Friday 30 June 2017

Strategija i tržni centri, Večernje novosti, 30. juni 2017.



Dnevnik zabluda

Strategija i tržni centri

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je predstavljena strategija razvoja grada Beograda do 2021. godine. Iako je opštepoznato da se strategije ne donose za neverovatno kratak period od samo četiri godine već se grade decenijama, Beograd je dobio još jednu studiju za one kratkog pamćenja. Ova "strategija" daleko je od stvarnosti našeg urbanog razvoja koji ide izvan svih planova, a čiji je osnov - novac.

Na strateški važnom Beogradu na vodi u toku je izgradnja arapskog tržnog centra "Belgrejd Voterfront galerije" po projektu biroa RTKL. Sa površinom 140.000 kvadratnih metara, najavljen je "najveći maloprodajni kompleks u regionu". Uporedo sa njim, u toku je  izgradnja "budućeg najvećeg tržnog objekta u Srbiji". Ovaj "Big fešn" centar niče uz Ibarsku magistralu kod Petlovog brda. Nedavno je otvoren tržni centar "Big fešn" na Karaburmi, već drugi u nizu centara koje u Srbiji gradi kompanija "Big šoping centers Izrael". Najavljen od investitora kompanije Delta Holding kao "najveći šoping centar u regionu",  na beogradskoj Autokomandi treba da počne gradnja novog tržnog kompleksa. "Ada mol" u Radničkoj ulici kod Ade ciganlije projektovao je londonski arhitektonski studio "Desižn Internešnl" za investitorsku kompaniju GTC.

Bogoljub Karić je nedavno predstavio plan gradnje velikog tržnog kompleksa u sastavu svog "Tesla grada" na Makišu. U toku je izgradnja "monstruoznog projekta" tržnog centra "Rajićeva" u srcu Knez Mihajlove ulice nadomak Kalemegdana izraelskog investitora, zajedno sa  podzemnom garažom na obližnjem Studentskom trgu, "najvećom na Balkanu". U isto vreme, u centru Beograda svedoci smo zamiranja tržnih centara. "Robne kuće Beograd" su ugašene, tržni centar "Čumićevo sokače" opusteo, "Staklenac" na Trgu Republike prazan, "Siti pasaž" na Obilićevom vencu bez posetilaca. Knez Mihailova ulica gubi svoje tradicionalne radnje, novobeogradska "Piramida" je poluprazna, "Sava centar" je pust...


U Zapadnom svetu je pojačan trend gašenja velikih tržnih centara. Iako još od pedesetih sastavni deo života američkog potrošačkog društva, zbog male posećenosti zatvaraju se tržni centri širom SAD. Masovno propadanje nekada moćnih trgovinskih lanaca dovelo je da posete glamuroznim šoping centarima deluju poput šetnje grobljima. Savremeni potrošači sve više se okreću kupovini elektronskim putem, a preko interneta se kupuje bukvalno sve, pa i svakodnevne potrepštine. Zbog ovog trenda, čak i krupni prodavači napuštaju trgovinske centre i okreću se internet prodaji. Dok svetske onlajn prodavnice poput američkog Amazona i brojnih kineskih danas doživljavaju procvat poslovanja, one koje posluju u zgradama trgovinskih centara zbog nerentabilnosti zatvaraju na hiljade svojih poslovnih prostora. Prema strateškim podacima, u narednim godinama biće zatvoreno skoro 40 posto velikih američkih tržnih centara.

Na fotografiji: Big fešn centar kod Petlovog brda

Friday 23 June 2017

Bezbednost i arhitektura, Večernje novosti, 23. jun 2017.




Dnevnik zabluda

Bezbednost i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Britansku prestonicu zadesila je tragedija sa velikim brojem žrtava izazvana požarom u stambenom soliteru Grenfel Tauer sa 120 socijalnih stanova, u luksuznoj londonskoj četvrti Kensington-Čelzi. Pred očima nemoćnih spasilačkih i vatrogasnih ekipa, zapaljena kula nestala je u plamenu koji se brzo proširio na celu zgradu a pratile su ga serije eksplozija. Nakon ovog događaja, u arhitekturi je ponovo stavljeno u prvi plan pitanje bezbednosti. Jer, stručnjaci smatraju da je uzročnik brzog širenja požara jeftina, zapaljiva termoizolaciona obloga fasade koja je upotrebljena prilikom nedavnog renoviranja zgrade. Tim i sličnim materijalima obložene su u Britaniji na desetine hiljada zgrada, što predstavlja osnov velike zabrinutosti. Međutim, poučen britanskim iskustvom, pitam se da li postoji opasnost po bezbednost zgrada u Srbiji?

