Slobodan Maldini: Kritičari i kritizeri, "Večernje novosti", 31. januar 2015.

Dnevnik zabluda

Kritičari i kritizeri

Piše Slobodan Maldini

U našoj književnoj kritici poznat je odgovor Jovana Skerlića Vladislavu Petkoviću Disu koji ga je pozvao da i sam piše poeziju: "ja nisam kvočka da mogu da snesem jaje ali znam koje je mućak". Međutim, za razliku od književnih, arhitektonski kritičari treba da znaju "da snesu jaja", odnosno, da reše problem. To znaju samo oni retki.

Ali, postoji i druga grupa, kritizeri, koji kritikuju i utiču na usvajanje planova a pritom nisu sposobni da predlože niti sprovedu rešenja za postojeće probleme. Oni kritiziraju da bi skrenuli pažnju na sebe, a ne na problem. Oni su nedorasli poslu, retrogradni i kontraproduktivni. Njihovi stavovi mogu da dovedu do konfuzije, jer o aktuelnim problemima često šire glas koji je nejasan javnosti i nerazumljiv struci. Po pravilu, kritizeri nikada nisu napisali neko stručno delo, niti su projektovali kvalitetan arhitektonski objekat. Što su problemi značajniji, veći je broj kritizera koji se njima bave. Tome doprinose i same stručne institucije, jer o istim problemima ćute. Kritizeri su aktivni u opštinama, komisijama za urbanizam, upravnim odborima - svuda gde se donose važne odluke za planiranje i urbanizam gradova. Njih plaćaju interesne grupe i lobiji da bi ostvarivali  njihove ciljeve. Nasuprot, kritičare niko ne plaća. Oni trpe zbog svojih ubeđenja i stavova. Njih društvo neće da stručno angažuje, niti zaposli. To je  i logično, jer oni nikada neće zastupati stav koji je nastao iz interesa grupa i pojedinaca, već onaj koji je prema njihovom profesionalnom shvatanju ispravan.

Jasno je zašto o aktuelnim problemima u urbanizmu redovno ćute: Zavod za urbanizam, Zavod za zaštitu spomenika kulture, Inženjerska komora Srbije ili Arhitektonski fakultet. Oni zavise od budžeta ili milosti vlasti.  Državne institucije retko se oglašavaju kritikama. Tako se na pr. povodom projekta "Beograd na vodi", sa skoro dve godine zakašnjenja, ozbiljno oglasila samo jedna državna institucija - Srpska akademija nauka i umetnosti, koja je predstavila svoje primedbe. Neformalno udruženje Akademija arhitekture Srbije tokom protekle dve godine uputilo je brojne kritike ovog projekta, koje nisu imale većeg odjeka.

Kritičari su u urbanizmu dobrodošli jer ukazuju na probleme, analiziraju ih, predlažu njihovo alternativno rešenje i argumentima utiču na javnost i vlast da ta rešenja budu prihvaćena i realizovana. Kritizeri razgrađuju dostignuća kritičara, relativizuju probleme, zamenjuju teze i skrivaju od javnosti prave namere investitora. Oni su kontraproduktivni, dovode do pogrešnog pristupa rešavanju problema i usvajanja katastrofalno loših rešenja. Nažalost, kritizere nije moguće isključiti iz sistema odlučivanja. Oni se često sakrivaju iza državnih institucija. U tom slučaju, teško je opovrgnuti njihove stavove i ukazati na njihovo pogrešno delovanje.

Slobodan Maldini: Stara garda, "Večernje novosti", 24. januar 2015.

Dnevnik zabluda

Stara garda

Piše Slobodan Maldini

Među arhitektima poznata je maksima: "da bi arhitekta bio za života čuven, on mora dugo da živi". Objašnjenje leži u tome da veliki arhitektonski projekti traju godinama, ako ne i decenijama, za koje vreme arhitekta uđe u starost. Međutim, za naše društvo karakteristično je nešto drugačije objašnjenje, a to je da ova sredina prihvata vrednosti zaslužnih pojedinaca tek nakon što oni preminu ili pred kraj njihovog uspešnog životnog puta.

