Friday 29 December 2017

Konkursna arhitektura, Večernje novosti 29. decembar 2017.


Dnevnik zabluda

Konkursna arhitektura 2017

Piše Slobodan Maldini

Protekle godine bili smo svedoci mnogobrojnih aktivnosti na polju arhitekture. Nakon perioda graditeljskog tavorenja, oživljena je institucija arhitektonskih konkursa, čime su arhitekte dobile mogućnost da aktivno učestvuju u izgradnji. Neki državni projekti rešavani su na javnim nadmetanjima, gde su učestvovali brojni predstavnici struke. Među konkursima koji su skrenuli pažnju, nalaze se: Konkurs za objekat Gradske galerije na Kosančićevom vencu u Beogradu, Urbanističko-arhitektonski konkurs za zgradu Beogradske filharmonije i deo Bloka 13 na Novom Beogradu, Urbanističko-arhitektonski konkurs dela Makiškog polja na Čukarici, Međunarodni konkurs za idejno rešenje spomen obeležja Zoranu Đinđiću na Studentskom trgu u Beogradu. Ovi konkursi sadrže veliki broj arhitektonskih predloga i ideja i doprineli su jačanju prisustva struke na značajnijim društvenim projektima. Međutim, oni sobom nose i mnoge dileme, pitanja i rasprave o nagrađenim radovima, unoseći novo svetlo na našu arhitektonsku scenu. A ovo svetlo pokazalo je niz nedoslednosti, nelogičnosti i nepravilnosti koje vladaju našom arhitekturom. Podsetiću samo na neke među njima.

Javnost do danas nije dobila odgovor na pitanje plagijatorstva koje se pojavilo na prvonagrađenom projektu zgrade Beogradske filharmonije. Naime, ovaj rad ima neverovatnu sličnost sa međunarodno poznatom zgradom Opere u Oslu. Još poraznije je što su autori tog rešenja u parku neposredno pored palate "Srbija", koje je područje zaštićenog kulturnog dobra, "poturili" projekat četiri stambeno-poslovne kule neverovatne spratnosti. Na Konkursu za Beogradsku galeriju, prvonagrađen rad je proširen na susednu parcelu koja nije predmet konkursa, što predstavlja očiglednu bespravnu gradnju. Na konkursu za urbanističko rešenje beogradskog vodoizvorišta - dela Makiškog polja - prekršeni su osnovni urbanistički uslovi već u samom raspisu. Konkursnom dokumentacijom predviđena je gradnja neverovatnih 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada, bez obzira što urbanističkim planom to nije dozvoljeno. Krunu neuspeha doživeo je Konkurs za spomenik Zoranu Đinđiću, na kojem je prvu nagradu dobio autor suprotno konkursnim uslovima. Iako neposredno sarađuje čak sa dvojicom članova žirija, vajaru Mrđanu Bajiću je dodeljena prva nagrada protivno pravilima konkursa.

Na ova i mnoga druga pitanja, do danas nismo dobili odgovore, a verovatno ih nećemo ni dobiti. Sve će ostati na retkim i usamljenim novinskim natpisima, vremenom zaboravljenim po staroj poznatoj izreci "pas laje, vetar nosi." Ono što ostaje u sećanju jeste gorčina zbog toga što su današnji arhitektonski konkursi daleko od toga da budu anonimni i originalni. A raspisivači konkursa i članovi žirija daleko su od interesa struke, već se uklapaju u opštu klimu, koju diktiraju neki drugi.


Na slici: Kule na prvonagrađenom radu za Filharmoniju

Friday 22 December 2017

Kaldrma, Večernje novosti, 22 12. 2017.



Dnevnik zabluda

Kaldrma

Piše Slobodan Maldini

Svedoci smo brojnih neprimerenih nedavno izvedenih restauracija starih gradskih četvrti, koje izazivaju burne reakcije građana. U toku su radovi na rekonstrukciji beogradskog Kosančićevog venca, a nedavno je obnovljena kaldrma u Skadarliji tako što je stara autentična dopunjena novom, postavljenom na neadekvatnu podlogu od asfalta. Ovakve grube greške načinjene na našim kulturnim dobrima otvaraju niz pitanja o lošem stanju u zaštiti spomenika kulture.

Turska kaldrma je nastala na antičkoj tehnici popločavanja drumova. Stari Rimljani su svoje ulice poločavali ravnim kamenim pločama položenim na debeo sloj kamene podloge, a u vreme turske vladavine drumovi su popločavani kaldrmom - zaobljenim rečnim kamenjem - položenim na tvrdu podlogu. Pre nego što je popločana, Skadarlija je bila zimi teško prohodna, prekrivena blatom. Kada je 1869. useljeno Narodno pozorište, ova susedna četvrt postala je popularna među glumcima i ostalim umetnicima, pa je uz kafane dobila i druge urbane atribute: ulično osvetljenje i nov kaldrmisan pod. Značaj Skadarlije naglašen je 1935. u "Uredbi o zaštiti gradskih starina", gde piše da se ona "mora sačuvati u postojećem stanju i na kojem se ne mogu vršiti promene bez dozvole vlasti." 1957. arhitekta Uglješa Bogunović je u dnevnom listu "Politika" inicirao revitalizaciju Skadarlije, a 1968. njena stara kaldrma je zamenjena kvalitetnijom, prenetom sa Pašinog brda.

Skadarlijska kaldrma je propala zbog kamiona koji snabdevaju kafane, i zato je više puta betonirana. 2010. ispred kafane "Šešir moj" nestručno je zabetonirana "da bi dame mogle lakše da hodaju u štiklama". Međutim, nije jasan razlog nedavnog asfaltiranja Skadarlije pre vraćanja kaldrme. Nije moguće trajno vezati kamen sa asfaltom: ova veza popušta leti na visokim temperaturama, ali i prilikom kiša, koje se bujično slivaju niz strmu Skadarsku ulicu. Ako svemu dodamo i težinu kamiona za snabdevanje, neuspeh je zagarantovan.

Delovi Beograda i Zemuna i danas su popločani starom kaldrmom. Skadarlija, Kosančićev venac i Gardoš su autentični istorijski ambijenti koji zaslužuju posebnu pažnju. Ove urbane zone danas su promenile funkciju: na Gardošu niču mikro hoteli i restorani, što zahteva novu infrastrukturu. Svakako je potrebno rekonstruisati istorijska jezgra Beograda, a na arhitektonskoj struci su obaveza i najveća odgovornost za to. Struka je danas nedovoljno prisutna na značajnim rekonstrukcijama, a ovi projekti su neodgovorno prepušteni nekompetentnim političarima. Ovako važne i delikatne urbane zahvate potrebno je raditi otvoreno, transparentno i svakodnevno upoznavati građane sa planovima i postignutim rezultatima. Pre svega, treba biti odgovoran i tu odgovornost neprestano isticati u prvi plan. Samo na taj način,  moguće je steći i sačuvati poverenje javnosti u ono što se radi.


Na fotografiji: Skadarlija, stara razglednica

Friday 15 December 2017

Priznanja u arhitekturi, Večernje novosti, 15. decembar, 2017.



Dnevnik zabluda

Priznanja u arhitekturi

Piše Slobodan Maldini

U galeriji "Atrijum" Biblioteke grada Beograda priređena je izložba Asocijacije srpskih arhitekata "Umetnost arhitekture", na kojoj su učestvovali naši najznačajiniji arhitekti - samostalni umetnici, članovi Asocijacije i ULUPUDS-a. Na izložbi je dodeljena nagrada "Milan Zloković", nazvana po imenu čuvenog začetnika arhitekture modernizma u Srbiji, autorima: prof. dr. Petru Arsiću, Danilu Arsiću, Tanji Vrbnik-Brkić i Ani Virijević za doprinos savremenoj srpskoj arhitekturi na projektu rekonstrukcije manastira Tvrdoš kod Trebinja, BiH. Nagrada ovog najstarijeg srpskog reprezentativnog udruženja retko je kredibilno priznanje koje se dodeljuje u klimi opšteg sunovrata vrednosti u našoj arhitekturi. Jer, brojne degradirane nagrade uručuju se arhitektima za prosečna dostignuća u razvoju struke, dok pojedine velikane profesionalna priznanja često zaobiđu ili im stignu prekasno.

