Žuta arhitektura, Večernje novosti, 26. oktobra 2018.

Dnevnik zabluda

Žuta arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Danas se često susrećemo sa pojmom "žuta štampa", koji opisuje novinarstvo sklono senzacionalizmu, sklandalu i preterivanju, u nameri prodavanja što više primeraka novina. Slično "žutom novinarstvu", termin "žuta arhitektura" koristi se u svrhu osude one arhitekture, urbanizma ili graditeljstva uopšte tretiranih na neprofesionalan ili neetički način. Sve češće smo svedoci "žute arhitekture" u našoj sredini. Ona je predstavljena "investitorskim urbanizmom", odnosno, zadovoljavanjem sumanutih želja biznismena za uvećanjem profita nasuprot potrebama građana da žive u humanim, pristojnim ljudskim uslovima. Međutim, postoje primeri gde arhitekti javno kritikuju neprihvatljiva rešenja investitorskog urbanizma, a pritom sami svesno učestvuju u cirkusu "žute arhitekture".

Nedavno su na naslovnim stranama čak dva nedeljna lista objavljene fotografije dvojice intervjuisanih predstavnika srpske arhitektonske scene. U listu "Nedeljnik" predstavljen je akademik Milan Lojanica kao "jedan od najvećih živih srpskih arhitekata", a u listu "Vreme" mr. Bojan Kovačević kao "predsednik Akademije arhitekture Srbije". Koje poruke šalju naslovne strane dva tiražna srpska nedeljnika?

Naš "najveći živi arhitekta" fotografisan je ispred svog "remek dela": tržnog centra "Rajićeva" u Knez Mihailovoj ulici. Da podsetim, trgovački kompleks izraelskog investitora podignut je na prostoru - muzeju, zaštićenom kulturnom dobru. Tokom, osamdesetih, u vreme kada je direktorka Zavoda za zaštitu spomenika Kulture Beograda bila beskompromisna Aleksandra Banović, tu nije bilo dozvoljeno ni pomeranje vrata na izlogu prodavnice, a kamoli gradnja novih objekata. Ovaj tržni centar poznati režiser Goran Marković svojevremeno je nazvao "urbanističkim monstrumom... koji se širi kao tumor među kućama koje predstavljaju kulturnu baštinu, prošlost staru nekoliko milenijuma." Iznenađujuće, u intervjuu "Nedeljniku", autor inostranog tržnog centra "žali se" na kolonizaciju naše zemlje, u kojoj  "još nedostaju stranci i u policiji, vojsci i zašto onda ne i u državnoj upravi?"

Na naslovnoj strani nedeljnika "Vreme" predstavljen je arhitekta Bojan Kovačević ispred kula Beograda na vodi, kao "predsednik Akademije arhitekture Srbije". On kritikuje "nepopravljive greške" u urbanizmu koje je načinila aktuelna vlast u Beogradu. U velikoj meri je u pravu. Međutim, ono što dovodi u zabludu brojne čitaoce nedeljnika "Vreme" i otvara sumnju u sve rečeno u ovom napisu, jeste činjenica da intervjuisani arhitekta nije predstavljen na verodostojan način. Uvidom u javne podatke Agencije za privredne registre jasno je da se ne radi ni o kakvoj "Akademiji" već o udruženju građana, a ne akademika, sa nazivom koji mnoge dovodi u zabludu, a čuveni arhitekta nije zakonski "predsednik Akademije", već registrovani zastupnik ovog udruženja.

Na fotografiji: Tržni centar "Rajićeva" i kule u Beogradu na vodi, lična arhiva

Intimni svet arhitekte, Večernje novosti, 12. oktobar 2018.

Dnevnik zabluda

Intimni svet arhitekte

Piše Slobodan Maldini

Poznatog arhitektu čiji je rad ovenčan brojnim nagradama Božidara Batu Jankovića (1931-2017) upoznao sam slučajno. Neočekivano, pozvao me je u svoj dom, gde mi je pokazao svoje arhitektonske projekte. Tog davnog popodneva u njegovom krovnom ateljeu uz Hram Svetog Save razgovarali smo o arhitekturi, putovanjima, filozofiji. Odmah smo pronašli zajedničku temu. Filozofije Istoka, hinduizam i budizam su interesovanja koja su nas spojila. Saznao da su njegova hodočašća na Istok za njega imala isti značaj kao i za mene, da su ga ispunila novim duhom i promenila mu život iz korena. Nakon ovog susreta, kontakt smo nastavili internet prepiskom.

Krajem 2016. prestao sam da dobijam Batina pisma. Leta 2017. došao sam u atelje preminulog Bate sa željom da ponovo vidim njegove arhitektonske projekte. Ali, umesto njih, tamo sam otkrio neverovatan likovni materijal koji je arhitektu otkrivao u sasvim novom svetlu - kao umetnika - crtača i slikara! Sa žaljenjem, shvatao sam da ovaj izuzetno nadareni umetnik za života čak ni svojim najbližim prijateljima nije dao priliku da se upoznaju sa njegovim umetničkim delom koje razotkriva intimistu - fantazmagoričara - liričara - nadrealistu - pesnika - filozofa, Božidara Jankovića.

