ove godine, put Baznog kampa Mont Everesta uputilo se čak 30.000 planinara, a desetak su platili životima boravak u jednistvenoj prirodi nepristupačne planine. Kao nikada do sada, ekstremni turisti bili su svedoci višesatnih gužvi pri penjanju na vrh koje se mogu uporediti sa onima ispred samoposluga u Srbiji devedesetih. Iako svesni tona đubreta kojeg su na nepristupačnim mestima ostavili za sobom, ipak su čišćenje planine prepustili lokalnim vodičima.

Na slici: Totalna urbanizacija obale u Crnoj Gori, lična arhiva

Politika novih gulaga, Večernje novosti, 30. avgus 2019.

Dnevnik zabluda

Američki gulazi

Piše Slobodan Maldini

Živimo u eri tehnološkog buma, novih naučnih saznanja i njihove globalne primene. Zajedno sa ubrzanim razvojem nauke i tehnike, svedoci smo akceleracije čovekovog degradirajućeg uticaja na sve što dotakne, posebno na životnu sredinu. Kao nikada do sada, suočeni smo sa pretnjama koje imaju globalan karakter i izmiču kontroli. Ljudska rasa plaća danak svoje premoći, ali se i dalje ponaša neodgovorno. I ovog leta Amazonija gori u masivnim požarima; glavni uzrok je deforestacija u kojoj se šume eksploatišu a teritorije komercijalizuju i urbanizuju. Godišnje, požari u Sibiru proždiru sve veće površine, a pepeo se prenosi do  Arktika, ubrzavajući topljenje leda. Ljudski izazvane prirodne katastrofe dovode do ekstremnih vremenskih nepogoda koje nas svakodnevno pogađaju. Uprkos svemu, na nedavno održanom samitu G7 gde su se lideri najmoćnijih zemalja dogovarali o suprotstavljanju klimatskih pretnji, nije viđen predsednik najveće svetske sile Donald Tramp. Na svom tviter nalogu on je klimatske promene svojevremeno nazvao "skupim prevarama", "izmišljenim", "mitskim", "novinarskim patkama", "s*anjem".

Ali, umesto da preuzmu odgovornost za uništenje planete, moćnici sa Zapada usavršili su perfidnu "politiku novih gulaga", "stanje permanentne krize", "stanje opasnosti" za koje pronalaze krivce u drugima. Od sveta prave teritorijalne rezervate, uništavaju države da bi ih preuzeli, podižu zidove, uvode carinske barijere, vode specijalne ratove, porobljavaju druge i otimaju sve što požele. I zato, Tramp je uvređen kada je Danska nedavno odbila njegov drski poziv ovoj suverenoj državi da kupi poslednju oazu prirode, bogati Grenland.

Na urbanoj mapi sveta moćnika Srbija je danas savremeni gulag. Generacije stanovnika naše zemlje vode život unutar ovog jedinstvenog "zabrana". Decenijama pod embargom, zatvorenih granica, danas i pod kosovskim taksama, u spolja kreiranoj "stalnoj krizi", nemoćni, poniženi, na meti smo kreatora monstruoznih gulaga. U večnoj "čekaonici pred Evropom", "ni na Zapadu ni Istoku", razvoj Srbije sprovodi se po meri interesa stranaca. U tome se isrpljuje jeftina domaća radna snaga, obezvređuje rad stručnjaka, urbanizacija dovodi do apsurda. U takvom stanju, traje proces višedecenijskog bežanja u svet hiljada naših mozgova, jedinstvenih stvaralaca. Iznenadi nas kada matematičar svetskog glasa pobegne iz svog beogradskog podruma u Saudijsku Arabiju "jer u zemlji nije dobio ni laptop", zbog čega padne rejting u svetu nacionalnog univerziteta za čak 100 mesta, ili kada čuveni genetičar i vlasnik bolnice za lečenje steriliteta  napusti Srbiju i ode na Harvard jer je "gladan nauke i komunikacije sa ljudima". Od 1992. kada je izgubila više od 600.000 stanovnika, Srbija ima negativan priraštaj, a svake godine izgubi više od 35.000 stanovnika. U gulazima se deca ne rađaju.

Na slici: Trampova kula na Grenlandu, izvor: internet

Šećerna vodica, Večernje novosti, 23. avgust 2019.

