INTERVJU, SLOBODAN MALDINI, ARHITEKTA: “Strela” je
očigledan sukob interesa
20.11.2017.Autor:
Slobodan Maldini,
arhitekta, umetnik i teoretičar arhitekture
https://www.ekspres.net/scena/strela-je-ocigledan-sukog-interesa
Žiri je
odstupio od osnovnih propozicija konkursa, a to je njegova anonimnost. Naime,
konkurs je raspisan pod sledećim uslovima: „učesnik na konkursu ne može biti
lice koje je neposredno angažovano na pripremi i sprovođenju konkursa, odnosno
ukoliko je u srodstvu ili neposredno sarađuje sa istim”. Konkursni žiri je prvu
nagradu dodelio Mrđanu Bajiću, bez obzira na činjenicu da on zajedno s čak dva
člana žirija – Vladimirom Veličkovićem i Dušanom Otaševićem – neposredno
sarađuje
Značajan
predstavnik alternativne arhitekture Slobodan Maldini je učesnik Venecijanskog
i Pariskog bijenala, autor „Enciklopedije arhitekture”, kao i knjiga „Senke
bogova”, „Zimska priča”, „Rečnik brendiranja”, „Porno i pank neoarhitektura”,
dobitnik više nagrada za svoje projekte, bivši profesor na Arhitektonskom
fakultetu u Novom Sadu. Maldini je jedan od onih srpskih autoriteta u svetu
arhitekture koji su se glasno usprotivili rešenju „Strela” autora Mrđana Bajića
i Biljane Srbljanović za spomenik Zoranu Đinđiću zbog kršenja propozicija tog
konkursa i sukoba interesa članova žirija. I baš kao što za „Ekspres” govori o
tome, Maldini analizira i druga sporna rešenja koja u poslednje vreme niču u
Beogradu poput „Mosta na Kalemegdanu”, tržnog centra u Rajićevoj, Filharmoniji
na Ušću, a otkriva i zašto je Narodni muzej zatvoren više od decenije.
Nedeljama vlada
polemika oko izbora pobedničkog rešenja na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću.
Da li je po Vašem mišljenju taj konkurs sporan i vredan halabuke koja se digla
oko njega?
– Naravno, ovaj konkurs je duboko sporan. Štaviše, gotovo je bez presedana u
novijoj srpskoj istoriji umetnosti. Postojali su mnogobrojni konkursi koji su
doveli do spornih rezultata, ponajviše na planu arhitekture i urbanizma,
međutim, ovaj je poseban slučaj.
Koje su bile
propozicije konkursa u kojima je žiri odstupio?
– Žiri je odstupio od osnovnih propozicija konkursa, a to je njegova
anonimnost. Naime, konkurs je raspisan pod sledećim uslovima: „učesnik na
konkursu ne može biti lice koje je neposredno angažovano na pripremi i
sprovođenju konkursa, odnosno ukoliko je u srodstvu ili neposredno sarađuje sa
istim”. Konkursni žiri je prvu nagradu dodelio Mrđanu Bajiću, bez obzira na
činjenicu da on zajedno s čak dva člana žirija, Vladimirom Veličkovićem i
Dušanom Otaševićem, neposredno sarađuje. Naime, Mrđan Bajić, Vladimir
Veličković i Dušan Otašević zajedno i neposredno sarađuju u Savetu fondacije
„Vladimir Veličković”, ispred kojeg, između ostalog, žiriraju i dodeljuju
nagrade za crtež iz tog fonda. Ta neposredna saradnja ne traje kraći vremenski
period, već desetak godina. Prema tome, ne postoje ni pravni ni formalni uslovi
da Mrđan Bajić bude učesnik po propozicijama konkursa.
Napominjem, učinjen je izuzetno težak nameran propust, a učesnici u kršenju
konkursnih pravila su upravo najautoritativniji i najcenjeniji predstavnici
našeg društva, akademici. Ako se akademici ponašaju na takav način, a ponašaju
se tako uporno i u većem broju sličnih slučajeva, onda je stanje alarmantno i
treba ozbiljno reagovati. Jer ne radi se o nekakvoj prevari studenta ili nižeg
referenta, već o vrhu, eliti naše kulture, koja treba da predstavlja uzor celom
društvu.
