Slobodan Maldini: Arhitektonski konkursi, "Večernje novosti", 28. mart 2015.

Dnevnik zabluda

Arhitektonski konkursi

Piše Slobodan Maldini

Arhitektonski projektantski konkursi su vrsta konkurencije u kojima organizacije ili dražave koje planiraju da izgrade nove zgrade ili komplekse pozivaju arhitekte da pošalju svoje predloge. Pobednički projekat bira nezavisna komisija stručnjaka arhitekata i predstavnika državne uprave. Konkursi se danas u svetu organizuju za generisanje novih ideja u arhitekturi, za stimulisanje javne debate povodom planirane izgranje, da se ostvari publicitet za novi arhitektonski projekat ili da se širem krugu arhitekata da mogućnost javnog izlaganja svojih ideja. U mnogim zemljama arhitektonski konkursi su zakonska obaveza za investitore.

Istorija arhitektonskih konkursa stara je više od 2000 godina. Izgradnja atinskog Akropolja bila je rezultat opsežnog takmičenja među graditeljima. Mnoge srednjovekovne katedrale u evropskim zemljama sagrađene su nakon sprovedenih nadmetanja na kojima su učestvovali poznati neimari. U doba renesanse, kroz ovaj oblik takmičenja prošle su gradnje svih značajnijih crkava. Poznati su konkursi za ukrašavanje ulaznih vrata na firentinskom Baptisterijumu ili za izradu plana bazilike Sv. Petra u Rimu. Arhitektonski konkursi su anonimni, što daje učesnicima mogućnost ravnopravnog učestvovanja na takmičenju, bez obzira na svoje ime, stručne reference ili reputaciju. Aktuelni konkurs za tri centralna trga u Beogradu (na slici) jedan je među retkima kod nas.

Iako duge istorije i potvrđene prednosti nad drugim oblicima odlučivanja, nije jasno zbog čega je danas u Srbiji institucija arhitektonskog konkursa zaboravljena. Ovakva nadmetanja raspisuju se kod nas za objekte bez značaja, sa simbolično malim nagradama. Kapitalni projekti, koji najviše utiču na promene urbanističke strukture u našim gradovima, najčešće se grade bez raspisanog konkursa. U tim slučajevima, realizuju se loše arhitektonske zamisli neukih autora. Donošenje odluke bez procedure konkursa ima brojne nedostatke, među kojima su: nepostojanje provere datog predloga, dublje analize, ni alternative prilikom izbora projekta namenjenog realizaciji. Arhitektonske i urbanističke projekte nastale bez konkurencije usvaja uski krug onih koji odlučuju o budućnosti naših gradova, a nisu stručni za donošenje tih odluka. Gubitkom institucije arhitektonskog konkursa, naša arhitektura izgubila je osnovno sredstvo vrednovanja arhitektonskih predloga, a struka je na najgrublji način isključena iz procesa donošenja bitnih - strateških rešenja planiranja i gradnje. Te odluke preuzeli su investitori. Ali, današnji  tzv. investitori u Srbiji su neupućeni. Pretpostavljajući brzu zaradu, oni se bave poslom o kojem ne znaju ništa. Štaviše, u "biznis"  izgradnje koji, pored znanja zahteva i ulaganje velikog kapitala, oni ulaze bez dinara, znajući da će njihove pogrešne poslovne poteze platiti građani.

Slobodan Maldini: Vreme destrukcije, "Večernje novosti", 21. mart 2015.

Dnevnik zabluda

Vreme destrukcije

Piše: Slobodan Maldini

Nijedan projekat u novijoj urbanističkoj istoriji Beograda nije pokrenuo toliku buku među pripadnicima arhitektonske struke kao što je Beograd na vodi. Međutim, šira javnost se nije podelila niti opredelila svoj stav. Podelili su se urbanisti. Državne institucije koje su izradile ovaj urbanistički projekat i učestvovale u procesu njegovog usvajanja, ćute. Buku dižu arhitekti, članovi neformalnih i drugih strukovnih udruženja. Međutim, ona nema mnogo uticaja na realizaciju projekta, jer ne dopire do ušiju onih koji su projekat pripremili. Ona ostaje u krugovima grupa arhitekata. Štaviše, svakim danom pretvara se u sveopštu i sveobuhvatnu destruktivnu mržnju među klanovima koji imaju različita mišljenja, pa i između pojedinih doajena arhitekture, koji ne znajući kako da se opredele i da li uopšte da se opredele, pokušavaju na bilo kakav način da sebe pozicioniraju u sveopštem galimatijasu. Da li je sve to potrebno?