Dnevnik zabluda

Šećerna vodica

Piše Slobodan Maldini

Nacionalni monument je mesto istorijskog, prostornog a posebno kulturnog značaja za jednu državu. Spomenici takvog karaktera su nacionalna kulturna dobra i uživaju posebnu zaštitu. Savremeni spomenici ovog karaktera su od vanrednog interesa i podiže ih država. Po pravilu, to su vrhunska umetnička dela koja predstavljaju krajnje domete kulture jednog naroda.

Ovih dana privodi se kraju realizacija Spomenika Stefanu Nemanji. Za ovaj nacionalni monument su, paradoksalno, organizovani međunarodni vajarski i urbanistički konkursi na kojima su izabrani predlozi stranaca: ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova i urbanističko rešenje španskog biroa "Fenvik Iribaren arhitekts". Izbor spomenika ruskog autora pratilo je protivljenje članova stručnog žirija, a ugledni srpski vajar Dragan Živković je čak napustio žiriranje. Oni smatraju da izabrano rešenje spomenika nije kvalitetno umetničko delo. Nasuprot negativnim ocenama stručnjaka, loše izlivena skulptura srpskog vladara niskog umetničkog kvaliteta završava se u Moskvi i priprema za transport u Srbiju. Zbog nepotrebnih kolosalnih dimenzija - visine 23,5 m, pri izradi je utrošeno 80 t bronze i 300 t drugih materijala. Iako nije objavljena, cena skulpture izvesno je astronomska. Bačen na bezvredan kič, taj novac je mogao da bude investiran na korisniji način, na primer u izgradnju nedostajuće Nacionalne likovne galerije.

Ali, zabrinjava najava drugog nacionalnog monumenta. Radi se o "Panteonu mira", grandiozno zamišljenom spomeniku Mihajlu Pupinu i Vudrou Vilsonu autorke Katarine Tripković Pančić.  U umetnosti, panteon je građevina posvećena svim bogovima, a ne miru niti poznatim ljudima. Ovo delo mlade vajarke koje treba da ima međunarodnu reputaciju, političari guraju po "principu svršenog čina", bez ikakvog, pa ni međunarodnog konkursa, niti mogućnosti da stručna javnost da o njemu svoj sud. Autorka projekta je mlada, neprofilisana umetnička direktorica u svojoj porodičnoj livnici sa tradicijom kratkom jedva dve decenije. Izgubljen na tankoj liniji između kiča i škarta, nesrećni "Panteon mira" ima jednako loš ukus šećerne vodice prepoznatljiv na spomeniku Stefanu Nemanji. Kompozicija dvojice velikana smeštenih u ambijent novokomponovanog tabloidnog folk neoklasicizma sa nameštajem stila Lujeva, primerena je po kulturu ponižavajućoj estetici srpskih rijalitija. Arhitektonski elementi ovog "stila" potsećaju na "skupe" prigradske vile srbijanskih skorojevića. A o likovnoj vrednosti skulpture ne treba trošiti reči. O tome govori ona sama.

Ostaje nam samo da žalimo zbog suludo potrošenog novca na negativnu promociju kulture zemlje i da se stidimo zato što će nas uskoro svetski poznavaoci umetnosti svrstati u isti red sa nadrealnom provincijskom scenom skulpture Skoplja - grada nadaleko poznatog po kiču.

Na slici: Spomenik Stefanu Nemanji i Panteon mira, izvor: Večernje novosti

Politika i urbanizam, Večernje novosti, 16. avgust 2019.

Dnevnik zabluda

Politika i urbanizam

Piše Slobodan Maldini

Urbana politika je skup mera i aktivnosti uređenja i kontrole razvoja prostora. Nju sprovode države u nameri da prevaziđu narastajuće probleme urbanizacije, ekološke degradacije, kulturno-istorijske devastacije i unaprede kvalitet životne sredine. Toj nameri služe razvojni planovi i planovi zaštite prostora, a radi postizanja ovog cilja neophodna je podrška stručnjaka. Međutim, urbana politika često nije motor razvoja i zaštite prostora, već je sredstvo u službi politike, a ne građana. U malim i nerazvijenim društvima kakva je Srbija, ona lako postaje instrument vladanja i tada smo suočeni sa brojnim problemima.