Na koje su sve
načine prekršeni uslovi konkursa?
– Uslovi konkursa prekršeni su i na druge načine. Podsetiću da je predsednik
žirija bečki arhitekta Boris Podreka, koji je potpisnik ugovora za izradu
projekta rekonstrukcije Studentskog trga, na kojem je predviđena izgradnja
spomenika Zoranu Đinđiću. Nespojivo je da finansijski zainteresovana strana
koja radi projekte pod ugovorom bude istovremeno i predsednik žirija anonimnog
konkursa koji se odvija na istoj lokaciji. U svetu se to zove sukob interesa.
Takođe, podsećam da je član žirija Vladimir Veličković 2017. bio selektor
srpskog nastupa na Bijenalu u Veneciji, za koji je odabrao svog pulena Mrđana
Bajića. Tekst za katalog te izložbe pisala je Biljana Srbljanović.
Koliko su
ovakvim žiriranjem materijalno oštećeni ostali učesnici konkursa?
– Ostali učesnici ovog konkursa, njih 40 timova umetnika, arhitekata, inženjera
i urbanista, radili su svoja rešenja, pogrešno ubeđeni da učestvuju na
međunarodnom anonimnom konkursu. Učešće na tako značajnom konkursu košta. Pre
svega jer zahteva višemesečni rad, a zatim jer nosi troškove izrade 3D modela,
rendera, perspektiva, maketa i sl. Kao što vidimo, svi oni su prevareni jer je
jasno da ovaj konkurs nije bio ni međunarodni niti anoniman, već je bio
namešten za jednog učesnika. Sve ostalo bila je predstava za javnost, koja je
trebalo da oda lažan utisak konkursa.
Koliko je
ovakvim žiriranjem esnaf, arhitekte, vajari, posramljen?
– Naravno, to je udar na umetnike i predstavnike struke. Konkursom je poslata
jasna poruka struci: vi možete da se bavite umetnošću koliko god želite,
međutim, društveni novac, akademska priznanja i slava rezervisani su samo za
mali broj odabranih, za one koji pripadaju kulturnoj eliti. I to je
poražavajuće.
Nespojivo je da finansijski zainteresovana strana koja radi projekte pod
ugovorom bude istovremeno i predsednik žirija anonimnog konkursa koji se odvija
na istoj lokaciji, a upravo je to bečki arhitekta Boris Podreka, koji je
potpisnik ugovora za izradu projekta rekonstrukcije Studentskog trga, gde je
predviđena izgradnja spomenika Zoranu Đinđiću
Mnogi savremeni
srpski vajari odustali su od učešća na ovom konkursu znajući unapred šta će se
dogoditi. Međutim, na konkurs je pristiglo i rešenje profesora Danijela Glida,
koji je očigledno ismejao konkurs i njegov žiri, i time poslao svima snažan
signal. On je spomenik Đinđiću predstavio u obliku džinovske burgije. Ta
burgija ima mnogo jaču poruku od Bajićeve strele i tera nas na razmišljanje.
Zašto niko od
učesnika konkursa nije imao lik Zorana Đinđića kao predlog rešenja?
– Savremeno vajarstvo je odavno odbacilo figuraciju kao sredstvo umetničkog
izražavanja. Apstraktna kompozicija, instalacija, čak scenografija mnogo su
moćnija sredstva, koja mogu da nose obilje poruka, simbola, metafora,
hiperbola, a što figurativno vajarstvo ne sadrži. Zbog toga je i savremeno
vajarstvo, iako estetski različito od klasičnog, neuporedivo više nabijeno
sadržajem i značenjima.
Kako
komentarišete međusobne veze članova žirija i autora pobedničkog rešenja?
– U kontekstu ovog konkursa, koji je trebalo da bude anoniman, klanovske veze
su nedopustive. Međutim, Srbija je mala sredina, u kojoj se svi međusobno
znaju. Oni koji su videli sastav žirija, mogli su da pretpostave da će on
dodeliti nagradu pripadniku svog klana.