Ako analiziramo događanja oko projekta Beograd na vodi, jasno je da je na njemu naša struka pala na ispitu. I to zbog brojnih razloga. Pre svega, pokazala je da je nesposobna da se uhvati u koštac i reši jedan ozbiljan problem. Jer, ako i pokuša da se uključi u rešavanje tog problema, sama zapada u ćorsokak sopstvenog neznanja i nemoći. Ona obiluje pojedincima, čak uglednim ličnostima, koji međusobno imaju potpuno različita shvatanja problema i predlažu potpuno različita rešenja. Cela ova situacija stvorila je sveopšti haos među našim arhitektima i urbanistima koji je destruktivan i krajnje retrogradan. Unutar ovog haosa stvorene su čak grupe koje i ne znaju koja je suština problema, ali su spremne da ga rešavaju na ulici.

Bez obzira što u našoj arhitektonskoj struci postoje veoma kvalitetni pojedinci, u celini ona je danas dovedena na najniži nivo koji je moguće zamisliti. Zbog toga nije čudo da su mnoge značajnije i kapitalne urbanističke projekte u Srbiji izradili stranci. Pomenuću samo one najpoznatije. Prvi savremeni plan Beograda izradio je belgijski arhitekta Alban Šambon 1912. Nemački arhitekta Verner Marh izradio je 1940. planove Olimpijskog kompleksa na Donjem Kalemegdanu. Amerikanac Danijel Libeskind izradio je 2009. planove "Grada na vodi" na lokaciji Luke Beograd (na slici), a Iračanka koja radi u Londonu Zaha Hadid 2012. planove stambenog naselja ispod Kalemegdana. Nijedan od ovih projekata nije izgrađen. Jer, naša arhitektonska stručna sredina je u tolikoj meri destruktivna da ne dozvoljava realizaciju ijedne značajnije urbanističke zamisli.

Slobodan Maldini: Deklaracija na vodi, "Večernje novosti", 14. mart 2015.

Dnevnik zabluda

Deklaracija na vodi

Piše Slobodan Maldini

Kada je knez Miloš davne 1837. predložio izgradnju železnice u Srbiji, pojavili su se skeptici koji su kritikovali ovu po njima lošu i nemoguću ideju. Međutim, uprkos protivnicima tehnološkog napretka Srbije, već 1856. sagrađena je kod nas prva pruga. Jer, ma koliko se tome suprotstavljali, progres je neminovan.

Nakon saopštenja SANU, prošle nedelje oglasila se i Akademija arhitekture Srbije svojom Deklaracijom kojom traži hitno obustavljanje projekta Beograda na vodi. Akademija je upozorila beogradske vlasti da će biti najdirektinije odgovorne za haos koji bi mogao da nastane realizacijom projekta "Beograd na vodi".  Ovo udruženje građana okuplja četrdesetak srpskih arhitekata i istoričara umetnosti među kojima su i univerzitetski profesori, ali i nekolicinu članova koji su u urbanizmu neiskusni i nemaju profesionalne reference. Međutim, svi oni zajedno predstavljaju ozbiljan intelektualni potencijal, čija reč treba da ima obavezujuću težinu. Njihovi stavovi su upozoravajući i alarmantni. Ali, šta hoće ovi članovi udruženja građana koji sebe nazivaju akademicima?

Pre nekoliko godina prisustvovao sam sastanku Akademije arhitekture Srbije na kojem je govor o beogradskom urbanizmu održao naš poznati urbanista. Sa predavanja sam kući otišao uznemiren i potrešen. Uznemiren zbog sadržaja apokaliptičnog političkog pamfleta o budućnosti urbanizma u Beogradu i Srbiji, a potrešen zbog defetizma struke kojoj i sam pripadam. Da se zaista i dogodilo sve ono što je ovaj zapenušali urbanista tada predviđao, danas bi u Srbiji besneo sablasni građanski rat, a svi mi bi umirali od gladi.

