Friday 29 June 2018

Brzi vozovi, Večernje novosti, 29. jun 2018.



Dnevnik zabluda

Brzi vozovi

Piše Slobodan Maldini

Godine 2013. kineski predsednik Si Đinping lansirao je veliki plan "Novi put svile". Ovaj megastrukturni projekat okupio je čak 100 zemalja oko ekonomskog i putnog koridora koji spaja Šangaj i Berlin, povezujući Aziju, Afriku i Evropu. Najveći privredni i infrastrukturni poduhvat ikada viđen doneće revolucionarnu promenu ekonomske mape sveta. Prilagođavajući se najnovijim svetskim tokovima, Srbija se posvetila realizaciji projekta brzih vozova. Prema previše optimističnim najavama, našim prugama na čijoj rekonstrukciji su već angažovani Kinezi, za dve godine vozovi će ići brzinom 200 km na sat, a biće izgrađeno čak 630 km savremenih železničkih traka. Međutim, pitanje je sa kojih stanica će polaziti ovi ultrabrzi vozovi?

Zbog izgradnje Beograda na vodi zatvorena je Glavna železnička stanica. Međunarodni voz na relaciji Beograd - Bar polazi sa železničke stanice Topčider, zaboravljenog starog malog paviljona skrivenog u zelenilu šume koji zajedno sa okolnim prostorom uživa zaštitu kultunog dobra. Stanica je sagrađena 1884. kao sporedna, sa dvorskom čekaonicom. Umesto da bude sačuvan i pretvoren u muzej, ovaj paviljon danas dobija neverovatnu funkciju međunarodne železničke stanice. Zamislimo situaciju gde savremeni avioni na međunarodnim letovima poleću sa travnate livade? Takva je sa stanicom Topčider. Ali, šta je sa drugim beogradskim staničnim objektom?

Kineski ultra brzi vozovi koji budu saobraćali na Novom putu svile zaustavljaće se u Beogradu na Prokopu, jedinoj postojećoj, ali nefunkcionalnoj železničkoj stanici. Kao što ime govori, stanica je "uglavljena" u prokopu, rupi između dva tunela, na skučenom prostoru ekskluzivne rezidencijalne zone, saobraćajno diskutabilnom, neprimerenom savremenim železničkim stanicama. Strateški posmatrano, ovo je najneprikladnije mesto za gradnju nacionalno značajnog saobraćajnog objekta. Stanica je ograničena tunelima koji je funkcionalno ugrožavaju, bez neposredne veze sa ostalim delovima grada. Ne postoji mogućnost širenja ni razvoja, a postojeći kapaciteti su nedovoljni za prijem većeg broja putnika. Saobraćajno kolsko rešenje prilaza stanici je neodgovarajuće.

I kao što nam danas serviraju Beograd na vodi, Tesla-grad na Makišu i slične strateški nepromišljene razvojne projekte, imaćemo nefunkcionalno rešenje beogradske železničke stanice u Prokopu. Ona neće moći da se nosi sa lepim željama o savremenim srpskim prugama gde će kineski vozovi saobraćati brzinama 200 i 300 km na sat. Ali, pitanje je da li u Srbiji ima dovoljno putnika koji će koristiti ultra brzu železnicu toliko često da bude isplativa? Ko ima mogućnost da u zemlji sirotinje koristi vozove čija je cena karata uporediva sa avionskim i da li Srbija ima putnike platno sposobne da priušte skupe vozne karte? Koliko će nas ovaj kineski projekat na kraju koštati?

Na fotografiji: Železnička stanica Topčider, izvor: Vikipedija

Friday 22 June 2018

Dplomate i lopovi, Večernje novosti, 22. jun 2018.




Dnevnik zabluda

Diplomate i lopovi

Piše Slobodan Maldini

Nemačka policija nedavno je na aerodromu u Frankfurtu uhapsila predsednika Odbora za ljudska prava Skupštine Srbije Srbije Mehu Omerovića, zbog navodne krađe parfema i karmina u fri-šopu. Nakon što je pokazao svoj diplomatski pasoš i pozvao se na imunitet, Omerović je pušten. Srpskim medijima objasnio je da se ne radi o krađi, "već je imao grčeve u stomaku i proliv, zbog čega je otrčao u toalet" sa sve parfemom!?