Zamislimo da se pojavi nekakav građevinski investitor u Jerusalimu i da
ponudi tamošnjoj vlasti da neposredno uz kamene zidine starog Jerusalima
podigne čelično-stakleni enormno veliki tržni centar poput onog u Rajićevoj
ulici? Upravo to se dogodilo u Beograd
Tu nije kraj
vezama nabrojanih umetnika, članovi žirija su ujedno i članovi SANU, Odeljenja
likovnih umetnosti. Nije tajna da je i Mrđan Bajić bio predložen za člana SANU.
Ko je njega predlagao?
– Mrđan Bajić je 2012. predložen za člana Odeljenja likovnih umetnosti SANU.
Članovi tog odeljenja su i članovi žirija konkursa: Vladimir Veličković, Dušan
Otašević i Boris Podreka. Interesantno je da je zajedno s tada
pedesetogodišnjakom Bajićem, za člana SANU predložen i devedesetogodišnji
arhitekta Mihajlo Mitrović. Ovaj doajen, bard naše arhitekture, doživeo je
sraman poraz da bude odbijen zajedno s mladim Bajićem. Te godine na spisku
predloženih akademika našao se i Rade Hajdin, sin tadašnjeg predsednika SANU
Nikole Hajdina, što mnogo govori o postupku prijema u ovu prestižnu
instituciju.
S druge strane,
i Dušan Otašević i Mrđan Bajić su članovi žirija za nagradu za crtež koji
dodeljuje Fond „Vladimir Veličković”. Postoji li, samim tim, konflikt interesa
u konkursu za spomenik Đinđiću ili je reč o slučajnosti?
– Naravno da nije reč o slučajnosti! Pa već deset godina Veličković, Otašević i
Bajić zajednički rade u Veličkovićevoj fondaciji. Njihova neposredna saradnja
nije od juče, već je dugoročna i duboka. Kroz tu fondaciju oni kreiraju i utiču
na srpsku umetničku paradigmu, stvaraju i diktiraju vrednosti po svom ličnom
uverenju, vezama i naklonosti, s namerom da promovišu i guraju one mlade umetnike
čija dela odgovaraju njihovim ličnim estetskim ukusima. A ova jednostranost je
vrlo opasna za umetnost.
Predsednik
žirija spornog konkursa je arhitekta Boris Podreka. On je ujedno angažovan i na
izradi projekta uređenja Studentskog trga. Možete li da nam objasnite kako je
Boris Podreka postao jedan od glavnih arhitekata u Beogradu, i da li je opet
reč o sukobu interesa?
– Boris Podreka je verovatno najuticajniji arhitekta u Beogradu posle gradskog
urbaniste. Taj austrijski arhitekta jedva da je nekoliko noći u svom životu
prespavao u Beogradu. Međutim, iako ne poznaje grad, to mu ne smeta da preuzme
ulogu vodećeg beogradskog urbaniste i gradskog arhitekte, štaviše arbitra u
beogradskom urbanizmu, da bude u ulozi onog koji određuje i odlučuje o tome šta
treba ili ne treba uraditi. Prošle godine Podreka je u jednom intervjuu izjavio
da „Beograđani gaze po fekalijama”, a da će on, čuveni bečki arhitekata,
srediti našu prestonicu. Danas smo svedoci Podrekinog upropaštavanja našeg
istorijskog kulturnog nasleđa i nametanja samo njemu vidljivih urbanističkih
vrednosti.
U raspravu se
uključio i sin Vladimira Veličkovića, Vuk Vidor Veličković, bivši direktor KC
Srbija u Parizu, kako bi odbranio oca. Šta kažete za njegove argumente u kojima
negira favorizovanje i nepotizam?
– To je otprilike kao kada kompanija „Mekdonalds” deli brošure o zdravoj
ishrani i piše o kalorijama.
I kada smo kod
Vuka Veličkovića, znate li koje su njegove kvalifikacije bile za direktora KC
Srbije u Parizu?
– I pored dobre volje, nisam uspeo da ih prepoznam.