Pokušavajući da zaustave nezaustavljivi proces razvoja, eksperti iz Akademije su se sami uhvatili u zamku bavljenja politikom. Umesto u stručnu, krenuli su u opozicionu kampanju. Sa stručnog aspekta, njihova nekoliko godina zakasnela reakcija uliva nadu da je ovaj projekat ozbiljno shvaćen. Jer, porazno je da je u Srbiji danas udarna vest otvaranje fabrike koja zapošljava 20 ljudi, dok otpuštanja stotina prolaze neopaženo. Jasno je da Srbija nije obećana zemlja za ulaganje milijardi dolara, pogotovo u loš ili neizvesan projekat, poput Beograda na vodi. Ali, ako se čine napori da se takav projekat ostvari, Akademija ne treba da ga ruši, već da pomogne njegovu ispravnu realizaciju. Pošto želi da arbitrira u projektu, Akademija treba da podnese i teret odgovornosti za moguć neuspeh ove investicije. Zato, kritizerima iz Akademije arhitekture savetujem da učine napor i izrade svoj predlog urbanističkog plana Beograda na vodi. Taj plan treba da predstave i izlože sudu javnosti. Verujem u njihovu kompetentnost i iskreno zalaganje za budućnost beogradskog centra na Savi. Ubeđen sam da će njihov projekat biti vredan podrške javnosti i da će doprineti kvalitetnoj izmeni sadašnjeg plana Beograda na vodi.

Slobodan Maldini: Arhitektura i politika, "Večernje novosti", 7. mart 2015.

Dnevnik zabluda

Arhitektura i politika

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je u Vladi Srbije održao predavanje Toni Bler, nekadašnji premijer Ujedinjenog Kraljevstva, a danas aktivni konsultant i humanitarni radnik. Šta je on savetovao naše ministre, javnosti nije sasvim poznato. Konsultantska predavanja vladama malih zemalja često daju predstavnici velikih sila. Jer, poželjno je permanentno usavršavanje, naročito predstavnika vlasti.

Zbog toga je gotovo neverovatno da naša politika o savremenoj arhitekturi nema pojma. Tragična je činjenica da ona nema ni interesa da nešto sazna. U našoj vlasti ne postoji nijedna istaknuta i cenjana ličnost arhitekte koja za sobom ima dugogodišnje iskustvo profesionalnog rada niti delovanja u kulturi. Naši zakoni na polju arhitekture su haotični, isto onoliko koliko je i arhitektonska gradnja. Oni su površni, nedosledni i umnogome neostvarivi u praksi. Zbog takvog stanja trpi naša ekonomija, a najviše građani. Mladi predstavnici arhitektonske struke unutar politike možda imaju nekakve "reference" koje su ostvarili tokom radnih boravaka u inostranstvu, međutim, na polju domaće arhitekture nemaju nikakvo iskustvo. Jer, ono se ne stiče turističkim boravkom na inostranom prestižnom koledžu niti posetom velikom arhitektonskom birou samo u cilju ispisivanja još jedne "međunarodne reference". Iskustvo se stuče dugogodišnjim bavljenjem domaćim problemima, radom na terenu, poznavanjem domaćih propisa i uslova rada.

Naša arhitektonska praksa opterećena je nezrelošću struke, a njom se bave oni koji o arhitekturi ne znaju ništa. Mladi arhitekti danas izlaze sa fakulteta kulturno i stručno neobrazovani, bez ambicije da unaprede svoje loše znanje. Iako takve, njih vlast danas angažuje, a oni olako preuzimaju rukovodeće funkcije u gradskim upravama u Srbiji. Apsolutno neinformisani na planu svetskih zbivanja u istoj onoj meri koliko i na planu domaće kulturne istorije, oni "nepogešivo" povlače pogrešne poteze. A oni su nepopravljivi i našu zajednicu izuzetno mnogo koštaju.

Zbog toga, zalažem se za organizovanje permanentne edukacije naših arhitekata - političara. Međutim, smatram da njihovi savetnici ne treba da budu stranci, poput današnjeg konsultanta - bivšeg premijera Blera. Za edukaciju mladih arhitekata - političara dovoljni su domaći stručnjaci. Među njima postoji jedan broj kompetentnih i iskusnih arhitekata koji su voljni da svoja znanja podele sa političarima. Potrebno je samo uključiti u procese urbanog razvoja i one koji na tom polju imaju veliko životno stručno iskustvo. A za to je potrebno samo malo sluha. Svaka generacija uči se na greškama. Međutim, katastrofalno je ako se svaki put iznova učimo na sopstvenim. Potrebno je da promenimo ovu praksu i analiziramo one greške koje su u prošlosti načinile generacije ispred nas. A za to su nam potrebni konsultanti sa znanjem i iskustvom.

Nekoliko tekstova koje sam objavio u "Večernjim novostima" u vezi Beograda na vodi

Bilo je još par mojih tekstova, kao na pr. ovaj iz 4. januara 2014.:

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

BEOGRAD PREKO VODE

Beograd je grad na dve regionalne reke. Sa dužinom obala preko 200km i 16 rečnih ostrva on je prirodni fenomen, a takve karakteristike terena nema nijedan grad u Evropi. Bez obzira na ove prednosti, Beograd je grad koji nije dovoljno iskoristio svoj položaj na rekama.

