Dnevnik zabluda
Arhitektura podzemlja
Piše Slobodan Maldini
Posle konkursa za Beogradsku filharmoniju pomislio sam da
je arhitektura u Srbiji dostigla dno, a onda sam pogledao prvonagrađeni konkursni
rad za Beogradsku galeriju na Kosančićevom vencu i video da je pad naše
arhitekture dublji. Na konkursu za zgradu Beogradske filharmonije prvonagrađeni
rad ima neverovatnu sličnost sa operom u Oslu, ali je poraznije što je u parku
palate "Srbija" - području zaštićenog kulturnog dobra - "proturen"
projekat četiri kule stambeno-poslovnog centra sumanute visine i površine.
Međutim, još dalje je otišao prvonagrađeni rad na konkursu za Beogradsku
galeriju na Kosančićevom vencu, takođe području pod zaštitom kao kulturno dobro
od velikog značaja. Autor je svoj projekat proširio na parcelu koja nije predmet
konkursa, što predstavlja zakonom nedozvoljenu i svuda u svetu sankcionisanu bespravnu
gradnju. Istovremeno, on je zauzeo dubinu podzemlja do te mere da je svojim
novim objektom ušao u podzemni lagum koji
je tuđe privatno vlasništvo. U pravu, to se zove bespravno zaposedanje tuđe
imovine. Kod neukog i nedovoljno kompetentnog konkursnog žirija, to je
prvonagrađeno arhitektonsko rešenje.
Međutim, da u "podzemlju" nije sve baš uvek
toliko crno, pokazuje jedna svetla tačka naše arhitektonske struke. Radi se o
nedavno objavljenoj knjizi "Arhitektura podzemlja" poznate
arhitektkinje Mirjane Lukić. Za razliku
od ružne prakse arhitekture podzemlja koja je vidljiva na konkursu za
Beogradsku galeriju, ova knjiga nam predstavlja rešenja podzemne izgradnje
velikih gradova današnjice i daje smernice za planiranje i rekonstrukciju
savremenih urbanističkih struktura. Kroz analizu mogućnosti podzemne izgradnje,
knjiga usmerava razvoj naše prestonice prema ostvarenju ekoloških ciljeva i
postavlja standarde očuvanja našeg istorijskog kulturnog arhitektonskog blaga.
U knjizi Lukićeva analizira podzemnu gradnju kroz istoriju Beograda: podzemnu
makrostrukturu, podzemne pešačke prolaze, podzemnu arhitekturu Beograda uz
železničku stanicu "Vukov spomenik".
Mirjana Lukić (r. 1942) je arhitektkinja čija reč nosi
snagu autoriteta. Pariski student, radila je u ateljeu sa velikanima francuske
i svetske arhitekture. U Beogradu je izradila nekoliko zapaženih urbanističkih
planova, a na temi podzemne arhitekture je doktorirala. Bilo bi dobro da naši arhitekti,
bilo članovi žirija, urbanističkih komisija, ili autori, pročitaju ovu izuzetno
korisnu knjigu. Jer, u njoj su predstavljena urbanistička rešenja koja
zadovoljavaju potrebu nedostatka prostora a istovremeno čuvaju kulturno nasleđe.
Da je autor prvonagrađenog rada na konkursu za Beogradsku galeriju više pažnje
posvetio temi o kojoj piše Mirjana Lukić, verovatno ne bi izradio rešenje
podzemne arhitekture koje predstavlja lošu, neplansku gradnju na zakonom
zaštićenom području kulturnog dobra.
(Na slici: Beogradska galerija, prvonagrađen rad, B.
Redžić)
No comments:
Post a Comment