U istom tekstu
na Fejsbuku, Veličković mlađi pominje da je probio u Parizu Mrđana Bajića,
Slavomira Stojanovića, Rašu Teodosijevića, Mikser… Ne zato što se znaju, nego
upravo zato što je smatrao da su oni najbolji u svom poslu. Kako Vi to
tumačite?
– Bio u pravu ili ne, svako ima svoje mišljenje. Međutim, žalosno je što se, na
primer, ime i karijera Raše Todosijevića, koji je umetnik iz potpuno druge
sfere, da ne kažem druge civilizacije, pogrešno vezuju za ime sina Vladimira
Veličkovića. Tužno je da su sudbina Kulturnog centra Srbije u Parizu, pa čak i
njegov fizički opstanak, u jednom trenutku bili pod uticajem tog, kako neki
vole da ga opisuju, plejboja.
Da se vratimo
samom rešenju „Strela” autora Biljane Srbljanović i Mrđana Bajića, koje oni u
svom objašnjenju predstavljaju kao simbol života i stradanja Zorana Đinđića.
Kako razumete njihov koncept?
– Citiraću obrazloženje koje je napisala Biljana Srbljanović: „Zajedničko
sećanje nikada nije ‘nevino’, ono je uronjeno u prirodni psihološki, ljudski
proces sekundarne revizije, distorzije, izmene podsvesnog, nenamernog ili čak
namernog zaborava delova koje društvo ne uspeva da savlada. Sama istorija kao
proces stvara nam poziciju onoga ko je menja u odnosu na današnjicu, ali i
menja današnjicu u odnosu na pouke iz prošlosti.” Koliko god pokušao da sebi
pojasnim ovo objašnjenje i dovedem ga u jasnu vezu sa Zoranom Đinđićem, moram
da priznam da mi koncept Biljane Srbljanović nije jasan. Ne znam o kakvom
zajedničkom sećanju koje nije nevino ona piše, vezujući ga za simbol strele.
Šta biste rekli
o njenom poređenju ovog rešenja s Meštrovićevim spomenikom „Pobednik” na
Kalemegdanu?
– Krajnje je neumesno, čak groteskno da neko ko se nikada u životu nije bavio
vajarstvom ni spomeničkom umetnošću, laik kao što je Biljana Srbljanović,
upoređuje svoje delo sa spomenikom „Pobednik” najvećeg skulptora u istoriji
ovih prostora, Ivana Meštrovića. Ali ovo poređenje ne govori o „Pobedniku” niti
o Meštroviću, već o neverovatnom stanju ega osobe koja živi opsednuta
kompleksom više vrednosti. Prema jednima polupismena spisateljica, a po drugima
propala političarka, ona vrši tiradu deleći lekciju iz spomeničke umetnosti
„neukim” Srbima, a završava je rečima: „Dok vi diskutujete o Vučiču, Vesiću,
vajarskoj estetici, položaju spomenika i njegovom izgledu i zašto nije lep kao
na groblju, promiču vam bitne stvari, Srbi moji.” I zaista, možda je do
objavljivanja tog njenog teksta mnogima promakla činjenica da je konkurs za
spomenik Đinđiću namešten?!
I Vladimir
Veličković se oglasio u odbranu rada Mrđana Bajića, što je i očekivano. Ali da
li je i dovoljno argumentovano?
– U svom intervjuu dnevnom listu „Danas”, Vladimir Veličković govori o tome da
je konkurs bio anoniman i da je pristiglo čak 40 radova. Iz njegove izjave
trebalo bi da naivni čitaoci zaključe da on nije mogao da prepozna rad Mrđana
Bajića!
Kakve su
pređašnje veze ova dva umetnika?
– Umetničku karijeru Mrđana Bajića moguće je pratiti u kontekstu njegovog
odnosa s Vladimirom Veličkovićem. Teško da bi ovaj talentovani vajar mogao da
razvije tako plodnu umetničku karijeru bez podrške moćnih i uticajnih ljudi,
među kojima je nesumnjivo Vladimir Veličković. Bajićevi najznačajniji zreli
umetnički uspesi vezuju se za ličnost Veličkovića: predstavljanje Srbije na
Venecijanskom bijenalu, izložba u Kulturnom centru Srbije u Parizu…
Kada smo kod
Mrđana Bajića, šta mislite o njegovom rešenju projekta „Most na Kalemegdanu”,
koji je radio s britanskim skulptorom Ričardom Dikonom?