U toku je kampanja za realizaciju urbanističkog plana "Grad na vodi"- silaska centra Beograda na desnu obalu Save. Najavljena investicija će višestruko premašiti investiciju Mosta na Adi. Bez obzira što su Beograđani odavno navikli na najave ove vrste, zbog čega su ravnodušni, istina je da su obale Save i Dunava zajedno mnogo veći izazov za urbanističko planiranje od Savskog amfiteatra, prostora koji je predmet trenutne pažnje vlasti.

Opšti utisak je da su beogradske obale jadne, zapuštene, prepune otpada, sa divlje izgrađenim industrijskim objektima. Na levoj obali Save preko puta budućeg ekskluzivnog "Grada na vodi" nalazi se divlje naselje u kome i dalje stanovnici žive u udžericama, na ulicama, greju se na drva i u dvorišta gomilaju otpad. Teško da će država investicijom "Grada na vodi" moći da izbegne potrebu rekonstrukcije obala i uklanjanja teškog otpada, divljih deponija i fabrika betona. Teško da će biti moguće izbeći rešavanje ovog skupog civilizacijskog kontrasta.

Umesto što se bave za ovo teško vreme nerealnim ambicijama, naši čelnici bi prvenstveno trebalo da neguju ono lepo na obalama grada što je stvarano decenijama. Beograd je postao svetski poznata prestonica sa hiljadama kućica na vodi: objektima za odmor, restoranima, kafićima. One su nikle spontano i baš zato su turistička atrakcija. Stariji turisti dolaze u Beograd lađama koje plove Dunavom. Oni mladi, poput Slovenaca, pristižu najčešće železnicom, a borave tu uglavnom zbog jedinstvenih atraktivnih turističkih sadržaja na rekama. Sve brojniji turisti iz bivše bratske republike uživaju u našoj prestonici izvanredno se provodeći na čuvenim splavovima.

Život u gradu na vodi košta. Za novac koji će Beograđani narednih decenija da izdvajaju otplaćujući faraonski Most na Adi, najskuplji te vrste u svetu, mogli su na primer svih tih godina da se besplatno voze gradskim saobraćajem. Opravdana je sumnja da će nas projekat "Grad na vodi" koštati mnogo više od velelepnog mosta. Jer, ono što taj projekat nosi: izmeštanje železnice izvan Savskog platoa, izgradnju nove železničke stanice, izgradnju novog saobraćajnog čvora, novog mosta na Savi, troškove raseljavanja i druge komunalne troškove, teško da će biti otplaćeno prodajom očekivana 1,8 miliona kvadrata prostora. Stotine novoizgrađenih poslovnih zgrada u Beogradu danas vape za svojim vlasnicima ili zakupcima kojih nema jer nema ni privrednih aktivnosti. Građani prestonice s pravom strahuju da će projekat "Grada na vodi" biti još jedno među brojnim "prevođenjima" Beograđana preko vode.

Onda i ovo, od 25. januara 2014.:

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

VIRTUELNI GRAD BUDUĆNOSTI

Pre neki dan je investitor iz Ujedinjenih Arapskih Emirata Al Abar predstavio projekat "Beograd na vodi". Na prezentaciji u Beogradu procenjeno je da bi projekat grada na vodi mogao da košta između 2,5 i 2,8 milijardi evra. Na 80 hektara prostora na desnoj obali Save, tzv. "Savskom amfiteatru", Beograd će ovim projektom dobiti novi "grad budućnosti". Saopšteno je da će izgradnja 1,5 miliona kvadrata stambenog i poslovnog prostora doneti oporavak srpske građevinske industrije i pokrenuti privredu Srbije. To su vrlo dobre vesti, koje treba pozdraviti i prihvatiti sa odobravanjem. Međutim, ovaj prvobitni ishitreni optimizam ubrzo zamenjuje mnogo ozbiljnija slika budućeg "grada na vodi".

Bez obzira na najave novog "usaglašenog" projekta za tri nedelje, pokušaću da u najkraćim crtama analiziram predstavljeni plan. Već letimičnim pogledom na 3d model "Beograda na vodi" jasno je da je projekat smešten na imaginarnu lokaciju. Ono što bi trebalo da je Beograd, predstavljeno je nekim drugim, ravničarskim gradom, sa kulama na mestu današnjeg Kalemegdana. Zaleđe Savskog amfiteatra je nacrtano kao vrtni grad, sa vilama u zelenilu, poput rubnih delova Delhija. Očigledno, 3d model ne predstavlja Beograd. Da su projektanti samo otvorili na internetu "Gugl zemlju", imali bi pravu predstavu grada. Ovako se u svetu ne radi projekat vredan 2,8 milijardi evra. Međutim, ovo je samo tehnička stvar, a bitna pitanja su: šta nedostaje u urbanizmu "Beograda na vodi" i šta Beograd gubi ovim planom?

