Slobodan Maldini: Zaštita spomenika kulture, Večernje novosti, 28. novembar 2015.

Dnevnik zabluda

Zaštita spomenika kulture

Piše Slobodan Maldini

Predsednik muzeja Luvr sačinio je plan zaštite spomenika kulture u svetu koji se nalaze pod pretnjom terorista. Plan je reakcija na devastaciju spomenika od strane ID-a i "pokušaj odbrane zajedničkog ljudskog nasleđa". Pod pretpostavkom da finansiranje ID-a u značajnoj meri pokriva prodaja ukradenih umetničkih artefakata, francuski plan sadrži ideju da ova zemlja ponudi "azil" za sve artefakte koji se nalaze pod pretnjom krađe i uništenja. Pod kapom "zaštite od terorista", u Francusku bi se slila brojna svetska kulturna i istorijska blaga. Treba napomenuti da je Luvr, poput nekih drugih evropskih nacionalnih zbirki i muzeja, stecište brojnih istorijskih umetnina koje su tokom istorije otete i opljačkane iz mnogih zemalja. Ali, kakvo je stanje sa zaštitom kulturnih dobara kod nas?

O zaštiti našeg kulturnog nasleđa treba da brinu zavodi za zaštitu spomenika kulture. Njihova uloga je da sačuvaju, konzervišu ili rekonstruišu sva naša kulturna dobra. Međutim, stanje zaostavštine spomenika kulture je sve gore. Spomeničko nasleđe nestaje, urušava se, artefakti se gube. Arheološka nalazišta, zgrade i drugi spomenici se upropaštavaju i ruše zbog trenutnih i sitnih interesa pojedinaca. Za to do danas još niko nije ozbiljno odgovarao.

Istorija uništavanja našeg kulturnog nasleđa je duga, a primeri su mnogobrojni. Tragove propasti kulturnih spomenika, pa i celih gradova, pronalazimo na svakom mestu. U novijoj istoriji, srpski gradovi su doživeli urbani sunovrat koji je unazadio njihov izgled. Mnogi vredni arhitektonski objekti koje je trebalo sačuvati srušeni su ili brutalno rekonstruisani. Ambijentalno vredne celine, ulice i stari kvartovi su promenili svoj karakter. Stara Čubura, Dorćol i Neimar danas su nepovratno uništeni rušenjem i nezakonitom gradnjom. Među eklatantnim primerima su Dečja klinika u Tiršovoj ulici arhitekte Milana Zlokovića (na slici), novokomponovane dedinjske vile, projekat stambenog kompleksa "Beko" na Kalemegdanu,  tzv. "arhitektura kioska" i "privremena gradnja". Mnoge crkve, posebno na području Vršca i Zrenjanina, uništene su nestručnim i nezakonitim građevinskim radovima. Ranohrišćanska bazilika kod Bele Palanke uništena je zbog prolaska trase auto puta. Kompleks manastira Valjevska Gračanica je ruiniran zbog izgradnje veštačkog jezera. U selu Šopić pop bagerom saminicijativno ruši crkvu iz 1869...

Najveći upropastitelji i odgovorni za nestanak našeg kulturnog dobra su zavodi za zaštitu spomenika kulture, posebno u Beogradu i Nišu, ali i drugim gradovina. Njihovi "stručnjaci" ne prepoznaju objekte vredne zaštite i olako daju saglasnosti na rušenje kulturnih spomenika, bez ikakvih konsekvenci. Jer, naši "zaštitari" nisu sposobni da vrednuju graditeljsko nasleđe, niti da izrade jasan stav na osnovu kojeg bi zaštitili nacionalno kulturno blago.

Slobodan Maldini: Rušenje i arhitektura, Večerje novosti, 21. novembar 2015.

Dnevnik zabluda

Rušenje i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Tokom hiljadugodišnje istorije ljudi su gradili u želji da unesu red u prostor u kojem borave. Iza sebe su ostavili izvanredno graditeljsko nasleđe koje svedoči o visokim dometima kultura. O neverovatnoj civilizaciji Starog Egipta svedoče ostaci arhitekture, antički Rim nam je danas poznat po ostacima Koloseuma ili Foruma.  Ali, uporedo sa građenjem, u istoriji ljudskog društva prisutno je i rušenje. Najlepši arhitektonski objekti su rušeni zbog ratova i smene vlasti. Arhitektura na našem tlu je trpela teška razaranja, kada su nestala vredna dela naše kulture. Međutim, poražavajuća je činjenica da smo i danas, u mirnodopskom periodu suočeni sa nestajanjem vrednih arhitektonskih spomenika. Svedoci smo rušenja antologijskih građevina, a razlog tome nisu ratni sukobi, već ekonomski interesi i nedorečenost zakona koji dozvoljavaju da kulturno vredna arhitektonska dela budu uništena. Navešću samo nekoliko primera.