Kada je 2013. dodeljena Velika nagrada arhitekture Udruženja arhitekata Srbije ostarelom, zaboravljenom i nepravedno zapostavljenom profesoru arhitekti Branislavu Milenkoviću (r. 1926), prilikom uručenja nagrade ovaj tada osamdesetsedmogodišnjak održao je prisutnima nezaboravnu lekciju. U ironičnom tonu, zahvalio je na "životnom priznanju" i rekao "da mu ono veoma znači jer je vetar koji duva u leđa i pomaže mu da još više i bolje radi!"  Na još nespretniji način iz zaborava je "izvučen" devedesetogodišnji bard srpske arhitekture Mihajlo Mitrović (r. 1922) kada je 2012. predložen za kandidata da bi odmah zatim bio odbijen njegov prijem u dopisnog člana SANU. Na istoj izbornoj skupštini Mihajlov 26 godina mlađi kolega Branislav Mitrović (r. 1948) izabran je za redovnog člana.

Zbog ovakvih primera, nije čudo što su mnoga priznanja na planu arhitekture danas dovedena do apsurda. Nagrada "Ranko Radović", osnovana da afirmiše kritičko-teorijsku misao u arhitekturi, nosi ime po mnogima kontroverznog arhitekte. Poznati ministar u Vladi Mila Đukanovića, Radović je karijeru počeo na beogradskom arhitektonskom fakultetu, kojeg je napustio početkom devedesetih zbog odlaska u inostranstvo. Po povrtaku u Beograd, nezadovoljan što ga mesto za katedrom na fakultetu nije sačekalo, prelazi u Novi Sad. Tu osniva Departman za arhitekturu na Fakultetu tehničkih nauka, instituciju krajnje upitnog akademskog nivoa zato što su u njoj preko noći doskorašnji neiskusni studenti na sumnjiv i ekspresan način proizvođeni u doktore nauka i univerzitetske profesore.

Mnogima smeta što Salon arhitekture, nekada najprestižniju izložbu savremene arhitekture u Srbiji, umesto arhitekte danas vodi istoričarka umetnosti. Niz godina Salonom autorski rukovodi Ljiljana Miletić Abramović, direktorka Muzeja primenjene umetnosti, a priznanja ove nekada najpoznatije manifestacije arhitekata, danas nemaju ni delić svog negdašnjeg sjaja.


Na fotografiji: projekat rekonstrukcije manastira Tvrdoš, Petar Arsić i dr.

Narodno blago daleko od očiju javnosti, Ekspres nedeljnik, 15. decembar 2017.



NARODNO BLAGO DALEKO OD OČIJU JAVNOSTI

Razgovor sa Slobodanom Maldinijem vodila Katarina Nikolić


- Gde se nalaze najvredniji eksponati i dela nasih autora, ali i stranih, u kojim muzejima? 

(navedite mi molim vas i dela i muzeje)

U beogradskom Narodnom muzeju nalaze se dela svetskih majstora savremenog slikarstva: „Portret žene“ Andre Lota, „Purpurne bukve“ Anri Matisa, Portret mlade žene“, Tuluza Lotreka, „Kupačica“ Ogista Renoara, „Seljanka“ Van Goga, „Ruanska katedrala“ Kloda Monea, „Tahićanka“ Pola Gogena, „Glava žene“ Pabla Pikasa, „Kompozicija II“ Pita Mondrijana, „Seljak i krava“ Marka Šagala i dr. Muzej poseduje crtež „Žensu akt“ Amadea Modiljanija, koji je poklonila muzeju sestra Rastka Petrovića Ljubica Luković. Drugi Modiljani „Portret muškarca“  nalazi se u privatnom vlasništvu novosađanina Zorana Mandića. U „Kolektanei“ Eriha Šlomovića nalaze se crteži sa posvetom Šagala, Matisa, Klea, Pikasa i dr.
Do danas nije napravljena lista umetnina koje su opljačkane i iznete iz Srbije za vreme Drugog svetskog rata. Među njima, prema usmenim izvorima, među njima nalaze se platna Rafaela i Rembranta. Posle rata, jevrejske porodice su podnele oko 3.200 zahteva za obeštećenje, ali detalji nisu poznati.
Tokom rata devedesetih, sa Kosova je u inostranstvo iznet veliki broj srpskih nacionalno vrednih umetničkih predmeta. Problem je veliki, jer ne postoji kredibilan registar pokradenih umetnina

Najvredniji eksponati i dela naših i stranih autora nalaze se u beogradskom Narodnom muzeju. U sastavu Zbirke strane umetnosti nalazi se oko 1.100 slikarskih i skulptorskih dela uglavnom evropskih umetnika. Godine 1891. venecijanski slikar slovačkog porekla Bertold Lipaj poklonio je muzeju vrednih 70 slika italijanskih majstora. Knez Pavle Karađorđević je, formirajući prvi Muzej savremene umetnosti, skupio nasleđem, poklonima i akvizicijama vrednu kolekciju stranih i domaćih umetnika, među kojima i dela Vlamenka, Utrila, Šagala, Modiljanija ali i El greka, Pusena Monea, Gogena. Godine 1931. grad Amsterdam je poklonio veliku kolekciju umetnosti iz 19. i 20 veka, u kojoj su slike Mondrijana i Van Goga. Deo čuvene zbirke kontroverznog kolekcionara Eriha Šlomovića koja broji oko 350 komada završila je 1949. u Narodnom muzeju. Šlomovićev album "Kolektanea" sadrži crteže Pikasa, Matisa, Šagala, Kandinskog, Klea, lota i drugih velikana 20. veka.

Međutim, najznačajniju zbirku svetskih savremenih umetnika propustio je da sačuva Studentski kulturni centar (SKC) u Beogradu. Među brojnim umetnicima, na izložbama koje su priređene u beogradskom Studentskom kulturnom centru izlagali su neki od najznačajnijih protagonista svetske umetničke scene toga vremena: Jozef Bojs, Đina Pane, Akile Bonito Oliva, Harald Zeman, Donald Kaspit, Filiberto Mena, Katrin Mije i drugi. Nažalost, brojna dela koja su ovi i drugi umetnici ostavili u Beogradu, nestala su. Pre par godina otišao sam u SKC sa molbom da mi pokažu čuvene Bojsove table koje je on poklonio nakon performansa 1974. godine. Međutim, niko od zaposlenih nije razumeo šta tražim. Podsetio sam da se radi o čuvenim Bojsovim tablama koje su svojevremeno fiksirane i spakovane na galeriji Velike sale  SKC-a. Na kraju, shvatio sam da su ove četiri table, veličine čak 2 metra, ukradene! Na svetskom tržištu Bojsovih dela, danas one vrede više od milion evra. Za umetničke predmete koje je SKC-u poklonio Klaus Rinke, kao i za desetine drugih milionski vrednih dela koja su nekada bila u vlasništvu SKC-a, nisam pitao. Radi se o neprocenjivoj kolekciji radova svetski najznačajnijih umetnika, kakvu danas ne poseduju ni najpoznatiji svetski muzeji, koja se tokom sedamdesetih i osamdesetih nalazila u SKC-u, ali je potom netragom nestala. Začudo, do danas se ama baš niko nije zapitao gde je završila najvrednija srpska kolekcija savremenih umetnika!?

- Koje biste nam vi muzeje istakli, i preporucili svojim sugradjanima, ali i turistima da svakako obidju u Beogradu, kao i u Srbiji, i zbog cega? Sta nikako ne treba propustiti?

 Beograd danas ima samo jedan otvoren umetnički muzej - Muzej savremene umetnosti. Generacije naše dece nisu imale priliku da se upoznaju sa domaćim muzejskim kolekcijama. Za to vreme, naša mnoga najznačajnija kulturna dobra krase vitrine svetskih muzeja. Tako, ako želimo da vidimo najraskošniju srpsku knjigu iz srednjeg veka, tzv. Minhenski psaltir, treba da otputujemo u Minhen, gde je pohranjen nakon što je ukraden iz fruškogorskog manastira Privina glava. Nikoljsko jevanđelje iz 14. veka nalazi se u Dablinu, u Irskoj, Prolog stihovni iz 1566, u Lajbahu. Iz manastira Sv. katarine na Sinaju ukradena su i odnešena u London 43 srpska rukopisa iz perioda 10-13. veka. Ukradeni najstariji pisani rukopis sa naših prostora Evangeliarium sirmiensium čuva se u Bavarskoj biblioteci pod šifrom 6224.

