Čistači, Večernje novosti, 27. septembar 2019.

Dnevnik zabluda

Čistači

Piše Slobodan Maldini

Nisam sklon verovanju u čuda, međutim, ponekad me iznenadi nadrealan sklop okolnosti nekog događaja. Prenosim utiske o jednom takvom.

Moja garaža na Bežanijskoj kosi nalazi se preko puta slama. U stotinak udžerica, u njemu živi oko hiljadu duša, Roma. Preživljavaju preturajući po kantama za đubre iz kojih vade hartiju, pvc i metalnu ambalažu i prodaju ih trgovcima sekundarnih sirovina. U Beogradu poznati kao "čistači", često odnose i već separisani otpad, zbog čega ponedeljkom iznosim "zelene kese" sa reciklažnim đubretom tek posle ponoći. Ali, i tada se desi da ih ovi skupljači isprazne. Jednom sam u gluvo doba noći jurio za njima niz ulicu, uz povike da vrate moje đubre.

Pre neki dan, signalista Miroljub Todorović pozvao me je u svoj stan da donesem njegove radove koje sam izložio na mojoj nedavnoj izložbi u Narodnoj banci. Ovi listovi hartije sadrže mejl art kolaže i zapise beogradske i njujorške umetnice Marine Abramović. Sa radovima sam otišao u garažu, seo u auto i odvezao se kod Todorovića, na Gundulićev venac. U ulici je bila gužva, pa sam parking pronašao kod Bitef teatra. Platio sam sms-om parkiranje, izašao iz automobila i tada, zapanjen, shvatio da nisam u auto stavio poverene mi radove. Zaboravio sam ih na ulici, ispred garaže! U očaju, pustio sam krik: "Izgubio sam Marinu!" U samom tom trenutku, neverovatno, pored mene je, zagledan u nebo, probazao konceptualista Neša Paripović, Marinin prvi muž!

Shvativši da se karma grubo igra sa mnom, munjevito sam povezao auto nazad, na Bežanijsku kosu. Ispred garaže nije bilo mojih zaboravljenih radova. Ali, iza ugla, ugledao sam Romkinju, "čistačicu", koja je gurala kolica sa otpadnom hartijom. Na vrhu gomile štrčala su Marinina pisma. Pritrčao sam i dreknuo: "Ovo je moje, kako si smela to da uzmeš?!" "Komšija, nemo' da se ljutiš, samo sam pokupila bačenu 'artiju s' ulice", odgovorila je.

Sutradan, na otvaranju izložbe u galeriji Arte, sreo sam se sa Radomirom Damnjanovićem Damnjanom. Ostareli, teško pokretni bard srpskog slikarstva došao je iz svog Milana u retku posetu Beogradu. Ispričao sam mu šta mi se dogodilo. "Pa to je za infarkt!" uzviknuo je. Pitao sam ga da li će ići na otvaranje Marinine izložbe "Čistač". "Neću", odgovorio je, "Marini sam jednom davno spasao život tokom performansa u plamenu zapaljene petokrake, ali me njena umetnost ne interesuje." "Čudno, ni tvoja negdašnja supruga i Marinina nekada bliska prijateljica i kustosica Dunja Blažević ne želi da dođe na otvaranje." "Ma, to je samo obična, putujuća izložba, doneta iz nekog sela, Humlebeka, u Danskoj." "Ali, Damnjane, za izložbu je ova država platila bezmalo milion i po dolara!" "Toliko?! Velike izložbe u najbogatijim zemljama ne koštaju ni upola!" Kasno uveče, vratio sam se kući. Ispred ulaza, poznati prizor: uronjen do pasa u kantu za đubre, "čistač" iz slama vadio je staru hartiju.

Na slici: Depo "čistača" na Bežanijskoj kosi, foto: S. Maldini

Slobodan Maldini: Kamen i asfalt, Večernje novosti, 20. septembar 2019.

Dnevnik zabluda

Kamen i asfalt

Piše Slobodan Maldini

Još se nije stišala bura kritika povodom nedavno završenog Trga republike u Beogradu. Zapanjujuće, umesto upotrebe domaćeg kamena, za izradu nacionalnog trga prestonice uvežen je slovenački tonalit, neodgovarajuće sive boje. Ali, u žižu javnosti je dospeo novi problem. Kamene kocke kojima su popločane kolske saobraćajne površine trga, već su počele da propadaju. Zbog toga je gradski menadžer naložio hitnu zamenu i preslaganje loše postavljene kaldrme, uz napomenu da će "izvođača pedeset puta vraćati dok ne uradi posao kako treba." Ali, da li su ovaj i drugi "poslovi" popločavanja Beograda urađeni "kako treba"?