– Ovaj projekat dvojica umetnika započela su još 2007. Naredne godine dobili su sredstva za izradu projekta mosta,
a 2009. Beograd je finansirao realizaciju njihove izložbe pod nazivom „Most na
Kalemegdanu”. Proteklog leta grad Beograd je usvojio funkcionalno rešenje
dvojice skulptora. Odavno nešto ovako ružno nije viđeno u našoj savremenoj
arhitekturi i vajarstvu. Pre svega, nemoguće je zaključiti da li se radi o
skulpturi, arhitekturi ili o još jednom objektu iz palete urbanog inventara.
Kao skulptura, ona ne sadrži jasno izrečen stav autora. Nema ni bilo kakvu
poruku. Kao arhitektura, nema funkciju jer je apsurdnih i nejasnih upotrebnih
oblika, nedefinisane koncepcije, neupotrebljiva. Kao urbani inventar, daleko je
od prihvatljivih i u svetu poznatih urbanističkih rešenja. Ova čudna naprava
sadrži odbojne materijale koji su primenljivi u industrijskoj, ali ne i u
umetničkoj arhitekturi. Sirova, teška, likovno loša, zakrivljena betonska
pasarela postavljena je na skelu od gvozdenih štapova, koja je viđena u toku
gradnje, ali je umetnički neprihvatljiva na kulturno-istorijski značajnoj
lokaciji.
Da li je u svetu uobičajena gradnja
na korak od spomenika kulture, u našem slučaju Kalemegdana?
– U svetu je nezamislivo da se gradi unutar istorijskih kulturnih celina,
arheoloških lokaliteta. Svuda u svetu, u ozbiljnim društvima, nacionalna
kulturna zaostavština predstavlja nešto što je neprikosnoveno, u šta se ne
dira, osim kod nas. Područje istorijskog jezgra Beograda, u neposrednoj blizini
Kalemegdana, danas je poprište nametanja sumanutih graditeljskih ambicija
neukih investitora.
Da li se ovim spomenikom narušava
najznačajniji kulturno-istorijski simbol Beograda?
– Upravo sada dolazimo do poređenja Meštrovićevog spomenika „Pobednik” i dela
Biljane Srbljanović i Mrđana Bajića. U ovom slučaju, podno Kalemegdana se gradi
neverovatna scenografija Bajića i Dikona. Prvobitno zamišljena kao pešačka
pasarela, most, razvijena je od vajara u nešto što nije ni spomenik kulture
niti funkcionalan objekat. Upotrebom neprimerenih sirovih materijala, betona i
čelika, na mestu koje je potpuno neprimereno, u parku kulture, čak na vrhu
staklenog lifta za pešake, ovaj „spomenik” nema ni estetsku ni funkcionalnu
vrednost.
Tu se nadovezujemo na Rajićevu
ulicu, koju odskora krasi novi tržni centar. Koliko je istorijsko jezgro grada
oštećeno tim rešenjem?
– Zamislimo da se pojavi nekakav građevinski investitor u Jerusalimu i da
ponudi tamošnjoj vlasti da neposredno uz kamene zidine starog Jerusalima
podigne čelično-stakleni enormno veliki tržni centar? Upravo to se dogodilo u
Beogradu. Došli su jevrejski investitori i predložili da u srcu starog
zaštićenog spomenika kulture, jezgra Beograda, neposredno uz Kalemegdan,
podignu svoj šoping centar.
