Spomenik i njegovi simboli, "Večernje novosti", 30. mart 2018.

Dnevnik zabluda

Spomenik i njegovi simboli

Piše Slobodan Maldini

Na konkurs za podizanje spomenika Stefanu Nemanji ispred Glavne železničke stanice u Beogradu pozvani su vajari: Rus Aleksandar Rukavišnikov, Kinez Vu Veišan, Italijan Robert Barni i Slovenac Mirsad Begić. Svi su dobili visoka obeštećenja. Prva nagrada dodeljena je Aleksandru Rukavišnikovu za skulpturu koja teško da predstavlja nešto više od zanatski dobro urađenog posla. Srpski vladar predstavljen je u stilu junaka klasičnog stripa ili lika u istorijskom filmu, sa umetničkim pretenzijama i ciljem da skulptura bude estetski dostupna širokom krugu ljudi. Ova vajarska kompozicija podseća na slične podignute u novije vreme u Skoplju i Moskvi, načinjene da povlađuju nerazvijenom ukusu i potrebama ljudi koji čine tipičan uzorak masovne kulture. U kulturno razvijenim sredinama, ova pojava se smatra kičem, jer predstavlja grubo snižavanje umetničkih vrednosti u kulturi društva.

Prvonagrađeno rešenje ruskog vajara plaćeno je više od 50.000 evra, što nije viđeno u skoroj istoriji domaćih vajarskih konkursa. Za ovaj iznos autorskih prava, mnogi srpski vajari realizovali bi ceo spomenik. Ali, koje nam poruke šalje ruski vajar?

Pažnju posmatrača skulpture privlači krst u desnoj Stefanovoj ruci. To je ruski pravoslavni krst, koji nije prisutan u srpskom vajarstvu i crkvenoj arhitekturi. Ovaj za rusku crkvu karakterističan krst sa dve horizontale i trećom zakošenom pod uglom, nije u primeni na zdanjima Srpske pravoslavne crkve. Krstovi koje srećemo u srpskoj kulturi, uključujući i one na kubetu manastira Hilandara, sa ocilima na Hramu Svetog Save u Beogradu ili na crkvi manastira Studenice, u biti se razlikuju od ruskog krsta koji drži Stefan Nemanja na Rukavišnjikovom spomeniku. Iznad severnih vrata Nemanjine Bogorodičine crkve u Studenici nalazi se autentičan poznati Studenički krst iz 12. veka, prepoznatljiv znak iz doba Stefana Nemanje. Krst na skulpturi ruskog vajara nema sličnosti ni sa studeničkim.

Spomenik sadrži i druge detalje koji ga udaljuju od srpske kulture i približuju ruskoj. Statua Stefana Nemanje podignuta je na postolju koje formom predstavlja poznato Faberžeovo jaje. Uskršnja jaja koja je napravio ruski juvelir Karl Petar Faberže za ruske careve danas se smatraju simbolom moći u novoj Rusiji, ali ne i Srbiji. I drugi simboli na skulpturi nemaju veze sa srpskom istorijom. Postament spomenika - Faberžeovo jaje - postavljen je na čauri maka. Ovaj simbol sna i smrti zbog opijuma koji se iz njega ekstrakuje, nije primeren rađanju Srbije. Takođe nije prikladno ni prisustvo bršljana, biljke koja predstavlja vernost, privrženost, snažnu ljubav i prijateljstvo, ali može da bude i otrovna. Verujući u večnu sponu Rusije i Srbije, srpski žiri i ruski vajar zaboravili su na osnovni cilj spomenika - da simbolizuje rađanje srpske države i veliča srpskog vladara.

Na fotografiji: Spomenik Stefanu Nemanji, rad Aleksandra Rukavišnjikova

Spomenička kultura, tekst Slobodana Maldinija, "Nedeljnik", 29. mart 2018.

1.  Povod tekstu su sve intenzivnije najave izgradnje spomenika brojnim ličnostima srpske političke istorije, nauke i kulture, kao što su Zoran Đinđić, Slobodan Milošević, Stefan Nemanja (u Beogradu), kralj Petar (u Novom Sadu), postoji čak nekoliko spomenika Nikoli Tesli u Beogradu, a nije uobičajeno da jedna ličnost ima više spomenika u jednom gradu. Šta bi, u krajnjoj liniji, to moglo da znači, na šta to ukazuje? Koji je Vaš utisak?