U Srbiji u kojoj je urbana politika još nerazvijena,  prostorno planiranje se zloupotrebljava radi interesa suprotnim interesima građana. Iz političkih namera, sve više nam nameću urbanistička rešenja koja nemaju za cilj poboljšanje prostornih uslova za život i rad, već su u funkciji širenja pogrešne slike o progresu. Proteklih decenija Srbija je doživela urbanističku ekspanziju. Ali, umesto kontrolisana i usklađena sa potrebama i unapređenjem humanosti života, ova haotična gradnja velikih razmera ima političke ciljeve. Uz isključenje stručne javnosti, protivno upozorenjima urbanista, Beograd je danas gradilište u kojem se brine pre o interesima stranih kompanija, Arapa, Jevreja i lokalnih moćnika, nego o interesima njegovih stanovnika. Strateški najznačajniju poziciju u Evropi - uliv Save u Dunav zauzeli su stranci, koji tu grade simbol svoje moći i prisustva ovekovečen u arhitekturi. U ovoj trci da zauzmu pozicije, u plavnom terenu Beograda na vodi Arapi grade Kulu Beograd, najavljenu kao "najvišu u Srbiji", koju pokušavaju da nadvise Jevreji kulom Belgrejd skajlajn na brdu iznad. Radi se o prevlasti na ovom prostoru, uticaju, snazi kapitala. A sve to plaća narod Srbije.

Svoje meteorske uspone mnogi političari duguju urbanizmu, jer znaju da je građevinarstvo simbol razvoja. Kranovi i gradilišta predstavljaju sliku progresa i prosperiteta. Međutim, malo je njih koji arhitekturu i urbanizam ne gledaju kao puko nametanje moći, već prvenstveno kao sredstvo podizanja kvaliteta života građana, unapređenja životne sredine i zaštite kulturnog nasleđa. Na ideji razvoja grada prema potrebama stanovništva poznatoj pod sloganom "grin end klin" (zeleni i čisti) profilisali su se mnogi političari u razvijenim zemljama. Onaj ko u političkom programu ima izgradnju zelenih i čistih gradova i podizanje nivoa kvaliteta života, uvek ima podršku građana. Nažalost, u Srbiji pojam "zelenog i čistog" često je nedostižan, a umesto njega prisutan je opis "sivo i zabetonirano", što je još uvek "dobitna kombinacija" u stvaranju svesti u narodu o naglom urbanom razvoju, bez obzira na stvarne potrebe za zaštitom humanih, ekoloških i kulturnih vrednosti urbanih prostora.

Na fotografiji: Kula Beograd i kule Belgrejd skajlajn, foto: lična arhiva

Luksuzni slamovi, Večernje novosti, 9. avgust 2019.

Dnevnik zabluda

Luksuzni slamovi

Piše Sloboda Maldini

Poslednjih godinu dana vrednost nekretnina u srpskoj prestonici skočila je 10 procenata. U periodu samo tri godine zabeležen je rast cena neverovatnih 30 procenata. Iako standard stanovnika Srbije nije porastao, cene stanova u Beogradu daleko su nadmašile Sarajevo a nešto manje Zagreb. Trend Beograda prate Novi Sad i Niš, a poseban slučaj predstavljaju Zlatibor i Kopaonik. Luksuzni stanovi, poput onih na Dedinju, prodaju se po 4-5.000 evra pa kvadratnom metru, što je još uvek niže nego u Beču gde su 6-10.000 evra, Moskvi sa oko 7.000 evra ili u Parizu gde se beleže cene stanova u rasponu 9-40.000 evra po kvadratnom metru. Ali, šta je uticalo na rast vrednosti nekretnina u Srbiji?

Kamatne stope na stambene kredite nikad nisu bile povoljnije i iznose 2 do 2,5 procenata, što je duplo manje u odnosu na pre nekoliko godina. Mesečna rata stambenog kredita danas je niža od cene rentiranja stana. U Srbiji je sve izraženiji decenijski porast priliva stanovništva u gradove, posebno u prestonicu, što dovodi do potražnje stambenog prostora. Srbi iz dijaspore, Kosova, Bosne i Hercegovine i Crne Gore sve više se odlučuju da ulažu kapital u nekretnine u srpskoj prestonici. Beograd beleži porast turista iz inostranstva koji češće zakupljuju stanove, pa je prisutan trend ulaganja u nekretnine radi izdavanja "dan na dan". Veliki broj nelegalnih građevina smanjuje izbor za kupovinu nekretnine, što utiče na povećanje cene. U Srbiji je mogućnost poslovnog ulaganja sredstava građana mala i ograničena. Domaću proizvodnju i tržište preuzele su strane kompanije, pa se građani opredeljuju da novac, umesto u nepovoljnu štednju, ulažu u nekretnine, a ne u privatan biznis. Međutim, da li su naši gradovi spremno dočekali bum cena nekretnina?