Arhitekta Mihajlo Mitrović je nedavno objavio najznačajniju knjigu u životu "Arhitektura u svetu i kod nas". Knjiga na više od 500 strana velikog formata sadrži tekstove koje je Mitrović pisao u dnevnom listu "Politika" u istoimenoj rubrici kao njen najstariji, danas aktivni saradnik, počev od 1962. godine. Ono što je posebno značajno je da je Mitrović ovu knjigu objavio u svojoj 93. godini. I nije to jedina knjiga koju je ovaj doajen naše arhitekture objavio u svojim devedesetim godinama. Knjigu "Arhitektura Beograda 1950-2012" Mitrović je objavio 2012. godine, u svojoj 91. godini. I ova knjiga je izuzetno važna za srpsku arhitektonsku teoriju, jer predstavlja autorsku antologiju najznačajnijih beogradskih zdanja izgrađenih tokom poslednjih 60 godina. Iste godine, sa neverovatnom energijom, sagradio je svoje najnovije delo: stambenu zgradu u Takovskoj ulici br. 5 u Beogradu. Malo je arhitekata u svetu koji mogu da se pohvale tako značajnom profesionalnom aktivnosti u poznim godinama. Svetski poznati arhitekta Brazilac Oskar Nimajer pozvan je u svojoj 96. godini da projektuje "Galeriju serpentina" u londonskom Hajd parku, a bio je kreativno aktivan i u svojoj 100. godini.

U kulturnoj tradiciji našeg naroda postoji poslovica da "niko nije prorok u svojoj kući". Poput mnogih ostarelih velikana naše arhitekture, Mihajlo Mitrović do danas nije primio odgovarajuće stručno priznanje za rad. U 91. godini života doživeo je da bude predložen za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti u grupi sa mnogo mlađima, pedesetogodišnjacima i da njegov izbor bude neuspešan. Kada sam 2010. predložio Udruženju likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije da nagradi Mitrovića za celokupno stvaralaštvo, moj predlog je odbijen. Iste godine, ime Mitrovića, jednog od osnivača ULUPUDS-a, nije se našlo u uvodnom tekstu kataloga Arhitektonske sekcije Udruženja povodom 60-togodišnjice postojanja. On nije predavao na beogradskom Arhitektonskom fakultetu. Nije uspeo da realizuje svoju doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Beogradu. Nakon neuspelog pokušaja ovde, za upis na doktorske studije obratio se Fakultetu za arhitekturu Univerziteta u Ljubljani. Kao odgovor, proizveden je u počasnog doktora nauka. Od 1994. je suosnivač Akademije arhitekture Srbije, organizacije paralelne zvaničnim institucijama. I danas je njen aktivni predsednik.

Slobodan Maldini: Umetnost "na bacanje", "Večernje novosti", 17. januar 2015.

Dnevnik zabluda

Umetnost "na bacanje"

Piše Slobodan Maldini

Nakon mog nedavnog teksta o tablama koje je Jozef Bojs poklonio 1974. beogradskom Studentskom kulturnom centru, dobio sam nekoliko pisama od naših poznatih umetnika. U jednom se tvrdi da Centar nema depo gde čuva umetničke vrednosti, a da su Bojsove table završile kod jednog "skupljača" umetnina iz Beograda. U pismu drugog umetnika navodi se da je jedna tabla, malo oštećena od požara, završila kod kolekcionara srpskog porekla u Njujorku. Međutim, mnogi među onima koji su se uključili u potragu za Bojsovim tablama smatraju da su one uništene kao đubre tokom proteklih politički burnih decenija. Zbog čega bi neko bacio umetnička dela?

Pre nekoliko dana požalio mi se likovni umetnik Dragan Papić da nije mogao da registruje automobil dok ne plati troškove kamiona gradske čistoće nastale pre nekoliko godina, zajedno sa zateznom kamatom.  Ali, zašto je ovaj umetnik napravio račun u Gradskoj čistoći? U svom stanu u centru Beograda Papić decenijama gradi svoj "Unutrašnji muzej". Na "buvljacima" kupuje predmete od kojih izrađuje umetnička dela. Muzej su do sada posetile mnoge značajne srpske ličnosti, a uvršten je u mapu beogradskih kulturnih destinacija. Pre nekoliko godina, kamion Gradske čistoće došao je po prijavi komšije da odnese Papićevo "nagomilano đubre" u hodniku i dvorištu zgrade. Posle intervencije iz Ministarstva kulture, kamion se ipak vratio prazan.

