Slobodan Maldini: Gradnja i rokovi, "Večernje novosti", 27. decembar 2014.

Dnevnik zabluda

Gradnja i rokovi

Piše Slobodan Maldini

Realne su pretpostavke da ni posle tri decenije čekanja pred vratima Evropske unije, Srbija neće postati njen član. Jer, po ovom pitanju koje je važno za Srbiju, Evropa ne postavlja rokove. Međutim, u arhitekturi i građevinarstvu rokovi su izuzetno bitni. Nakon prekoračenja predviđenog roka gradnje, efekti tog projekta često gube na vrednosti do te mere da obezvređuju njegov smisao. Arhitektonski i drugi objekti koji nisu izgrađeni u predviđenim rokovima gube ekonomsku vrednost, jer su se okolnosti nakon isteka rokova često promenile. Kod nas je redovna praksa da proces izdavanja građevinske dozvole traje i po godinu dana. Ako izgradnja jedne savremene fabrike danas kasni jednu godinu, jasno je da su se tokom te godine dogodile drastične promene u tehnologiji proizvodnje primenjene u fabrici, zajedno sa promenama na tržištu kojem su namenjeni proizvodi ove fabrike. Konačno, svet se u periodu od godinu dana drastično promenio. Kašnjenje u izgradnji građevinskih objekta obavezno dovodi do nenadoknadivih gubitaka.

Tokom nedavne posete Srbiji kineski premijer Li Kećijang izjavio je da će Kina pokušati da izgradi brzu prugu od Beograda do Budimpešte za dve godine. Da su ove reči nekim slučajem izgovorene od strane nekog drugog zvaničnika, malo ko bi poverovao u njihovu verodostojnost. Izgradnja 400km pruge kojom će ići vozovi brzinom 160km/čas za dve godine znači podizanje 0,5km pruge dnevno. Međutim, kako se gradi kod nas? Uporediću dve nedavno najveće graditeljske investicije: Most na Adi i Pupinov most u Beogradu. Most na Adi je dugačak 996m, građen je 4 godine, od 2008. do 2011. Izgradila ga je austrijska kompanija "Por" za sumu 360 miliona evra. Pupinov most (na slici) sa 1.507m je duži od prethodnika a građen je 3 godine, od 2011. do 2014. Izgradila ga je kineska firma "Čajna roud end bridž korporejšn" za skoro upola manju sumu, 212 miliona evra. Međutim, potpuno drugačije brojne vrednosti iskazane su u periodu obnavljanja zemlje nakon bombardovanja od strane NATO snaga. Obnovu Srbije posle NATO bombardovanja izvršila su domaća preduzeća, domaćim sredstvima. Samo godinu dana posle bombardovanja, tokom 2.000. obnovljeno je čak 38 srušenih mostova u Srbiji. Ukupna vrednost ulaganja u obnovu 35 mostova i sanaciju 3 mosta, uključujući i nadvožnjake, iznosila je 25,7 miliona evra. Za godinu dana domaća preduzeća izvršila su radove obnove zemlje koji su, pored mostova, uključili: elektroenergetsku strukturu, stambene i industrijske zgrade, putne pravce i dr. Ukupna obnova Srbije koštala je oko 152 miliona evra.

Sve ovo upućuje na zaključak da smo sposobni da sami realizujemo kapitalne građevinske projekte, po realno  niskim cenama i realno kratkim rokovima. Potrebno je samo mobilisati sopstvene potencijale, kako radne - stručnjake i radnike, tako i finansijske.

Slobodan Maldini: Kineska arhitektura, "Večernje novosti", 20. decembar 2014.

Dnevnik zabluda

Kineska arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Kada su 1986. u Beogradu boravili najviši kineski zvaničnici, bili su iznenađeni bogatstvom i prosperitetom naše zemlje. Primetivši da kod nas svaka porodica poseduje automobil, izrazili su želju da u budućnosti i građani Kine budu bogati po uzoru na nas. Od tada se mnogo toga promenilo. Nedavni

Samit Kine i zemalja Istočne i Jugoistočne Evrope u Beogradu bio je o neponovljiva prilika za proširenje ekonomskih i kulturnih odnosa sa Kinom koja svoj napredak zahvaljuje u velikoj meri razvoju građevinarstva.