Prilikom prošlogodišnjih radova na Trgu republike, ispod afalta su pronađene drvene kocke iz druge polovine 19. veka, kojima je trg bio popločan. Ova kaldrma, postavljena od trga sve do Terazija, načinjena je od drveta da bi se smanjila buka prilikom prelaska vozila, a opstala je sve do 1947, nakon čega je asfaltirana. Otkrivene drvene kocke popisali su stručnjaci iz Zavoda za zaštitu spomenika u  nameri delimičnog vraćanja autentičnog poda trga, ali po tom pitanju ništa nije urađeno. Tada su pronađeni i ostaci Virtemberške kapije u sastavu Kasarne Karla Aleksandra Virtemberškog, najimpozantnije građevine habzburške Kraljevine Srbije i najistočnijeg primerka baroka na tlu Evrope. Kapija je konzervirana i prelivena asfaltom.

Kamena kocka je igrala značajnu ulogu u beogradskoj istoriji. 3. septembra 1939, dva dana nakon Hitlerove invazije na Poljsku i početka rata, oko Kalemegdana je vožena automobilska trka Beogradski Gran Pri. Trkalište je popločano kamenom kockom, koja zbog kašnjenja u radovima nije zalivena asfaltom. Po ovoj kaldrmi, trkači su svoje bolide vozili neverovatnih 200 km na sat, a tada je povređen Herman Lang kada ga je u glavu pogodila kocka izbijena iz nezalivene piste. Pobedu je odneo Tacio Nuvolari ispred fon Brauhiča i Milera.

U senci "preslaganja" kamenih kocki na Trgu republike, prolazi brutalno asfaltiranje Kalemegdana. Svedoci smo zalivanja asfaltom velikih površina pešačkih staza našeg najznačajnijeg kulturno-istorijskog kompleksa. Sudeći po finalno urađenim spojevima ivičnjaka i kišnih slivnika sa asfaltom, ova lepljiva crna materija neprijatnog mirisa je postala završni sloj pešačkih staza na Kalemegdanu. I dok je asfalt izbačen sa kolovoza kod Trga republike kojim saobraćaju autobusi gradskog prevoza, pešačke površine jedinstvenog zaštićenog spomenika kulture danas se uništavaju asfaltiranjem. Beograd je još jednom pao na ispitu o čuvanju nacionalne kulturne istorije. U razvijenim zemljama odavno je jasno da asfalt i spomenici kulture ne idu zajedno. Zato je tamo upotreba asfalta na spomenicima - zabranjena.

Na slici: Asfaltiranje Kalemegdana, lična arhiva

Trg republike, Večernje novosti, 13. septembar 2019.

Dnevnik zabluda

Trg republike

Piše Slobodan Maldini

Posle rekonstrukcije duže od godinu dana i vredne više od 900 miliona dinara, završen je beogradski Trg republike. Nakon dugog perioda prekopavanja centra prestonice, najzad smo dočekali da prošetamo ranije omiljenim trgom.

Nekada poznat kao Pozorišni trg zbog blizine Narodnog pozorišta, centralni gradski prostor je formiran posle rušenja Stambol-kapije 1866. i gradnje Narodnog pozorišta 1869. godine. Na njemu je 1882. podignut spomenik knezu Mihailu, a 1903. sagrađena palata Uprave fondova, današnja zgrada Narodnog muzeja. Između dva rata, trg je bio tramvajska okretnica, a 1931. zaokružila ga je urbanistički nametljiva palata Reuniona. Posle Drugog svetskog rata sa trga su uklonjene tramvajske šine i sagrađena zgrada Doma štampe koja ga je zatvorila i odvojila od nekada najviše beogradske zgrade "Albanija". Time je trg dobio svoj konačan urbanistički oblik.

Današnji izgled, ovaj prostor je primio nakon Urbanističko-arhitektonskog konkursa za tri beogradska centralna trga, održanog 2015. godine. Tada je žiri kojem je predsedavao gradski urbanista Milutin Folić sa članovima Borisom Podrekom, Branislavom Mitrovićem, Evom Vaništa Lazarević i Nebojšom Minjenićem dodelio prvu nagradu autorskom timu Zorana Dmitrovića i Zorice Savičić. Umesto moguće mikrourbanističke oaze, autori su predložili asketski izgled Trga republike kao čistu površinu pokrivenu granitnim pločama istih dimenzija, upotpunjenu sa šest klupa za sedenje, osam reflektorskih stubova i dvanaest stabala belogorice. Međutim, šta sadrži rekonstruisani Trg republike?

