Slobodan Maldini: Jezik i ksenofobija

Dnevnik zabluda

Jezik i ksenofobija

Piše Slobodan Maldini

Što se više približavamo Evropi, to nam ona sve više pokazuje svoje pravo lice. Još uvek se sećam hilljada Roma deportovanih iz Evrope u Srbiju početkom 2000-tih, među kojima mnogi nisu znali ni reč srpskog jezika. Oni su stizali avionima iz Nemačke na aerodrom u Surčinu, odakle nisu znali gde da odu ni šta da rade. Danas naši severni susedi iz Evropske unije grade žičanu ogradu prema Srbiji, a novoprimljeni u društvo "evropske elite" susedi sa zapada ukidaju ćirilicu u svojim sredinama i na taj način polako ali sigurno izbacuju srpski jezik iz svoje zemlje. A istiskivanje jezika jednog naroda vodi njegovom kulturnom, a zatim i konačnom zamiranju. Međutim, da li se monojezičnost smatra privilegijom jedne "moderne" države, istovremeno kao što bi mnogi pomislili da je to i "očišćenost" neke nacije od drugih naroda i narodnosti?

Bogatstvo jedne zemlje ne meri se samo materijalnim bogatstvom stanovnika ili pojedinaca. Mnoge zemlje možda materijalno nisu bogate, ali sadrže neverovatno kulturno bogatstvo. A ono se ogleda u brojnosti i raznolikosti naroda, kultura, jezika. Nepal, država u središtu Himalaja, prostire se na teritoriji jednakoj površini Srbije i Hrvatske, a na njoj živi 26,5 miliona stanovnika, malo više nego što je živelo u bivšoj Jugoslaviji. Tu se govori 125 dokumentovanih jezika, među kojima su: Nepali, Nevari, Maitili, Taru, Gurung, Tamang, Magar, Šerpa, Bodžpuri i dr. Radio Nepal emituje vesti na sedam osnovnih jezika. Sve etničke zajednice ravnopravno upotrebljavaju svoje jezike i pisma.U Nepalu postoje sela koja su međusobno udaljena samo 5km, ali njihovi stanovnici se međusobno ne razumeju, jer govore različitim jezicima. Međutim, to nije prepreka za njihov skladan suživot. U susednoj Indiji, danas stanovnici govore najmanje 780 različitih jezika, a za dodatnih 100 jezika pretpostavlja se da su u upotrebi kod manjeg broja ljudi. Mada je u toj zemlji u poslednjih 50 godina izumrlo oko 250 različitih jezika, Indija je danas verovatno najbogatija zemlja na polju kulture govora i pisma. U njoj danas postoje čak 24 zvanična jezika, 86 pisama i čak šest osnovnih klasičnih jezika: tamilski, tanskrit, telugu, Kanada, Malajam i Odija. Da podsetim, u Evropi postoje dva klasična jezika: latinski i klasični grčki.

Neki misle da je stav države prema jeziku i pismu nacionalne manjine, kao Hrvatske prema ćirilici, problem njene kulture. Međutim, ova politika sistemskog gašenja jezika i pisma druge nacije po brojnosti je pokazatelj ksenofobije te sredine. Evropska unija je nastala na ideji povezivanja država i naroda oko zajedničkog cilja - progresa. Ili je možda stvorena u nameri dominacije pojedinih nacija okupljenih u "društvo odabranih" koje se "štiti" od naroda i kultura izvan njenih granica? (Na slici: Dimitrije Bašičević Mangelos, "Manifest" i "Energija") 

Slobodan Maldini: Spomenici miru, Večernje novosti 22. avgust 2015.

Dnevnik zabluda

Spomenici miru

Piše Slobodan Maldini

Dva nedavna događaja privukla su moju pažnju. Prvi je inicijativa premijera Srbije Aleksandra Vučića da bude ustanovljen zajednički dan sećanja na sve žrtve stradale u nedavnim ratovima na području nekadašnje Jugoslavije. Bio bi to zajednički datum u kom bi se svi narodi sećali svih stradalih u ratovima na ovim prostorima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. U tim ratovima poginulo je oko 140.000 ljudi, dok je oko 4.000.000 postalo izbeglicama ili je raseljeno. Drugi događaj je obeležavanje 70 godina od američkog bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Od nuklearnih eksplozija u dva japanska grada poginulo je više od 100.000 osoba, dok je od posledica radijacije poginulo više od 250.000 ljudi. Ukupan broj žrtava radijacije do danas nije poznat, a Vašington se nikad nije izvinio za te napade, niti je ijedan američki predsednik posetio Hirošimu ni Nagasaki. Međutim, šta povezuje ovu inicijativu našeg premijera i dva istorijska događaja u Japanu?