2. Šta konkretno mislite o svakom pojedinačnim rešenju iz prethodnog pitanja, kao i mestima predviđenim za podizanje tih spomenika (za Slobodana Miloševića, konkretno rešenje, doduše, još uvek nemamo, osim toga što je najavljeno da bi trebalo da bude realistički izvajan, u bronzi)? Ukoliko smatrate da bi trebalo spomenuti još nekog, navedite, slobodno.

3. Da li postoje, u umetničkom smislu, merila ili stilovi prema kojima, odnosno u kojim se vaja određeni spomenik, skulptura državnicima, naučnicima, umetnicima, ili su merila prepuštena umetničkim slobodama autora? 

4. Spomenici gotovo uvek pokreću debate, podeljena mišljenja stručne i nestručne javnosti, šta mislite, zbog čega? 

Slobodan Maldini:

1. Sve intenzivnije odavanje počasti i sećanja na poznate ličnosti prvenstveno predstavljaju jačanje potrebe i svesti da se istaknu značajni predstavnici srpske istorije. U ne tako davnoj istoriji imali smo period kada nije podignut nijedan veći spomenik nekoj značajnoj ličnosti. Danas su brojne aktivnosti na širenju spomeničke kulture i to je u principu dobro. Međutim, podizanju spomenika potrebno je prići sa velikom pažnjom, budući da se radi o istorijski značajnim temama, koje će u budućnosti imati veliki trag na našoj kulturi. Ovakva situacija ukazuje na podizanje nacionalne svesti i potrebu da se njen nivo zadrži. A za to je najbolje tlo kultura. Istoriju društva sačuvaćemo na najbolji način ako je prenosimo na mlade generacije, pre svega evociranjem na ličnosti i dela velikana našeg društva, a za to je najbolji medijum umetnost. Tokom istorije, u umetnosti su sačuvani artefakti koji svedoče o nacionalnoj istoriji i kulturi društva. A spomenička umetnost je možda najverodostojniji  medijum predstavljanja i prenošenja kulturne istorije jedne nacije,

2. U intenzivnoj aktivnosti podizanja spomenika velikanima naše istorije, danas se srećemo sa različitim spomeničkim rešenjima. I pored izuzetno kratkog protoka vremena i još uvek nedovoljno definisane istorijske uloge Zorana Đinđića, spomenik tragično nastradalom premijeru je opredeljenje zajednice da oda počast i zahvalnost njegovom delu. Naravno, krajnje je upitno ko treba da podigne ovaj spomenik, pre svega zbog čega to nisu uradili njegovi partijski drugovi, isti oni koji su, na primer, podigli spomenik predsedniku Azerbejdžana Hejdaru Alijevu. Naravno, usledio je odgovor na spomenik Đinđiću u vidu zahteva za podizanjem spomenika Slobodanu Miloševiću i to nije ništa neobično. Ono što iznenađuje jeste upravo istorijski trenutak u kojem se ovaj zahtev postavlja. S pravom se postavlja pitanje: da li ova dva spomenika mogu da budu izvor političkih ili drugih neslaganja pa i podela? Međutim, iako se podigla prašina povodom ova dva spomenika političarima, tokom proteklih godina smo prisustvovali podizanju većeg broja spomenika koji nemaju baš nikakve veze sa našom istorijom i kulturom. Da podsetim: 2014. godine podignut je u centru Beograda spomenik ruskom caru Nikolaju II, 2017. je otkriven spomenik kineskom filozofu Konfuciju, 2016. kazaškom pesniku Žabajevu. Sa druge strane, postojale su već tri inicijative, među kojima je moja lična treća, da se povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata prenese u Beograd kopija Spomenika srpskim kraljevima koja se nalazi u centru Pariza. Na tom spomeniku se nalaze kralj Petar I, kralj Aleksandar Prvi Jugoslovenski, francuski mašal Franše d'Epere. I pored ovih inicijativa, država nije našla za shodno da ovaj spomenik postavi u našoj prestonici. Posebna priča je podizanje spomenika Stefanu Nemanji, za koji su pozvani inostrani vajari: iz Rusije, Kine, Italije i Slovenije, ali nije pozvan nijedan iz Srbije. Odabrano je rešenje ruskog vajara.  

