Hibridni rat, Večernje novosti, 24. februar 2017. godine

Dnevnik zabluda

Hibridni rat

Piše Slobodan Maldini

Uz pažnju medija i pojačano prisustvo Kosovske policije, nedavno je srušen zid kod mosta na Ibru u severnoj Kosovskoj Mitrovici. Radi bezbednosti stanovnika grada, njega će zameniti  "kaskadna građevina" (na slici). Zbog podzida visokog 70cm dugog ni stotinak metara, vođeni su u Briselu brojni razgovori na najvišem političkom nivou.

Protekle godine bili smo svedoci podizanja brojnih zidova. Mađarska gradi zid na granici prema Srbiji (175km), a takođe prema Hrvatskoj i Rumuniji. Hrvatska podiže ogradu na delu granice sa Srbijom, a Slovenija prema Hrvatskoj. Turska podiže zid prema Siriji (82km), a Bugarska sredstvima Evropske Unije gradi 100km dugu ogradu prema Grčkoj i Turskoj. Grčka je već podigla kraće ograde prema Turskoj, a Makedonija na granici sa Grčkom. Austrija se ograđuje kod graničnih prelaza sa Mađarskom i Slovenijom. Prema Rusiji ograde podižu Litvanija (130km), Letonija (90km) i Estonija (110km). Tunis se ograđuje prema Libiji, Izrael prema Egiptu (250km) i Jordanu (30km). Donald Tramp počinje gradnju zida prema Meksiku dugačkog čak 3.200km.

I pored podizanja brojnih barijera među njenim državama, za Evropu je gorući balkanski problem ni 100 metara dug zid sagrađen na prelazu iz južne u severnu Kosovsku Mitrovicu. Zbog ovog podzida, ni nalik zidovima Belfasta, srpski predstavnici vode duge i besmislene pregovore sa Albancima i trpe sulude pritiske Brisela. Ali, zbog čega jedan element urbanističkog mobilijara u Kosovskoj Mitrovici mobiliše evropski vrh? Naravno, nije suština u zidu, već u činu njegovog uklanjanja. Rušenje nosi poruku o nadmoći Albanaca na srpskom terenu. Sličnu "pobedu" nedavno je odnela Priština kada je sprečila pripadnike Srpske pravoslavne crkve da očiste zapaljeni hram Hrista Spasa u tom gradu, zbog "nepostojanja tehničke dokumentacije"!?

Živimo u eri hibridnog ratovanja. Danas se vojne pobede ne postižu sukobima vojski na terenu, već sofisticiranije, operacijama u "miru". Savremeni urbanizam je često područje hibridnog ratovanja. Jer, u ratu je cilj teritorija, a danas je to urbani prostor. On se osvaja novcem ili pritiscima, poput nedavnih iz Brisela. Cilj hibridnog ratovanja je kontrola prostora od geostrateškog značaja. Kada je na pr. prodavana ruševina zgrade Saveznog MUP-a, cilj kupca bilo je "osvajanje" ove simbolički važne zgrade. Tržni centar u Rajićevoj podiže izraelski investitor na mestu koje za Srbiju ima značaj zida starog Jerusalima. Beograd na vodi nalazi se na najznačajnijoj strateškoj lokaciji na Balkanu, poput Bosfora na Istoku, a cilj nedavnog konkursa za Beogradsku filharmoniju je zaposedanje zemljišta uz palatu "Srbija".

I zato, nije slučajno da Šiptari, kod kojih postoji vekovna tradicija podizanja zidova oko privatnih poseda i imanja, čak preko Brisela posežu zahtevom za rušenje jednog na oko minornog gradskog podzida.

Investitorski urbanizam, Večernje novosti, 17. februara 2017.

Dnevnik zabluda

Investitorski urbanizam

Piše Slobodan Maldini

Urbanizam je naučna disciplina koja proučava međuodnose stanovnika gradova i izgrađenog okruženja. Zajedno sa urbanim planiranjem i urbanom sociologijom, on oblikuje savremene gradove i utiče na način života u njima. Međutim, postoje slučajevi kada gradnja izmakne iz ruku urbanista i pređe u ruke investitora i političara i odvede razvoj gradova neplaniranim tokom. Ovakve situacije nazivamo investitorskim urbanizmom. Taj urbanizam nije zasnovan na potrebama građana, već na željama investitora. A cilj svih investitora je zarada, i to što veća. Pritom, oni ne mare za stvarne potrebe stanovnika.