Po završetku Drugog svetskog rata, sličnu inicijativu pokrenuo je 1947. čuveni japanski altruista Ničidacu Fudži (1885-1985) u nameri da širom sveta podigne spomenike miru u svetu. Nadahnut idejama Mahatme Gandija čiji je prijatelj bio od 1931., odlučio je da posveti život promociji nenasilja. Povodom zločina koji se dogodio bacanjem atomskih bombi na dva japanska grada, Fudži je 1947. počeo da gradi spomenike posvećene miru u svetu. Prve "stupe miru" sagradio je u Hirošimi i Nagasakiju, a potom su sledile one u ostalim japanskim i indijskim gradovima, zatim u Sri Lanci, Nepalu, Koreji, Australiji, Nemačkoj, Engleskoj, Italiji, Letoniji, Kanadi, Meksiku, SAD i dr. Do danas je sagrađeno više od 80 ovih spomenika u svetu.

Podstaknut idejom japanskog pacifiste i altruiste Fudžija, predlažem izgradnju Spomenika miru i sećanja na žrtve nedavnih ratova u Jugoslaviji. Jer, naša balkanska regija zaslužuje monumente koji će da sačuvaju uspomene na žrtve, ukažu na neophodnost i podstiču pomirenje svih stanovnika u njoj. Predlažem izgradnju prva dva u nizu spomenika u regionu u tradicionalnoj formi japanskog uzora "stupe miru": u Beogradu i u Republici Srpskoj. Lokacija spomenika u Beogradu (na slici) bila bi na Adi Ciganliji, gde leti dnevno boravi i 200.000 posetilaca, u blizini buduće stanice gradske žičare. Drugi spomenik bio bi podignut u Dobrunu, na središtu čuvenog turističkog puta koji spaja Mokru Goru i Andrićgrad. Godišnje ovom rutom prođu desetine hiljada turista, a za njih je ova lokacija nezaobilazna. Za izgradnju dva spomenika nisu potrebna značajna finansijska sredstva, već dobra volja. Od materijala prikupljenih donacijama, spomenike miru gradiće volonteri i poštovaoci sećanja na žrtve ratova, boraveći u letnjim edukativnim kampovima. Potreban je samo sluh dve države, koje bi obezbedile zemljište za gradnju.

Slobodan Maldini: Staro sajmište, Večernje novosti, 15. avgust 2015. godine

Dnevnik zabluda

Staro sajmište

Piše Slobodan Maldini

Početak ovog meseca bio je u znaku Oluje. Tokom ove vojne akcije Republike Hrvatske protiv Srba iz Krajine ubijeno je preko 2.000 a proterano oko 250.000 civila. Vojni patron Hrvatskoj u Oluji bila je američka vojno konsultantska kompanija MPRI, a nju su Srbi Krajišnici tužili sudu u Čikagu za saučesništvo tražeći odštetu 10 milijardi dolara. Dok skriveno od medija američki generali nude Krajišnicima finansijsku nagodbu, Hrvatska proslavlja "vojnu pobedu" protiv sopstvenog stanovništva. Na dan kada se u Hrvatskoj praznuje, u Srbiji i Republici Srpskoj žale zbog žrtava tog pogroma. Međutim, kakve veze ima proterivanje stanovništva sa kulturom? Ovih dana u Srbiji su nastali novi "prognanici". Naime, grupa naših elitnih likovnih umetnika dobila je rešenja u kojima se od njih traži da napuste svoje ateljee koje decenijama koriste u objektima beogradskog Starog sajmišta. Ove ateljee svojevremeno su dobili od države. O čemu je reč?