3. Spomenička umetnost, pre svega vajarstvo, danas je u svetu na potpuno različitoj liniji razvoja. Akademizam i figuracija odavno nisu sredstvo umetničkog izražavanja. Zbog toga, spomenici koji se realizju u Srbiji najčešće su umetnički bezvredni, ne predstavljaju bilo kakav pomak. Međutim, njihova vrednost je prvenstveno u političkom smislu, sa ciljem da prenesu određene poruke širokim slojevima naroda. A da bi te poruke bile eksplicitne, jasne, potrebno ih je izraditi da budu svima lako razumljive. A tu nastaje raskorak sa umetnošću. Jer, prava umetnost ne prenosi poruke koje vlast upućuje širokim narodnim masama. One su u umetnosti sasvim druga kategorije, kako u estetskom tako i u simboličkom pogledu. teško da će savremeno vajarstvo moži da zadovolji želje neupućenih predstavnika vlasti koji su u osnovi realizatori spomenika. Tako dolazimo do apsurda da je savremena skulptura "neupotrebljiva" kod naših vlasti, prvo iz razloga što je nerazumljiva, a potom i što ne prenosi na jasan način njihove poruke. I tu je večni raskorak između kulture i kiča. Nažalost, slična situacija se dogodila u susednoj Makedoniji, kada je vlast u želji da učvrsti istorijske nacionalne pozicije pribegla krajnjem kiču, jer je samo on eksplicitno razumljiv narodnim masama. Međutim, desilo se suprotno. Danas je prestonica Makedonije u svetu viđena kao poprište lošeg ukusa, svojevrsnog cirkusa. Bojim se da polako i naša prestonica ne dobije elemente neukusa makedonske.

4. Danas se pokreću brojne debate povodom podizanja spomenika. To je razumljivo, jer se radi prvenstveno o političkim spomenicima, a tek zatim o istorijskim i kulturnim dobrima. A u politici, pogotovo danas, postoje brojna sporenja. Ali, ono što zabrinjava je upravo što su sve te debate vođene na političkoj, a ne na kulturnoj, istorijskoj ili estetskoj podlozi. Danas o spomenicima debatuju političari, vlast i opozicija, dok se likovni umetnički kritičari najčešće drže po strani. Ono što je meni porazno jeste da u žirijima na konkursima za spomenike učestvuju naši eminentni slikari, vajari, umetnici par ekselans, koji svoj visoki status cenjenih umetnika prodaju za male pare, glasajući za likovno rešenje koje je po ukusu političara i širokih narodnih masa. Zbog toga, naše nove spomenike danas prave sranci, oni izgledaju kao da su istrgnuti iz nekog stripa ili istorijskog filma, a sve češće nemaju vezu sa današnjim vrhunskim dostignućima na polju spomeničke umetnosti.

Nacionalna umetnost i stranci. Večernje novosti, 23. mart 2018.

Dnevnik zabluda

Nacionalna umetnost i stranci

Piše Slobodan Maldini

Iako najavljena kao istorijski spektakl, tv serija "Nemanjići - rađanje kraljevine" od starta je predmet kritika i podsmeha. Istoričari nabrajaju faktografske greške, filmski kritičari se podruguju neuverljivom scenariju. Opšti zaključak je da je serija urađena ispod svih očekivanja. Ali, zamislimo da je ova preskupa serija izrađena u inostranoj produkciji? Da li bi strani scenaristi, glumci, režiseri, mogli na pravi način da oslikaju srpsku nacionalnu istoriju?

Izgleda da je sumnja u sposobnost domaćih autora bila ključna kada je raspisan Međunarodni konkurs za prvorazredno nacionalno spomen obeležje Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu. Nepoznato po kojem kriterijumu, na konkurs su pozvani inostrani autori, a za učešće bez obzira na plasman, zagarantovano im je neuobičajeno visoko materijalno obeštećenje. Izabrano je prvoplasirano rešenje ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova. Ovaj, treći po redu iz dinastije skulptora, nastavio je delo svog čuvenog oca Julijana i izveo u Rusiji veći broj figuralnih spomenika u odavno u svetu napuštenom akademskom stilu. Ali, da li srpsko vajarstvo zaista nema dostojne predstavnike sposobne da realizuju spomenik osnivaču srpske srednjovekovne države?