Nedavno je predstavljen još jedan u nizu investitorskih urbanističkih projekata. Na mestu srušene istorijski vredne zgrade Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova na početku beogradske ulice Kneza Miloša koju je projektovao poznati slovenački arhitekta Ludvig Tomori, uskoro počinje gradnja novog urbanističkog monstruma. To je "Skajlajn Belgrejd", koji je projektovao izraelski arhitekta Ami Mur (na slici). Radi se o kompleksu tri kule sa aneksima, među kojima najviša sadrži 40 spratova, sa ukupno 68.000kvm stambeno-poslovnog prostora. Ova gigantska skalamerija biće sagrađena neposredno pored petlje auto-puta, na neprikladno maloj, saobraćajno i bezbednosno krajnje problematičnoj lokaciji. U oblandi "ekskluzive", investitor prodaje Beograđanima urbanistički haos.

U Beogradu je nedavno boravila delegacija biroa "Gel Arhitekts" iz Danske koja je predstavila "finalizaciju strategije" uređenja parka na Ušću. Prethodno je Savsku promenadu projektovala kompanija "SWA" iz Los Anđelesa. Pored hiljada naših nezaposlenih arhitekata, Beograd i dalje angažuje skupe strane "stručnjake", pa čak i za trivijalne projekte kao što je uređenje zelenila gradskog priobalja. Zar je moguće da u Srbiji nema arhitekte koji može da izradi plan zelenih površina obala Save i Dunava?

Međutim,  da su gradski čelnici pažljivije učili od gostiju - danskih arhitekata, znali bi da u Kopenhagenu nema višespratnih kula. Suprotno Beogradu, danska prestonica je odolela napadima investitorskog urbanizma i zadržala istorijski urbani karakter. Pariz je takođe sačuvao svoju istorijsku urbanu matricu, a visoku gradnju sveo na od centra udaljeni kvart Defans, gde je smestio mnogospratne kule. Na sličan način, Beograd bi trebalo da odredi urbanistički "zabran" izvan istorijskog jezgra, tamo gde monstruozna gradnja ne ugrožava građane i tu da planski kontroliše divljanje investitora. Novac dobijen od investitorskog urbanizma Grad treba da uloži u sanaciju urbanog tkiva. Jer, čak trećinu površine Beograda čine slamovi, a do danas, nije urađena ijedna studija rešavanja ovog urbanističkog problema. To je razumljivo, jer saniranje haosa košta. Nasuprot, investitorski urbanizam puni gradsku kasu - sve dok ima kupaca.

Arhitektura podzemlja, Večernje novosti, 10. februar 2017.

Dnevnik zabluda

Arhitektura podzemlja

Piše Slobodan Maldini

Posle konkursa za Beogradsku filharmoniju pomislio sam da je arhitektura u Srbiji dostigla dno, a onda sam pogledao prvonagrađeni konkursni rad za Beogradsku galeriju na Kosančićevom vencu i video da je pad naše arhitekture dublji. Na konkursu za zgradu Beogradske filharmonije prvonagrađeni rad ima neverovatnu sličnost sa operom u Oslu, ali je poraznije što je u parku palate "Srbija" - području zaštićenog kulturnog dobra - "proturen" projekat četiri kule stambeno-poslovnog centra sumanute visine i površine. Međutim, još dalje je otišao prvonagrađeni rad na konkursu za Beogradsku galeriju na Kosančićevom vencu, takođe području pod zaštitom kao kulturno dobro od velikog značaja. Autor je svoj projekat proširio na parcelu koja nije predmet konkursa, što predstavlja zakonom nedozvoljenu i svuda u svetu sankcionisanu bespravnu gradnju. Istovremeno, on je zauzeo dubinu podzemlja do te mere da je svojim novim objektom ušao u podzemni  lagum koji je tuđe privatno vlasništvo. U pravu, to se zove bespravno zaposedanje tuđe imovine. Kod neukog i nedovoljno kompetentnog konkursnog žirija, to je prvonagrađeno arhitektonsko rešenje.  

Međutim, da u "podzemlju" nije sve baš uvek toliko crno, pokazuje jedna svetla tačka naše arhitektonske struke. Radi se o nedavno objavljenoj knjizi "Arhitektura podzemlja" poznate arhitektkinje Mirjane Lukić.  Za razliku od ružne prakse arhitekture podzemlja koja je vidljiva na konkursu za Beogradsku galeriju, ova knjiga nam predstavlja rešenja podzemne izgradnje velikih gradova današnjice i daje smernice za planiranje i rekonstrukciju savremenih urbanističkih struktura. Kroz analizu mogućnosti podzemne izgradnje, knjiga usmerava razvoj naše prestonice prema ostvarenju ekoloških ciljeva i postavlja standarde očuvanja našeg istorijskog kulturnog arhitektonskog blaga. U knjizi Lukićeva analizira podzemnu gradnju kroz istoriju Beograda: podzemnu makrostrukturu, podzemne pešačke prolaze, podzemnu arhitekturu Beograda uz železničku stanicu "Vukov spomenik".