Poslednjih nekoliko decenija Kina je dospela u vrh arhitektonskih dešavanja u svetu. Njenu savremenu arhitekturu definiše raznolikost stilova koji su imali izvor na Zapadu, ali su primenili i elemente kineske tradicionalne arhitekture. Kada se 1980-tih Kina otvorila prema svetu, novi arhitektonski stilovi i trendovi došli su i do ove zemlje. Oni su doveli do razvoja napredne arhitekture u kojoj se kombinuju elementi starih stilova sa novim arhitektonskim oblicima. Izgradnja avangardnih arhitektonskih objekata kulminirala je 2008. kada je održana Olimpijada u Pekingu i 2010. za vreme Svetske izložbe u Šangaju. Tada Kina postaje svetska arhitektonska pozornica na kojoj su predstavljene građevine koje do tada nisu viđene u svetu.

Među ikone savremene kineske arhitekture svrstava se 429m visok Jin Mao toranj u Šangaju građen 1990-tih u neofuturističkom stilu, arhitekte Adrijana Smita i grupe SOM. Građevina sadrži elemente tradicionalne arhitekture kineske pagode. Televizijski toranj "Orijentalni biser" u Šangaju iz 1994. visok je 468m, a projektovao ga je arhitekta Ćijang Huanšeng iz studija "Šangajski moderni arkitektonski dizajn". Sastoji se od 15 sfera različitih dimenzija postavljenih na raličitim visinama koje kreiraju apstraktnu kompoziciju. Nacionalni centar za scenske umetnosti francuskog arhitekte Pola Andrea sagrađen je u središtu Pekinga. Zajedno sa konstrukcijom i garažon ima površinu neverovatnih 264 hiljada kvm. Glavna konstrukcija ove građevine projektovana je kao jedinstvena ljuska visoka 46,7m, načinjena od preko 20.000 titanijumskih i staklenih ploča. Pekinški stadion "Ptičje gnezdo" delo je švajcarskog arhitektonskog biroa Hercog i de Meron, umetničkog konsultanta Kineza Ai Veiveja i strukturnih inženjera britanske firme Arup. Nastao inspirisan oblicima kineske keramike, prima preko 90.000 gledalaca, a građen je od 2003. do 2007. godine. Upravna zgrada televizijske kompanije CCTV (na slici) sagrađena je u Pekingu po projektima holandskog arhitektonskog biroa OMA pod vođstvom arhitekata Rema Kolhasa i Ole Šerena, u periodu od 2004. do 2008. godine. Šangajski toranj visok 632 m najviša je zgrada u Kini. Njena gradnja započeta je 2008 po projektima kompanije Džensler iz San Franciska, a investiciona vrednost iznosi neverovatnih 4,2 milijarde dolara. 

Slobodan Maldini: Bioskopi, "Večernje novosti", 13. decembar 2014.

Dnevnik zabluda

Bioskopi

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je grupa mladih ljubitelja filma "okupirala" napušteni i oronuli beogradski bioskop "Zvezda". Njihov cilj bio je da skrenu pažnju javnosti na izuzetno loše stanje u domaćim bioskopima. Ovim činom pokrenuli su lavinu koja je sobom povukla mnoga pitanja vezano za prošlost i stanje u srpskoj kinematografiji, posebno za stanje zapuštenih bioskopskih sala. Vrlo brzo, akciju je podržao veliki broj ljubitelja sedme umetnosti. Posebno su je podržali oni koji još uvek veruju da su u našem društvu moguće sistemske promene na osnovu inicijative male grupe zanesenjaka. Zaista, bilo je krajnje vreme da se na planu masovne kulture preduzmu radikalne mere radi podrške inicijativi za obnovu bioskopa kao posebnih institucija naše kulture. Cilj je postignut. Pažnja javnosti usmerena je na hronične funkcionalne probleme naše kulture, a javnost je pozvana na konkretnu akciju. Zbog čega je bioskop toliko važan za naše društvo da se ono pokrenulo u odbranu ove inicijative?

