Slobodan Maldini: Mudri urbanista, Večernje novosti, 25. novembar 2016.

Dnevnik zabluda

Mudri urbanista

Piše Slobodan Maldini

U Beogradu je nedavno boravio danski urbanista Jan Gel, promovišući knjigu "Gradovi za ljude". Bio je gost Beograda i 2009, kada je sa "Lukom Beograd" ugovarao urbanistički projekat gradskog dunavskog priobalja. Ovaj put, Gel sa gradskim vlastima dogovara uređenje novobeogradske dunavske obale i rekonstrukciju Parka prijateljstva koji se nalazi u blizini Muzeja savremene umetnosti na Ušću. Danski arhitekta je beogradskim čelinicima uputio nekoliko "mudrih" saveta. Predloživši da se Beograd u razvoju saobraćaja ugleda na dansku prestonicu, on je ukazao na neophodnost uvođenja bicikla kao prevoznog sredstva. U Kopenhagenu čak 80% stanovnika ide na posao ili školu biciklom. Da bi Beograd unapredio gradski saobraćaj, treba sa ulica da protera automobile. Prema Gelu, potrebno je drastično smanjiti broj postojećih parkinga i garaža, a za ulazak kolima u centar Beograd treba da naplaćuje 10 evra po vozilu, kao što čine London i Singapur. Predlaže da bude povećana cena goriva čak 10 puta (!), a "dobro bi bilo drastično povećati i cene automobila". Na ovaj način, "mudri" urbanista tvrdi da će Beograd rešiti svoje saobraćajne probleme. Međutim, kako Kopenhagen živi nakon što je proterao automobile?

Danska prestonica danas je suočena sa problemima koji su nastali nakon uvođenja velikog broja biciklista u gradski saobraćaj. Bez obzira što je izgradio mrežu biciklističkih saobraćajnica širokih i po 3 metra, Kopenhagen se bori sa teško rešivim problemom biciklističkog saobraćajnog kolapsa. Vožnja bicikla u ovom gradu daleko je od sigurne i ugodne, ona je zastrašujuća za veliki deo stanovnika. Za vreme špica biciklističke staze su zagušene, što je dovelo do sve agresivnije vožnje i stvorilo neprijateljsko okruženje za manje vešte bicikliste. Vožnja biciklom u ovom gradu je frustrirajuća i nebezbedna. Suočivši se sa ovim problemom, Kopenhagen traži rešenje u izgradnji tzv. "biciklističkih autoputeva", na kojima će biciklisti moći da voze brzo. Pokušava i sa uvođenjem signalizacije koja bi stvarala "zeleni talas" za bicikliste. Posle svega, grad se ipak vraća metrou i gradskoj železnici, povećanju broja autobusa i razvoju lakog gradskog tramvaja, što ne pominje "mudri" danski urbanista.

Gel ne uzima u obzir da je konfiguracija Beograda brdovita i da na primer biciklom nije moguće popeti se Balkanskom ulicom. Takođe, on ne zna da je ovo grad starih ljudi, koji često ne mogu da izađu iz svojih stanova za vreme dok im je lift pokvaren, a kamoli da voze bicikle. Ako im dignemo cenu goriva 10 puta, oni neće moći da voze ni automobile. Iako praktični, kod Sava centra i danas gradski bicikli na električni pogon uzalud čekaju vozače, ali ih nema. Jer, Beograd nije Kopenhagen, niti kineski gradovi gde su biciklisti tradicionalni po prirodi stvari, a ne po savetima stranih urbanista. (Na fotografiji: bicikli u Kopenhagenu)

Slobodan Maldini: Paralelni svetovi, Večernje novosti, 18. novembar 2016.

Dnevnik zabluda

Paralelni svetovi

Piše Slobodan Maldini

Nedavno sam preko interneta prodao primerak svoje "Enciklopedije arhitekture" beogradskom bibliofilu. Kada sam mu odneo knjigu, pohvalio mi se da poseduje biblioteku od 60.000 knjiga, jednu od najvećih kod nas. Njen najvredniji deo su predratna izdanja, među kojima i mnoga veoma retka. Međutim, ovaj osamdesetogodišnjak mi se požalio da je ulažući ceo život u knjige izgubio veliku materijalnu vrednost. Jer, danas knjige nisu na ceni, a bibliofilske kolekcije mnogi procenjuju po vrednosti stare hartije. Sutradan sam sreo prijatelja, poznatog izdavača knjiga iz oblasti arhitekture i kulture. Požalio mi se da je, nervirajući se na nedavno održanom Sajmu knjiga, izgubio vid na jedno oko. Naime, ovogodišnji sajam pratila je opsežna akcija finansijske policije koja je zbog fiskalnih kasa zatvorila brojne sajamske štandove. Zbog toga, stotine malih izdavača završiće godinu sa rupama u budžetu, istrošivši se jer su zakupili sajamski prostor po astronomskim cenama, ne ostvarivši promet. I dok je Beogradski sajam - paralelni svet u odnosu na svet kulture - na grbači izdavača inkasirao milione evra za nekoliko dana trajanja ovog vašara kulture, mali izdavači su zabrinuti za svoju budućnost. Jer, samo onaj koji radi u izdavaštvu zna koliko je danas teško i skupo napraviti, prodati knjigu i povratiti uloženo, posebno u vreme kada tiraži broje svega par stotina primeraka.