Međutim, ni neke zbirke domaćih savremenih umetnika u Srbiji, nisu bolje prošle. Podsetiću na žalosnu sudbinu "Unutrašnjeg muzeja" umetnika Dragana Papića.  U svom stanu u centru Beograda Papić decenijama gradi svoj "Unutrašnji muzej". Na buvljacima kupuje predmete od kojih izrađuje umetnička dela. Muzej su do sada posetile mnoge značajne srpske ličnosti, a uvršten je u mapu beogradskih kulturnih destinacija. Pre nekoliko godina, kamion Gradske čistoće došao je po prijavi komšije da odnese Papićevo "nagomilano đubre" u hodniku i dvorištu zgrade. Posle intervencije iz Ministarstva kulture, kamion se vratio prazan. Mnoga vredna dela izgubljena su nakon što su preminuli njihovi vlasnici. Nepoznata je sudbina kolekcije sa Pikasovom slikom u vlasništvu čuvenog arhitekte Aleksandra Deroka, kojoj se gubi trag nakon njegove smrti. Ružnu sudbinu doživela je i zaostavština profesora arhitekte Milorada Pantovića. Ovaj student Le Korbizjea i Ozenfana čuvao je Le Korbizjeove crteže i prepisku sa svetski poznatim arhitektima. Kada je umro, naslednici su sve što se zateklo u kući bacili na gradsku deponiju smeća. Poslednjih godina života vajarka Olga Jevrić izgubila je značajan deo svoje zaostavštine. Iz njenog ateljea na Starom sajmištu ukradeni su vredni artefakti. Lopovi su pronađeni, međutim, odneti predmeti i dokumentacija bili su već uništeni - bačeni u đubre, a na oko vredniji deo "plena" završio je - na buvljoj pijaci! Da mu zaostavština ne doživi sličnu sudbinu, arhitekta Bogdan Bogdanović ju je za života izneo iz zemlje i stavio na raspolaganje državi Austriji. 2014. je otvoren Legat Petra Lubarde. U obnovljenoj vili na Dedinju izloženo je njegovih 16 slika i 28 crteža. Od 57 slika na spisku legata, pronađene su 24. Ostalih nema.

- U cemu mozemo da se merimo kada je rec o muzejima u Evropi i svetu, a po cemu zaostajemo?

Novorenovirani Muzej savremene umetnosti danas je jedan od najsavremenijih objekata te vrste u ovom delu Evrope. Međutim, teško da ijedna zemlja u Zapadnoj Evropi ima toliki broj izgubljenih, ukradenih ili uništenih vrednih umetničkih dela, kao što je naša. Naše kulturno blago je decenijama nestajalo u nepovrat. Ali, zabrinjava što društvo nije načinilo ni najmanji napor da to spreči i povrati vredna dela koja se danas bespravno nalaze u drugim svetskim institucijama.

- Upoznati ste da je nedavno u Zagrebu otvoren Teslin muzej, dok se za beogradski tvrdi da je jedan od najposecenijih, ali i da se uskoro seli sa adrese u Krunskoj. Sta mozete da nam kazete o tome?

Danas se vodi kampanja preotimanja Tesline urne i pokušaj njenog premeštanja u portu Hrama Svetog Save. Tražeći razlog za izmeštanje urne, crkva je proglasila satanističkim obredom jedan održan intervju sa stranim gitaristom u muzeju, pored Tesline urne. Niko do tada nije doveo u vezu Teslu i satanizam. Međutim, onog trenutka kada urna sa Teslinim posmrtnim ostacima bude preoteta, Muzej Nikole Tesle neće imati značaj koji ima danas. Nadalje, nakon što zgrada u kojoj se danas nalazi muzej bude vraćena starim vlasnicima, ova institucija će pretrpeti golgotu neizvesnog preseljenja u ambiciozno zamišljen prostor stare električne centrale na Dorćolu veličine 30.000 kvadrata, za šta danas nema novca. Bojim se da je ova, inače dobra ideja, preveliki zalogaj za društvo koje decenijama nema sredstava da renovira čak ni svoje najbitnije muzeje. 

- Koliko su postavke u Etnografskom, Muzeju Jugoslavije, MSU, Teslinom muzeju... (mozete i vi da dodate one za koje smatrate da su nezaobilazni deo srpske i ju bastine) reprezentativne i po cemu?

Nažalost, domaće muzejske postavke tehnološki daleko zaostaju za ostalim svetskim muzejima. Teško je danas uporediti naše i svetske muzeje. Iako imamo kvalitetna dela, prostori su krajnje loši, tehnički i tehnološki zastareli i neodgovarajući.

- Vredi li da se neki stranac uputi ka Srbiji i Beogradu samo da bi video postavke u nasim muzejima, kao sto vecina nasih gradjana odlazi do Beca, Budimpeste, Barselone, Pariza...?

Beograd danas nije destinacija za obilazak muzeja. Turisti koji dođu u Beograd donedavno su posećivali lokacije stradale tokom NATO agresije, a noći provode na splavovima i restoranima, gde je provod bagatelan. Slika koju nose o Beogradu nema veze sa muzejima, već pre sa kafanama.

- Da li ste upoznati kakva dela su u privatnim kolekcijama?

Postoje privatne kolekcije sa ozbiljnim delima srpske umetnosti. Pomenuću samo neke među njima. Joca Vujić iz Sente je sakupljao najvrednija dela srpskih slikara perioda romantizma i bidermajera XIX veka. Njegovih više od 300 slika nalaze u Narodnom muzeju. Pavle Beljanski, diplomata i kolekcionar, svoju zbirku je poklonio Novom Sadu. Ona sadrži 185 dela 37 autora, pretežno iz perioda između Prvog i Drugog svetskog rata. Novosađanin Đuro Popović poseduje danas jednu od najbogatijih umetničkih zbirki srpskih majstora. U njoj se nalazi oko 1.000 izuzetnih dela srpskog slikarstva. Kolekcija Vujičić je privatna zbirka srpske umetnosti 20. veka sa sedištem u Beogradu. U njoj je zastupljeno više od 200 autora sa preko 500 umetničkih dela. Milutin Popović je kolekciju izgradio kupujući slike u Prodajnoj galeriji Beograd. Kolekcija Trajković je privatna umetnička zbirka likovnih dela druge polovine 20. veka i početka 21. veka. U njoj je zastupljeno oko 150 autora sa oko 1.000 dela. Osnivanjem Muzeja i Magacina Macura u Novim Banovcima, Vladimir Macura je 2008. godine uveo na domaću umetničku scenu privatno kolekcionarstvo kao ozbiljnu muzejsku kategoriju. Sledila ga je Madlen Cepter osnivanjem Cepter muzeja u Beogradu 2010.


Friday 8 December 2017

"Prijateljstvo" i arhitektura



Dnevnik zabluda

"Prijateljstvo" i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Američka administracija stavila je Srbiju u fokus svog interesovanja. Državni sekretar SAD Reks Tilerson nedavno je izjavio da će Sjedinjene Američke Države nastaviti na razvijanju stabilnosti i demokratije na Balkanu i pozvao da "odbacimo svoja neprijateljstva kako bi mir postao trajan." Istovremeno, Atlantski savet šalje nam iz Vašingtona najavu "istorijskog pomirenja sa Srbijom." Uporedo sa porukama iz SAD, Srbiji je upućen i drugi, iskreniji signal. Obuvena u čizme hrvatskih paravojnih formacija ZNG iz davnih devedesetih, predsednica našeg zapadnog suseda Kolinda Grabar Kitarović nedavno je poručila da će "puno vode proteći Dunavom pre nego što Srbija i Hrvatska mogu govoriti da su prijateljske države." Ove dve izjave nisu iznenadile građane Srbije. Jer, naš narod je odavno izgradio svoju sliku o "prijateljima" sa Zapada. A nju izvanredno ilustruju događaji na arhitektonsko-urbanističkoj sceni.