Projekat podzemne garaže ispod Studentskog trga, najveće na
Balkanu, iznuđen je potrebama usled gradnje TC „Rajićeva”. Iako je lokalitet
Studentskog trga arheološki park, po nalazištima vredan koliko i Viminacijum,
logika kapitala je i ovaj put odnela pobedu
Na lokaciji novosagrađenog tržnog
centra, koja je pod zaštitom i ima status prostora od posebnog značaja, nalazi
se vredan istorijski muzej na otvorenom. Na tom području su ostaci bedema
antičkog kastruma sa izvanrednom gradskom kapijom. U prostoru tvrđavskog rova
počinjala je zona rimskog grada Singidunuma, a na lokalitetu se i danas nalaze
brojni artefakti neprocenjive vrednosti. U novijoj istoriji na ovom mestu je podignut autentičan
muzej arhitekture grada. Prošlih vekova tu su sagrađena najznačajnija srpska
arhitektonska zdanja: hotel „Srpska kruna”, Palata Stojanovića, Palata Mihaila
Pavlovića, „Grčka kraljica”, Kuća Hrisante Kumanudi, Spasićeva zadužbina,
trgovačka palata Arona Levija, Zgrada sa zelenim pločicama građena za trgovca
Stamenkovića… Ne postoji u Srbiji gradsko jezgro sa sličnom koncentracijom
istorijskog sadržaja. Odnedavno je taj muzej na otvorenom u sastavu monstruoznog
inostranog šoping centra.
Autori tržnog
centra u Rajićevoj su akademik SANU i Akademije arhitekture Srbije Milan
Lojanica, kao i njegov sin Vladimir, prof. Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.
Kako to objašnjavate, da li se ovde radi o očiglednom nepotizmu?
– Pravi primer nepotizma je na mnogo ozbiljnijem mestu, u akademskim obrazovnim
institucijama. Tokom više decenija, na beogradskom Arhitektonskom fakultetu je
vođena politika zapošljavanja nastavnog osoblja putem nepotizma. Mnogi
zaposleni su se tu našli zbog pedigrea, a ne na osnovu profesionalnih
kvalifikacija. Uronivši u mediokratiju, fakultet je godinama prilagođavao
nastavni program mediokritetima, ukidajući one predmete koji egzaktnošću
zahtevaju kompleksniji pristup i rad. Tako na Arhitektonskom fakultetu godinama
ne postoji ni najosnovniji predmet, nacrtna geometrija. Naredni korak u
„razvoju” fakulteta bilo je eliminisanje onih koji imaju autoritet i visoka
profesionalna dostignuća, čime ugrožavaju mediokritete.
Kako to da niko
nije protestovao protiv tržnog centra, a naša su poznata imena iz sveta
arhitekture i te kako dizala glas kada je bilo reči o nekim drugim objektima?
Da li je moguće da je realizacija ovog projekta prošla nezapaženo, da nije
dovoljno intrigirala i mobilisala stručnu javnost?
– Naša stručna javnost je selektivna. U akademskim institucijama sede upravo
oni koji krše osnovna strukovna načela. Autori tržnog centra u Rajićevoj su
univerzitetski profesori, a Milan Lojanica je član SANU i Akademije arhitekture
Srbije. Iako su obe akademije bile izuzetno glasne u protivljenju, recimo,
projektu „Beograd na vodi”, nisu se oglasile povodom slučaja Rajićeve. I
verovatno se nikada i neće oglasiti.
Zajedno sa
izgradnjom garaže na Studentskom trgu i TC u Rajićevoj ulici, nepovratno će
biti uništene rimske terme koje se tu nalaze. Zar nikoga to ne dotiče?
– Projekat podzemne garaže ispod Studentskog trga, najveće na Balkanu, iznuđen
je potrebama usled gradnje Tržnog centra „Rajićeva”. Iako je lokalitet
Studentskog trga arheološki park, po nalazištima vredan koliko i Viminacijum,
logika kapitala je i ovaj put odnela pobedu nad nemoćnim institucijama zaštite
spomenika kulture.
Početkom godine
ste se oglasili povodom nagrađenog rešenja za izgradnju Filharmonije na Ušću,
za koje ste rekli da neverovatno podseća na čuvenu Operu u Oslu. Kako je to
promaklo žiriju, i u čemu se ogleda ta sličnost?