Koncepcijski, Grad na vodi ne sadrži osnovne savremene urbane funkcije. Poput bezličnih novobeogradskih blokova 60-tih, on nema jasno definisane ulice niti saobraćajne tokove. Ne postoji jasna segregacija kolskog i pešačkog saobraćaja. Dok Evropa izbacuje kolski saobraćaj iz centara, on je ovde uveden do same obale Save. U projektu se ne razmišlja o pešačkoj zoni, koja je karakteristična za sve savremene gradove. Koncepcijski, izostavljen je urbani odnos prema reci. Još jednom je propuštena prilika da grad dobije jedinstveni trg na Savi. Gradski park u urbanističkom planu lociran je bez ikakve veze sa rekom. Duž obale ne postoji kontinualna promenada. Ne postoji aktivan odnos prema zatečenom nasleđu i vrednostima na terenu. Projekat nije uzeo u obzir odnos prema panorami grada. Ne postoji ikakva naznaka odvajanja stambenog i poslovnog prostora u gradu. Izgradnja šoping mola na najatraktivnijoj lokaciji je pogrešna odluka. Zvezdasta marina je premala, potpuno neadekvatna i nefunkcionalna jer nije oblikovana za reku. Niski pešački most preko plovne Save fizički je nemoguć. On ne vodi nikud osim u novobeogradski slam. Iz projekta je jasno da neće biti ostavljen potreban železnički kolosek, što će stvoriti nove saobraćajne probleme. O budućem prelasku metroa preko reke nema pomena...

Pa ovo, iz 8. februara 2014.:

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

IZBORI I ARHITEKTONSKI KONKURSI

Pre isteka madata, doneta je odluka o raspuštanju Skupštine i raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, iako je Kabinet predsednika Vlade izabran jula 2012. godine, a rekonstruisan septembra 2013. Pored pozitivnih ekonomskih kretanja, kada raste zaposlenost a spoljnotrgovinski deficit se smanjuje, ukazala se potreba za raspisivanjem izbora. Ovo će koštati građane 1,14 milijardi dinara. Ukoliko će doprineti bržem razvoju Srbije, izbori su dobrodošli. Međutim, da li i na drugim poljima razvoja države građani i stručna javnost imaju mogućnost izbora i pravo glasa?

Arhitektura i urbanizam značajno učestvuju u razvoju društva. Prostorni i urbanistički planovi projektuju budućnost svake zemlje. Na njima se vide mogućnosti razvoja ali i ograničenja koja mogu negativno da utiču na zajednicu.  Ovim planovima društvo se opredeljuje za put kojim će se razvijati, odnosno za svoju budućnost. Rezultati realizacije urbanističkih planova su konačni, dugoročni i nepopravljivi, jer arhitektura ne trpi kratkoročna rešenja. Eventualne greške imaju trajnu reperkusiju na stanovništvo.

Predlaganje, donošenje i realizacija ovih dugoročnih planova kod nas se sve manje vrše uz prisustvo i učešće stručne javnosti. Poslednji primer je politička odluka da se u Beogradu gradi "Grad na vodi", nakon čega je usledila izrada urbanističkih projekata od strane nepoznatih autora i njihovo prezentovanje političarima kao konačnog rešenja. Da li je moglo drugačije? U demokratskim zemljama, naročito u društvenom sistemu kojem teži naša zemlja  gde se demokratskim izborima prevremeno proverava podrška koju aktuelna vlast ima u narodu, trebalo je primeniti isti princip i na arhitekturu. Urbanističko rešenje novog centra Beograda moralo je da bude izabrano na javnom, međunarodnom, transparentnom konkursu. Na njemu bi sigurno učestvovali mnogi svetski poznati stručnjaci i timovi, sa rešenjima neuporedivo kvalitetnijim u poređenju sa sadašnjim projektom nepoznatog autora. Takođe, investicija od 2,8 milijardi evra za koju se očekuje da bude uložena u izgradnju "Grada na vodi", mogla je da bude proverena putem transparentne međunarodne licitacije. Možda bi na taj način bila obezbeđena mnogostruko viša sredstva?

