Slobodan Maldini: Istorija i podele, Večernje novosti, 27. juni 2015.

Dnevnik zabluda

Istorija i podele

Piše Slobodan Maldini

Velika Britanija je predložila Savetu bezbednosti Ujedninjenih nacija Rezoluciju o Srebrenici, sa namerom da bude usvojena neposredno pred obeležavanje 20-togodišnjice tog ratnog zločina. U rezoluciji se potencira reč genocid, a zanemaruje pomirenje naroda koji zajedno žive. U politički delikatnom trenutku, podstiču se negativna sećanja na prošlost, koja će uticati na budućnost suživota naroda na Balkanu. Bošnjaci optužuju Srbe za stradanje muslimana u Srebrenici, među kojima je preko 6.000 pokopano u Potočarima. Srbi optužuju muslimane za stradanje preko 3.500 Srba od strane srebreničkih muslimana. Velika Britanija je i sama suočena sa optužbama od strane istoričara za sprovođenje genocida nad Indusima, naročito u godinama nakon 1857., kada su njene snage ubile najmanje 10 miliona ljudi [sic], što je samo kap u moru ukupno ubijenih Indusa od strane Britanske imperije tokom njene vladavine na Indijskom potkontinentu.

Poznata je poslovica da istoriju pišu pobednici. Međutim, istoriju beleže i materijalni artefakti, među kojima su spomenici i memorijalni kompleksi. Ponekad se zvanična istorija i ona zapisana na spomen obeležjima ne poklapaju. Često onima koji imaju drugačije mišljenje o jednom istorijskom događaju smetaju spomenici i drugi artefakti. A istorija njihovog uništenja na Balkanu je duga. Spomenuću samo par primera. Najmonumentalniji vojni memorijal na središnjem Balkanu, Spomenik na Zebrnjaku kod Kumanova je remek delo delo beogradskog arhitekte Momira Korunovića. Podignut je u slavu poginulim srpskim vojnicima tokom Kumanovske bitke 1912. godine. Početkom Drugog svetskog rata srušili su ga bugarski okupatori Makedonije. Posle Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije podignuti su brojni spomenici i memorijalni parkovi sa ciljem da sačuvaju istinu o stradanju stanovništva ili sećanje na poginule borce za slobodu naroda. Tokom ratova 1990-tih a i posle njih, mnogi spomenici su srušeni. Prema listi sačinjenoj u Hrvatskoj, na tamošnjoj teritoriji srušeno je, oštećeno ili uklonjeno čak 2120 spomenika tematskog razdoblja narodnooslobodilačke borbe. Među ovim spomenicima uništeno je čak 7 a oštećeno 5 vrednih spomenika Vojina Bakića, hrvatskog vajara srpskog porekla, među kojima je i kolosalni Spomenik ustanku naroda Banije i Korduna na Petrovoj gori. Na Kosovu su srušeni svi spomenici NOB, uključujući i one u Klini (na slici) i Istoku, čiji sam ja autor. Proteklih dana suočeni smo sa zahtevima Prištine da bude srušen i Park mira u Kosovskoj Mitrovici.

Nedavno je rehabilitovan Draža Mihajlović, što je izazvalo revolt levičara. Međutim, još 1992. godine na Ravnoj gori je podignut spomenik Draži, a 1998. i Memorijalni dom, delo arhitekte Spasoja Krunića, koji nikome ne smetaju. Da li se radi o čuvanju sećanja ili o zaboravu, prosudite sami.

Slobodan Maldini: Nameštaji dizjn, Večernje novosti 20. jun 2015.

Dnevnik zabluda

Nameštaj i dizajn

Piše Slobodan Maldini

Švedski proizvođač nameštaja Ikea dobio je građevinsku dozvolu za izgradnju prve robne kuće u Srbiji. Za neverovatna dva dana od podnošenja zahteva, dozvola je svečano uručena predstavniku ove kompanije. Sada predstoje pripreme terena za gradnju, što uključuje i izmeštanje najveće naplatne rampe u Srbiji, na auto putu kod beogradskog Bubanj potoka.

Ikea je jedan od najvećih i najpoznatijih međunarodnih koncerna i najveći maloprodajni lanac nameštaja i ostalog pokućstva. Ikeu je 1943. godine osnovao tada 17-togodišnji Ingvar Kamprad. Poznat po svom neumornom traganju za efikasnosti, on je 1953. uveo nameštaj pripremljen za sklapanje (flet pek) i osnovao 1961. proizvodnju u tadašnjoj sovjetskoj Poljskoj, da bi minimalizovao troškove prozvodnje. Prodajne centre otvorio je u 47 zemalja, gde se nalazi preko 360 robnih kuća, koje je prošle godine posetilo 716 miliona kupaca. Pre nego što je nedavno podelio svoje akcije, Kampradovo bogatstvo bilo je vredno 33 milijarde dolara.

Na Beogradskom sajmu nameštaja svake godine svoje proizvode predstavi preko 400 malih proizvođača i stotinu dizajnera nameštaja. Nažalost, u našoj regiji danas nema velikih fabrika kao što su nekad bile "Šipad" ili "Simpo". Osnovano 1892., Sarajevski "Šipad" je bilo najveće preduzeće nameštaja u Jugoslaviji, u čijem je vlasništvu bilo 30% jugoslovenskih šuma i 30% izvoza, sa oko 200 preduzeća u njegovoj strukturi. Iz "Šipadovih" magacina od Njujorka do Moskve snabdevani su i najprobirljiviji kupci. Vranjanski "Simpo" je osnovan 1963. Tokom 1980-tih bila je to jedna od najvećih kompanija za proizvodnju nameštaja u Evropi koja je tada izvozila u 40 zemalja sveta. Danas, ove dve nekada uspešne kompanije jedva opstaju.