Bezbednost u našoj arhitekturi odavno nije na potrebnom nivou. Glavne opasnostii po sigurnost mnogo su teže u odnosu na zapaljive materijale obloga britanskih fasada, koji se i ovde primenjuju. Iako je prema ranijim planovima spratnost stambenih zgrada u Beogradu ograničena na 6 etaža, ovaj propis malo ko je ispoštovao. Po pravilu, njega su investitori "zaobilazili" nazivajući etaže projektovanih zgrada "visokim" i "niskim prizemljem", "mezaninima", "povučenim spratovima", "potkrovljima" pa čak i "natkrovljima". Na taj način, stambene zgrade sa neretko desetak i više etaža, naizgled su se "uklapale" u zakonom predviđenih šest. Tako, uske ulice postale su "kanjoni" previsokih objekata bez prirodnog osvetljenja i ventilacije, svojevrsne "tempirane bombe" jer predstavljaju veliki problem gasiocima pri eventualnom požaru na gornjim spratovima.

Poznati zakoni o nadziđivanju i pretvaranju zgrada sa ravnim krovovima u kose doneli su brojne zloupotrebe. Nadziđivano je i po nekoliko etaža, a temelji starih objekata opterećivani su preko zone sigurnosti. Zbog toga, danas imamo brojne zgrade koje se krive, pucaju ili se nepravilno sležu, opterećujući tlo nedovoljne nosivosti. Pohlepa preduzimača za kvadraturom i novcem dovela je do toga da su hiljade zgrada kod nas statički nestabilne zato što su preopterećene i  požarno nebezbedne zato što je onemogućen prilaz vatrogasnoj službi.


Ovu situaciju dodatno komplikuju sve češća gradnja visokih stambenih nebodera, poput onih u Belgrejd voterfrontu i Belgrejd skajlajnu koji imaju spratnost izvan dosega vatrogasaca. Kod ovakvih objekata građenih u okvirima naših nedovoljno detaljnih propisa, bezbednost je ugrožena do krajnjih granica. Za zakonodavce, sada je poslednja prilika da se nešto drastično promeni u poboljšanju bezbednosti arhitektonskih objekata. Jer, ako se katastrofa desila u tehnološki naprednoj Velikoj Britaniji, možemo samo da zamislimo razmere moguće tragedije u našem urbanističkom haosu.

Na fotografiji: londonski toranj u plamenu, izvor AP

Friday 16 June 2017

"Kineska fontana", Večernje novosti, 16. jun 2017.



Dnevnik zabluda

"Kineska fontana"

Piše Slobodan Maldini

Tek pošto je puštena u rad fontana na najvećoj beogradskoj raskrsnici Slaviji, na internetu su se pojavili napisi u kojima se prikazuju slične fontane kineske proizvodnje koje se nude na prodaju preko globalnog kineskog trgovinskog internet sajta Alibabe. Osnovne karakteristike fontane kineskog proizvođača su iste sa beogradskom: to je "muzička, animirana, svetleća fontana" koja uz zvuke muzike "pleše", odnosno, mlazevi vode menjaju intenzitet, a sve to prate snažni svetlosni efekti u boji. Skeptici ukazuju na cenu kineske fontane koja je desetak puta niža od beogradske i pitaju se na šta je potrošen višemilionski iznos. Već nakon nekoliko dana od puštanja u pogon, pojavili su se cinični napisi u novinama gde se tvrdi da ova fontana curi. Ono što je vidljivo na prvi pogled je kvašenje područja oko fontane usled vetra koji nosi čestice izvan nje, zbog čega postoji bojazan da će vozači koji voze trgom, posebno motociklisti, biti mokri. Ali, zbog čega je stvoren toliki animozitet prema fontani na Slaviji?

