Slobodan Maldini: REKE, EKOLOGIJA I ARHITEKTURA, "Večernje novosti", 31. maj 2014

DNEVNIK ZABLUDA

REKE, EKOLOGIJA I ARHITEKTURA

Piše Slobodan Maldini

Kada se srpski kralj Uroš 1. Nemanjić oženio Jelenom Anžujskom (sredinom 13. v.), svojoj nevesti je iskazao ljubav tako što je zasadio jorgovane dolinom toka reke Ibar. Srbija je dobila Dolinu jorgovana dugu oko 30 kilometara koja se prostire od Kraljeva prema jugu, sve do srednjovekovnog grada Magliča . U čast Jelene Anžujske, početkom maja tu se održavaju "Dani jorgovana", tokom kojih se posetiocima predstavljaju lepote Ibra.

Zapadno od Ibra nalazi se dolina reke Lim. Iako izvanredne prirodne lepote, reka je dugo bila deponija otpada. Ako biste zimi putovali dolinom Lima, pažnju bi vam privukli milioni plastičnih kesa i drugog smeća zakačenog na granama drveća na obalama. Ovakvo stanje trajalo je godinama.

Nedavno sam dobio informaciju o akciji čišćenja smećem zatrpanog korita reke jednog našeg planinskog mesta. Proteklih decenija rečno korito je punjeno otpadom, sve do momenta dok reka nije promenila tok. Akciju čišćenja finansirala je Vlada prijateljske strane države.  Dovežena je mehanizacija, angažovani su radnici i volonteri. Za nekoliko dana iz zatrpanog korita reke izvađene su stotine tona otpada: šut, stari šporeti, nameštaj i drugo smeće. Realizacijom ekološkog programa reka je očišćena, njene obale su uređene a malo mesto je promenilo svoj godinama zapuštan izgled. Nekoliko meseci nakon ove uspešne akcije, strana država koja je finansirala čišćenje uputila je delegaciju svojih privrednika kako bi im pokazala ne delu pozitivan primer nedavne realizacije ekološkog projekta. Međutim, kada su došli na lice mesta, ugledali su stari prizor: korito reke bilo je ponovo zatrpano smećem. Odmah nakon čišćenja, seljani su po staroj navici nastavili da bacaju kabasto i drugo smeće u reku. Ovaj grubi primer predstavlja samo jedan u nizu događanja na obalama naših reka.

Beograd je podignut na dve najveće reke u regionu. Vodotokovi  su regulisani, a grad je utvrđen sigurnosnim nasipima. Pre nekoliko nedelja, šetao sam uzvodno obalom Save. Sa zaprepašćenjem sam konstatovao neverovatne nedavne građevinske promene u zelenom pojasu duž reke. Obale beogradskih reka odnedavno doživljavaju svojevrstan urbanistički bum. One su danas velika gradilišta. Budući da su vezovi za splavove odavno popunjeni, novi talas gradnje zahvatio je priobalja. U kratkom roku sagrađen je prvi niz kuća na obalama dužine oko 20 kilometara. Potom je izgrađen i drugi a u toku je "urbanizacija" i trećeg niza stambenih kuća duž obale reke. Sva tri niza nalaze se u plavnom pojasu, između obale i protivpoplavnog nasipa. Kuće su izgrađene čvrstim materijalima, koje dovoze teški kamioni jedinom saobraćajnicom - vrhom nasipa. Zbog prilaska građevinske mehanizacije, na pojednim mestima nasipi su privremeno probijeni... Krajnje je vreme da se u ovo područje urbanističkog haosa uvede red.

Slobodan Maldini: Arhitektura za prirodne katastrofe, "Večernje novosti", 24. maj 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

ARHITEKTURA ZA PRIRODNE KATASTROFE

Piše: Slobodan Maldini

Nedavne poplave koje su zadesile region Centralnog Balkana su nas upozorile na neophodnost strateških programa zaštite koje država treba da sprovede da bi dugoročno sačuvala narod i imovinu. Nauk koji smo izvukli iz teške situacije je da je neophodno sprovesti odgovarajuće urbanističko planiranje i arhitektonsko projektovanje koje će uzeti u obzir ekstremno teške situacije koje mogu da nastanu usled meteoroloških i drugih prirodnih ekstrema. Kako da se zaštitimo od prirodnih katastrofa: poplava, zemljotresa, olujnih vetrova?