Prilikom ulaska u ovakav razvojni poduhvat, čak i zemlje sa mnogo razvijenijom ekonomijom i prostornim planiranjem daju planove na međunarodnu proveru. Na primer,  Nemačka je donoseći razvojni plan današnjeprestonice inicirala 1979. Međunarodnu izložbu graditeljstva Berlina, koja je imala cilj da definiše razvojne  arhitektonske i urbanističke planove tog grada. Povodom izložbe, do 1987. poznati svetski arhitekti podizali su kapitalne objekte Berlina (na slici). Bio je to najambiciozniji graditeljski poduhvat u evropskoj novijoj istoriji, a njegovi rezultati prisutni su i danas.

A ovaj je dobar: Metro na vodi! 1. 3. 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

METRO NA VODI

Pred Beogradom su dva velika projekta. Beograd na vodi je smela zamisao koju je potpredsednik Vučić odlučan da realizuje, čime će biti spušten centar grada na desnu obalu Save. Drugi poduhvat je Beogradski metro, kojim grad treba da reši narasle saobraćajne probleme. Mnogi smatraju da ova dva poduhvata ne mogu da budu realizovana odvojeno. Da bi se grad spustio na vodu, potrebno je da bude izgrađen železnički čvor u Prokopu, što vodi daljim investicijama u saobraćajnu infrastrukturu. U ovakvim okolnostima, izgradnja metroa je neizbežna, što zahteva velika ulaganja u izgradnju podzemnih linija i metro mosta preko Save. U saobraćajne promašaje proteklih vlasti: izgradnju Mosta na Adi i projekat tzv. "Tramvaja za 21. vek" do sada su nepotrebno potrošene skoro 2 milijarde evra, a osnovni problemi nisu rešeni. Da li je moguće primeniti tehničko rešenje koje će zadovoljiti potrebe grada a pritom nas neće uvući u nove, bespotrebne investicije?

Pre nekoliko godina radio sam studiju izvodljivosti tzv. "Metroa na vodi". Ideja je nastala iz potrebe rešavanja jednostavnog i jeftinog javnog prevoza putnika u ekonomskim i terenskim uslovima u kojima se nalazi Beograd. Nastao na obalama dve najveće regionalne reke, grad je priobalje starog i Novi Beograd razvio nasipanjem i regulacijom plavnog tla. Stari Beograd je sagrađen na brdu na kojem dominiraju Terazijski  i Kalemegdanski plato. U teškim prirodnim uslovima, izgradnja klasičnog metroa je preskupa. Ograničenja terena upućuju na tehnološki napredno i ekonomski isplativo rešenje - izgradnju vazdušnog umesto podzemnog saobraćajnog sistema  - vazdušnog tramvaja. Ideja preuzeta od skijaških centara primenjena je u gradovima, poput: Tramvaja ostrva Ruzvelt u Njujorku (na slici), Portlandskog vazdušnog tramvaja ili Vazdušne linije Emirata nad Temzom u Londonu. Dvospratne kabine kapaciteta 200 putnika primenjene su na žičari Vanoaz u Francuskoj. Iako sagrađena na nepristupačnom terenu, koštala je 15 miliona evra, 5 puta manje od beogradskih  "španskih tramvaja".

Prva linija beogradskog metroa na vodi spajala bi Zemunski kej i Kalemegdan. Trasa bi vodila duž desne obale Dunava, iznad zelenog pojase i reke. Sa kapacitetom kabina preko 200 osoba, mogući protok je 3-4000 putnika na sat, odnosno do 60.000 dnevno. Ovakav transport ne zavisi od vremenskih uslova, ne poznaje saobraćajnu gužvu ni semafore, tih je i ne zagađuje okolinu. Cena izgradnje linije Metroa na vodi je reda statističke greške u odnosu na cenu izgradnje klasičnog metroa. 

I ovaj, od 18.3.2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ADVOKATSKO I DRŽAVNO PLANIRANJE

Savremeno urbanističko planiranje kod nas sve manje vode urbanisti - planeri. Ovo područje prostornog i društvenog razvoja polako ali neminovno izmiče iz ruku arhitektonske struke i prelazi u sferu prava  i politike. Zbog čega je tako i koji su uzroci ovoj pojavi?