Da podsetim. Na raspisan konkurs za urbanističko-arhitektonsko rešenje uređenja zone Trga Slavija sa fontanom stiglo je čak 70 radova, što je neočekivano mnogo obzirom na predodređenost rešenja koja je nametnuta konkursnim uslovima i ponižavajuće mali nagradni fond. Ali, čak i među obiljem ozbiljnih radova, nije izabrana prva nagrada. Po poznatoj praksi, konkursi se kod nas raspisuju samo da bi bila zadovoljena zakonska forma, a izvodi se već unapred pripremljeno arhitektonsko rešenje. Na taj način, učesnici arhitektonskih konkursa bivaju namagarčeni, a "iz senke" se izvlači nemušt arhitektonski projekat, po ukusu raspisivača konkursa. To rešenje nema karakteristike autorstva i originalnosti, već prati cilj raspisivača da za skupe pare građanima "proda šarenu lažu". I pored stotina arhitekata koji su se ozbiljno angažovali da postignu kvalitetno uređenje trga Slavija, "stručnjaci" iz konkursne komisije opredelili su se da bace milione na lošu cirkusku predstavu koja vređa osnovna estetska načela naših građana, štaviše ponižava ih, jer predstavlja jeftini kič.

Posmatrajući ruglo na Slaviji zamišljam koliko šansi je grad protraćio jer nije realizovao bar delić bogatstva ideja predstavljenih na "neuspelom" arhitektonskom konkursu. I zato, danas na Slaviji imamo fontanu kojoj se mnogi podsmevaju i rugaju, koja ometa odvijanje saobraćaja na trgu zato što onemogućava dobru vidljivost, zvukovima i svetlosnim efektima atakuje na čula vozača sprečavajući ih u bezbednoj vožnji, pa čak ih zaliva vodom. U pravu su stanari obližnjih zgrada kada se žale na buku zbog muzike sa fontane. U budućnosti, verovatno će se žaliti i vozači, zahtevajući normalne uslove za neometanu vožnju. Zbog svega, čudi me da još niko nije zatražio da ovo neestetsko ruglo grada bude uklonjeno.


Na fotografiji: fontana na Slaviji, foto Aleksa Stanković, Večernje novosti

Friday 9 June 2017

Žene u arhitekturi, Večernje novosti, 9. jun 2017.



Dnevnik zabluda

Žene u arhitekturi

Piše Slobodan Maldini

U nedavno objavljenom intervjuu, poznata danska arhitektkinja Dorte Mandrup zalaže se za zaustavljanje trenda promovisanja "žena arhitekata" kroz izložbe ili izdvojene liste zaslužnih osoba. Ovim putem, smatra ona, sve je učestalije unižavanje vrednosti ženskog pola i karakterisanje žena kao građana druge klase. Napominjući da ne postoji pojam "muškog arhitekte", danska arhitektkinja naglašava: "ja nisam ženski arhitekta, već sam arhitekta!" I pored ovakvih stavova, često isticanih među poznatim svetskim arhitektkinjama, nedavno je u Beogradu osnovana nova strukovna organizacija u arhitekturi. Prepoznavši zajedničke teme ali i probleme u društvu, dvadeset četiri arhitektkinje udružile su se i formirale Žad - Žensko arhitektonsko društvo.

Činjenica je da su žene nedovoljno zastupljene u srpskim intelektualnim krugovima. Tokom duge istorije Srpske akademije nauka i umetnosti nije bilo ženskog predstavnika arhitektonske struke. Štaviše, u periodu tri decenije, do pre nekoliko godina, arhitekte je među 250 akademika predstavljao samo jedan - Ivan Antić. Do sada je samo jedna žena bila rektor Beogradskog univerziteta, a nikada dekan na Arhitektonskom fakultetu. Ali, postoje primeri poznatih i uspešnih žena arhitekata u srpskoj istoriji.

Emancipaciji srpske arhitekture doprinela je Jelisaveta Načić. Studije arhitekture završila je 1900. na Tehničkom fakultetu u Beogradu, postavši prva žena arhitekta u Srbiji. Ostvarila je plodnu karijeru izgradivši veliki broj značajnih arhitektonskih objekata, među kojima prvu srpsku bolnicu za tuberkulozne bolesnike na Vračaru i crkvu Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Jovanka Bončić - Katerinić rođena je u Nišu. Nakon sedam semestara studija na Univerzitetu u Beogradu, diplomirala je 1913. na Višoj tehničkoj školi u Darmštatu, postavši 13 godina posle Načićeve prva žena u istoriji Nemačke koja je stekla diplomu inženjera.