Hrvatska privreda je svojim trgovinskim objektima odavno premrežila Srbiju. Gotovo da nema većeg grada u zemlji gde se ne nalazi bar jedan šoping centar najveće propale hrvatske kompanije Agrokor: Idea, Merkator ili Roda. Projektovani po koncepciji zatvorenih tržnih centara u SAD, ti kompleksi su promenili sliku naših gradova. Ovi društveni centri predstavljaju novi koncept življenja u kojem je čovek sveden na potrošača, nosioca potreba i sredstvo za ostvarenje ciljeva stranog kapitala. Oni su nametnuti našim tradicionalnim pijacama, dućanima, malim bakalnicama, promenivši urbani život u Srbiji. Nekada, stanovnici naših gradova šetali su ulicama, družili se, sedeli i razgovarali. Danas su samo nemi konzumenti u novim "hramovima" brendova sa Zapada.

SAD su u Srbiji takođe ostavile svoje graditeljske tragove, promenivši urbanu sliku pojedinih područja. Odmah po završetku NATO bombardovanja 1999. SAD su podigle svoju vojnu bazu Bondstil kod Uroševca na Kosovu, najveću izgrađenu od Hladnog rata. Za potrebe izgradnje gigantskog vojnog kompleksa na površini oko 4 kvadratna kilometra sravnjena su dva brda i nasuta dolina između njih. Ovaj logor, podignut bez ikakvih dozovola, opisao je nakon posete izaslanik za ljudska prava Saveta Evrope Alvaro Gil-Robles kao "manju verziju Gvantanama".

Kompleks nove ambasade SAD sagrađen je u Beogradu 2013. Uz glavnu zgradu nalaze se objekti za smeštaj marinaca, radionice, "tehničke zgrade". Ova monstruozna građevina, po upućenima najveći špijunski centar na Balkanu, podignuta je na površini 40.000 kvm usred ekskluzivne stambene zone neposredno uz Dvorski kompleks, čime je trajno uništila decenijama stvaran i čuvan karakter Dedinja. Nametnuvši se urbanom okruženju stambenih vila neprimerenom veličinom  i neprikladnom funkcijom, degradirala je naš najznačajniji nacionalni spomenik kulture - Dvorski kompleks srpskih kraljeva.


Na slici: zgrada Ambasade SAD u Beogradu, izvor Gugl Zemlja

Friday 1 December 2017

Zgrade duhovi, Večernje novosti, 1. decembar 2017.


Dnavnik zabluda

Zgrade duhovi

Piše Slobodan Maldini

Poznat je slučaj iseljenika sa naših prostora u Švedsku koji je tamo sagradio svoju porodičnu kuću na "tradicionalan" balkanski način - u sopstvenoj režiji, bez projekta i ikakvih dozvola. Pošto nije imao dokumentaciju za bespravno podignuti objekat a prema švedskom zakonu nije postojala situacija da neko može da sagradi kuću bez građevinske dozvole, nije mogao da bude procesuiran. Ovo je verovatno jedan od retkih slučajeva kada je balkanska "domišljatost" odnela pobedu nad uređenim Zapadnim sistemom. Ali, ovakva situacija kod nas nije ništa novo. Primeri nelegalne gradnje su brojniji od primera gradnje po zakonu. Potrdu ovoga nalazimo na svakom mestu. U Srbiji se i danas živi u slamovima u koje je moguće ući samo peške, a u nekima su čak podignute i čitave fabrike, neverovatno "uklopljene" u urbanistički haos. U neka srpska turistička mesta turistički autobusi ne mogu da uđu, jer je to fizički nemoguće zbog isprečene divlje gradnje.

I posle četiri izvršene legalizacije, u Srbiji postoji neverovatno veliki broj bespravno podignutih objekata. Oni se svrstavaju u kategoriju "zgrada duhova" jer zvanično "ne postoje", budući da nisu zakonski dokumentovani, odnosno za njih ne postoje tehnička niti pravna dokumentacija. Prema nepreciznim podacima, Srbija je još uvek suočena sa problemom više od dva miliona nezakonito izgrađenih objekata. Veliki broj njih vlasnici nikada neće legalizovati iz straha od plaćanja poreza. Za vlasnike divlje podignutih objekata nemoguće je uvesti sankcije, jer će oni svoje nelegalne straćare pre srušiti, nego da za njih plaćaju visoke iznose.

Međutim, zabrinjava gradnja po razrađenom modelu "zgrada duhova". Na ekskluzivnim beogradskim lokacijamana Dedinju, Voždovcu, u naseljima niskih porodičnih vila, sve više ima slučajeva gradnje visokospratnih kolektivnih stambenih zgrada čija arhitektura ne poštuje bilo kakva urbanistička ograničenja. Po pravilu, investitori tih "zgrada duhova" su nepoznati - n.n. lica ili kompanije, ne postoji bilo kakva projektna dokumentacija za zgrade, ne postoji dozvola za gradnju, nema ikakvog pismenog traga. Ponegde je čak teško ući u trag pravom vlasniku zemljišta. Protiv ove gradnje inspekcije po pravilu ne reaguju "kao nenadležne", a bukvalno nemaju protiv koga da donesu rešenja. A i ako donesu rešenja o rušenju, najčešće grad za to nema sredstva, pa se ono odlaže. Za to vreme, ova gradilišta su aktivna. "Zgrade duhovi" čekaju novu legalizaciju. Na pitanje skeptika kako je ovo moguće kada su načinjeni satelitski snimci koji pokazuju stanje na terenu, upućeni znaju da satelitski snimci ne predstavljaju ništa bez onoga ko je i ovlašćen da ih tumači. A "tumači" satelitskih snimaka, kao i nadležni za izdavanje urbanističkih i građevinskihe dozvola, po pravilu su u "sistemu", istom onom kojem pripadaju "zgrade duhovi".

Gradnja - "zgrade duhovi" u Beogradu, foto arhiva "Novosti"


Friday 24 November 2017

Figuracija i apstrakcija, Večernje novosti, 24. novembar, 2017.




Dnevnik zabluda

Figuracija i apstrakcija

Piše Slobodan Maldini

U toku je javni i pozvani međunarodni dvostepeni konkurs za izradu rešenja za spomen-obeležje Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu. Nakon sporenja u vezi lokacije spomenika tvorcu srpske države u srednjem veku, napuštena je ideja da on bude postavljen ispred kompleksa Generalštaba srušenog u NATO bombardovanju. Mesto ispred Glavne željezničke stanice u žiži Savskog trga, prihvaćeno je kao mnogo pogodnije. Međutim, još uvek ne postoji opšta saglasnost stručne javnosti u pogledu stilskih karakteristika budućeg spomenika. Da li je ideja o figurativnom stilu koju zagovaraju predstavnici raspisivača konkursa prihvatljiva u istoj meri kao što spomeniku odgovara novoizabrana lokacija?

Iako je iz naslova konkursa jasno da se radi o spomen-obeležju a ne o isključivo figurativnoj skulpturi - statui, raspisivač je preporučio figurativno skulptorsko prikazivanje Stefana Nemanje u stojećem stavu, u jednostavnijoj odori, sa skinutom kapuljačom, vencem na glavi, enkolpionom na grudima. Predviđeno je čak da Stefan nosi neisukan mač i drži Hilandarsku povelju, a njegova "ruka može da pokazuje u određenom smeru." Ono što raspisivaču očigledno nije jasno je činjenica da je savremeno vajarstvo odavno odbacilo figuraciju kao sredstvo umetničkog izražavanja i opredelilo se za apstrakciju. Jer, apstraktna kompozicija, instalacija, čak scenografija su mnogo moćnija likovna sredstva koja u sebi mogu da nose obilje poruka, simbola, metafora, hiperbola, što figurativno vajarstvo ne sadrži. Zbog toga je i savremeno vajarstvo, estetski različito od klasičnog, neuporedivo više nabijeno sadržajem i značenjima.