Sigurno isplativa su ona izdanja u koja ulaže država. A u takvom, idealnom svetu izdavaštva, često nikoga nije briga za sadržaj onoga što se objavljuje. Tako je nedavno beogradski Arhitektonski fakultet objavio knjigu o ličnostima zaslužnim za razvoj nastave na fakultetu tokom proteklih 170 godina. U ovoj šturoj ali skupoj brošuri pojavljuju se i neki predstavnici drugog, paralelnog  sveta, koji ne pripada arhitekturi. Tu su objavljene biografije i  onih koji su upisali fakultet ali ga nisu studirali ili onih koji se ne bave arhitekturom, već su poznati u svetu panka, roka i drugih zanimanja.  Možda je dobro što su u knjizi prisutni poznati muzičari poput pokojne Margite Stefanović ili ostarelog pankera Predraga Vraneševića, iako oni nemaju veze sa nastavom na ovom fakultetu. Međutim, ono što smeta je što priređivači knjige pokušavaju da u svoj akademski svet uvedu vanakademske ličnosti koje su postale slavne upravo na otporu prema akademskim tokovima kulture. Svima je jasno da se tu radi o dva potpuno izdvojena, nespojiva, paralelna sveta. Sa jedne strane je svet onih koji "u nedostatku hleba jedu kolače" a sa druge je svet onih buntovnih, koji su često primorani da žive i bez hleba. Zbog toga, iznenađuje pojava "društvenih otpadnika" među akademskom elitom. Jer, oni koji danas veličaju sebe kroz svet Margite, nisu bili zainteresovani za njega kada je na primer, ona umirala u domu, na dnu društvene lestvice.

Slobodan Maldini: Bleferi, Večernje novosti, 11. novembar 2016.

Dnevnik zabluda

Bleferi

Piše Slobodan Maldini

Postoji stara tibetanska izreka sledeće sadržine: "Kada leptir zatreperi krilima u Tibetu, taj treptaj se do Rima pretvori u razorne oluje." Mudraci sa Istoka dodaju: "Ako misliš da mali komarac ne može da napravi problem, pokušaj da spavaš s njim u sobi." Ovaj princip potvrdio je Mahatma Gandi, čovek koji je sâm pobedio britansku imperijalističku silu. Istočnjačku izreku preuzeli su zagovornici Teorije haosa da bi ilustrovali stanovište da svaka, pojedinačna, pa i najmanja promena može da dovede do posledica ogromnih razmera. Međutim, kakva je veza između istočnjačke mudrosti i srpske likovne umetnosti?

Milovan Vidak, enigmatični slikar, član zajednice umetnika Mediala, kao svoj životni filozofski moto imao je sličan stav: "Sudbina sveta zavisi od jednog kanarinca u Bosni." Danas ne znamo da li je Vidak možda mislio na Gavrila Principa ili se samo šalio, ali izvesno znamo da je moto ugradio u svoju sliku "Polarizacija budizma". U umetnosti, ovaj stav danas možemo da interpretiramo na jasniji način: umetnički pokreti, teorije, čak i pojedinačne prakse, koliko god bile banalne i nevažne, mogu da izmene tokove istorije umetnosti. Ili su samo duhovita ironija u magli?

Već decenijama mnogi savremeni umetnici se ne bave umetnošću, već je njihova aktivnost svedena na marketing i trgovinu. Još od pojave međuratnog nadrealizma, naši slikari rade u rascepu između tradicije i avangardizma, klasične umetnosti i "boljševizma". Isto se dogodilo sa posletarnom generacijom srpskih umetnika. Sukob između umetnosti i "kvaziumetnosti" koji je na delu i danas, svedoči o delovanju "po principu blefa". Umetnici bleferi na lak način, za velike pare, postižu nelikovne ciljeve. U tome im pomaže neuka, neprincipijelna i potplatljiva likovna kritika. A kao nikada do sada, oni su veoma ubeđeni u ispravnost svoje gluposti.