Novoizvedni trg zadržao je minimalistički koncept autora koji su se opredelili za čistu, ravnu, praznu površinu popločanu sivim granitom. U realizaciji, povećan je broj projektovanih kamenih klupa za sedenje, a dodatno zelenilo uneto u prostor trga žardinjerama sa niskim rastinjem. Međutim, o izgledu i funkcionalnosti novog Trga republike mišljenja su podeljena. Prema građanima koji ga hvale dobijen je kvalitetan, širok, slobodan gradski prostor koji odgovara savremenoj funkciji trga. Međutim, mnogi iznose zamerke da je trg urbanistički nedovoljno promišljen, nefunkcionalan, nearhitektonski, monoton, siv. Za uglednog arhitektu Marija Jobsta "boravak u ovom prostoru izaziva opštu neprijatnost i nelagodu". Stari sugrađani žale se na nedostatak zelenila, što naročito smeta tokom sunčanih letnjih dana. Posebno kritikuju neudobne, leti užarene kamene klupe na kojima nije moguće sedenje po suncu. Dizajneri prigovaraju zbog estetski neprimereno oblikovane rasvete trga, nefunkcionalnih i nepotrebnih stubića za sprečavanje prilaza trgu kolima. Pojedini urbanisti zameraju na naspramnoj postavci atobuskih stanica u Kolarčevoj ulici, čime je dodatno sužen kolovoz... Bez obzira na pohvale i kritike, vrednost novog trga biće poznata u skoroj budućnosti.    

Na slici: Novi izgled Trga republike, lična arhiva

Fatalna urbanizacija, Večernje novosti, 6. septembar, 2019. godine

Dnevnik zabluda

Fatalna urbanizacija

Piše Slobodan Maldini

Urbanizacija je proces širenja čovekovog staništa izgradnjom novih gradskih sredina, kada nenastanjena područja postaju ljudska naselja, a gradovi narastaju do neslućenih razmera. Savremena urbanizacija je globalni problem koji siromašne i nerazvijene zemlje rešavaju na pogrešan način. Praveći krupne greške, i Srbija vodi nepovratan proces ubrzane urbanizacije koji degradira lice zemlje i određuje njenu mračnu budućnost.

Urbanizovanje jedinstvenih prirodnih resusra predstavlja fatalnu grešku. Na visokovrednim prostorima planina, šuma, priobalja reka i jezera, u Srbiji se danas sprovodi degradirajući proces neplanskog, haotičnog i nekontrolisanog naseljavanja. Umesto zaštite, ova područja se ubrzano uništavaju novosagrađenim arhitekonskim objektima. U ovom procesu, na meti su najkvalitetniji prirodni resursi koji, nezaštićeni, postaju plen bezobzirnih graditelja. Kao što su u gradovima napadnuti kulturno-istorijski vredni prostori, u ludilu urbanizacije u Srbiji su pogođene najvrednije prirodne lepote. Već decenijama, pred bagerima investitora nestaju prirodne lepote Zlatibora, Tare, Stare planine. Umesto zaštićeni, nacionalni prirodni rezervati pretvaraju se u gradilišta investitorskog urbanizma, gde zadovoljstvo boravka u novim hotelima i kućama za odmor zamenjuje gorko saznanje o uništenoj, zagađenoj prirodi. Na lokacijama rezervata prirode cene nekretnina su izuzetno visoke, ali zbog uništenja urbanizacijom, vrednost tih prostora će vrtoglavo pasti.

Budućnost koju nam donose greške urbanizacije najvrednijih nacionalnih prirodnih resursa vidimo kod svojih suseda. Umesto da je zaštiti, Crna Gora je svoju jedinstvenu morsku obalu prepustila betonu bogatih dolarskih investitora, a nekada prelepe primorske gradove urbanizovala do mere nepodnošljivosti boravka u njima. Fatalna urbanizacija ovog nekada lepog primorja danas odbija ljubitelje prirode, a privlači samo one turiste koji ne poznaju ništa bolje. Jer, letovanje na desetom spratu apartmana u Budvi nije kvalitetnije od života na Novom Beogradu, a prilazak zagađenom moru često je moguć koliko i prilaz beogradskim rekama i vodoizvorištima ugroženim bespravno podignutim kućama.