Posle fijaska u sprovođenju konkursa za spomenik Zoranu Đinđiću, ovo je još jedan udar na našu savremenu skulpturu, koja se kao i svetska, već decenijama ne izražava putem figuracije. Na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću nijedno rešenje nije bilo figurativno.Teško da će ijedan srpski skulptor savremenog stila predložiti figurativno rešenje spomenika Stefanu Nemanji. Naprosto, danas figuracija  više nije u upotrebi, jer apstrakcija pruža neverovatno šire mogućnosti i vrednosti skulptorskog izražavanja od figure.

Ali, možda je ideja neukih raspisivača da od naše prestonice naprave cirkus poput onog u Skoplju? Najveću kulturnu degradaciju u istoriji doživeo je makedonski glavni grad tokom proteklih godina. "Skoplje 2014" je naziv kontroverznog projekta za koji se pretpostavlja da je koštao čak 500 miliona evra, u kojem je grad pretrpan figurativnim skulpturama istorijskih i drugih ličnosti. Na trgovima, mostovima, ulicama, postavljene su desetine umetnički bezvrednih, iritirajućih skulptura nacionalističkog istoricističkog kiča. Zbog njih, svet danas gleda na Skoplje kao na neviđenu prestonicu siromašne države koja se po ekstravagantnosti i opštem neukusu graniči sa bezumljem.


Na slici: Skulpture u Skoplju, izvor Vikipedija

INTERVJU, SLOBODAN MALDINI, ARHITEKTA: “Strela” je očigledan sukob interesa, Ekspres nedeljnik, 20. novembar 2017.


INTERVJU, SLOBODAN MALDINI, ARHITEKTA: “Strela” je očigledan sukob interesa
·  SCENA
20.11.2017.Autor: 


Slobodan Maldini, arhitekta, umetnik i teoretičar arhitekture

https://www.ekspres.net/scena/strela-je-ocigledan-sukog-interesa


Žiri je odstupio od osnovnih propozicija konkursa, a to je njegova anonimnost. Naime, konkurs je raspisan pod sledećim uslovima: „učesnik na konkursu ne može biti lice koje je neposredno angažovano na pripremi i sprovođenju konkursa, odnosno ukoliko je u srodstvu ili neposredno sarađuje sa istim”. Konkursni žiri je prvu nagradu dodelio Mrđanu Bajiću, bez obzira na činjenicu da on zajedno s čak dva člana žirija – Vladimirom Veličkovićem i Dušanom Otaševićem – neposredno sarađuje

Značajan predstavnik alternativne arhitekture Slobodan Maldini je učesnik Venecijanskog i Pariskog bijenala, autor „Enciklopedije arhitekture”, kao i knjiga „Senke bogova”, „Zimska priča”, „Rečnik brendiranja”, „Porno i pank neoarhitektura”, dobitnik više nagrada za svoje projekte, bivši profesor na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu. Maldini je jedan od onih srpskih autoriteta u svetu arhitekture koji su se glasno usprotivili rešenju „Strela” autora Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović za spomenik Zoranu Đinđiću zbog kršenja propozicija tog konkursa i sukoba interesa članova žirija. I baš kao što za „Ekspres” govori o tome, Maldini analizira i druga sporna rešenja koja u poslednje vreme niču u Beogradu poput „Mosta na Kalemegdanu”, tržnog centra u Rajićevoj, Filharmoniji na Ušću, a otkriva i zašto je Narodni muzej zatvoren više od decenije.

Nedeljama vlada polemika oko izbora pobedničkog rešenja na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću. Da li je po Vašem mišljenju taj konkurs sporan i vredan halabuke koja se digla oko njega?

– Naravno, ovaj konkurs je duboko sporan. Štaviše, gotovo je bez presedana u novijoj srpskoj istoriji umetnosti. Postojali su mnogobrojni konkursi koji su doveli do spornih rezultata, ponajviše na planu arhitekture i urbanizma, međutim, ovaj je poseban slučaj.

Koje su bile propozicije konkursa u kojima je žiri odstupio?

– Žiri je odstupio od osnovnih propozicija konkursa, a to je njegova anonimnost. Naime, konkurs je raspisan pod sledećim uslovima: „učesnik na konkursu ne može biti lice koje je neposredno angažovano na pripremi i sprovođenju konkursa, odnosno ukoliko je u srodstvu ili neposredno sarađuje sa istim”. Konkursni žiri je prvu nagradu dodelio Mrđanu Bajiću, bez obzira na činjenicu da on zajedno s čak dva člana žirija, Vladimirom Veličkovićem i Dušanom Otaševićem, neposredno sarađuje. Naime, Mrđan Bajić, Vladimir Veličković i Dušan Otašević zajedno i neposredno sarađuju u Savetu fondacije „Vladimir Veličković”, ispred kojeg, između ostalog, žiriraju i dodeljuju nagrade za crtež iz tog fonda. Ta neposredna saradnja ne traje kraći vremenski period, već desetak godina. Prema tome, ne postoje ni pravni ni formalni uslovi da Mrđan Bajić bude učesnik po propozicijama konkursa.
Napominjem, učinjen je izuzetno težak nameran propust, a učesnici u kršenju konkursnih pravila su upravo najautoritativniji i najcenjeniji predstavnici našeg društva, akademici. Ako se akademici ponašaju na takav način, a ponašaju se tako uporno i u većem broju sličnih slučajeva, onda je stanje alarmantno i treba ozbiljno reagovati. Jer ne radi se o nekakvoj prevari studenta ili nižeg referenta, već o vrhu, eliti naše kulture, koja treba da predstavlja uzor celom društvu.

Na koje su sve načine prekršeni uslovi konkursa?

– Uslovi konkursa prekršeni su i na druge načine. Podsetiću da je predsednik žirija bečki arhitekta Boris Podreka, koji je potpisnik ugovora za izradu projekta rekonstrukcije Studentskog trga, na kojem je predviđena izgradnja spomenika Zoranu Đinđiću. Nespojivo je da finansijski zainteresovana strana koja radi projekte pod ugovorom bude istovremeno i predsednik žirija anonimnog konkursa koji se odvija na istoj lokaciji. U svetu se to zove sukob interesa. Takođe, podsećam da je član žirija Vladimir Veličković 2017. bio selektor srpskog nastupa na Bijenalu u Veneciji, za koji je odabrao svog pulena Mrđana Bajića. Tekst za katalog te izložbe pisala je Biljana Srbljanović.

Koliko su ovakvim žiriranjem materijalno oštećeni ostali učesnici konkursa?

– Ostali učesnici ovog konkursa, njih 40 timova umetnika, arhitekata, inženjera i urbanista, radili su svoja rešenja, pogrešno ubeđeni da učestvuju na međunarodnom anonimnom konkursu. Učešće na tako značajnom konkursu košta. Pre svega jer zahteva višemesečni rad, a zatim jer nosi troškove izrade 3D modela, rendera, perspektiva, maketa i sl. Kao što vidimo, svi oni su prevareni jer je jasno da ovaj konkurs nije bio ni međunarodni niti anoniman, već je bio namešten za jednog učesnika. Sve ostalo bila je predstava za javnost, koja je trebalo da oda lažan utisak konkursa.

Koliko je ovakvim žiriranjem esnaf, arhitekte, vajari, posramljen?

– Naravno, to je udar na umetnike i predstavnike struke. Konkursom je poslata jasna poruka struci: vi možete da se bavite umetnošću koliko god želite, međutim, društveni novac, akademska priznanja i slava rezervisani su samo za mali broj odabranih, za one koji pripadaju kulturnoj eliti. I to je poražavajuće.


Nespojivo je da finansijski zainteresovana strana koja radi projekte pod ugovorom bude istovremeno i predsednik žirija anonimnog konkursa koji se odvija na istoj lokaciji, a upravo je to bečki arhitekta Boris Podreka, koji je potpisnik ugovora za izradu projekta rekonstrukcije Studentskog trga, gde je predviđena izgradnja spomenika Zoranu Đinđiću



Mnogi savremeni srpski vajari odustali su od učešća na ovom konkursu znajući unapred šta će se dogoditi. Međutim, na konkurs je pristiglo i rešenje profesora Danijela Glida, koji je očigledno ismejao konkurs i njegov žiri, i time poslao svima snažan signal. On je spomenik Đinđiću predstavio u obliku džinovske burgije. Ta burgija ima mnogo jaču poruku od Bajićeve strele i tera nas na razmišljanje.