Nedavno je srušena čuvena benzinska stanica "Dejton" na Novom Beogradu (na slici), jedan od neformalnih simbola Novog Beograda. Ovu građevinu, prepoznatljivu po izvanrednoj arhitekturi, podiglo je preduzeće "Jugopetrol" 1995. po projektima arhitekte Marija Jobsta. Da bi uopšte dobio dozvolu da izgradi benzinsku pumpu na ovom mestu, "Jugopetrol" je morao da obezbedi estetski vrhunski arhitektonski projekat. Neobičnom i transparentnom sinusoidnom nadstrešnicom koja pokriva ceo objekat, stvoren je koloritni i lepršavi arhitektonski dragulj koji se danas nalazi u svim antologijama srpske arhitekture. Na njegovom mestu biće podignuta bezlična tipska benzinska stanica, što je nedopustivo za ovu elitnu lokaciju.

Još jedna, impozantna zgrada ambasade Nemačke u Ulici Kneza Miloša srušena je do temelja. Ovu antologijsku zgradu izvanredne arhitekture projektovao je 1970. arhitekta Bogdan Ignjatović. Zbog jedinstvene konstrukcije i estetike arhitekture natur betona, ona je prepoznatljiva u istoriji beogradske arhitekture i teško da će biti zamenjena jednako ekspresivnim arhitektonskim objektom. Povodom rekonstrukcije stare zgrade preduzeća "Jugodrvo" pored beogradskog Narodnog pozorišta u ulici Vase Čarapića pokrenuta je peticija za očuvanje  arhitektonskih i ambijentalnih vrednosti ove građevine. Nažalost, njenom rekonstrukcijom je sagrađen hotel "Meriot" sa "zlatnom fasadom", vrhunac kiča i oličenje neukusa, zbog kojeg naša arhitektonska struka treba da se stidi.

Nasuprot srušenim vrednim arhitektonskim objektima, kod nas opstaju hiljade bespravno sagrađenih, nadzidanih, uništenih zgrada. Ova čuda graditeljske nepismenosti nema ko da sruši, rekonstruiše i izmeni, jer za to ne postoji ekonomski interes. Danas se donose zakoni kojima se omogućuje da ove arhitektonske ruine budu legalizovane, zbog čega naši gradovi sve više estetski tonu, postajući urbani slamovi.

Slobodan Maldini: Oteto kulturno blago, "Večernje novosti", 14. novembar 2015.

Dnevnik zabluda

Oteto kulturno blago

Piše Slobodan Maldini

U novijoj istoriji, Srbija je prošla kroz brojne ratove. Oni su ostavili dubok trag u našoj kulturi. U njima smo izgubili veliki broj kulturno-istorijskih spomenika, kao nijedna država u regionu. Naši vredni spomenici su uništeni u granatiranju, bombardovanju, ili su oteti i odneti iz zemlje. Imao sam priliku da vidim tzv. "Minhenski psaltir", najraskošniju srpsku rukopisanu knjigu iz 14. veka. Nju je tokom Velikog bečkog rata 1688. oteo jedan bavarski oficir iz fruškogorskog manastira Privina glava. Danas je ona deo kolekcije Bavarske biblioteke iz Minhena. "Nikoljsko jevanđelje" iz 13. veka (na slici), vlasništvo manastira Nikolje kod Ovčar banje, dospelo je u posed irskog kolekcionara Čestera Bitija, a nakon njegove smrti predato je Republici Irskoj.

Tokom austrougarske ofanzive 1915. austrijska vojska je gađala Beograd artiljerijom najvećeg kalibra. U granatiranju je stradala zgrada Narodnog muzeja, gde su uništene brojne slike i skulpture, kao one Roksandića i Meštrovića. Za vreme okupacije grad je opljačkan, a pod plaštom rekvizicije iznošeno je sve što je bilo vredno, čak i državna arhiva. U tim vremenima nestale su čuvene slike Paje Jovanovića, ikone i crteži. Sudbina ovih umetnina nije poznata. Prilikom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941., srušena je i Narodna biblioteka Srbije. Tom prilikom izgorelo je najmanje 300.000 knjiga, više od 1.000 srednjovekovnih rukopisa i neprocenjive štampane knjige. Za vreme vladavine Ante Pavelića u Hrvatskoj je uništeno i opljačkano oko 460 srpskih crkava. Ukradene su neprocenjive ikone, knjige i arhive. Iz srpskih crkava i manastira na teritoriji NDH opljačkano je 40 vagona crkveno-umetničkih dragocenosti. U Srbiji, nacisti su sistematski i masovno otimali umetničko blago bogatih Srba i Jevreja. Ove dragocenosti su prodavane u Nemačkoj po bagatelnim cenama i završavale u državnim i privatnim kolekcijama. Tokom rata u Hrvatskoj devedestih, iz pravoslavnih crkava i manastira nestalo je oko 7.000 ikona, uništen je veći deo pravoslavnih artefakata, najveći deo srpske spomeničke građe i oko 3.000 spomenika među kojima su mnogi vezani za antifašističku borbu Srba. Deo tog kulturnog blaga završio je u privatnim kolekcijama. Tokom pogroma 2004. na Kosovu je uništeno 35 pravoslavnih manastira. Za vreme vladavine međunarodnog protektorata na Kosovu razoreno je oko 150 srpskih pravoslavnih objekata, od kojih je 30 iz 13. ili 14. veka. Ukradeno je više od 10.000 ikona i artefakata iz srpskih riznica. Sličan umetnički genocid nije zapamćen u novijoj istoriji. Veliki deo ovog neprocenjivog blaga završio je na ilegalnom tržištu.