Par dana nakon ovog slučaja, objavljena je vest o nestanku neverovatnih više od 140 vrednih umetničkih remek dela iz ambasada, konzulata i rezidencija bivše Jugoslavije, zbog čega će država Srbija odgovor o njihovom nestanku zatražiti od Interpola. Na listi nestalih slika su one Šumanovića, Lubarde, Aralice, Konjovića, Milosavljevića, Milunovića, Protića, Cuce Sokić. Teško je utvrditi da li se radi o administrativnim greškama, nečijim namernim propustima, ili o krivičnim delima direktne krađe. Takođe, budući da većina ovih umetničkih slika nije prošla kvalitativnu ekspertizu, danas je skoro nemoguće utvrditi da li je neko nestalo delo original ili reprodukcija. Ali, uskoro bi mogli da prisustvujemo seriji policijskih istraga u našim diplomatskim predstavništvima, a današnje i bivše diplomate biće suočene sa krivičnom odgovornošću zbog nestanka vrednog kulturnog blaga. Pitanja su: kako je moguće da više od 140 vrednih umetničkih dela nestanu iz ambasada koje su primer moralnih vrednosti države? Šta reći o društvu u kojem Interpol istražuje diplomate u vezi teških krivičnih dela? Da li ćemo uskoro na Interpolovim poternicama imati i naše ambasadore? Ako je moguće da iz ambasada nestanu slike, da li postoje manipulacije u vezi sa putnim ispravama, za koje su ambasade zadužene?

Poslednjih godina života, vajarka Olga Jevrić izgubila je značajan deo svoje zaostavštine. Iz njenog ateljea na Starom sajmištu ukradeni su vredni artefakti. Lopovi su pronađeni, ali većina ukradenih predmeta i dokumentacije bili su već izgubljeni u nepovrat - "bačeni u đubre", a na oko vredniji deo plena završio je - na buvljoj pijaci! Nedavno sam posetio Muzej "Macura" u Banovcima. Vlasnik muzeja, naš poznati kolekcionar, s ponosom mi je pokazao svoju novu izložbenu postavku - "Sobu Olge Jevrić", u kojoj su izložena vredna dela preminule vajarke. Na pitanje o poreklu umetničkih predmeta, ispričao mi je priču koja rezimira opšte stanje u našoj kulturi. Naime, kada su vajarku iseljavali iz ateljea na Starom sajmištu zbog izgradnje jevrejskog memorijalnog kompleksa, po njene stvari prvo su došli uža rodbina i predstavnici SANU. Ostatak su odneli Romi - skupljači sekundarnih sirovina. Ono preostalo posle Roma, Macura je spasao od bacanja odnevši u svoj muzej, a ostatak je "kupio na buvljaku". Njegovi predmeti su ono najvrednije javno dostupno nakon pustošenja ateljea umetnice.

Na fotografiji: Skulptura Olge Jevrić u Magacinu Macura, fotografija: Sofia Lancoš Maldini

Friday 15 June 2018

Vazelin i kapitalne knjige, Večernje novosti, 15. jun, 2018.



Dnevnik zabluda

Vazelin i kapitalne knjige

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su objavljeni rezultati konkursa Ministarstva kulture i drugih institucija za sufinansiranje kapitalnih projekata u srpskoj kulturi. Kao i proteklih godina, među projektima koji su dobili sredstva iz državne kase nalaze se i oni iznenađujući. Dokumentarnom filmu nastranog naslova i sadržaja "Operacija vazelin" koji se bavi homoseksualizmom, dodeljeno je više od 30.000 evra, uz objašnjenje da će "doneti domaćoj ali i inostranoj publici zabavno i edukativno putovanje kroz preispitivanje "kvir" (nastranih) likova u srpskom filmu". Promocija LGBT populacije u Srbiji odavno se vrši na gej paradi, a odnedavno Beogradu nije dovoljna samo jedna, već se organizuju čak dve. Za svečanost otvaranja Narodnog muzeja, Vlada Srbije nedavno je izdvojila neverovatnih 320.000 evra, a iznenađujućih 150.000 evra namenjeno je iz budžetske rezerve za gostovanje ansambla ruske vojske "Aleksandrov" krajem juna u Beogradu.