Generalni urbanistički plan prestonice izrađen je restriktivno. I dalje je izražen hroničan nedostatak građevinskog prostora. U Beogradu bukvalno ne postoji mogućnost gradnje individualne stambene kuće. Delimično humano stanovanje male gustine moguće je ostvariti samo u udaljenim prigradskim naseljima. Ali i tamo se grade višespratne kolektivne zgrade, što je nedopustivo. Standard stanovanja u prigradskim naseljima trebalo bi da bude bolji, ali je drastično lošiji u odnosu na centar zbog nedostatka infrastrukture. Snabdevanje je loše, nema dečjih vrtića, škola, sportskih i kulturnih centara.

Ali, zabrinjava trend  "poslamljivanja grada". Beograd se sve više suočava sa problemima povećanja gustine stanovanja, probijanja dozvoljenih visina zgrada, nedostatkom garaža i parking mesta, uništenjem zelenila i parkova nastalih divljanjem investitora. Dedinje, nekada elitno mesto male gustine naseljenosti, vila i dvorišta, danas je "poslamljeno" višespratnicama. U gradovima vlada opšti haos u kojem arhitekti i urbanisti gube bitku sa sve moćnijim investitorima.

Na slici: "Luksuzni slam" na Dedinju, foto: lična arhiva

BUNTOVNIK

Dnevnik zabluda

Buntovnik

Piše Slobodan Maldini

U zagrebačkom Muzeju savremene umetnosti održana je izložba "Bogdan Bogdanović - Misli i snovi" na kojoj je predstavljen nepoznati opus srpskog arhitekte i umetnika, u Hrvatskoj čuvenog po spomeniku Kameni cvet u Jasenovcu. Izložba u Zagrebu jedna je u nizu aktivnosti povodom donacije brojnih Bogdanovićevih dela koju su iz Beča uručili Gradu Zagrebu Anica i Manfred Macke i poznati austrijski arhitekta Boris Podreka. Opus velikana nikada nije predstavljen u Srbiji na tako dostojan način.

Graditelj, pisac i filozof, politički disident Bogdanović bio je profesor Univerziteta u Beogradu od 1973, a od 1982. do 1986. gradonačelnik Beograda. Posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem i neslaganjem sa njegovom politikom otišao je u Beč, gde je umro 2010. Zbog smelih umetničkih, vanakademskih i političkih stavova Bogdanović je često u srpskoj intelektualnoj sredini smatran buntovnikom, što je odredilo njegov život u političkom i kulturnom izgnanstvu. Ali, zbog čega je Bogdanović anatemisan?

Po povratku sa studijskog boravka u SAD 1969. Bogdanovića su prvi put okarakterisali "odmetnikom" kolege profesori, a njegov pokušaj reforme nastave tzv. "Nova škola" brutalno je presečen. Tada je ovaj "Majstor arhitekture" uputio teške reči na račun Arhitektonskog fakulteta: "Istorija, ako se ikada bude pozabavila Majstorovim ponašanjem, oprostiće mu verovatno mnoge sitne i ljudske grehe, ali mu neće oprostiti što je najbolje godine svoga života proveo u svinjskom brlogu (Svinjski grad, Svinjopolis, tako to Platon zove), bez moći da ga izmeni, ali i bez želje da iz njega pobegne."

Za buntovnika su ga smatrali i neki članovi SANU. Iako član Akademije, Bogdanović je smatrao da tu ne pripada. Zadržavali su ga, kako je rekao "da se ne bi desilo da neko napusti Akademiju". Napisao je: "Pretpostavljam da bih mogao da izađem iz manastira, sa malo sreće možda bih mogao da pobegnem, da sam žensko, i iz kupleraja na Bliskom istoku, a iz Akademije ne mogu, zato što iz nje niko nije izašao."

Nakon pisma upućenog Slobodanu Miloševiću u kojem se protivi nacionalizmu u njegovoj politici i nekoliko godina provedenih u Beogradu u strahu i trpljenju provokacija, političkih tortura, maltretiranja i javnih poziva na linč, kada mu je tokom posete Parizu ukraden pasoš, kako je poverovao u režiji DB-a, Bogdanović je 1993. napustio Beograd i otišao u Beč. U Evropi priznat, u vlastitoj zemlji uglavnom je smatran izdajnikom Srbije i Srba. Poslednje godine života proveo je povučeno, objavljujući knjige na nemačkom jeziku.