Mogućnost događanja prirodnih katastrofa treba ugraditi u zakone. Urbanističkim planovima neophodno je izmestiti stambene i industrijske objekte sa potencijalno ugroženih površina. Potrebno je napraviti banku podataka svih moguće ugroženih područja i mesta i na njima predvideti posebne uslove za projektovanje. To uključuje: izgradnju odbrambenih sistema od plavljenja na ugroženim područjima, izgradnju sistema zaštite klizišta i zaštite od erozije. Na mestima gde su saobraćajnice izložene vetru, kao u Vojvodini, treba planirati sadnju zaštitinih zelenih pojasa. U stambenim naseljima koja su izložena podzemnim vodama, treba planom predvideti njihovu zaštitu.

Međutim, pored planiranja mogućih katastrofa u budućnosti, treba uporedo izraditi akcione planove sanacije šteta i posledica dosadašnjih katastrofalnih događaja. Pored biohemijskog čišćenja poplavljenih područja, treba raditi na izradi sistema građevina namenjenih katastrofom ugroženih područja. Kako to rade u svetu?

U evropskim gradovima na rekama koja su izložena čestim plavnim talasima, izgrađeni su sistemi zaštite od poplava. Najčešće su to betonski bedemi "L" profila koji, iako lake konstrukcije, odolevaju pritisku velikih voda. Na betonskou podlogu pričvršćen je montažni zaštitini zid koji ima visinu 100-godišnjeg vodostaja. Mobilnu zaštitu daju i odbrambeni sistemi koji su napravljeni od gume ili plastike, u obliku kobasičastih elemenata, poput pneumatika. Kada se postave duž obale i napune vodom, predstavljaju praktično i jeftino, sigurno sredstvo zaštite. Kada opasnost prođe, ove mobilne barijere se isprazne i spakuju.

Za one koji su izgubili krov nad glavom postoje brojna arhitektonska rešenja. Interesantan je projekat grupe Dizajn Faktori, koja je dizajnirala plastične elemente za gradnju u obliku "Lego" kockica (na slici). U njihovu unutrašnjost moguće je usuti pitku vodu ili smestiti nekoliko kilograma zrnaste hrane. Kada se hrana upotrebi, elementi se napune zemljom i međusobno spajaju, poput "Lego" kockica, gradeći kuću. Jordanski arhitekta Abir Sekali projektovao je kuće načinjene od naborane strukture čija spoljna površina apsorbuje solarnu energiju i pretvara je u električnu, a sadrži na vrhu rezervoar za vodu. One omogućuju neophodne uslove za boravak ljudi.

Slobodan Maldini: Nacionalni stil u arhitekturi, "Večernje novosti", 17. maj 2014

DNEVNIK ZABLUDA

NACIONALNI STIL U ARHITEKTURI

Piše Slobodan Maldini

Srpska arhitektura razvijana je pod uticajima dominantnih stilova u svetu. Njih su srpski arhitekti preuzimali u originalnom ili prerađenom obliku i primenjivali u skladu sa uslovima koji su postojali kod nas. Međutim, u istoriji sprske arhitekture postoje autori koji su razvijali autentičan nacionalni stil zasnovan na srpskoj arhitektonskoj tradiciji i autentičnom vizantijskom stilu koji je prevladavao u srpskoj sakralnoj arhitekturi. Momir Korunović, Branko Tanazević i Aleksandar Deroko, razvili su vlastiti arhitektonski stilski izraz zasnovan na srpskim tradicionalnim istorijskim elementima.

Stara telefonska centrala autora Branka Tanazevića (1876-1945) u Kosovskoj ulici u Beogradu iz 1908. predstavlja spoj secesije i srpsko-vizantijskog stila. Prilikom projektovanja Tanazević je eksplicitno koristio rečnik nacionalne istorijske stilske grupe u arhitekturi, tzv. Moravske graditeljske škole, koji je kombinovao sa elementima secesije. Aleksandar Deroko (1894-1988) je zastupao nacionalno istorijski stav u arhitekturi i zalagao se za razvoj nacionalnog stila inspirisanog ranohrišćanskim, vizantijskim i srpskim arhitektonskim spomenicima iz perioda srednjeg veka. Arhitektura Momira Korunovića (1883-1969) sadrži elemente nacionalnog stila u arhitekturi povezane sa idejama ekspresionizma.