Sami stvaraoci dobro prepoznaju blef u umetnosti. Znaju da naprave razliku između zaljuljanog platna polivenog bojom i slike kao odraza umetnika. Blef u umetnosti je tolerisan. Međutim, blef nije svuda prisutan. Jer, kako kaže "slikarka ivice umetnosti i kiča" Olja Ivanjiciki: "Čovek nikad sebi ne bira mrava za protivnika". Teško da se može reći da Marina Abramović blefira igrajući se čak i sa smrću. Ili ipak blefira, kao što to rade mnogi drugi? Fotografija "Skok u prazninu" oca performansa Iva Klajna na kojoj umetnik pada sa krova, ipak predstavlja samo običnu fotomontažu. Koristeći Klajnov blef naš konceptualista Neša Paripović preskače sa jednog na drugi ravan krov, ostvarujući na fotografiji iluziju o sopstvenoj životnoj ugroženosti, iako se nalazi u potpuno bezbednom okruženju. Dok mnogobrojni savremenici žive u pukoj iluziji bavljenja umetnošću, naš poznati stvaralac Raša Todosijević iskreno priznaje stanje blefa u umetnosti kada za sebe piše da je samo "prodavac magle". (Fotografija: Iv Klajn i Neša Paripović)

Slobodan Maldini: Izgradnja i ugradnja, Večernje novosti, 4. novembar 2106.

Dnevnik zabluda

Izgradnja i "ugradnja"

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je na dnevniku jedne televizijske stanice predstavljena udarna vest da vlast koči istragu o predmetu Savamala, jer novinari nisu dobili obaveštenje dokle se došlo tokom postupka po pitanju rušenja objekata od strane lica u fantomkama. Dobro je da se javnost interesuje za dešavanja koja utiču na urbanistički plan i sliku našeg glavnog grada. Stav javnosti treba da bude prisutan i uticajan. Međutim, zaokupljeni događajem poput ovog u Savamali, mnogi među nama zaboravljaju na druge, mnogobrojnije i teže urbanističke probleme koji se dešavaju u Srbiji svakodnevno, ostavljajući razornije i trajnije posledice po urbanizam naše zemlje. Podsetiću samo na neke među njima.

Decenijama u Srbiji traje proces urbane destrukcije naših gradova. Radi se o posledicama davno usvojenog zakona o nadgradnji i pretvaranju ravnih krovova u kose. Na osnovu ovog nakaradnog zakona nadzidane su hiljade zgrada, a ravni krovovi prezidani u kose. Danas je u Beogradu, na primer, ostao mali broj zgrada koje nisu nadzidane i one čekaju svoje nove investitore. One nadvišene promenile su urbanističku sliku prestonice i doprinele da urbanistički haos bude još veći. Nadgrađene zgrade su tempirane bombe, budući da su novi spratovi podignuti na starim temeljima koji ne mogu da nose novo opterećenje, a statički i protivpožarno nedovoljno su bezbedni. Istovremeno, izgradnju novih arhitektonskih objekata prati hronično povećanje spratnosti izvan zakonom dozvoljenih okvira. Umesto da se javnost, kao u slučaju Savamale, okrenula protiv lošeg zakona i izrazito negativne graditeljske prakse, mi smo danas svedoci urbanističke erozije koja se po obimu može uporediti sa ratom ili prirodnom katastrofom.

Ako napravimo i površnu analizu nadzidanih i novoizgrađenih zgrada kod kojih su "probijeni" urbanistički parametri spratnosti i gustine stanovanja, doći ćemo do frapantnih podataka o učešću predstavnika vlasti u ovom građevinskom nonsensu. Urbanistički haos prave oni kojima se to toleriše, a u njemu učestvuju tzv. "dvorski arhitekti", tj. oni bliski vlasti. Među stotinama, poznat je slučaj bivšeg ministra - vlasnika "pašnjaka" vrednog 1,5 miliona evra neposredno pored Hrama Svetog Save, na kojem je podignuta stambena zgrada. Drugi slučaj dovodi u vezu našeg čuvenog akademika sa poslom uvoza opreme za Most na Adi, inače poznatog kao "najskupljeg mosta na svetu". Međutim, ono što je poražavajuće je da naše strukovne institucije koje su kompetentne da daju mišljenje o ovim problemima - ćute. To je i razumljivo kod onih koje žive na budžetu države i strahuju za svoj opstanak. Međutim, one nezavisne po pravilu dižu najveću galamu, a potom naglo zaćute. Tek kasnije, procuri poneka informacija da su njihovi pojedini predstavnici naknadno finansijski uključeni u projekte koje su donedavno kritikovali.