Staro sajmište je kompleks zgrada podignut 1938. na levoj obali Save pored Mosta kralja Aleksandra (današnji Brakov most). Na arhitektonskom konkursu za Staro sajmište 1936. skrenuli su pažnju radovi Milana Zlokovića i Milorada Pantovića, a realizovani su projekti arhitekata Tehničke direkcije beogradske opštine Milivoja Tričkovića, Đorđa Lukića i Rajka Tatića. Na modernom kompleksu površine 15.000 kvm održavane su međunarodne izložbe na kojima je promovisana ekonomija Kraljevine Jugoslavije. Nakon okupacije Jugoslavije aprila 1941. godine, teritorija zapadno od Save postala je deo Nezavisne države Hrvatske. Most kralja Aleksandra je srušen. Prvo što je urađeno pod ustaškim režimom, bila je adaptacija Starog sajmišta u koncentracioni logor. U srcu tadašnjeg Novog Beograda, neposredno pored nove granice sa Srbijom, adaptiran je sajamski kompleks u jedini koncentracioni logor u tadašnjoj Evropi koji je imao rasno ime, specijalizovan za Jevreje, mada su u njemu bili i Srbi i Romi. Samo od 1941. do 1942. godine, u njemu je zatočeno oko 7.000 osoba.

Posle rata, na inicijativu Moše Pijade u Staro sajmište uselili su se umetnici. Iako često bez osnovnih životnih uslova - grejanja i struje, tu su stvarali mnogi doajeni kao Olga Jevrić  i Raša Todosijević. Zbog izgradnje Memorijalnog kompleksa žrtvama logora na Starom sajmištu, danas se ateljei umetnika iseljavaju. Iako nisam siguran da bih mogao i sam da živim i radim na mestu logora, sa saznanjem da se ispod boje na zidovima moga ateljea nalaze tragovi krvi mučenih logoraša, mislim da je društvo ovoga puta zatajilo. Umesto isterivanja doajena na ulicu i stvaranja novih "izbeglica", mnogo bolje rešenje je njihovo uključenje u program realizacije projekta novog memorijalnog centra. A aktivno prisustvo umetnika u radu budućeg Memorijalnog centra je sjajna prilika za obogaćenje njegovog programa. 

Slobodan Maldini: Koza i kupus, Večernje novosti, 8. avgust 2015.

Dnevnik zabluda

Koza i kupus

Piše Slobodan Maldini

U toku je kampanja Kosova za prijem u članstvo u Unesko - Organizaciju Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Da podsetim: ova specijalna organizacija Ujedinjenih nacija osnovana je 1946. godine sa osnovnim ciljem da doprinese miru i sigurnosti kroz podržavanje saradnje među nacijama kroz obrazovanje, nauku i kulturu, kao metod pospešivanja univerzalnog poštovanja pravde, zakona, ljudskih prava i osnovnih ljudskih sloboda. Paradoksalno, kosovski zvaničnici očekuju da u novembru Kosovo bude primljeno u članstvo te organizacije. Za Srbiju, to je neprihvatljivo, jer Kosovo nije subjekt međunarodnog prava, pa prema tome ne može ni da se kvalifikuje za prijem u Unesko. Osnov srpskog neprihvatanja leži u činjenici da bi prijem Kosova u Unesko značio otimanje srpske kulturne baštine. U našem narodu je poznata doskočica o kozi kojoj su dali da čuva kupus. Naravno, pored očiglednog naravoučenija, postavlja se pitanje: ko bi i zbog čega dao kozi da čuva kupus?

Pod zaštitom organizacije Unesko, na listi svetske baštine nalaze se na Kosovu srpski manastiri: Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i crkva Bogorodica Ljeviška. Manastir Visoki Dečani kod Peći (poč. 14.v.) je zadužbina Stefana 3. Dečanskog i cara Dušana. Pećka Patrijaršija (13.v.) je jedan od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti, vekovno sedište srpskih arhiepiskopa i patrijarha. Tu su se okupljali i učili teolozi, književnici i umetnici, koji su iza sebe ostavili značajnu umetničku zaostavštinu. Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (poč. 14.v.) je istorijsko sedište episkopa prizrenskog. Manastir Gračanicu kod Prištine sagradio je kralj Milutin (poč. 14.v.) i posvetio Uspenju Presvete Bogorodice.