Po smrti "buntovnika", urna sa pepelom velikana poštom je poslata iz Beča za Beograd, gde je danima niko nije preuzeo. Po odobrenju Jevrejske zajednice, prijatelji su je pohranili na bizarnom mestu - u improvizovanoj i neprikladnoj niši podno Bogdanovićevog Spomenika jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu.

Na slici: Bogdanovićev crtež, lična arhiva

Spomenik kulture, "Večernje novosti", 2. avgust 2019.

Dnevnik zabluda

Spomenik kulture

Piše Slobodan Maldini

Pre pedeset godina, 31. jula 1969. otvoren je najsavremeniji hotel na Balkanu, poznati beogradski hotel "Jugoslavija". Gradnju najznačajnije građevine posleratnog modernizma u Beogradu inicirao je državni vrh, a njen prvobitni naziv je hotel "Beograd". Konkurs za arhitektonski projekat raspisan je davne 1947, a prva nagrada dodeljena je Projektnom zavodu Hrvatske. Arhitektonsko rešenje potpisali su predstavnici stila modernizma: Lavoslav Horvat, Mladen Kauzlarić i Kazimir Ostrogović. U čistoj i jasnoj estetici prema uzoru na najvrednija ostvarenja čuvenog Le Korbizjea, predložena je impozantna građevina na desnoj obali Dunava kod železničke stanice Zemun, u modernom gradu koji je nicao po planovima Nikole Dobrovića. Gradnja hotela - mastodonta započela je naredne godine, ali je već nakon izgradnje zahtevne i obimne konkstrukcije, obustavljena 1949. usled političkih i ekonomskih turbulencija na relaciji Jugoslavija-SSSR.

Deceniju kasnije, 1960. godine gradnja je nastavljena po projektu Lavoslava Horvata. Dizajn enterijera izradili su prepoznatljivi srpski arhitekti: Ivan Antić, Mirko Jovanović, Vladeta Maksimović i Milorad Pantović, student i saradnik Le Korbizjea u njegovom pariskom ateljeu. Novi hotel pomerio je standarde arhitektonskog projektovanja na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Hol svečane sale opremljen je tada najvećim lusterom na svetu, ukrašenim sa 40.000 kristala proizvedenih u prestižnoj fabrici "Svarovski". Bilo je to glamurozno mesto gde su boravili uticajni predstavnici svetske elite: Džimi Karter, Ričard Nikson, Kraljica Elizabeta II, Nil Armstrong...

U NATO bombardovanju 1999. hotel je teško oštećen, a 2006. prodat je iz trećeg pokušaja kompaniji "Alpe-Adria hoteli". Plan rekonstrukcije hotela sa zadržanim izvornim stanjem izradio je 2010. Goran Vojvodić, dodavši mu višespratnu kulu. Posle ovog projekta nižu se loša rešenja koja uključuju po dve kule visine čak 140 metara, tržni centar, poslovne i stambene sadržaje. Morbidan, stilski neodređen projekat sa dve kule koje uništavaju jedinstveni modernistički  objekat hotela izradio je Ognjen Đurović. Među novijima je projekat hotela Kempinski lisabonskog biroa "Promontorio", koji prodaje notorni plagijat kule hotela "Skandik Viktorija" arhitekte Gerta Vingarda iz Stokholma, po principu "jednu kulu prodati kupcima u Srbiji, a sa tim parama napraviti sve ostalo".

Sudeći po brutalnosti projekata "rekonstrukcije" hotela "Jugoslavija", koji su sve osim rekonstrukcije, poslednji je momenat da ova arhitektonski vredna zgrada konačno bude stavljena na listu spomenika kulture, zaštićena od bahatih investitora. Predlažem da se autentičan i jedinstven objekat srpskog modernizma zgrada hotela "Jugoslavija" i urbanistički ambijent bloka u kojem se ona nalazi, po hitnom postupku stave na listu zaštićenih spomenika kulture.

Na slici: Beogradski hotel Kempinski i stokholmski Skandik Viktorija, lična arhiva

Urbicid, Večernje novosti, 26. jul 2019.