Uništivši svojim prisustvom najlepše prostore na planeti, savremeni čovek i dalje traga za nedirnutom prirodom, koju još nije ugrozio. Sve više odlazi na najudaljenija i nejnepristupačnija mesta. I ove godine, put Baznog kampa Mont Everesta uputilo se čak 30.000 planinara, a desetak su platili životima boravak u jednistvenoj prirodi nepristupačne planine. Kao nikada do sada, ekstremni turisti bili su svedoci višesatnih gužvi pri penjanju na vrh koje se mogu uporediti sa onima ispred samoposluga u Srbiji devedesetih. Iako svesni tona đubreta kojeg su na nepristupačnim mestima ostavili za sobom, ipak su čišćenje planine prepustili lokalnim vodičima.

Na slici: Totalna urbanizacija obale u Crnoj Gori, lična arhiva

Politika novih gulaga, Večernje novosti, 30. avgus 2019.

Dnevnik zabluda

Američki gulazi

Piše Slobodan Maldini

Živimo u eri tehnološkog buma, novih naučnih saznanja i njihove globalne primene. Zajedno sa ubrzanim razvojem nauke i tehnike, svedoci smo akceleracije čovekovog degradirajućeg uticaja na sve što dotakne, posebno na životnu sredinu. Kao nikada do sada, suočeni smo sa pretnjama koje imaju globalan karakter i izmiču kontroli. Ljudska rasa plaća danak svoje premoći, ali se i dalje ponaša neodgovorno. I ovog leta Amazonija gori u masivnim požarima; glavni uzrok je deforestacija u kojoj se šume eksploatišu a teritorije komercijalizuju i urbanizuju. Godišnje, požari u Sibiru proždiru sve veće površine, a pepeo se prenosi do  Arktika, ubrzavajući topljenje leda. Ljudski izazvane prirodne katastrofe dovode do ekstremnih vremenskih nepogoda koje nas svakodnevno pogađaju. Uprkos svemu, na nedavno održanom samitu G7 gde su se lideri najmoćnijih zemalja dogovarali o suprotstavljanju klimatskih pretnji, nije viđen predsednik najveće svetske sile Donald Tramp. Na svom tviter nalogu on je klimatske promene svojevremeno nazvao "skupim prevarama", "izmišljenim", "mitskim", "novinarskim patkama", "s*anjem".

Ali, umesto da preuzmu odgovornost za uništenje planete, moćnici sa Zapada usavršili su perfidnu "politiku novih gulaga", "stanje permanentne krize", "stanje opasnosti" za koje pronalaze krivce u drugima. Od sveta prave teritorijalne rezervate, uništavaju države da bi ih preuzeli, podižu zidove, uvode carinske barijere, vode specijalne ratove, porobljavaju druge i otimaju sve što požele. I zato, Tramp je uvređen kada je Danska nedavno odbila njegov drski poziv ovoj suverenoj državi da kupi poslednju oazu prirode, bogati Grenland.

Na urbanoj mapi sveta moćnika Srbija je danas savremeni gulag. Generacije stanovnika naše zemlje vode život unutar ovog jedinstvenog "zabrana". Decenijama pod embargom, zatvorenih granica, danas i pod kosovskim taksama, u spolja kreiranoj "stalnoj krizi", nemoćni, poniženi, na meti smo kreatora monstruoznih gulaga. U večnoj "čekaonici pred Evropom", "ni na Zapadu ni Istoku", razvoj Srbije sprovodi se po meri interesa stranaca. U tome se isrpljuje jeftina domaća radna snaga, obezvređuje rad stručnjaka, urbanizacija dovodi do apsurda. U takvom stanju, traje proces višedecenijskog bežanja u svet hiljada naših mozgova, jedinstvenih stvaralaca. Iznenadi nas kada matematičar svetskog glasa pobegne iz svog beogradskog podruma u Saudijsku Arabiju "jer u zemlji nije dobio ni laptop", zbog čega padne rejting u svetu nacionalnog univerziteta za čak 100 mesta, ili kada čuveni genetičar i vlasnik bolnice za lečenje steriliteta  napusti Srbiju i ode na Harvard jer je "gladan nauke i komunikacije sa ljudima". Od 1992. kada je izgubila više od 600.000 stanovnika, Srbija ima negativan priraštaj, a svake godine izgubi više od 35.000 stanovnika. U gulazima se deca ne rađaju.

Na slici: Trampova kula na Grenlandu, izvor: internet