Zašto niko od učesnika konkursa nije imao lik Zorana Đinđića kao predlog rešenja?

– Savremeno vajarstvo je odavno odbacilo figuraciju kao sredstvo umetničkog izražavanja. Apstraktna kompozicija, instalacija, čak scenografija mnogo su moćnija sredstva, koja mogu da nose obilje poruka, simbola, metafora, hiperbola, a što figurativno vajarstvo ne sadrži. Zbog toga je i savremeno vajarstvo, iako estetski različito od klasičnog, neuporedivo više nabijeno sadržajem i značenjima.

Kako komentarišete međusobne veze članova žirija i autora pobedničkog rešenja?

– U kontekstu ovog konkursa, koji je trebalo da bude anoniman, klanovske veze su nedopustive. Međutim, Srbija je mala sredina, u kojoj se svi međusobno znaju. Oni koji su videli sastav žirija, mogli su da pretpostave da će on dodeliti nagradu pripadniku svog klana.





Zamislimo da se pojavi nekakav građevinski investitor u Jerusalimu i da ponudi tamošnjoj vlasti da neposredno uz kamene zidine starog Jerusalima podigne čelično-stakleni enormno veliki tržni centar poput onog u Rajićevoj ulici? Upravo to se dogodilo u Beograd



Tu nije kraj vezama nabrojanih umetnika, članovi žirija su ujedno i članovi SANU, Odeljenja likovnih umetnosti. Nije tajna da je i Mrđan Bajić bio predložen za člana SANU. Ko je njega predlagao?

– Mrđan Bajić je 2012. predložen za člana Odeljenja likovnih umetnosti SANU. Članovi tog odeljenja su i članovi žirija konkursa: Vladimir Veličković, Dušan Otašević i Boris Podreka. Interesantno je da je zajedno s tada pedesetogodišnjakom Bajićem, za člana SANU predložen i devedesetogodišnji arhitekta Mihajlo Mitrović. Ovaj doajen, bard naše arhitekture, doživeo je sraman poraz da bude odbijen zajedno s mladim Bajićem. Te godine na spisku predloženih akademika našao se i Rade Hajdin, sin tadašnjeg predsednika SANU Nikole Hajdina, što mnogo govori o postupku prijema u ovu prestižnu instituciju.

S druge strane, i Dušan Otašević i Mrđan Bajić su članovi žirija za nagradu za crtež koji dodeljuje Fond „Vladimir Veličković”. Postoji li, samim tim, konflikt interesa u konkursu za spomenik Đinđiću ili je reč o slučajnosti?

– Naravno da nije reč o slučajnosti! Pa već deset godina Veličković, Otašević i Bajić zajednički rade u Veličkovićevoj fondaciji. Njihova neposredna saradnja nije od juče, već je dugoročna i duboka. Kroz tu fondaciju oni kreiraju i utiču na srpsku umetničku paradigmu, stvaraju i diktiraju vrednosti po svom ličnom uverenju, vezama i naklonosti, s namerom da promovišu i guraju one mlade umetnike čija dela odgovaraju njihovim ličnim estetskim ukusima. A ova jednostranost je vrlo opasna za umetnost.

Predsednik žirija spornog konkursa je arhitekta Boris Podreka. On je ujedno angažovan i na izradi projekta uređenja Studentskog trga. Možete li da nam objasnite kako je Boris Podreka postao jedan od glavnih arhitekata u Beogradu, i da li je opet reč o sukobu interesa?

– Boris Podreka je verovatno najuticajniji arhitekta u Beogradu posle gradskog urbaniste. Taj austrijski arhitekta jedva da je nekoliko noći u svom životu prespavao u Beogradu. Međutim, iako ne poznaje grad, to mu ne smeta da preuzme ulogu vodećeg beogradskog urbaniste i gradskog arhitekte, štaviše arbitra u beogradskom urbanizmu, da bude u ulozi onog koji određuje i odlučuje o tome šta treba ili ne treba uraditi. Prošle godine Podreka je u jednom intervjuu izjavio da „Beograđani gaze po fekalijama”, a da će on, čuveni bečki arhitekata, srediti našu prestonicu. Danas smo svedoci Podrekinog upropaštavanja našeg istorijskog kulturnog nasleđa i nametanja samo njemu vidljivih urbanističkih vrednosti.

U raspravu se uključio i sin Vladimira Veličkovića, Vuk Vidor Veličković, bivši direktor KC Srbija u Parizu, kako bi odbranio oca. Šta kažete za njegove argumente u kojima negira favorizovanje i nepotizam?

– To je otprilike kao kada kompanija „Mekdonalds” deli brošure o zdravoj ishrani i piše o kalorijama.
I kada smo kod Vuka Veličkovića, znate li koje su njegove kvalifikacije bile za direktora KC Srbije u Parizu?

– I pored dobre volje, nisam uspeo da ih prepoznam.

U istom tekstu na Fejsbuku, Veličković mlađi pominje da je probio u Parizu Mrđana Bajića, Slavomira Stojanovića, Rašu Teodosijevića, Mikser… Ne zato što se znaju, nego upravo zato što je smatrao da su oni najbolji u svom poslu. Kako Vi to tumačite?

– Bio u pravu ili ne, svako ima svoje mišljenje. Međutim, žalosno je što se, na primer, ime i karijera Raše Todosijevića, koji je umetnik iz potpuno druge sfere, da ne kažem druge civilizacije, pogrešno vezuju za ime sina Vladimira Veličkovića. Tužno je da su sudbina Kulturnog centra Srbije u Parizu, pa čak i njegov fizički opstanak, u jednom trenutku bili pod uticajem tog, kako neki vole da ga opisuju, plejboja.

Da se vratimo samom rešenju „Strela” autora Biljane Srbljanović i Mrđana Bajića, koje oni u svom objašnjenju predstavljaju kao simbol života i stradanja Zorana Đinđića. Kako razumete njihov koncept?

– Citiraću obrazloženje koje je napisala Biljana Srbljanović: „Zajedničko sećanje nikada nije ‘nevino’, ono je uronjeno u prirodni psihološki, ljudski proces sekundarne revizije, distorzije, izmene podsvesnog, nenamernog ili čak namernog zaborava delova koje društvo ne uspeva da savlada. Sama istorija kao proces stvara nam poziciju onoga ko je menja u odnosu na današnjicu, ali i menja današnjicu u odnosu na pouke iz prošlosti.” Koliko god pokušao da sebi pojasnim ovo objašnjenje i dovedem ga u jasnu vezu sa Zoranom Đinđićem, moram da priznam da mi koncept Biljane Srbljanović nije jasan. Ne znam o kakvom zajedničkom sećanju koje nije nevino ona piše, vezujući ga za simbol strele.

Šta biste rekli o njenom poređenju ovog rešenja s Meštrovićevim spomenikom „Pobednik” na Kalemegdanu?

– Krajnje je neumesno, čak groteskno da neko ko se nikada u životu nije bavio vajarstvom ni spomeničkom umetnošću, laik kao što je Biljana Srbljanović, upoređuje svoje delo sa spomenikom „Pobednik” najvećeg skulptora u istoriji ovih prostora, Ivana Meštrovića. Ali ovo poređenje ne govori o „Pobedniku” niti o Meštroviću, već o neverovatnom stanju ega osobe koja živi opsednuta kompleksom više vrednosti. Prema jednima polupismena spisateljica, a po drugima propala političarka, ona vrši tiradu deleći lekciju iz spomeničke umetnosti „neukim” Srbima, a završava je rečima: „Dok vi diskutujete o Vučiču, Vesiću, vajarskoj estetici, položaju spomenika i njegovom izgledu i zašto nije lep kao na groblju, promiču vam bitne stvari, Srbi moji.” I zaista, možda je do objavljivanja tog njenog teksta mnogima promakla činjenica da je konkurs za spomenik Đinđiću namešten?!

I Vladimir Veličković se oglasio u odbranu rada Mrđana Bajića, što je i očekivano. Ali da li je i dovoljno argumentovano?

– U svom intervjuu dnevnom listu „Danas”, Vladimir Veličković govori o tome da je konkurs bio anoniman i da je pristiglo čak 40 radova. Iz njegove izjave trebalo bi da naivni čitaoci zaključe da on nije mogao da prepozna rad Mrđana Bajića!