Svakog leta na dan Sv. Konstantina i Jelene, maleno selo Bogava u opštini Despotovac održava sabor posvećen arhitekti Momiru Korunoviću. I mada je ovaj veliki arhitekta odavno zaboravljen u srpskoj prestonici, selo u kojem živi 500 stanovnika odaje pomen našem velikanu. Zbog čega je Korunovićeva arhitektura popularna u narodu?

Predstavnik nacionalnog stila, Korunović je projektovao građevine koje su sadržale nacionalan karakter. Njegovo najpoznatije delo je Pošta 2 u Beogradu, sa fasadom koju ukrašavaju stilski elementi srpske sakralne arhitekture. Korunović je projektovao nacionalnu arhitekturu: sokolske domove, crkve, spomenike. Međutim, nacionalna stilska karakteristika njegovih objekata vodila je njihovom rušenju. Spomen kosturnicu podignutu u slavu poginulim srpskim vojnicima tokom Kumanovske bitke 1912. (na slici) srušile su bugarske snage 1941. godine. Iste godine srušen je i njegov spomenik u Ramni. Čuvena palata Pošta 2, uništena 1944., posle rata definitivno je srušena. Korunovićeva crkva Ćirila i Metodija u Mariboru srušena je 1941. Njegova crkva Sv. Kirila i Metodija na ostrvu Visu (Hrvatska), srušena je 1963. povodom proslave 20-godišnjice Titovog dolaska na Vis, a na njenom mestu podignut je spomenik sa natpisom "Tuđe nećemo - svoje ne damo." Korunovićev Pirg Sv. Jovana Vladimira u manastiru Sv. Naum u Ohridu srušen je 1956. "jer se nije uklapao u kompoziciju hrama". Njegovo životno delo projektovano u nacionalnom stilu "Srpski panteon", nije realizovano.

Slobodan Maldini: Odlazak velikana, "Večernje novosti", 10 maj 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ODLAZAK VELIKANA

Austrijski umetnik, arhitekta, dizajner, teoretičar i laureat Prickerove nagrade Hans Holajn preminuo je 24. aprila ove godine, dvadeset pet dana nakon što je proslavio svoj osamdeseti rođendan. Holajna, koji je posebno poznat po svojim projektima muzeja uključujući Frankfurtski muzej moderne umetnosti i Vulkaniju u Overnji (na slici), opisao je Ričard Mejer kao arhitektu čije su "revolucionarne ideje imale veliki uticaj na stavove dizajnera i arhitekata". Davne 1955.  Holajn je naveo da "moramo da oslobodimo arhitekturu od zgrada", a 1967. je ponovio tezu da "arhitekti moraju prestati da razmišljaju samo o zgradama."

Rano u svojoj karijeri, Holajn je izgradio reputaciju projektujući male objekte, uključujući prodavnicu svetiljki u Beču široku samo 4 metra. Bio je protagonista postmodernog stila u arhitekturi, koji je uključivao slobodno mešanje elemenata iz prošlosti sa futurističkim materijalima i dizajnom. U svom ranom manifestu 1963., Holajn je napisao: "forma ne sledi funkciju", čime se suprotstavio stogodišnjoj maksimi Luisa Salivena da "forma sledi funkciju". Na ovoj maksimi obrazovane su generacije arhitekata, uključujući Losa, Le Korbizjea, Gropijusa, Alta, van der Roea, Ritvelda. Nasuprot svojim prethodnicima, Holajn je verovao da su zbivanja u tehnologiji i na planu umetničkog izražavanja dovela do novog doba, kada je "čovek gospodar nad beskonačnim prostorom."

Iako je tokom 1950-tih i 1960-tih živeo u SAD, u ovoj zemlji imao je malo posla. 1972. dobio je prvu nagradu za relativno skroman projekat ulaza u metro stanicu u Minhenu. Projektovao je muzeje u Firenci, Kairu, Teheranu, kao i u blizini Dizeldorfa, gde je bio profesor od 1967. do 1976. Kasnije, vodio je Institut za dizajn na Akademiji primenjenih umetnosti u Beču i bio gostujući profesor na nekoliko univerziteta u SAD.