Dnevnik zabluda

Urbicid

Piše Slobodan Maldini

Kada je Stefan Lazarević dobio 1403. titulu despota i Beograd na upravljanje, napisao je: "Nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, razrušen i zapusteo, sazdah ga i posvetih Presvetoj Bogorodici". S pravom piše o "najkrasnijem mestu", jer je geografski položaj grada jedinstven. Pet vekova kasnije, arhitekta i urbanista Le Korbizje je u svom dnevniku sa putovanja po Balkanu 1908. Beograd nazvao "nečasnim, prljavim i neorganizovanim". Ovaj zapis velikana slobodno je interpretiran kao "najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu". Za istoričare, ova konstatacija arhitekte nastala je na osnovu zapažanja posledica viševekovnih rušenja. Očigledno, Le Korbizjeov "najružniji grad na najlepšem mestu", kroz istoriju je bio najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta, a na osnovu napisa Njujork Tajmsa iz daleke 1876. lako je zaključiti "da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom koji je tada sravnjen sa zemljom, danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej." Putujući Balkanom 1927, Le Korbizje je posetio makedonski gradić Kruševo. Ganut lepotom prefinjenog urbanizma gde svaka kuća ima neometan pogled i osunčanje, posebno elegantnim linijama detalja fasada, slavni arhitekta je u svom daljem radu crpeo inspiraciju iz ovog predivnog balkanskog mesta. Ali, po čemu se razlikuju Beograd i Kruševo i da li smo se danas udaljili od rezigniranog Le Korbizjeovog opisa naše prestonice?

Današnji Beograd uveliko se razlikuje od nekadašnjeg. Zajedno sa Novim Beogradom koji je posle rata podignut upravo prema Le Korbizjeovoj urbanističlkoj doktrini, srpska prestonica je postala savremeni grad. Ali, za razliku od mnogih istorijskih mesta, pa i Kruševa, nepromišljenim urbanizmom i neplanskom gradnjom izgubio je svoje osnovne urbane vrednosti. Nad njim je izvršen urbicid. Od grada na padini iz koje se razvio Savski amfiteatar sa građevinama orijentisanim prema reci, predivnih pogleda, osunčanim i provetrenim, nesmotrenom urbanizacijom obale uništili smo prirodno urbanističko bogatstvo. Nasuprot Kruševu, Beograd je svoju urbanističku prednost koju mu je podario teren zabetonirao gigantomanijskom arhitekturom bezličnih, bezidejnih solitera koji se položajem nameću a ne uklapaju i uništavaju sve dobro što je u arhitekturi Beograda stvarano vekovima, pre svega vezu grada sa terenom. Današnji Savski amfiteatar više nije mesto sa kojeg se pružaju vizure, gde zgrade ne zaklanjaju jedna drugu, već pre liči na golemi zid, barijeru koja se isprečila između prirodno građenog Beograda i nametnutog novog grada - geta bogatih, u kojem manjina uživa u urbanističkim pogodnostima oduzetim starosedeocima. Bez Savskog amfiteatra, današnji Beograd je izgubio panoramu, svoje lice, postao je bezličan, beskarakteran, bezizražajan, loš.

Na slici: Novi izgled Savskog amfiteatra, lična arhiva

Mizantropolis, Večernje novosti, 19. jul 2019.

Dnevnik zabluda

Mizantropolis

Piše Slobodan Maldini

Uneskova lista svetske kulturne baštine sadrži urbanističke i druge lokalitete značajne za kulturu čovečanstva. Da bi bio na ovoj listi, jedan grad treba da bude jedinstven, geografski i istorijski prepoznatljiv, sa posebnim kulturnim i fizičkim značajem. Među poznatim gradovima na listi svetske kulturne baštine su: Amsterdam, Berlin, Brisel, Budimpešta, Krakov, Češki Krumlov, Dubrovnik, Edinburg, Grac, Jerevan, Liverpul, Lion, Moskva, Prag, Salcburg, Split, Varšava... Međutim, na istoj listi nema nijednog grada u Srbiji. I pored jedinstvenih urbanističkih istorijskih celina kao što su: Beograd, Zemun, Petrovaradin, Sremski Karlovci, Sremska Mitrovica... Srbija ni danas nema urbani lokalitet pridružen listi svetske kulturne baštine. Da li su naši gradovi zaista toliko ispod svetskih kulturnih kriterijuma, ili razlog njihovog neprepoznavanja kao kulturne baštine leži u nama samima?