Usledile su nedelje u kojima sam uranjao u fantastični Jankovićev opus. Iznenađen prefinjenim umetničkim izrazom, analizirao sam njegove minuciozne crteže i slike uobličivši lik meni do tada nepoznatog umetnika. Taj lični, misaoni svet, pretočen u crteže i slike, čuvao je stari arhitekta u dubinama ormara svoga ateljea, ne pokazujući ga nikome.

Teško je dati sažeti opis likovnog dela Bate Jankovića. Obrazovan kao arhitekta, nije pripadao krugu slikara ni grafičara, zbog čega je, možda, svoje intimno likovno stvaralaštvo držao zaključano, daleko od pogleda svih, pa i onih najbližih. Nikada nije priredio samostalnu izložbu, niti je pokušao da javno predstavi svoj stvaralački opus. A on je vredan pažnje. Njegova raskošna likovna zaostavština iznenadila je i one njemu izuzetno bliske. Malo ko je mogao da pretpostavi da je Batin intimni umetnički svet toliko snažan da ga u likovnom smislu predstavlja na likovnoj sceni kao izuzetno zrelog stvaraoca, razvijanog u složenom procesu, tokom niza decenija. Batini crteži i slike nastajali su počev od šezdesetih pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih godina je autor profilisao sopstveni stil likovnog izraza. Iz crteža, u koje je posvećeno i istrajno pretakao posebne događaje iz svog života, odišu umetnikova seta, unutrašnja preispitivanja, sumnje, razočarenje. Njegove slike nose breme strahova, bol, vapaj duše zarobljene u unutrašnjem svetu iz kojeg se i ne trudi da izađe. Jankovićevi radovi vibriraju suspregnutom uzdrhtalošću, u nekima bolno odjekuju jecaji, krik... Na sreću, danas su oni dostupni i širokoj publici.

Noć arhitekture, Večernje novosti, 5. oktobar 2018.

Dnevnik zabluda

Noć arhitekture

Piše Slobodan Maldini

Kada sam nedavno primio pozivnicu za događaj na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu pod nazivom "Noć arhitekture" sa temom "Paviljon Srbije na Međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji", pomislio sam da se radi o kritici ovogodišnje postavke predstavnika Srbije u Veneciji na čelu sa Brankom Stanojevićem koji je izložio delo nekadašnjih studenata Bogdana Bogdanovića pod svojim autorskim imenom, ne navodeći njegove tvorce. Pogrešio sam. Povodom obeležavanja "Svetskog dana arhitekture" Međunarodne unije arhitekata, Arhitektonski fakultet je organizovao kontradogađaj "Noć arhitekture", sa noćnim programom koji uključuje i "svečani" prijem novoupisanih brucoša na fakultet, što više liči na prijem u nekakvu "večernju školu"!? Koju poruku je moguće pročitati iza nesvakidašnjeg koncepta koji se na fakultetu odvija noću?

Odavno je jasno da se nad našom arhitekturom nadvio mrak, zbog čega događaj "Noć arhitekture" predstavlja signal o teškom stanju u našem graditeljstvu. Jer, gradovi su nam zasuti amaterskim, divlje i "na svoju ruku"građenim objektima, bez učešća arhitekata i građevinskih dozvola. Nemilice se upropašćuju kulturna dobra, a loše urbane intervencije uništavaju i ono malo preostalih istorijski vrednih građevina. U arhitekturi i urbanizmu vlada rasulo, opšti raspad. Ali, šta je sa Arhitektonskim fakultetom, koji u mraku jadnog stanja u našoj arhitekturi, organizuje program simboličnog naziva "Noć arhitekture"?

Prema javno izrečenom mišljenjima nekadašnjih profesora fakulteta, današnja situacija tamo je mračna, zabrinjavajuća, a slična je i na nekim drugim akademskim institucijama. Proces uklanjanja eminentnih članova iz redova akademske zajednice stari autoritet sa fakulteta opisuje kao "patološku akademsku zavist i svest o sopstvenim intelektualnim ograničenjima". Zabrinjavajuće je veliki broj profesora koji su ovo akademsko zvanje dobili na neprimeren način, uključujući i nekadašnjeg dekana fakulteta Vladimira Maka. Često se ističe slučaj profesorke Nađe Kurtović-Folić koja je, uhvaćena u plagijarizmu opštepoznate knjige istoričara arhitekture sa Berklija Spire Kostova, primorana da iz Beograda pređe na fakulet u Novom Sadu, gde mimikrirana, već deceniju radi i kao mentor doktorandima! Zbog ovakvih slučajeva, univerzitetskim profesorima, ali i arhitektima u Srbiji uopšte, obesmišljeni su kompetentnost i autoritet. U ovako jadnom stanju struke, kapitalne objekte u zemlji kroje stranci, a obrazovaniji domaći arhitekti beže u inostranstvo. Arhitektonska i druge oblasti i akademske institucije u Srbiji su u totalnom rasulu, zagađene u srži, a u talogu onoga što nam je ostalo snalaze se jedino manipulatori i beskrupukozni ignoranti. I zato, nije čudo što se "akademski" programi, poput "Noći arhitekture", odvijaju u vreme kada većina istinskih akademskih autoriteta - spava.

Na slici: Plakat za "Noć arhitekture" u Beogradu

("Večernje novosti", 5. oktobar 2018)