Kakve su pređašnje veze ova dva umetnika?

– Umetničku karijeru Mrđana Bajića moguće je pratiti u kontekstu njegovog odnosa s Vladimirom Veličkovićem. Teško da bi ovaj talentovani vajar mogao da razvije tako plodnu umetničku karijeru bez podrške moćnih i uticajnih ljudi, među kojima je nesumnjivo Vladimir Veličković. Bajićevi najznačajniji zreli umetnički uspesi vezuju se za ličnost Veličkovića: predstavljanje Srbije na Venecijanskom bijenalu, izložba u Kulturnom centru Srbije u Parizu…

Kada smo kod Mrđana Bajića, šta mislite o njegovom rešenju projekta „Most na Kalemegdanu”, koji je radio s britanskim skulptorom Ričardom Dikonom?

– Ovaj projekat dvojica umetnika započela su još 2007.
Naredne godine dobili su sredstva za izradu projekta mosta, a 2009. Beograd je finansirao realizaciju njihove izložbe pod nazivom „Most na Kalemegdanu”. Proteklog leta grad Beograd je usvojio funkcionalno rešenje dvojice skulptora. Odavno nešto ovako ružno nije viđeno u našoj savremenoj arhitekturi i vajarstvu. Pre svega, nemoguće je zaključiti da li se radi o skulpturi, arhitekturi ili o još jednom objektu iz palete urbanog inventara. Kao skulptura, ona ne sadrži jasno izrečen stav autora. Nema ni bilo kakvu poruku. Kao arhitektura, nema funkciju jer je apsurdnih i nejasnih upotrebnih oblika, nedefinisane koncepcije, neupotrebljiva. Kao urbani inventar, daleko je od prihvatljivih i u svetu poznatih urbanističkih rešenja. Ova čudna naprava sadrži odbojne materijale koji su primenljivi u industrijskoj, ali ne i u umetničkoj arhitekturi. Sirova, teška, likovno loša, zakrivljena betonska pasarela postavljena je na skelu od gvozdenih štapova, koja je viđena u toku gradnje, ali je umetnički neprihvatljiva na kulturno-istorijski značajnoj lokaciji.

Da li je u svetu uobičajena gradnja na korak od spomenika kulture, u našem slučaju Kalemegdana?

– U svetu je nezamislivo da se gradi unutar istorijskih kulturnih celina, arheoloških lokaliteta. Svuda u svetu, u ozbiljnim društvima, nacionalna kulturna zaostavština predstavlja nešto što je neprikosnoveno, u šta se ne dira, osim kod nas. Područje istorijskog jezgra Beograda, u neposrednoj blizini Kalemegdana, danas je poprište nametanja sumanutih graditeljskih ambicija neukih investitora.

Da li se ovim spomenikom narušava najznačajniji kulturno-istorijski simbol Beograda?

– Upravo sada dolazimo do poređenja Meštrovićevog spomenika „Pobednik” i dela Biljane Srbljanović i Mrđana Bajića. U ovom slučaju, podno Kalemegdana se gradi neverovatna scenografija Bajića i Dikona. Prvobitno zamišljena kao pešačka pasarela, most, razvijena je od vajara u nešto što nije ni spomenik kulture niti funkcionalan objekat. Upotrebom neprimerenih sirovih materijala, betona i čelika, na mestu koje je potpuno neprimereno, u parku kulture, čak na vrhu staklenog lifta za pešake, ovaj „spomenik” nema ni estetsku ni funkcionalnu vrednost.

Tu se nadovezujemo na Rajićevu ulicu, koju odskora krasi novi tržni centar. Koliko je istorijsko jezgro grada oštećeno tim rešenjem?

– Zamislimo da se pojavi nekakav građevinski investitor u Jerusalimu i da ponudi tamošnjoj vlasti da neposredno uz kamene zidine starog Jerusalima podigne čelično-stakleni enormno veliki tržni centar? Upravo to se dogodilo u Beogradu. Došli su jevrejski investitori i predložili da u srcu starog zaštićenog spomenika kulture, jezgra Beograda, neposredno uz Kalemegdan, podignu svoj šoping centar.

Projekat podzemne garaže ispod Studentskog trga, najveće na Balkanu, iznuđen je potrebama usled gradnje TC „Rajićeva”. Iako je lokalitet Studentskog trga arheološki park, po nalazištima vredan koliko i Viminacijum, logika kapitala je i ovaj put odnela pobedu

Na lokaciji novosagrađenog tržnog centra, koja je pod zaštitom i ima status prostora od posebnog značaja, nalazi se vredan istorijski muzej na otvorenom. Na tom području su ostaci bedema antičkog kastruma sa izvanrednom gradskom kapijom. U prostoru tvrđavskog rova počinjala je zona rimskog grada Singidunuma, a na lokalitetu se i danas nalaze brojni artefakti neprocenjive vrednosti. U novijoj istoriji na ovom mestu je podignut autentičan muzej arhitekture grada. Prošlih vekova tu su sagrađena najznačajnija srpska arhitektonska zdanja: hotel „Srpska kruna”, Palata Stojanovića, Palata Mihaila Pavlovića, „Grčka kraljica”, Kuća Hrisante Kumanudi, Spasićeva zadužbina, trgovačka palata Arona Levija, Zgrada sa zelenim pločicama građena za trgovca Stamenkovića… Ne postoji u Srbiji gradsko jezgro sa sličnom koncentracijom istorijskog sadržaja. Odnedavno je taj muzej na otvorenom u sastavu monstruoznog inostranog šoping centra.

Autori tržnog centra u Rajićevoj su akademik SANU i Akademije arhitekture Srbije Milan Lojanica, kao i njegov sin Vladimir, prof. Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Kako to objašnjavate, da li se ovde radi o očiglednom nepotizmu?

– Pravi primer nepotizma je na mnogo ozbiljnijem mestu, u akademskim obrazovnim institucijama. Tokom više decenija, na beogradskom Arhitektonskom fakultetu je vođena politika zapošljavanja nastavnog osoblja putem nepotizma. Mnogi zaposleni su se tu našli zbog pedigrea, a ne na osnovu profesionalnih kvalifikacija. Uronivši u mediokratiju, fakultet je godinama prilagođavao nastavni program mediokritetima, ukidajući one predmete koji egzaktnošću zahtevaju kompleksniji pristup i rad. Tako na Arhitektonskom fakultetu godinama ne postoji ni najosnovniji predmet, nacrtna geometrija. Naredni korak u „razvoju” fakulteta bilo je eliminisanje onih koji imaju autoritet i visoka profesionalna dostignuća, čime ugrožavaju mediokritete.

Kako to da niko nije protestovao protiv tržnog centra, a naša su poznata imena iz sveta arhitekture i te kako dizala glas kada je bilo reči o nekim drugim objektima? Da li je moguće da je realizacija ovog projekta prošla nezapaženo, da nije dovoljno intrigirala i mobilisala stručnu javnost?

– Naša stručna javnost je selektivna. U akademskim institucijama sede upravo oni koji krše osnovna strukovna načela. Autori tržnog centra u Rajićevoj su univerzitetski profesori, a Milan Lojanica je član SANU i Akademije arhitekture Srbije. Iako su obe akademije bile izuzetno glasne u protivljenju, recimo, projektu „Beograd na vodi”, nisu se oglasile povodom slučaja Rajićeve. I verovatno se nikada i neće oglasiti.


Zajedno sa izgradnjom garaže na Studentskom trgu i TC u Rajićevoj ulici, nepovratno će biti uništene rimske terme koje se tu nalaze. Zar nikoga to ne dotiče?

– Projekat podzemne garaže ispod Studentskog trga, najveće na Balkanu, iznuđen je potrebama usled gradnje Tržnog centra „Rajićeva”. Iako je lokalitet Studentskog trga arheološki park, po nalazištima vredan koliko i Viminacijum, logika kapitala je i ovaj put odnela pobedu nad nemoćnim institucijama zaštite spomenika kulture.

Početkom godine ste se oglasili povodom nagrađenog rešenja za izgradnju Filharmonije na Ušću, za koje ste rekli da neverovatno podseća na čuvenu Operu u Oslu. Kako je to promaklo žiriju, i u čemu se ogleda ta sličnost?