Nauprot nekadašnjim slavnim arhitektkinjama, neke predstavnice arhitektonske struke danas ističu da su profesionalno "zapostavljene". Predsednica Ženskog arhitektonskog društva Eva Vaništa Lazarević poznatija je kao zastupnica interesa stranih preduzimača i ćerka čuvenog slikara, nego kao profesorka Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Druga članica ovog društva, Vesna Cagić Milošević, ćerka profesora beogradskog Arhitektonskog fakulteta, danas je nedovoljno poznata na mestu profesora istog fakulteta. Možda je najveći trag ostavila kao predsednica Društva arhitekata Beograda kada je nedavno potpisala Program Urbanističkog konkursa dela Makiškog polja, prema kojem je predviđena izgradnja monstruoznih 856.800 m2 stambenih zgrada na prostoru gde prema važećem planu nije predviđena stambena gradnja. Sa ukupno 4 miliona kvadratnih metara izgrađene površine, biće to novi "Beograd na vodi", čak dva puta veći od svog prethodnika!


Na fotografiji: Jovanka Bončić Katerinić na naslovnoj strani Berlinskih ilustrovanih novina, 1913.

Friday 2 June 2017

Muzej poraza, Večernje novosti, 2. juni 2017.




Dnevnik zabluda

Muzej poraza

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je ministar kulture najavio "konačan" završetak rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu. To isto je uradio i njegov prethodnik, koji je na zgradu muzeja postavio časovnik koji otkucava sate i minute do otvaranja. Sat je otkucao, a prethodni ministar razbarušene kose ipak se nije očešljao, iako je obećao da će to učiniti ukoliko muzej ne bude završen u roku. Ali, kakva je sudbina rekonstrukcije muzeja?

Današnja zgrada Narodnog muzeja u Beogradu nije projektovana da bude muzej. Po projektu Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića davne 1903. sagrađena je zgrada Uprave fondova državne hipotekarne banke, u koju je 1952. smešten Narodni muzej. Nevolje sa prostorom kulminirale su dvehiljaditih, kada je ukazano na ugroženost zbirki zbog loše klimatizacije koja zbog besparice nije rekonstruisana decenijama. Muzej je zatvoren 2003, a naručen je projekt rekonstrukcije od Milana Rakočevića, tadašnjeg profesora Arhitektonskog fakulteta. Pojedini predstavnici arhitektonske struke tada su ukazivali da je projekat vredan milion evra preveliko finansijsko opterećenje za društvo koje nema para da popravi klima uređaje muzeja. Promenom čelnika Narodnog muzeja ovaj izrađen i plaćen projekat je odbačen, a izrada novog je poverena tada mladom talentovanom arhitekti Vladimiru Lojanici. "Zlobnici" su ukazivali na neiskustvo ovog sina poznatog akademika SANU, a u tom poslu videli su "pipke" arhitekata akademika koji su bili u komisiji za izbor projekta. Zbog nepostojanja uslova za smeštaj eksponata u depou muzeja, čuvanje ugroženog nacionalnog blaga povereno je inostranoj kompaniji. U međuvremenu, već plaćeni projekat Vladimira Lojanice je napušten kao preskup i neostvariv.

Narodni muzej potresaju brojne afere. Nedavno je italijansko tužilaštvo pokrenulo istragu zbog osam slika srednjovekovnih italijanskih majstora Ticijana, Tintoreta i Karpača koje se, navodno, bespravno nalaze u muzeju. Naime, slike su se, posle Drugog svetskog rata, našle u savezničkom sabirnom centru u Minhenu i trebalo je da budu vraćene vlasnicima. Kontroverzni antikvar Ante Topić Mimara, koji je u to vreme pri vojnoj misiji FNRJ u Berlinu učestvovao u pravljenju spiska umetničkih dela tokom rata oplačkanih i odnetih iz naše zemlje, ove slike je preneo u Jugoslaviju.

Milionski vredan zlatni Avarski pojas u vlasništvu Muzeja Srema, dat Narodnom muzeju na restauraciju, Muzej je godinama odbijao da vrati, zbog čega se sumnja da je vraćena jedna od napravljenih replika, a da je original nestao. Druga, neprocenjiva germanska fibula (broš) je posle iskopavanja takođe poslata na konzervaciju u Narodni muzej, gde je ukradena. Otkrivena je u sastavu zbirke njujorškog Metropoliten muzeja. Danas, neki tvrde da je pravi razlog zatvaranja Narodnog muzeja veliki broj falsifikata koji se nalaze u njegovim fundusima.


Na slici: Narodni muzej, stara razglednica