2016. održana je izložba srpske vajarke Olge Jevrić u britanskom Institutu "Henri Mur" u Londonu, gde se pokazalo da joj pripada izuzetna zasluga što se srpsko vajarstvo našlo na istoj ravni sa svetskim. Kada je davne 1955. čuveni vajar Henri Mur otvorio svoju izložbu u Beogradu, ovaj događaj imao je preloman značaj za stvaranje novog obrasca apstraktne skulpture i formiranje prve posleratne generacije vajara u Srbiji. Ova generacija iznela je srpsku skulpturu daleko iznad dometa nedostižnog pobedniku na međunarodnom konkursu za spomenik Stefanu Nemanji, skulptoru Rukavišnjikovu.

Nedavno smo od predsednika države čuli poraznu statistiku o odumiranju srpske nacije. Srbija je na listi zemalja sa katastrofalnom demografskom projekcijom, a ako se ovaj trend nastavi, 2060. imaće između 3,9 i 5,5 miliona stanovnika. Praktično, nestaćemo kao narod i nacija. Zbog ovih zastrašujućih podataka, zabrinjava što naš razvoj danas diktiraju stranci: grade puteve, pruge, vode fabrike, obrađuju našu zemlju, a mi sami uništavamo svoja kulturna dobra - jedine dokaze našeg civilizacijskog postojanja. Sa ovim saznanjem, postavlja se pitanje: da li smo već propali kao kulturno društvo? Jer, danas smo suočeni sa kolonizacijom, čak i u kulturi. Oktobarski likovni salon oblikuju strani autori, kapitalne arhitektonske projekte realizuju inostrani arhitekti. Da li je angažovanje stranog vajara na realizaciji prvorazrednog nacionalnog spomenika odraz nemoći naših umetnika ili je to još jedan duboki poraz društva koji vodi konačnom gubljenju našeg istorijskog nacionalnog identiteta?

Na slici: Rukavišnjikov, Spomenik maršalu Rokosovskom u Moskvi, 2015.

Uništitelji nasleđa

Dnevnik zabluda

Uništitelji nasleđa

Piše Slobodan Maldini

Zamislimo situaciju da investitoru bude dozvoljena gradnja na najskupljem građevinskom zemljištu, kao što je na primer Beogradska tvrđava. U tom slučaju, moglo bi da se dogodi da na postojeću strukturu Kule Nebojše bude podignut stakleni soliter. Ekstremno nečuven događaj bila bi nadgradnja Hrama Svetog Save na primer "ekskluzivnim" stambeno-poslovnim sadržajem. Iako nezamislivi, kod nas je ipak moguće pronaći ovakve primere.

Upravo počinje izgradnja stambeno-poslovnog bloka na krovu nekadašnje upravne zgrade "Ikarus" u novobrogradskoj Gramšijevoj ulici. Iako su prvobitno urbanisti naložili čuvanje ovog spomenika kulture, učesnici na arhitektonskom konkursu - profesori Arhitektonskog fakulteta - predložili su iznenađujuće rešenje u kojem je predviđeno rušene ovog arhitektonskog dragulja. Ali, investitor se oglušio o njihov predlog i projekat poverio svojoj arhitekti Ireni Videnov. Ona je spojila nespojivo i na istorijski spomenik kulture nadgradila moderno zdanje, upropastivši staru zgradu arhitektonski bezvrednom skalamerijom. Ali, ovaj primer nije usamljen.