Prethodno iznete astronomske cifre možda ne bi privukle pažnju da nedavno nisu objavljeni i drugi podaci, o dodeli sredstava za sufinansiranje kapitalnih izdavačkih projekata. Ukupno 100.000 evra podeljeno je među čak 32 velika izdavačka projekta, koji u proseku primaju svaki nešto više od 3.100 evra. Da podsetim: kapitalni izdavački projekti su višedecenijski radovi timova visokoobrazovanih stručnjaka u kojima se društveno veoma bitne teme predstavljaju na jedinstven način u formi kompleksnih izdanja knjiga od dugoročnog značaja za kulturu. Najčešće su to dugogodišnja istraživanja predstavljena pisanim i vrednim dokumentacionim fotografskim materijalom. I ovaj put, sredstva su podeljena unutar opskurnog klana poznatih, stalnih i višegodišnjih "pretplatnika" na ova državna sredstva. Međutim, iznos izdvojen za kapitalna dela nedovoljan je da pokrije ni račune za električnu energiju utrošenu za njihovu realizaciju.

U okviru pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, Evropa od nas traži da se prilagodimo njenim zakonima i standardima. Svako kašnjenje u tom procesu Srbiju košta odugovlačenja prijema u "članstvo odabranih". Međutim, do danas niko od Srbije nije tražio da prilagodi cene ljudskog rada evropskim, niti nas je upozorio na ovu neusklađenost. U Srbiji je tragično potcenjen rad u poređenju sa drugim evropskim zemljama. Paradoksalno, najniže vrednovan rad kod nas je visoko intelektualni, čak se pretpostavlja i smatra normalnim da visokoobrazovani u Srbiji rade besplatno! O tome svedoči potcenjivački odnos same države prema najvrednijem delu nacije. Bedna podrška države kapitalnim izdavačkim projektima čak i ispod nivoa socijalne pomoći, nekima je prihvatljiva. Ali, nikome nije razumljivo bahato rasipanje sredstava iz državne kase na sumanute programe, kao što su neprimeren "glamur" otvaranja Narodnog muzeja i nastrani film o gejevima.

Na fotografiji: Narodni muzej u Beogradu, lična arhiva

Friday 8 June 2018

Umetnost i palačinke, Večernje novosti, 8. jun 2018.




Dnevnik zabluda

Umetnost i palačinke

Piše Slobodan Maldini

Posle petnaestogodišnje pauze, otvara se Narodni muzej. Zbog nefunkcionisanja starog i neodržavanog sistema klimatizacije, urađena je maratonska rekonstrukcija zgrade. Radi obnove, uzaludno su potrošeni milioni evara. Izrađena su i astronomski plaćena pa odbačena kao neupotrebljiva dva beskorisna arhitektonska projekta, ugovorene ogromne sume za deponovanje muzejskih zbirki u neuslovnom magacinu austrijske kompanije i potrošene enormne svote radi dovođenja u red zastarelog arhitektonskog objekta. Sada je sve to iza nas i pompezno je najavljena svečanost otvaranja. Ona će građane Srbije koštati neverovatnih 38.080.000 dinara, što je više od iznosa pre 15 godina nedostajućih sredstava za popravku klimatizacije zgrade. A kada muzej bude otvoren, ostaće gorak ukus zbog znanja da tokom duge rekonstrukcije generacije mladih nisu imale priliku da vide postavku istorije srpske umetnosti. Otvaranje Narodnog muzeja samo je jedna među nespretno "zatrpanim rupama" u našoj kulturi. Nažalost, ostaju druge.

Grafički kolektiv, ustanova u kulturi od nacionalnog značaja, nakon 7 decenija rada prinuđen je da napusti prostorije galerije na Obilićevom vencu u Beogradu. Vlasnici zgrade, pošto im je ona 2015. vraćena u restituciji, odlučili su da je prodaju palačinkarnici sa Zlatibora. Država nije iskoristila pravo preče kupovine, a protekle dve godine nije ni pomogla da problem opstanka kultne galerije bude rešen. Nedavno je Grafičkom kolektivu dat nalog za iseljenje. Mnogi su neprijatno iznenađeni ovom situacijom, ne samo zbog činjenice iseljenja, već nerazumevanja države za probleme ove institucije i teškog stanja u nacionalnoj kulturi. Poznato je da se komercijalni interesi najčešće ne poklapaju sa onima u kulturi. Zato, u društvima koje vode računa o prosvećenosti, država interveniše da bi pomogla razvoju kulture. U Srbiji, njen goli opstanak ozbiljno je ugrožen.