– Radi se o plagijatu svetski poznatog arhitektonskog objekta Opere u Oslu
čuvenog biroa Snoheta, koji je ušao u mnoge časopise, pa je čak dobio svetsku
nagradu za arhitekturu. Plagirano je ono najbitnije, jedinstveni
urbanističko-arhitektonski koncept zgrade, gde je objekat postavljen na kosu
pristupnu površinu koja je istovremeno i trg, odakle se uzdiže zakošena
trougaona staklena prizma čineći kompoziciono središte objekta. Plagijat je
promakao žiriju jer u suštini njega zgrada Filharmonije nije mnogo
interesovala. Mnogo značajniji je onaj deo prvonagrađenog rešenja koji čine
četiri 35-spratnice podignute u neposrednoj blizini Palate „Srbija”, na zaštićenom
području spomenika kulture.
Ovih dana je
ministar Vukosavljević najavio otvaranje Narodnog muzeja u junu 2018. U više
navrata od zatvaranja 2003. bilo je pokušaja rekonstrukcije tog muzeja, birani
su i plaćeni projekti iz državnog budžeta. O kakvim projektima je reč i ko su
autori?
– Današnja zgrada Narodnog muzeja u Beogradu nije projektovana da bude muzej.
Po projektu Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića, davne 1903. sagrađena je
zgrada Uprave fondova (kasnije Državna hipotekarna banka), gde je 1952. smešten
Narodni muzej. Nevolje s prostorom kulminirale su dvehiljaditih, kada je
ukazano na ugroženost zbirki zbog loše klimatizacije, koja zbog besparice nije
rekonstruisana decenijama. Muzej je zatvoren 2003, a naručen je projekt
rekonstrukcije od Milana Rakočevića, tadašnjeg profesora Arhitektonskog
fakulteta. Pojedini predstavnici arhitektonske struke tada su tvrdili da je
projekat vredan milion evra preveliko finansijsko opterećenje za društvo koje
nema para da popravi klima-uređaje muzeja. Promenom čelnika Narodnog muzeja,
ovaj izrađen i plaćen projekat je odbačen, a izrada novog je poverena tada
mladom i talentovanom arhitekti Vladimiru Lojanici. „Zlobnici” su ukazivali na
neiskustvo sina poznatog akademika SANU, a u tom poslu videli su pipke arhitekata
akademika koji su bili u komisiji za izbor projekta. Zbog nepostojanja uslova
za smeštaj eksponata u depou muzeja, čuvanje ugroženog nacionalnog blaga
povereno je inostranoj kompaniji. U međuvremenu, već plaćeni projekat Vladimira
Lojanice je napušten kao preskup i neostvariv.
Šta se u
međuvremenu svih ovih godina dešava s delima iz Narodnog muzeja, gde su
deponovana, zašto rekonstrukcija traje 15 godina, i šta možemo da očekujemo da
vidimo od dela kada se muzej otvori?
– Dela su deponovana u hangaru na periferiji Beograda, za koji su novine pisale
da plavan jer se nalazi ispod nivoa podzemnih voda Dunava, kod špediterske
firme „Kunsttrans”. Sve to traje deceniju, i naše
građane košta neverovatno mnogo. Ali tek ćemo videti šta će nam prikazati u
novootvorenom muzeju.
Originale ili plagijate?
– Narodni muzej potresaju brojne afere. Nedavno je italijansko tužilaštvo
pokrenulo istragu zbog osam slika srednjovekovnih italijanskih majstora
Ticijana, Tintoreta i Karpača koje se, navodno, bespravno nalaze u muzeju.
Naime, slike su se posle Drugog svetskog rata našle u savezničkom sabirnom
centru u Minhenu i trebalo je da budu vraćene vlasnicima. Kontroverzni antikvar
Ante Topić Mimara, koji je u to vreme pri vojnoj misiji FNRJ u Berlinu
učestvovao u pravljenju spiska umetničkih dela tokom rata opljačkanih i odnetih
iz naše zemlje, ove slike je preneo u Jugoslaviju.
Milionski vredan zlatni Avarski pojas u vlasništvu Muzeja Srema dat je Narodnom
muzeju na restauraciju. Muzej je godinama odbijao da ga vrati, zbog čega se
sumnja da je vraćena jedna od napravljenih replika, a da je original nestao.