Postoje brojni slučajevi  gradnje objekata u prostorima zaštićenih urbanih struktura i arhitektonskih spomenika kulture. Napomenuću samo nekoliko primera koji pokazuju naš nemar prema sopstvenoj kulturnoj istoriji. Tržni centar u Rajićevoj je razorio vredno istorijsko jezgro centra Beograda i uništio gradski urbani ambijent. Gradnja podzemne garaže na Studentskom trgu uništiće arheološko nalazište na toj lokaciji. Neprimerena gradnja trajno razara ambijent Kosančićevog venca. U ulici Kneza Miloša, zaštićene zgrade nekadašnje ambasade SAD su srušene, kao i vredna zgrada ambasade Nemačke, a na mestu arhitektonski značajne zgrade Saveznog MUP-a danas se grade komercijalne stambene kule. Zgrada Generalštaba čeka rušenje. Na konkursu za zgradu Beogradske filharmonije na zaštićenoj lokaciji Palate Srbija pobednički rad predlaže četiri stambene kule. Protivno logici, na vodoizvorištu u Makišu predviđena je izgradnja grada neverovatne površine. Na najlepšim prirodnim zlatiborskim terenima gradi se divlje. Na najvišoj tački Kopaonika, Pančićevom vrhu, sagrađena je višespratnica protivno razumu i propisima. Na spomeniku kulture Golubačkom gradu niče staklena zgrada. Crkva Valjevska Gračanica iz 15. veka potopljena je u veštačkom jezeru...  

Sudeći po velikom broju primera uništavanja vrednog istorijskog i prirodnog prostornog nasleđa, teško je reći da se radi o usamljenim slučajevima. Reč je o učestaloj praksi, koja se se razvila usled nepostojanja sankcija za prekršioce.  Već duže vreme na delu je razaranje velikih razmera gde su prestupnici, mali ili veliki, jednako oslobađeni odgovornosti i krivice kroz postupak legalizacije ili prilagođavanja urbanističkih planova pukim željama investitora.

Na fotografiji: Nadgradnja na zgradi "Ikarus"

Metro, Večernje novosti, 9. mart 2018.

Dnevnik zabluda

Metro

Piše Slobodan Maldini  

U poplavi neverovatnih vesti, skloni smo da poverujemo u mnoge. Pre par godina, po objavi holandske organizacije "Mars 1" o kolonizaciji Marsa, "što će biti finansirano iz realizacije rijaliti programa na Crvenoj planeti", za ovo putovanje bez povratka prijavilo se čak pet Srba. Nedavno, nekako u isto vreme kada je jedan kandidat za gradonačelnika Beograda najavio plan da uvede vazdušnu liniju od centra grada do Avale dirižablom, medijima je predstavljena beogradska podzemna železnica tako što su puštene u prodaju karte za vožnju metroom. Prilikom javne kupovine danas neupotrebljivih ulaznica, političari promoteri Beogradskog metroa zaboravili su da napomenu bitnu stvar: metro ne postoji.

Pre neki dan prošao sam derutnim podzemnim prolazom beogradskih Terazija. Šokiran slikom jada, video sam u centru grada beskućnike kako leže na kutijama po podu, umotani u ćebad, pokušavajući da se zaštite od smrzavanja. Rastužilo me je kada sam video kako ovi stari, pregladneli ljudi, nemoćni čak i da prose, nemo leže pogleda uprtih u prazninu ispred sebe. Proteklih godina, u javnosti se manje spominju problemi sirotinje. O njoj se nedovoljno vodi briga. Unosnije je baviti se "svetlom" budućnošću i pritom ne biti uznemiravan teškim prizorima današnjice. Umesto prljavih podzemnih prolaza sa beskućnicima, tema političara danas je blistava sutrašnjica prestonice oličena u izgradnji podzemne železnice. Međutim, da li nedavno objavljene karte za vožnju beogradskim metroom predstavljaju realnost i da li smo ikada bili bliže izgradnji metroa?

Prema najavama gradonačelnika, Beograđani će se voziti metroom već 2022. Po rečima Toma Mekeligota, predstavnika kanadske kompanije WSP koja je izradila "Smartplan" - plan saobraćajne infrastrukture grada, prva linija metroa spajaće pustaru na jugoistoku grada - Makiško polje, preko plavnog Beograda na vodi, sa drugom pustarom - Adom Hujom i Višnjicom. A pored hiljada domaćih nezaposlenih stručnjaka, metro će projektovati i realizovati stranci.

Ali, istorija beogradskog metroa seže u prošlost. Još 1968. domaći planeri na čelu sa Savom Janjićem predstavili su plan metroa sa tri linije. U studiji koju je od 1973. do 1976. izradilo više od stotinu tadašnjih vodećih srpskih inženjera, istaknuta je najpovoljnija varijanta sa pet samostalnih linija metroa. Prva linija spajala je centar Zemuna i Vukov spomenik, a druga Dorćol i Autokomandu. Tada je izrađen i projekat sa sve dizajniranim metro stanicama i detaljno izrađenim maketama vagona gradskog metroa. Nekadašnji gradonačelnik Branko Pešić Beograđanima je predstavio projekte podzemne železnice zajedno sa planom spuštanja grada na reke, što bi danas nazvali Beogradom na vodi. Za razliku od današnjeg metroa kojeg oblikuju strani planeri i projektanti, u prošlosti je on u potpunosti bio plod rada domaćih stručnjaka.