I dok država obilato rasipa novac finansirajući plagijate ignoranata na međunarodnim izložbama, šund u knjigama bahatih i nepismenih, filmove krajnje neprimerenog sadržaja i kič prebogatih medijskih zagađivača, nacionalno vredne institucije u kulturi se gase, a kulturnu scenu preplavljuje primitivizam neobrazovanih. Našu kulturu razara nerazumevanje od države, pogrešan odnos prema "slobodnom" tržištu i tragična privatizacija institucija u kulturi. Država je "opredeljena za čuvanje nacionalnog blaga", a delatnosti poput izdavačke, filmske ili muzičke treba da se "uklope" u surove zakone premalog tržišta. Ova politika bi možda bila uspešna kada bi nacionalno blago zaista bilo čuvano. U teškim uslovima opstanka, kulturu zatire stanje opšteg haosa u kojem se vodi stalna i teška bitka za goli život. A u njoj važi princip: "da bi preživeo, pogazi svoja uverenja i prilagodi se opštem primitivizmu." Upravo to ne žele umetnici.

Na slici: Zgrada sa Galerijom Grafičkog kolektiva, privatna arhiva



Friday 1 June 2018

Venecijanski fijasko, Večernje novosti, 1. jun 2018.




Dnevnik zabluda

Venecijanski fijasko

Piše Slobodan Maldini

Predstavljena je postavka Srbije na Bijenalu arhitekture u Veneciji. U starom Paviljonu Jugoslavije, ministar kulture Vladan Vukosavljević otvorio je izložbu "Slobodna škola je slobodan prostor" Branka Stanojevića (r. 1983), zaposlenog u Gradskoj upravi Beograda. Odgovorivši na temu izložbe "Otkrivanje slobodnog prostora", Stanojević je pokušao da predstavi događaje i artefakte koje nedovoljno poznaje, nastale u Seoskoj školi za filozofiju arhitekture profesora Bogdana Bogdanovića u Malom Popoviću tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. U središtu paviljona izložio je građevinski šut - stara razvaljena vrata i surogat - fotografiju velikih dimenzija grafita kojeg su davno izradili studenti u podrumu Bogdanovićeve škole arhitekture.

Prvi komentar povodom ove trivijalne, neinventivne, blede postavke koji sam pročitao na internetu govori najkraće o opštem utisku koji pruža milionski plaćena Stanojevićeva "ideja": "K'o u Džibutiju... i gore." Na svojoj izložbi u Veneciji mladi arhitekta ne pruža verodostojne informacije o zbivanjima iz vremena kada još nije rođen, što je trebalo da zna žiri koji je ovaj rad odabrao da predstavlja Srbiju na reprezentativnoj svetskoj izložbi. Zajedno sa neukim autorom, članovi žirija su se pokazali kao ignoranti kada su odabrali surogat, doprinevši venecijanskom fijasku. Ali, šta zaista predstavlja Stanojevićeva instalacija?

38 godina pre Stanojevićeve postavke u Veneciji, letnjeg semestra školske godine 1979-80 Bogdan Bogdanović je u sastavu predmeta "Posebni problemi projektovanja - simbolične forme" održao četrnaestodnevnu "simulaciono-heurističku" igru sa studentima četvrte godine arhitekture. Oni su uvedeni u prirodu simbola, formirali sopstvene simbole, crtali, razgovarali, komponovali i izvodili muziku, pravili kostime, fotografije, film. U igri su učestvovali Bogdanovićevi studenti generacija 1975. i 1976, među kojima i: Miljana Marković, Dragana Stefanović, Mihail Perović, Đorđe Pavlović, Veljko Nik Nikolić, Srđan Aleksić i drugi. Među gostima bila su poznata imena: Jadranka Vinterhalter, Biljana Tomić, Boda Marković, Jasmina Tešanović i drugi. Ova heuristička igra, deo "Prve knjige rukopisa iz Rabut doline - Esio Hosea",  predstavljena je juna 1980. u Likovnoj galeriji beogradskog Studentskog kulturnog centra pod nazivom "Grad Rabut doline".

Tužno je i nedopustivo da jedinstveni legat studenata i prijatelja Bogdana Bogdanovića iz davnih osamdesetih, bez njihovog znanja i dozvole bude pogrešno interpretiran na svetski prestižnoj izložbi pod spornim autorstvom Branka Stanojevića, bez pomena imena originalnih autora. Raspadnuta vrata i fotografija grafita iz podruma škole u Popoviću danas u Veneciji svedoče o dubokom nerazumevanju materije i nepoštovanju pravih autora izložbe i njihovih prava intelektualne svojine.

Na slici: Crtež sa izložbe u SKC-u 1980.