Mirjana Lukić (r. 1942) je arhitektkinja čija reč nosi snagu autoriteta. Pariski student, radila je u ateljeu sa velikanima francuske i svetske arhitekture. U Beogradu je izradila nekoliko zapaženih urbanističkih planova, a na temi podzemne arhitekture je doktorirala. Bilo bi dobro da naši arhitekti, bilo članovi žirija, urbanističkih komisija, ili autori, pročitaju ovu izuzetno korisnu knjigu. Jer, u njoj su predstavljena urbanistička rešenja koja zadovoljavaju potrebu nedostatka prostora a istovremeno čuvaju kulturno nasleđe. Da je autor prvonagrađenog rada na konkursu za Beogradsku galeriju više pažnje posvetio temi o kojoj piše Mirjana Lukić, verovatno ne bi izradio rešenje podzemne arhitekture koje predstavlja lošu, neplansku gradnju na zakonom zaštićenom području kulturnog dobra.

(Na slici: Beogradska galerija, prvonagrađen rad, B. Redžić)

Umetnički paviljovi, Večernje novosti, 3. februar 2017.

Dnevnik zabluda

Umetnički Paviljoni

Piše Slobodan Maldini

Nedavno se u medijima pojavila vest da je paviljon "Srbija", podignut u poznatom venecijanskom parku Đardini, na prodaju. Budući da se radi o elitnom galerijskom prostoru u kojem izlažu radove predstavnici Srbije na najznačajnijoj međunarodnoj umetničkoj manifestaciji -Venecijanskom bijenalu, ovo saznanje je uzburkalo kulturne krugove. Nako što je Republička direkcija za imovinu demantovala vest i iznela tvrdnju da ova nekretnina ne predstavlja predmet sukcesije, javnost je odahnula. Međutim, i dalje postoje sumnja i nepoverenje, pre svega među umetnicima.

Na 54. Venecijanskom bijenalu održanom 2011. američki umetnik L.G. Vilijams zamislio je provokativnu instalaciju kojom je ispred američkog umetničkog paviljona postavio tablu sa tekstom "Na prodaju". U nameri da pomogne u otplati duga koji imaju SAD, umetnik je ponudio zgradu paviljona na prodaju. Sam autor je ideju objasnio željom da pomogne smanjenju državnog deficita. Učesnik na 54. Venecijanskom bijenalu Raša Todosijević predstavio je svoj bilbord "Majka na prodaju"  na beogradskom Oktobarskom salonu 2009. Ovom umetničkom akcijom on aludira na prodaju domovine, odnosno, onoga što nije za prodaju ni u kakvim uslovima.

Srbija i Jugoslavija gradile su brojne umetničke paviljone na međunarodnim izložbama. Podizani za potrebe jednokratnih manifestacija, oni su srušeni. Međutim, njihovo projektovanje predstavlja visoke domete naše arhitekture. U tom pogledu, ovi efemerni objekti često su značajniji od drugih, trajnih. 1900. izgrađen je Srpski paviljon na Međunarodnoj izložbi održanoj u Parizu, zamišljen u obliku crkvenog objekta. Autori paviljona su Milan Kapetanović i Milorad Ruvidić. Povodom Međunarodne izložbe u Torinu 1911. projektovanje Srpskog paviljona povereno je Branku Tanazeviću. Za učešće na Međunarodnoj izložbi lepih veština u Rimu Srbija je sagradila 1911. paviljon koji je projektovao Petar Bajalović, a na rimskoj izložbi prvu nagradu za vajarastvo dobio je Ivan Meštrović. Branislav Kojić je dobio prvu nagradu za Jugoslovenski paviljon na Međunarodnoj izložbi dekorativnih umetnosti  u Parizu 1923. Paviljon Kraljevine Jugoslavije na Svetskoj izložbi u Filadelfiji projektovali su 1924. Petar i Branko Krstić, a na konkursu za paviljon nagradu je dobio Milan Zloković. Jugoslovenski paviljon na izložbi u Barseloni 1929. projektovao je Dragiša Brašovan, koji je projektovao i Jugoslovenski paviljon u Milanu 1931 (na slici). Godine 1938. sagrađen je umetnički paviljon u Veneciji po planovima Brena del Đudičea. Iste godine podignut je Paviljon Jugoslavije na Međunarodnoj izložbi u Parizu po projektu hrvatskog arhitekte Josipa Sajsla, sa mozaikom Mila Milunovića i skulpturom Tome Rosandića ispred. Posle rata, nekoliko arhitekata projektovalo je paviljone, a izdvajaju se projekti Milana Pališaškog.