Na fotografiji: Beogradski podzemni prolaz, foto A. Stanković, Večernje novosti

Rušenje "Ikarusa", Večernje novosti, 2. mart 2018.

Dnevnik zabluda

Rušenje "Ikarusa"

Piše Slobodan Maldini

Napori očuvanja našeg nasleđa su vitalna veza sa kulturnim, obrazovnim, estetskim, inspiracijskim tekovinama - svime što nas čini onim što zaista jesmo. Negovanje kulturnog nasleđa čuva identitet društva i zbog toga je prioritet svake kulturne politike. A uništenje nasleđa ujedno predstavlja razaranje najviših vrednosti i tekovina zajednice. Na nesreću, danas smo svedoci frapantnog urušavanja kulturnog nasleđa, najviše vidljivog na planu arhitekture.

Skoro dve godine od rušenja baraka u beogradskoj Savamali, bezazlen "slučaj Hercegovačka" i dalje predstavlja predmet interesovanja medija. Ali, postoji bojazan da će drugo, značajnije rušenje, proći manje zapaženo. Iako je 2015. Komisija za urbanizam Beograda zauzela stav da treba sačuvati istorijski vrednu upravnu zgradu prve srpske fabrike aviona "Ikarus" u novobeogradskoj Gramšijevoj ulici, nedavno je izdata građevinska dozvola za rušenje ove izuzetno značajne zgrade. Ono što saveznici nisu uspeli da unište tokom bombardovanja 1944, biće srušeno zbog privatnog interesa. Na mestu upravne zgrade "Ikarus" biće sagrađeni stambeno-poslovni sadržaji. Ali, šta predstavlja zgrada "Ikarus?"

Kompleks "Ikarus" je bila fabrika aviona u kojoj je do Drugog svetskog rata proizvedeno čak 477 letelica, razvijeno 9 prototipova aviona domaće konstrukcije i 8 tipova na osnovu kupljenih licenci. Posle rata, tu je proizvedeno oko 12 tipova aviona, što govori o tadašnjoj snazi naše avio industrije. Ovu arhitektonski i skulptorski vrednu zgradu projektovao je poznati zemunski arhitekta, austrijski đak Franjo Jenč (1867-1967), autor velelepnih zemunskih palata stila secesije koje gradu daju prepoznatljiv istorijski karakter. Jenč je objekat "Ikarus" projektovao u kod nas retko viđenom art-deko stilu, sofisticiranih spoljašnjosti i enterijera, što ga čini jedinstvenim u našoj arhitekturi. Iznad ulaza, nalazi se dragocen reljef Ikara u letu. Ali, ko ruši vredan arhitektonski spomenik i zbog čega?

Na pozivnom konkursu zatvorenog tipa za rešenje stambeno-poslovnog objekta na mestu kulturnog spomenika upravne zgrade "Ikarus", prva nagrada je dodeljena timu profesora Arhitektonskog fakulteta u Beogradu na čelu sa dekanom fakulteta profesorom Vladanom Đokićem. Umesto da pažljivo gradi reputaciju i štiti ugled Arhitektonskog fakulteta, vođa autorskog tima dekan Đokić je zbog opskurnog interesa investitora založio ugled akademske institucije na čijem čelu se nalazi, radi izgradnje trivijalnog, arhitektonski podprosečnog, bezidejnog objekta viđene estetike, na mestu srušenog jedinstvenog spomenika nacionalnog kulturnog nasleđa. Načinjena šteta je nemerljiva i nenadoknadiva. Još teže pada saznanje da je učinjena od predstavnika "elite" srpske arhitekture, onih koji bi trebalo da budu na prvoj liniji čuvanja i odbrane naših kulturnih vrednosti.

Na slici: Upravna zgrada "Ikarus", foto kolekcija Šime Oštrića (izvor Večernje novosti)