Krajnje je vreme da naša država zatraži svoje kulturno blago koje se danas nalazi u posedu drugih zemalja, među kojima su i one koje nam danas drže lekcije o zaštiti kulturnog dobra na Kosovu.

Slobodan Maldini: Muzej Srbije, Večernje novosti, 7. novembra 2015.

Dnevnik zabluda

Muzej Srbije

Piše Slobodan Maldini

Živimo u doba pada zapadne civilizacije. Na svetskoj sceni, prisutan je biznis vođenja rata. Svaka i najmanja prilika se ne propušta, jer je rat danas najprofitabilniji. Kada moćnici svoju pažnju usmere na jednu državu, ustremljuju se i uništavaju njenu celokupnu strukturu: ekonomiju, politiku, istoriju. Po pravilu, ovaj biznis se skriva iza maske "demokratije" koju oni nameću zemljama - žrtvama. U cilju "uterivanja zapadne demokratije", naša zemlja, izmučena decenijskim ratovima i embargom, poražena je ekonomski i vojno. Izgubila je teritorije, ljude, privredne resurse i kulturna bogatstva. Danas trpimo strana nametanja i ultimatume radi tobožnjih  "civilizovanja" i "evropeizacije" našeg društva. 

I dok se Evropa raspada pod naletom izbeglica iz ratom zahvaćenog Bliskog Istoka, Srbija pokušava da nastavi svoj razvojni put, ometen beskonačnim uslovljavanjima i pretnjama sa Zapada. U ovako teškim vremenima, kulturni razvoj naše zemlje je usporen, naročito zato što sami na taj razvoj ne možemo da utičemo. Srpski manastiri na Kosovu danas su izvan domašaja države i teško ih je zaštititi. Naše istorijske svetinje u Hrvatskoj, poput Jasenovca, drugog istorijski najznačajnijeg srpskog grada jer je tu pokopano 700.000 Srba, danas su teško dostupne. Zbog svega, više je nego neophodno da sačuvamo svoj nacionalni identitet. A on se čuva tako što se konstantno neguje sećanje na kulturna istorijska dobra i ljude koji su dali izvanredan doprinos civilizacijskom razvoju našeg naroda.

Da bi sačuvali svest o našoj bogatoj kulturnoj istoriji, predlažem izgradnju Muzeja Srbije, institucije koja će čuvati i razvijati sećanje na naše civilizacijsko blago. Kao nacionalna kulturna ustanova, Muzej Srbije će predstaviti najvrednije srpsko istorijsko nasleđe, uključujući i ono izvan Srbije - crkve, manastire i vredne spomenike kulture na Kosovu: Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, manastir Hilandar na Svetoj Gori, naše istorijske spomenike u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni. U muzeju će biti predstavljeni i najznačajniji Srbi, oni koji su ostavili trag u ljudskom rodu, poput Tesle, Pupina i drugih predstavnika nauke, kulture i umetnosti, sporta, politike. 

Još 1990-tih radio sam projekte za Muzej Srbije koji bi se nalazio u adaptiranoj, danas napuštenoj i nezavršenoj zgradi Muzeja revolucije na zelenoj površini nedaleko od Palate Srbije na Novom Beogradu. Ovu građevinu (na slici) projektovao je 1961. arhitekta Vjenceslav Rihter, ali usled nedostatka sredstava nije došlo do njenog završetka. Danas se na toj elitnoj lokaciji nalazi napušteno gradilište sa podignutom prizemnom etažom, koju je potrebno završiti. Novac za gradnju može da bude obezbeđen van državnog budžeta, donacijama privrednika i institucija u zemlji i inostranstvu, a radove bi izveli domaći građevinari.