Područje Beogradske tvrđave proglašeno je spomenikom kulture od izuzetnog značaja davne 1979. Od tada do danas, nestručnom i bespravnom gradnjom doživelo je tešku degradaciju. Na ovom zaštićenom prostoru podignute su neodgovarajuće stambene zgrade, ogroman tržni centar, u planu je izgradnja neprikladnog stambenog bloka, garaže, a u toku je "planirana bespravna izgradnja" gondole u srcu srednjovekovnog lokaliteta, što briše svaku pomisao njegovog mogućeg upisa na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Ni proglašenje spomenikom kulture Petrovaradinske tvrđave, poznate pozornice festivala "Egzit", nije sprečilo devastaciju ovog istorijskog kompleksa. Usled neprikladne eksploatacije, ona će bez ozbiljnije rekonstrukcije propasti. Snove o uvršćenju područja Petrovaradina na listu Uneska razbio je novi Plan regulacije gde je predviđena izgradnja mosta i tunela sa četiri trake na samom ulazu u tvrđavu i planirano uvođenje šinskog prevoza kroz petrovaradinsko Podgrađe, čime ovaj spomenik kulture postaje saobraćajni čvor, umesto atraktivna pešako-turistička zona.

I pored formalne zaštite, naši istorijski gradovi i lokaliteti su urušeni, zapostavljeni, uništeni do mere da smo sve dalje od mogućnosti da ih sačuvamo, čak ni upisom na listu svetske kulturne baštine. Radi profita investitora, dozvoljavamo im eksploataciju lokacija koje bi druge zemlje smatrale svetim, nacionalnim blagom. Zbog plitkoumlja moćnika, u nepovrat uništavamo kulturno-civilizacijsko nasleđe građeno milenijumima. Sve više degradiramo svoju urbanu zaostavštinu. Umesto mesta gde se čuva istorija, naše kulturno blago, ove muzeje na otvorenom brutalno pretvaramo u savremene slamove urbane osrednjosti u vlasništvu novokomponovanih bogataša, gde poštovanje dedovine zamenjuje mržnja prema plitkoj, novosagrađenoj urbanoj grozoti. Od nekadašnjih kulturnih prestonica, naše gradove sve više srozavamo u mizantropolise - mesta mržnje, bespomoći i očaja.

Na slici: kulturno jezgro Beograda devastirano neprikladnom zgradom autora arh. Branislava Redžića, lična arhiva

Zaboravljena nagrada, Večernje novosti, 12. jul 2019.

Dnevnik zabluda

Zaboravljena nagrada

Piše Slobodan Maldini

Najstarija regionalna nagrada za arhitekturu bila je jugoslovenska nagrada lista Borba. U saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije ustanovljena je 19. februara 1965, na godišnjicu kada je u Zagrebu 1922. štampan prvi broj ovog nezavisnog dnevnog lista. Narednih decenija, nagrađivana su najznačajnija arhitektonska ostvarenja na području nekadašnje Jugoslavije. Najbolji izveden arhitektonski objekat predlagan je u svakoj od šest republika, a potom je savezni žiri birao najznačajnije jugoslovensko arhitektonsko delo. Prvobitno, nagrada nije sadržala novčani iznos, a nagrađeni projekti objavljivani su u nedeljnom dodatku lista Borba.

Glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Borba Manojlo Vukotić, nekoliko uglednih srpskih arhitekata, sarajevski arhitekta Ivan Štraus i zagrebački arhitekta i vajar Vjenceslav Rihter doneli su 1992. Odluku o promeni načina izbora najznačajnijeg arhitektonskog dela koje će da bude nagrađeno Borbinom nagradom. Te godine, promenjen je naziv nagrade i od tada se raspisuje Autorski konkurs za najuspešnije arhitektonsko delo realizovano u protekloj godini. Na konkursu su učestvovali arhitekti iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Slovenije i Srbije, a uvedene su novčane nagrade za izgrađen objekat i arhitektonski projekat. Među istaknutim dobitnicima nagrade su imena velikana arhitekture Jugoslavije: Boris Magaš, Živorad Janković, Stanko Mandić, Janez Lajovic, Stojan Maksimović, Aleksandar Šaletić, Jahiel Finci, Zlatko Ugljen, Janez Kobe, Ivan Štraus, Branislav Mitrović i mnogi drugi. Od 1993. pridružena je i nagrada za najbolji studentski projekat nastao u prethodnoj godini.

Tokom  2001. i 2002. Borbina nagrada nije dodeljena, a nakon kratkog prekida tradicije, instituciju nagrade nastavlja novinsko-izdavačka kompanija Novosti. Zajedno sa političkim promenama i tranzicijom koje su se događale na prostorima nekadašnje Jugoslavije, menjala se i nagrada. Sa saveznog nivoa preneta je na teritoriju Srbije i Crne Gore. Od 2007. do 2013. dodeljivana je predstavnicima srpske arhitekture, uključujući i njihove objekte realizovane  izvan Srbije. Zbog nedostatka sredstava, duga tradicija je 2014. godine prekinuta.