– Radi se o plagijatu svetski poznatog arhitektonskog objekta Opere u Oslu čuvenog biroa Snoheta, koji je ušao u mnoge časopise, pa je čak dobio svetsku nagradu za arhitekturu. Plagirano je ono najbitnije, jedinstveni urbanističko-arhitektonski koncept zgrade, gde je objekat postavljen na kosu pristupnu površinu koja je istovremeno i trg, odakle se uzdiže zakošena trougaona staklena prizma čineći kompoziciono središte objekta. Plagijat je promakao žiriju jer u suštini njega zgrada Filharmonije nije mnogo interesovala. Mnogo značajniji je onaj deo prvonagrađenog rešenja koji čine četiri 35-spratnice podignute u neposrednoj blizini Palate „Srbija”, na zaštićenom području spomenika kulture.

Ovih dana je ministar Vukosavljević najavio otvaranje Narodnog muzeja u junu 2018. U više navrata od zatvaranja 2003. bilo je pokušaja rekonstrukcije tog muzeja, birani su i plaćeni projekti iz državnog budžeta. O kakvim projektima je reč i ko su autori?

– Današnja zgrada Narodnog muzeja u Beogradu nije projektovana da bude muzej. Po projektu Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića, davne 1903. sagrađena je zgrada Uprave fondova (kasnije Državna hipotekarna banka), gde je 1952. smešten Narodni muzej. Nevolje s prostorom kulminirale su dvehiljaditih, kada je ukazano na ugroženost zbirki zbog loše klimatizacije, koja zbog besparice nije rekonstruisana decenijama. Muzej je zatvoren 2003, a naručen je projekt rekonstrukcije od Milana Rakočevića, tadašnjeg profesora Arhitektonskog fakulteta. Pojedini predstavnici arhitektonske struke tada su tvrdili da je projekat vredan milion evra preveliko finansijsko opterećenje za društvo koje nema para da popravi klima-uređaje muzeja. Promenom čelnika Narodnog muzeja, ovaj izrađen i plaćen projekat je odbačen, a izrada novog je poverena tada mladom i talentovanom arhitekti Vladimiru Lojanici. „Zlobnici” su ukazivali na neiskustvo sina poznatog akademika SANU, a u tom poslu videli su pipke arhitekata akademika koji su bili u komisiji za izbor projekta. Zbog nepostojanja uslova za smeštaj eksponata u depou muzeja, čuvanje ugroženog nacionalnog blaga povereno je inostranoj kompaniji. U međuvremenu, već plaćeni projekat Vladimira Lojanice je napušten kao preskup i neostvariv.

Šta se u međuvremenu svih ovih godina dešava s delima iz Narodnog muzeja, gde su deponovana, zašto rekonstrukcija traje 15 godina, i šta možemo da očekujemo da vidimo od dela kada se muzej otvori?

– Dela su deponovana u hangaru na periferiji Beograda, za koji su novine pisale da plavan jer se nalazi ispod nivoa podzemnih voda Dunava, kod špediterske firme „Kunsttrans”.
Sve to traje deceniju, i naše građane košta neverovatno mnogo. Ali tek ćemo videti šta će nam prikazati u novootvorenom muzeju.

Originale ili plagijate?

– Narodni muzej potresaju brojne afere. Nedavno je italijansko tužilaštvo pokrenulo istragu zbog osam slika srednjovekovnih italijanskih majstora Ticijana, Tintoreta i Karpača koje se, navodno, bespravno nalaze u muzeju. Naime, slike su se posle Drugog svetskog rata našle u savezničkom sabirnom centru u Minhenu i trebalo je da budu vraćene vlasnicima. Kontroverzni antikvar Ante Topić Mimara, koji je u to vreme pri vojnoj misiji FNRJ u Berlinu učestvovao u pravljenju spiska umetničkih dela tokom rata opljačkanih i odnetih iz naše zemlje, ove slike je preneo u Jugoslaviju.
Milionski vredan zlatni Avarski pojas u vlasništvu Muzeja Srema dat je Narodnom muzeju na restauraciju. Muzej je godinama odbijao da ga vrati, zbog čega se sumnja da je vraćena jedna od napravljenih replika, a da je original nestao. Druga, neprocenjiva germanska fibula (broš) posle iskopavanja takođe je poslata na konzervaciju u Narodni muzej, gde je ukradena. Otkrivena je slučajno u sastavu zbirke njujorškog Metropoliten muzeja. Danas neki tvrde da je pravi razlog zatvaranja Narodnog muzeja veliki broj falsifikata koji se nalaze u njegovim fundusima.

Da se vratimo spomenicima. Raspisan je još jedan konkurs u septembru ove godine. Reč je o predlogu za spomenik Stefanu Nemanji. Šta možete da nam kažete o tom konkursu, znamo li ko će biti članovi žirija?

– Naravno, članovi žirija ovog pozivnog, ali i javnog međunarodnog anonimnog konkursa su poznati. To su: Nikola Selaković, generalni sekretar predsednika Republike Srbije, Svetomir Basara, vajar i akademik, Emir Kusturica, reditelj, Vladimir Veličković, slikar i akademik, Nebojša Đuranović, slikar, Milutin Folić, gradski urbanista, i Goran Vesić, gradski menadžer. Ono što je problematično na prvi pogled jeste to što je u konkursnim uslovima preporučeno skulptorsko prikazivanje Stefana Nemanje u stojećem stavu, u jednostavnijoj odori, sa skinutom kapuljačom, vencem na glavi, enkolpionom na grudima. Predviđeno je čak da Stefan nosi neisukan mač i da drži Hilandarsku povelju ili da mu ruka pokazuje u određenom smeru. Raspisivač je zaboravio još da naglasi kako treba da se zove autor skulpture! Mislim da je ovo još jedan udar na našu savremenu skulpturu, koja se, kao i svetska, decenijama ne izražava putem figurativnosti. Teško da će ijedan savremeni srpski skulptor predložiti figurativno rešenje. Da podsetim, na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću ni jedno jedino rešenje nije bilo figurativno. Naprosto, danas figuracija više nije u upotrebi jer apstrakcija pruža neverovatno šire mogućnosti i vrednosti skulptorskog izražavanja od figure.


NEDOPUSTIVO JE DA U BEOGRADU NEMAMO SPOMENIKE KRALJEVIMA PETRU I ALEKSANDRU

Da se vratimo spomenicima, u Parizu, na strateškom mestu, pokraj Jelisejskih polja, u samom centru grada, nalazi se spomenik kralju Petru i kralju Aleksandru. Bilo je reči da se uradi odlivak tog spomenika i za Beograd. Kako Vi razumete da u nekoliko navrata za to nije bilo sluha?
– Radi se o podizanju replike spomenika kralju Aleksandru Prvom Jugoslovenskom i Petru Prvom Srpskom, koji je u Parizu podigla Francuska u čast Kraljevini Srbiji posle pobede u Prvom svetskom ratu 1918. Spomenik predstavlja klasičnu kompoziciju čak sedam ljudskih figura, s centralno postavljenim konjem na kojem jaše Aleksandar Prvi, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar Prvi i maršal Francuske Franše d’Epere. Spomenik je 1936. izradio francuski skulptor Maksim Real de Sart, izlila ga je radionica „Diren”, a arhitekta je bio Anri Šajo. Prvu inicijativu o podizanju replike spomenika u Beogradu pokrenuo je arhitekta Milan Pališaški, obavestivši predsednika Tadića o njoj. Drugu inicijativu pokrenuo sam ja na stranama „Večernjih novosti” 2014, pred stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata. Povodom stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, 2018, po treći put ću pokrenuti istu inicijativu i pozvati predsednika Vučića da upotrebi svoj uticaj i pokrene projekat podizanja replike tog spomenika u Beogradu.
Lepo je da Beograd ima spomenike stranim državnicima i misliocima kao što su Konfučije i Nikolaj Romanov. Ali nedopustivo je da nema spomenike ni kralju Petru ni kralju Aleksandru iako je Francuska odavno podigla spomenike tim srpskim vladarima u Parizu i Marselju.