Advokatsko planiranje je preuzimanje koncepta advokatskog zastupništva direktno iz pravne prakse i njegovo primenjivanje na polju urbanizma. Ovaj način urbanističkog planiranja prvi put je nastao u SAD-u, a koncepciju je prvi predstavio planer Pol Davidov 1965. Osnovna ideja zasnovana je na stavu da zadatak urbanističkog planera nije samo da projektuje urbanu zajednicu već i da zastupa posebnu interesnu grupu stanovnika ili investitora na način kao što to čine advokati, zastupajući svoje klijente na sudu. Advokatsko planiranje razvijeno je 1970-tih kada su advokatske grupe počele da preuzimaju uloge urbanističkih planera. Vrlo brzo pokazala se politička priroda urbanističkog planiranja i arhitekture. Mnogi advokatski planeri, poput Roberta Gudmana smatrali su da je pozitivna urbana akcija jedino moguća putem radikalnih političkih promena.

Današnje urbanističko planiranje prvenstveno uzima u obzir pluralističke ciljeve politike i investitorskih interesnih grupa, a tek potom i socijalne interese stanovništva. Svrha urbanističkog planiranja kod nas nije ista kao nekad. Ono je danas višeslojno i uključuje zahteve moćnih investitora, potrebe države za novcem i napore vlasti da zaposli stanovništvo na realizaciji plana i na taj način obezbedi kratkoročni socijalni mir. U ovakvim okolnostima, teško je govoriti o kvalitativnim ciljevima urbanističkog planiranja: obezbeđenju humane urbane sredine koja će biti planirana po meri stanovnika na takav način da zadovolji njihove potrebe. Danas stanovnici novoplanirane urbane sredine nisu prioritetni činioci urbanističkog plana, već su sredstvo njegovog ostvarenja. Dominantni ciljevi budućeg plana su plasman kapitala bogatih investitora i njihov profit. Potom nastupaju interesi države, koja ima cilj da obezbedi sredstva za popunjavanje budžeta, da zaposli stanovništvo tokom urbane izgradnje i na kraju da ubire prihod iz novonastale imovine.

Ovako shvaćeno urbano planiranje nema potrebu za arhitektom-urbanistom. Štaviše, on je u ovom procesu samo smetnja - karika koja koči realizaciju plana svojim analitičkim i kritičkim stavom i namerom da proces urbanističkog planiranja realizuje na najkvalitetniji način. Upravo u ovakvom stavu urbaniste krije se njegova nepoželjnost i reaktivnost u procesu urbanističkog planiranja. Država nema vremena da se bavi analizama i mogućim modelima urbanog razvoja. Jer, prioriteti države i investitora su drugi: aktiviranje dostupnog kapitala odmah i brza realizacija koja će u najkraćem roku dovesti do prvih rezultata.

Neću više, još samo ovaj: (02.11 2013. 

ARHITEKTURA

ARHITEKTURA NA MARGINI

Slobodan Maldini

Savremena srpska arhitektura se razvija na marginama društva. Na nju utiču ograničenja karakteristična za teško stanje u našoj zajednici: ekonomski kolaps, socijalna nesigurnost, kulturna neizgrađenost, urušena ekološka svest, neiskorišćeni prirodni i ljudski potencijali. U ovakvim društvenim okolnostima ni arhitektura nije pošteđena. Uslovi za njen razvoj ne postoje, a arhitekti - nosioci razvoja su neaktivni, apatični, tavore na margini društvenih događanja. Šta su uzroci ovakve erozije arhitektonske struke?

Arhitekti u Srbiji danas ne čitaju knjige o arhitekturi. Oni su profesionalno neinformisani, a njihove informacije se zasnivaju na neobaveštenim izvorima. Srpska arhitektonska teorija je tokom 70-tih i 80-tih godina 20. veka pomno pratila inostranu arhitektonsku scenu i bila aktivna na njoj. Autori - klasici srpske savremene arhitekture bili su dobro obavešteni o događanjima na svetskoj arhitektonskoj sceni, a tadašnje stilove, trendove i aktivnosti su unosili i primenjivali na domećem tlu. Nije postojao značajan srpski arhitekta koji nije posedovao teorijske osnove i koji nije dao svoj doprinos arhitektonskoj teoriji.

Danas je mali broj autora i još manje knjiga koje se se bave teorijom arhitekture. Ne postoji nijedna knjiga mladog teoretičara u Srbiji koja bi na celoviti način obradila problematiku arhitekture. Današnji "teoretičari", ako se uopšte mogu tako nazvati, bave se popularnim temama, koje nisu relevantne za sadašnju domaću arhitekturu. Ako postavimo pitanje kog klasičnog arhitektu mislioca su današnji arhitekti pročitali, mislim da nećemo dobiti odgovor. Možda ne čudi zbog čega mladi arhitekti "autori", nažalost, ne poznaju Vitruvija, Paladija, Albertija, ali svakako čudi činjenica da ne poznaju ni mnoge autore - klasike savremene arhitekture.