Juna 1896., samo pet meseci nakon što su Parižanima predstavljene prve "pokretne slike" pronalazača tzv. "kinematografa" braće Limijer, Beograd je imao priliku da vidi prvi filmski zapis. Prve "žive slike" prikazane su u našoj prestonici u kafani kod "Zlatnog krsta", koja se nalazila na mestu kasnije podignutog terazijskog "Dušanovog grada". I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj među prvim predstavama. Nakon prvog filma, Beograd nije imao bioskopsku predstavu sve do 1900., kada su se pojavili putujući bioskopi prikazujući pod šatorima "žive slike". Predstave su organizovane na beogradskim poljanama poput onih kod Zelenog venca, Malog Kalemegdana, Tašmajdana. Prvi stalni bioskopi otvoreni su 1906., a među najposećenijima bio je kod "Hajduk - Veljka", na početku današnje Knez Mihailove ulice, zatim kod "Starog Petrograda" ili kod "Crne mačke", na uglu Nemanjine i Garašaninove ulice. Kod "Takova", na današnjim Terazijama, bioskopske predstave bile su besplatne. Među uglednima bio je "Moderni bioskop" braće Savića u današnjoj Kolarčevoj ulici. Tvorac prvih srpskih igranih filmova Svetozar Botorić, u zakupljenom hotelu "Pariz" otvorio je pozorište "Orfeum" u kojem su počev od 1908. održavane redovne bioskopske predstave. Vlasnik bioskopa "Kasina" Đoka Bogdanović od 1913. snima prve filmove, a iste godine bioskop "Kolarac" vode braća Cvetković. Do Prvog svetskog rata, u Beogradu je radilo 18 stalnih bioskopa, a svi veći gradovi, poput Novog Sada, Sombora, Valjeva, Kragujevca, Subotice, imali su svoju projekcionu salu. Nedavno "okupirani" bioskop "Zvezda" na Terazijama otvoren je pre više od jednog veka, 1911., a nosio je ime "Koloseum".

Danas se bioskopi u Srbiji gase ili propadaju, čak i oni koji su proglašeni za kulturna dobra. Novi bioskopi nemaju više kulturnu ulogu, već služe isključivo za zabavu.

Slobodan Maldini: Urbanističko nasleđe, "Večernje novosti", 6. decembar 2014.

Dnevnik zabluda

Urbanističko nasleđe

Piše Slobodan Maldini

Naši gradovi nastajali su vekovima. Njihova istorija vidljiva je na svakom koraku. Tokom proteklih 40 godina promenili su obličja i urbani karakter. Zbog toga, arhitekti i urbanisti u Srbiji vode bitke prilikom svake značajnije izmene u našoj urbanoj sredini. Polemike se vode prilikom nastajanja i realizacije novih urbanističkih projekata. Arhitektonska struka je savest našeg društva i prvi red odbrane i "spasavanja" urbanističkih celina od neprimerene gradnje. Međutim, da li je savest struke prisutna baš na svim poljima urbanizma?

Tokom proteklih dekada u urbanizmu naše zemlje razvijene su pojave jedinstvene u svetu, koje ne možemo da sretnemo u drugim zemljama. Mi smo jedna među retkim zemljama gde postoji institucija tzv. "privremenih dozvola". Tokom proteklih decenija, "privremene dozvole" su izdavane na lokacijama gde nije predviđena gradnja, na zelenim površinama, čak i na saobraćajnicama. Uz pomoć "privremenih dozvola" građeni su tržni i zanatski centri, često i celi blokovski kompleksi. Iako su građevinske dozvole izdavane kao privremene, po pravilu ovi objekti su trajali decenijama. Većina njih nije srušena do danas. Divlja gradnja je još jedna naša specifičnost, nepoznata u Evropi. Građeno je bez ikakvih dozvola, bez urbanističkog i arhitektonskog plana. Beograd danas ima najveća evropska divlja naselja: Kaluđericu, Altinu, Mokri Lug. Legalizacija je još jedan "izum" našeg društva, kojim je dozvoljeno svima koji su sagradili "divlji" objekat da ga i legalizuju. Na taj način ozakonjen je urbanistički haos. Nadziđivanje zgrada sa ravnim krovovima i pokrivanje kosim je još jedna specifičnost domaćeg urbanizma. Ovaj zakon doveo je do opšteg haosa, jer su preko noći mnogi počeli da nadziđuju zgrade sa ravnim krovom, narušavajući sve urbane parametre: gustinu naseljenosti, spratnost, statiku objekata. Beograd je među retkim evropskim gradovima koji je proterao individualne kuće iz grada. Prema urbanističkim planovima, skoro da ne postoji mogućnost izgradnje individualnog objekta u Beogradu. Umesto da žive u kućama, stanovnici su saterani u stanove sa nedovoljnom stambenom površinom. Zeleni fond naših gradova se svakodnevno i sistematski uništava. Gradi se u šumama, parkovima, zaštitnim zelenim pojasevima. Nakon upropašćavanja zelenog fonda, gradnja se legalizuje, a planovi se menjaju. Stara jezgra gradova ruiniraju se neprilagođenom gradnjom. Grade se previsoki objekti, profili ulica se sužavaju, gustina se povećava do nivoa neizdržljivosti. Građevinske dozvole izdaju se tek za godinu dana od podnošenja prijava...

Sve ovo dovelo je do haotične, možda najružnije gradnje u poređenju sa drugim evropskim gradovima. Naši gradovi su devastirani, urbani fond je upropašten, a posledice su nesagledive i teško mogu biti ispravljene u narednim decenijama.