Prema podacima Srpske pravoslavne crkve, na Kosovu i Metohiji postoji više od 1.100 srpskih crkava, 534 stara srpska groblja, preko 100 tvrđava i 14 dvoraca srpske vlastele, ukupno čak preko 1.500 dobara naše duhovne baštine. Samo u najnovijem talasu albanskog nasilja 2004., između ostalog, do temelja su srušeni: manastir Devič iz 15. veka kod Srbice, a u Prizrenu crkva Sv. Spasa (na slici) i konaci manastira Svetih Arhanđela, iz 14. veka, kao i grobnica Cara Dušana. U Prizrenu su izgorele i crkve Bogorodice Ljeviške iz 14. veka i Svetog Đorđa iz 16. veka. Na brojnim srpskim grobljima, kao u Kosovu Polju i Prizrenu, oskrnavljeni su i uništeni grobovi, među kojima su neki dizani u vazduh eksplozivom, da su ostaci grobnica razneti po okolnim njivama. Međunarodna zajednica tim povodom nije učinila ništa. Posledice ovih necivilizacijskih rušilačkih zločina vidljive su i danas.  Na Kosovu još niko nije postavio pitanje, niti dao odgovor: ko je politički planirao, sproveo i doveo do tragičnih posledica na srpskom kulturnom dobru na Kosovu? Zbog svega, najveću odgovornost ima međunarodna zajednica.

Slobodan Maldini: Poslednji Mohikanac, Večernje novosti, 1. avgust 2015.

Dnevnik zabluda

Poslednji Mohikanac

Piše Slobodan Maldini

Farsa sa legendarnim hrastom starim više od 600 godina u selu Savinac kod Gornjeg Milanovca dobila je epilog. Ovo drvo - zapis, preko kojeg su projektanti trase autoputa Beograd - Južni Jadran ucrtali kolovoznu traku, posečeno je i odneto noću sa mesta na kojem je živelo vekovima, kao jedno od najstarijih živih bića u Srbiji. Po tradiciji i verovanju kod Srba, zapis je sveto drvo. Ono je tabu i veruje se da će svakoga ko se usudi da ga poseče ili ošteti, zadesiti velika nesreća. Obzirom na narodno verovanje, interesantno je pratiti kakva će biti budućnost deonice novog auto puta i onih koji su to drvo posekli.

Poput ovog hrasta, u srpskoj kulturi postoje ljudi - gromade, čije je delo nemerljivog značaja, ali su i sami doživeli sličnu sudbinu: da ih svojom zlobom saseku nerazumni ignoranti. Jedan od njih - poslednji Mohikanac - je Predrag Ristić, poznatiji kao Peđa Isus. I on je nedavno, u svojoj devetoj deceniji života, prošao kao ovo čuveno drvo. Umesto zahvalnosti za višedecenijski i potcenjen rad na mestu profesora za umetnost i konzervaciju  Akademije Srpske pravoslavne crkve, bez ikakvog obrazloženja uklonjen je sa tog mesta, a arhitektura je izbrisana iz programa studija. Ali, to je samo poslednja među brojnim životnim nedaćama koje su ga pogađale. Ovaj naš najznačajniji crkveni graditelj epohe poslednjih pola veka rastao je u roditeljskoj kući na Senjaku koja je posle rata konfiskovana i nikada nije vraćena. Još kao student, na arhitektonskom konkursu za bolnicu u Parizu dobio je prvu nagradu, ali kao sin "narodnog neprijatelja" nije mogao da dobije pasoš da otputuje i nagradu primi. Diplomirao je na projektu hrama, koji je međutim morao da prijavi kao koncertnu dvoranu. Zbog mršave građe dobio je nadimak Isus, koji ga prati do danas. Član grupe Mediala, učestvovao je na izložbama zajedno sa Šejkom, Glavurtićem, Đurićem. 1970-tih sarađivao je sa Bogdanom Bogdanovićem na većini njegovih spomenika, kada sam ga i ja upoznao. Iako je doktorirao u Gracu na rekonstrukciji Lepenskog vira, nije mu dozvoljeno da se ovom temom bavi i u Srbiji. To su loše radile povlašćene neznalice koje su, žudeći za svetskom slavom, upropastile ovo jedinstveno nalazište. Stvarajući izvan tokova savremene arhitekture, Peđa Isus se okrenuo crkvenom graditeljstvu, gde je podigao impozantan broj sakralnih građevina. Penziju zaslužnog umetnika nije dobio kao arhitekta, već kao muzičar - "drndafonista" (po sopstvenom instrumentu - "drndafonu").

Povodom osvećenja Ristićeve Crkve vaskrsenja Hristovog u Prebilovcima kod čuvenog Međugorja, 8. avgusta Patrijarh srpski Irinej služiće svetu arhijerejsku liturgiju, na godišnjicu kada su na tim prostorima 1941. izvršeni zločini nad srpskom nejači, najmonstruozniji u ljudskoj istoriji. Ukoliko mu zdravlje dozvoli, tamo će se pojaviti i Peđa - Isus.