Imao sam veliku čast da izlažem zajedno sa Hansom Holajnom. Bilo je to na Pariskom bijenalu, najznačajnijoj svetskoj izložbi arhitekture, 1985. godine. Holajn je tada izlagao izvanredan projekat muzeja u Menhengladbahu. Zajedno sa Pajhlom i grupom Kop Himelblau bio je predstavnik austrijske grane evropskog postmodernizma, nasuprot italijanskoj, koju su predstavljali Rosi, Portogezi, Mendini. Postmodernizam američkog pravca na izložbi promovisao je Geri, japansku arhitekturu Ando, švajcarsku Bota, špansku Moneo. Mlada Hadidova tada nije imala realizovan objekat, već je predstavila svoje aksonometrije.

Odlaskom Holajna polako nestaje sa scene generacija koja je načinila najveći prevrat i promenu u arhitekturi u drugoj polovini 20. veka. Buntovan, beskompromisan, originalan postmodernistički izraz izneli su na svetsku scenu velikani tzv. "nove arhitekture" i "arhitekture nove estetike". Njihova dela nisu bila velika po proporcijama već po snazi ideja i arhitektonskog stava.

Slobodan Maldini: Nagrade u arhitekturi, "Večernje novosti", 3. maj 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

NAGRADE U ARHITEKTURI

Udruženje arhitekata Srbije dodelilo je Veliku nagradu za životno delo arhitekti Božidaru Jankoviću. Laureat nagrade, doajen naše arhitekture, rođen je 1931. godine. Od 1957. zajedno sa generacijskim kolegama (M.Naslasem, A. Stjepanovićem, kasnije B. Karadžićem i Lj. Jovanović) radi u grupi koja aktivno učestvuje na arhitektonskim i urbanističkim konkursima. Tokom 1960-tih i 1970-tih zajedno sa grupom dobitnik je brojnih nagrada na arhitektonskim konkursima. Autor je većeg broja nagrađivanih realizovanih radova, među kojima su: Fakultet dramskih umetnosti na Novom Beogradu (sa arh. A.Stjepanovićem); stambeni objekti u bloku 22 na Novom Beogradu sa pratećim objektima (škola, dečije ustanove, centar MZ) i parternim uređenjem (sa B.Karadžićem i A. Stjepanovićem); stambeni objekti u bloku 23 na Novom Beogradu (na slici), takođe sa pratećim objektima i parternim uređenjem (sa B. Karadžićem i A.Stjepanovićem); Filozofski fakultet u Novom Sadu (sa A. Stjepanovićem i Lj. Jovanović). Početkom 70-tih izradio je projektnu dokumentaciju za stambenu grupaciju  u naselju Alipašino polje u Sarajevu, prema kojoj je izgrađeno oko 2000 stanova.

Janković je istaknuti predstavnik tzv. "Beogradske škole stanovanja", prepoznatljive po karakterističnom funkcionalističkom odnosu prema osnovi stana i do detalja razrađenoj arhitekturi. Njegovi arhitektonski objekti, iako građeni pre više od četiri decenije, danas su u boljem fizičkom stanju od mnogih zgrada koje su građene niz godina kasnije. Ovo govori ne samo o kvalitetu autora, već i o karakteristikama arhitekture i kvalitetu gradnje kod nas u periodu poslednjih decenija prošlog veka.

Arhitekta Janković je 46. dobitnik Velike nagrade Udruženja. Ovako dugu tradiciju dodele nagrade u arhitekturi kod nas imala je poznata "Borbina nagrada". U saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije, nagrada je ustanovljena 1965., na godišnjicu kada je 1922. u Zagrebu štampan prvi broj lista "Borba". Narednih decenija, nagrađivana su najznačajnija ostvarenja nastala na području nekadašnje Jugoslavije. Tradiciju jugoslovenske nagrade za arhitekturu lista "Borba" nastavile su 1992. "Večernje novosti". Teško je nabrojati brojne dobitnike nagrade, a među njima su: Boris Magaš, Živorad Janković, Stanko Mandić, Janez Lajovic, Stojan Maksimović, Aleksandar Šaletić, Jahiel Finci, Zlatko Ugljen, Janez Kobe, Ivan Štraus, Branislav Mitrović i mnogi drugi. Zajedno sa promenama koje su se dešavale na području naših prostora, menjala se i nagrada. Sa nivoa prostora bivše Jugoslavije, preneta je na teritoriju Srbije i Crne Gore. Od 2007. do 2013. dodeljivana je predstavnicima srpske arhitekture, uključujući i njihove objekte realizovane  izvan Srbije. Zbog nedostatka sredstava, duga tradicija je prekinuta. Prvi put u istoriji nagrade, ove godine nije dodeljena.