Pre tačno 30 godina posetio sam zajedno sa svojim mentorom Bogdanom Bogdanovićem i prijateljima doajena srpske arhitekture Aleksandra Deroka na 90-ti rođendan u njegovom stanu u Beogradu. Stari profesor nam je tada pokazao svoju kolekciju umetničkih dela. Među njima bila je i slika koju mu je poklonio Pablo Pikaso za vreme davnog druženja u Parizu. Kada je 1988. Aleksandar umro, njegova supruga je prodala stan za doživotnu negu. Nakon njene smrti, kolekciji slika gubi se trag. Ružnu sudbinu doživela je i zaostavština profesora arhitekte Milorada Pantovića. Ovaj student Le Korbizjea i Ozenfana čuvao je Le Korbizjeove originalne crteže i svoju prepisku sa svetski poznatim arhitektima. Kada je umro, naslednici su sve što se zateklo u kući kamionom odneli na gradsku deponiju. Poslednjih godina života vajarka Olga Jevrić izgubila je veliki deo svoje zaostavštine. Iz njenog ateljea na Starom sajmištu ukradeni su vredni artefakti. Lopovi su pronađeni. Međutim, odneti  predmeti i dokumentacija bili su već uništeni - bačeni u đubre, a na oko vredniji deo "plena" završio je - na buvljoj pijaci. Da mu zaostavština ne doživi sličnu sudbinu, arhitekta Bogdan Bogdanović ju je za života izneo iz zemlje i stavio na raspolaganje državi Austriji.

Nedavno je otvoren Legat Petra Lubarde. U obnovljenoj vili na Dedinju izloženo je njegovih 16 slika i 28 crteža. Od 57 slika na spisku legata pronađene su 24. Ostalih nema.

Slobodan Maldini: Napuštena arhitektura, "Večernje novosti", 10. januar 2015.

Dnevnik zabluda

Napuštena arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Arhitektonski objekti imaju vek trajanja. On je uslovljen intenzitetom upotrebe, kvalitetom materijala i gradnje. Međutim, postoje arhitektonski objekti koji su napušteni pre nego što su dotrajali ili su građevinski završeni. Uzroci njihovog stanja su različiti: funkcija im je promenjena, prestala je potreba za ovom vrstom objekta, postoje pravne ili socijalne smetnje za njihovo završavanje. U svetu, ovakvi objekti se prenamenjuju, dobijaju druge funkcije, ili se jednostavno ruše - uklanjaju. Poznati su primeri prenamene fabričkih hala u stambene prostore, ili čak crkava u objekte kulture.

Na području Srbije do danas nije sačinjen celoviti katastar napuštenih arhitektonskih objekata. Među njima je veliki broj industrijskih hala, magacinskih prostora, ali i poslovnih i drugih zgrada. Napuštena su brojna sela i hiljade seoskih domaćinstava. Samo u Beogradu ima preko 1 milion kvadratnih metara napuštenih arhitektonskih objekata vrednih preko milijardu evra. Ističu se oni objekti koji nisu napušteni zbog svoje zastarelosti ili dotrajalosti, budući da su savremeni i skupi projekti. Oni su nastali kao rezultat pogrešnih ekonomskih planova, špekulativnih ulaganja, pranja kapitala sumnjivog porekla ili dugih sudskih procesa koji su onemogućili njihov završetak. Nemoguće je nabrojati sve ove objekte, ali pokušaću da navedem samo neke, najznačajnije. Dovoljno je da prođemo najreprezentativnijom beogradskom ulicom Kneza Miloša da vidimo desetak primera napuštenih arhitektonskih projekata. Na mestu srušene zgrade Saveznog MUP-a tokom NATO bombardovanja trebalo je odavno da nikne najavljivani ekskluzivni hotel tzv. "Zlatna kapija Beograda". Kompleks zgrada Ambasade SAD u istoj ulici (na slici) je napušten tokom bombardovanja 1999. i zjapi prazan, kao i ambasade Kanade i Gvineje. Tu decenijama stoji i neizgrađena "rupa" - zgrada izvođača GP "Rad". Na uglu Nemanjine su ruševine NATO bombardovanja - Dobrovićev kompleks Generalštaba. Ove zgrade nije moguće dovesti u funkcionalno stanje bez većih strukturnih izmena, a nije ih moguće srušiti zbog njihove kulturne vrednosti. Na uglu Kneza Miloša i Bulevara Kralja Aleksandra decenijama leži nezavršen poslovni objekat "Tri lista duvana". Iz dugačkog spiska napuštenih zgrada u Beogradu izdvojiću još nekoliko karakterističnih: Robnu kuću u Knez Mihajlovoj, bioskope "Balkan", "Zvezda", "Slavica", "Voždovac", poslovne zgrade "Karić" u Prizrenskoj i preko puta Cvetkove pijace, zgrade "Rad" na Novom Beogradu i u Ustaničkoj, "Verano" u Bloku 23, garažu u Bulevaru Arsenija Čarnojevića...