Druga, neprocenjiva germanska fibula (broš) posle iskopavanja takođe je poslata
na konzervaciju u Narodni muzej, gde je ukradena. Otkrivena je slučajno u
sastavu zbirke njujorškog Metropoliten muzeja. Danas neki tvrde da je pravi
razlog zatvaranja Narodnog muzeja veliki broj falsifikata koji se nalaze u
njegovim fundusima.
Da se vratimo
spomenicima. Raspisan je još jedan konkurs u septembru ove godine. Reč je o
predlogu za spomenik Stefanu Nemanji. Šta možete da nam kažete o tom konkursu,
znamo li ko će biti članovi žirija?
– Naravno, članovi žirija ovog pozivnog, ali i javnog međunarodnog anonimnog
konkursa su poznati. To su: Nikola Selaković, generalni sekretar predsednika
Republike Srbije, Svetomir Basara, vajar i akademik, Emir Kusturica, reditelj,
Vladimir Veličković, slikar i akademik, Nebojša Đuranović, slikar, Milutin
Folić, gradski urbanista, i Goran Vesić, gradski menadžer. Ono što je
problematično na prvi pogled jeste to što je u konkursnim uslovima preporučeno
skulptorsko prikazivanje Stefana Nemanje u stojećem stavu, u jednostavnijoj
odori, sa skinutom kapuljačom, vencem na glavi, enkolpionom na grudima.
Predviđeno je čak da Stefan nosi neisukan mač i da drži Hilandarsku povelju ili
da mu ruka pokazuje u određenom smeru. Raspisivač je zaboravio još da naglasi
kako treba da se zove autor skulpture! Mislim da je ovo još jedan udar na našu
savremenu skulpturu, koja se, kao i svetska, decenijama ne izražava putem figurativnosti.
Teško da će ijedan savremeni srpski skulptor predložiti figurativno rešenje. Da
podsetim, na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću ni jedno jedino rešenje nije
bilo figurativno. Naprosto, danas figuracija više nije u upotrebi jer
apstrakcija pruža neverovatno šire mogućnosti i vrednosti skulptorskog
izražavanja od figure.
NEDOPUSTIVO
JE DA U BEOGRADU NEMAMO SPOMENIKE KRALJEVIMA PETRU I ALEKSANDRU
Da se vratimo spomenicima, u Parizu, na strateškom mestu, pokraj
Jelisejskih polja, u samom centru grada, nalazi se spomenik kralju Petru i
kralju Aleksandru. Bilo je reči da se uradi odlivak tog
spomenika i za Beograd. Kako Vi razumete da u nekoliko navrata za to nije bilo
sluha?
– Radi se o podizanju replike spomenika kralju Aleksandru Prvom Jugoslovenskom
i Petru Prvom Srpskom, koji je u Parizu podigla Francuska u čast Kraljevini
Srbiji posle pobede u Prvom svetskom ratu 1918. Spomenik predstavlja klasičnu
kompoziciju čak sedam ljudskih figura, s centralno postavljenim konjem na kojem
jaše Aleksandar Prvi, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar Prvi
i maršal Francuske Franše d’Epere. Spomenik je 1936. izradio francuski skulptor
Maksim Real de Sart, izlila ga je radionica „Diren”, a arhitekta je bio Anri
Šajo. Prvu inicijativu o podizanju replike spomenika u Beogradu pokrenuo je
arhitekta Milan Pališaški, obavestivši predsednika Tadića o njoj. Drugu
inicijativu pokrenuo sam ja na stranama „Večernjih novosti” 2014, pred
stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata. Povodom stogodišnjice završetka
Prvog svetskog rata, 2018, po treći put ću pokrenuti istu inicijativu i pozvati
predsednika Vučića da upotrebi svoj uticaj i pokrene projekat podizanja replike
tog spomenika u Beogradu.
Lepo je da Beograd ima spomenike stranim državnicima i misliocima kao što su
Konfučije i Nikolaj Romanov. Ali nedopustivo je da nema spomenike ni kralju
Petru ni kralju Aleksandru iako je Francuska odavno podigla spomenike tim
srpskim vladarima u Parizu i Marselju.