Današnja arhitektonska kritika u Srbiji boluje od hroničnog nedostatka autoriteta. Tokom proteklih decenija struka je uništila svoje autoritete, a mladi nisu u mogućnosti da popune nastalu prazninu. Arhitekti starijih generacija su još uvek zadržali širinu pogleda i obrazovanja, koja je nadoknadila nedostatak njihovog današnjeg autoriteta u društvu. Na arhitektonskim konkursima danas nije moguće napraviti dobar žiri, jer ne postoje autoritativne ličnosti za to, a takođe ne postoje ni kritičari koji mogu o konkursu da autoritativno pišu.

Današnja graditeljska praksa je opterećena nezrelošću struke. Politika o arhitekturi ne zna ništa. U današnjoj vlasti ne postoji nijedna autoritativna ličnost na polju arhitekture. Današnji arhitekta u Srbiji je anoniman, nepismen i društveno zapostavljen. I dok zemlje u svetu, kao na primer Dubai (na slici), enormno ulažu u arhitekturu kao oblast koja predstavlja najznačajniji zamajac razvoja, arhitektura kod nas odumire, jer gubi teorijsku osnovu i opštedruštveni značaj.

Ma. još i ovaj od 3.12.2013.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

DILETANTI

Arhitekti diletanti uporno zagađuju našu urbanu sredinu. Arhitektonski objekti koje oni projektuju nisu arhitektura ni predmet zadovoljenja ljudskih potreba. Nisu ni roba - pre su sredstvo trgovine putem kojeg "vešti" preduzimači treba da ostvare milionske zarade. Iako novoizgrađeni, ovi objekti su već dospeli za rušenje. Prvo, jer ne poseduju ni minimum osnovnih estetskih kvaliteta, drugo, jer ne zadovoljavaju ni deo funkcionalnih potreba njihovih korisnika, treće, jer su uglavnom sagrađeni kršeći gradske urbanističke planove. Ovi objekti su predviđeni jedino da zadovolje potrebe investitora, a sve ostalo se nalazi u drugom planu. Međutim, najčešće i sami investitori upadaju u zamku sopstvenih pogrešnih procena. Nakon što izgrade objekat koji je probio sve dozvoljene urbanističke parametre: spratnost, površinu, gabarit, potrebe za parkiranjem, osunčanjem, potrebe za javnim komunikacijama, za dugotrajnom i kvalitetnom završnom obradom i sami investitori se često susreću sa teškoćama da svoj proizvod, spakovan po sopstvenoj meri, prodaju. U toj fazi, za njih je najbitnija lokacija, jer ona prodaje arhitektonski objekat. Upravo zbog ove činjenice, imamo situaciju u kojoj su objekti projektovani na elitnim gradskim lokacijama arhitektonski najlošiji, jer investitori, smatrajući da im lokacija prodaje objekat, ne obraćaju pažnju na arhitekturu. Samim tim, njima nije bitan ni potreban arhitekta.

U umetnosti i nauci, diletanti teoretičari zagađuju naše umove u istoj meri kao i diletanti izvođači, ali na različit, suptilan način. Nigde kao u arhitekturi oni nisu uspeli da nametnu svoje mišljenje do te mere da se za neupućene bezmalo izgubi granica između struke i diletantizma. Ovo pogrešno delovanje ušlo je i na neke privatne arhitektonske fakultete, posebno u neke marginalne grupe arhitekata koje teže da budu lideri na polju arhitektonskih udruženja. Jedno udruženje sa pompeznim nazivom "Asocijacija srpskih arhitekata" (ASA) tvrdi da je napravilo ugovor sa izdavačem "Srpske enciklopedije" o realizaciji stručnih tekstova, na osnovu čega se može zaključiti da raspolaže pravima da piše nacionalnu istoriju arhitekture. Pored mnogobrojnih propusta, u poslednjem tomu enciklopedije našao se i austrijski arhiteta Oto Vagner  koji ima malo veze sa Srbijom, a pogrešno prezime jednog autora ispravljeno je u zadnji čas. Asocijacija je osnovala "prestižnu" nagradu namenjenu velikanima srpske arhitekture, nazvanu ni manje ni više prema doajenu Nikoli Dobroviću. Članovi asocijacije koji imaju poseban status "arhitekte-umetnika", uglavnom su iz redova anonimnih arhitekata - diletanata, nepoznati su stručnoj javnosti, a do sada nisu ostvarili dela vredna pomena. Prestižan status arhitekte-umetnika dobili su na konkursu, na način koji je poznat samo upravi ove asocijacije arhitekata.