Krajnje je vreme da se zakonom uredi ova oblast izgradnje. Jer, ni bogata društva ne mogu da dozvole situaciju u kojoj objekti zauzimaju vredno građevinsko zemljište a ne vrše funkciju. U ovakvim okolnostima gube svi: građani i investitori, a posebno država.

Slobodan Maldini: Bojs i Mondrijan, "Večernje novosti" 3. januar 2015.

Dnevnik zabluda

Bojs i Mondrijan

Piše Slobodan Maldini

Vreme je novogodišnjih praznika. Mnogi među nama darivaju svoje najbliže najrazličitijim poklonima. Ali, postoje darovi koji se ne kupuju, jer su jednostavno nemerljive vrednosti. To su: ljubav, prijateljstvo, dobra dela. Kupljeni pokloni ne mogu da budu upoređeni sa ovim vrednostima koje ostavljaju dubok trag kod onih kojima su namenjeni. Umetnost stvara vrednosti. One su estetske, duhovne, lične prirode, ali mogu da budu i vrednosti od nacionalnog, istorijskog interesa jednog naroda. Ovakve vrednosti se ne prodaju. One se naprosto čuvaju. Ova vredna umetnička dela su zaostavštine umetnika i nalaze se u legatima, poklon - zbirkama, u fundusima muzeja i galerija. Ona predstavljaju svedočanstvo o jednom vremenu, ljudima i kulturi naroda i zbog toga su posebno značajna.

Moju pažnju privukla su dva poklonjena umetnička dela, Mondrijana i Bojsa. Krajem novembra 2014. u Narodnom muzeju u Beogradu otvorena je izložba "Pit Mondrijan. Slučaj "Kompozicije II"". Predstavljeno je delo "Kompozicija II" jednog od najvećih majstora apstrakcije Pita Mondrijana (1872-1944). Pored čuvenog apstraktnog dela postavka sadrži i 11 slika Pikasa, Šagala, Kandinskog i drugih umetnika. Zajedno sa više od 42 dela holandskih umetnika, Mondrijanovu sliku Narodni muzej dobio je na poklon 1931. godine od Holandije.

Jozef Bojs (1921-1986), čuveni nemački predstavnik Fluksusa, umetnik performansa i hepeninga, jedan je od najvažnijih umetnika 20. veka. Obeležio je svetsku umetnost perioda 1960-1980-tih. Tokom 1970-tih Bojs je predavao o umetnosti i politici, zalažući se za demokratsko društvo. Svoje ideje ilustrovao je pišući kredom na školskim tablama. Napoznatija je serija tabli koje su sačuvane nakon predavanja koje je održao 1972. u londonskoj galeriji Tejt. One su danas neprocenjive vrednosti, kao i drugi Bojsovi radovi. 1974. Bojs je održao svoje čuveno predavanje - performans u beogradskom Studentskom kulturnom centru. Tom prilikom ispisao je kredom nekoliko tabli. Ove table Bojs je poklonio Centru. Od tada do danas Srbija nije dobila vredniji poklon od jednog međunarodno priznatog umetnika. Kada sam 1980-tih nakon velikog požara koji se desio u Centru kao mlad arhitekta radio rekonstrukciju SKC-a, često sam odlazio na galeriju Velike sale gde su se nalazile Bojsove table. Za mene su one bile poput oltara u Katedrali savremene umetnosti. I danas sam srećan što sam imao tu priliku da svakodnevno upijam energiju ovog avangardnog umetnika kojom su table zračile. Pored Bojsa, mnogi poznati umetnici poklonili su u tom periodu SKC-u svoje radove. 2015. godina je izvanredna prilika da Studentski kulturni centar nakon 40 godina "iznese" svoje vrednosti iz zaboravljenih depoa i predstavi ih Srbiji. Jer, malo je kulturnih institucija u svetu koje mogu da se pohvale ovakvim nacionalnim blagom.