Prvobitno u regionalnoj arhitekturi a kasnije samo u srpskoj, ova nagrada predstavlja najznačajnije i najstarije tradicionalno strukovno priznanje. Njena istorija sadrži primere najkvalitetnijih arhitektonskih zdanja, a dobitnici nagrade su najznačajniji autori, zbog čega je njeno gašenje nemerljivi gubitak. Prelažem da ovo, najznačajnije priznanje u arhitekturi Srbije, bude obnovljeno. Za nastavak prekinute tradicije nisu potrebna veća materijalna sredstva, već pre svega dobra volja. Podrška ideji postoji među strukovnim udruženjima, a potom i kod brojnih ljubitelja savremene arhitekture i umetnosti.

Na slici: Zgrada Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu arh. Ivana Štrausa, Borbina nagrada 1989, lična arhiva

Požarni urbanizam, Večernje novosti, 5. jul 2019.

Dnevnik zabluda

Požarni urbanizam

Piše Slobodan Maldini

U požaru je uništen biser beogradske arhitekture, palata u Karađorđevoj 7 koju je krajem XIX veka projektovao u stilu akademizma čuveni Konstantin Jovanović. Poražavajuće u ovom događaju je što malo ko veruje da je ovaj spomenik kulture, sa koga je prethodno skinuta zaštita, izgoreo slučajno. Isuviše smo  opterećeni primerima namernog urušavanja, uništenja, pravnog zapostavljanja i nasilnog upropaštavanja spomenika kulture, da bi poverovali u priču o nesrećnom slučaju.

Blok između Karađorđeve ulice i Kosančićevog venca je najvrednije jezgro Beograda, u kojem je sačuvan izvorni izgled prestonice. Kao takav, na meti je urbanističkih predatora, jer predstavlja izvanrednu šansu za dobru zaradu. U tim okolnostima ulozi se podižu, u "biznis" se uključuju mnogi, pa i sama gradska vast, čak i predstavnici institucija čija je namena čuvanje ovih prostora od urbanih nasilnika. U takvim situacijama, institucije za zaštitu spomenika kulture često radikalno menjaju svoje stavove. U slučaju zgrada zaštićenih spomenika kulture u Karađorđevoj 7 i Pariskoj 3, za samo četiri godine Republički zavod za zaštitu spomenika kulture promenio je mišljenje i od stava da zaštiti ovu gradsku ambijentalnu spomeničku celinu, dozvolio njeno uništenje brutalnom gradnjom.

U "požarnom urbanizmu" ništa se ne prepušta slučaju. Princip je jasan: prvo se građevina - (ne)zaštićeni spomenik kulture zapusti  do te mere da je više niko ne percepira kao spomenik. Potom se sprovedu "izmene i dopune urbanističkog plana" u kojima se konstatuje loše stanje tog spomenika i pripreme pravni osnovi za njegovo uklanjanje. Paljevina je samo sredstvo kojim se javnost stavi pred svršen čin, za slučaj da reaguje i eventualno pokuša da spreči rušenje spomenika kulture. Tako to ide, godinama. Požar je "najčistije" i najbrže rešenje za rušenje spomenika kulture. Sva druga rešenja uključuju "nepotrebne" debate, rasprave, učešće stručnih lica i javnosti, pa i eventualno organizovanje protesta grupa za zaštitu kulturnog nasleđa. Rizik požara je sračunat, a eventualna cena i zakonske sankcije, male.

Mnoge vredne i značajne zgrade uništene su na ovaj i slične načine. Obim destrukcije istorijskih, urbanih i ambijentalnih vrednosti je veliki. Nju najčešće vrše budući investitori, a u svemu često učestvuju lokalne vlasti, urbanisti i sami projektanti. Pokrivajući interese kapitala, Zavodi za zaštitu spomenika sve više deluju kao politizovane institucije, dok građanima jedino ostaje da se pitaju zašto ne postoji iskreni javni interes za zaštitu kulturnih vrednosti? I zašto, realno, ne postoji mogućnost njihove zaštite? Jasno je da je isuviše mnogo toga uništeno i da nije moguće popraviti napravljene greške. Posledice će biti trajne, pogubne, a osetiće ih dolazeće generacije koje će živeti u bezličnoj, bezvrednoj, nehumano urbanizovanoj sredini.

Na slici: Uništenje područja Karađorđeve 7 u novom regulacionom planu, izvor: lična arhiva