U drugim zemljama, poput Danske i Švedske, dizajn je pokretač privrednog razvoja. Zahvaljujući državnom programu razvoja dizajna, Danska je postala svetski lider u ovoj oblasti. U Srbiji godišnje diplomira više stotina industrijskih dizajnera. Iako su pojedinci stekli svetsku slavu pobedama na međunarodnim konkursima, ovde samo retki među njima nađu posao. Srbija nema institut za dizajn niti ima strategiju razvoja ove značajne oblasti. Za Ikeu, Srbija je samo tržište. A sa ovog tržišta odlaze mnogi, pa čak i Kinezi, koji se povlače jer ovde ne posluju kako su očekivali. Visok procenat proizvodnje Ikea izrađuje u Kini. Kada su 2000-tih Kinezi uvozili iz zapanoevropskih zemalja sirovo drvo a potom u iste zemlje izvozili nameštaj po ceni sirovog drveta, mnogi su likovali. Vremenom, Kina je uništila drvne industrije tih zemalja i usmerila ih na svoje proizvode. Iako i sam dizajniram nameštaj (na slici), bilo mi je praktičnije da iz Ikee u Segedinu naručim mali kuhinjski sto sa ladicama. Neočekivano, u kompletu  su stigle stotine šrafova, a za sklapanje stola trebalo mi je čak pet sati.

Slobodan Maldini: Muzej savremene umetnosti, Večernje novosti, 13. jun 2015.

Dnevnik zabluda

Muzej savremene umetnosti

Piše Slobodan Maldini

Ostalo je još oko četiri meseca do otvaranja Muzeja savremene umetnosti (20. oktobar). Na zgradi muzeja aktivan je sat koji odbrojava vreme koje je preostalo do otvaranja ove kulturne institucije. Već na jesen, ponovo ćemo moći da vidimo najznačajnija dela savremene likovne umetnosti kod nas. Međutim, i bez sata na fasadi, vreme je imalo značajnu ulogu u istoriji muzeja.

Prvi muzej savremene umetnosti u Srbiji osnovao je knez Pavle Karađorđević. Otvoren je jula 1929. godine. Otvaranju su prethodili usvajanje akta "Pravila o uređenju Muzeja Savremene Umetnosti u Beogradu" (1928) i odluke Ministarstva prosvete i Ministarstva finansija (1926) da se budućem muzeju ustupi zgrada u državnom vlasništvu. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvoren je pre njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA), koji je otvoren u novembru 1929. godine, četiri meseca nakon otvaranja muzeja u Beogradu. Iako istoričari umetnosti smatraju da je njujorški MoMA prvi te vrste u svetu, on je ipak osnovan nakon beogradskog.

Muzej je prvo useljen u kuću danas poznatu kao Konak Kneginje Ljubice, koja je sagrađena 1831. godine kao rezidencija kneza Miloša Obrenovića. U ovom, za novu potrebu adaptiranom objektu, izložena su dela britanskih, ruskih, italijanskih, francuskih, rumunskih, slovenačkih, hrvatskih i srpskih umetnika koji su stvarali u XIX i XX velku. Osnivač i pokrovitelj muzeja bio je knez Pavle Karađorđević (1893-1976) a prvi upravnik bio je istoričar umetnosti Milan Kašanin (1895-1981). Prva dela koja su bila predstavljena u novoosnovanom muzeju bili su pokloni kneževih prijatelja, rođaka, istoričara umetnosti, poput Bernarda Berensona i ser Džozefa Davina. Sami umetnici poklanjali su svoja dela muzeju, a među njima bili su: Paja Jovanović, Kamij Pisaro i dr. Direktor muzeja Kašanin boravio je u Parizu gde je na aukcijama, od samih umetnika i iz galerija, kupovao umetnička dela Vlamenka, Utrila, Difija, Šagala, Modiljanija, Derena, Vijara i drugih. Veliku kolekciju umetničkih dela Muzeju je poklonio grad Amsterdam (1931), a u toj kolekciji bile su i slike Van Goga i Mondrijana. Muzej je kasnije dobio i slike Monea, Koroa, Gogena, Pisaora, Matisa. Već posle nekoliko prvih godina postojanja, muzej je imao kolekciju 443 slike i 58 skulptura, od čega su 224 slike i 5 skulptura bile u vlasništvu samog kneza Pavla.  Muzej savremene umetnosti nije mogao da bude održan u situaciji u kojoj je već postojao Narodni muzej. Na inicijativu kneza Pavla, od te dve muzejske ustanove 1935. formirana je jedna, pod prvobitnim imenom Kraljevski muzej, a zatim pod imenom Muzej knjeza Pavla. Palata Novog dvora u ulici Kralja Milana ustupljena je narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti. Nova zgrada muzeja sagrađena je na Ušću 1965., po projektima Ivanke Raspopović i Ivana Antića.

Slobodan Maldini: Posle "Beograda na vodi", Večernje novosti, 6. juni 2015.

Dnevnik zabluda

Posle Beograda na vodi

Piše Slobodan Maldini

Kampanja za realizaciju Beograda na vodi dobila je svoj epilog u leks specijalisu kojim je ovaj urbanistički plan definisan kao projekat od posebnog značaja za Srbiju i Beograd. Na površini od oko 177 hektara predviđeno je da bude izgrađeno više od milion kvadratnih metara stambenog prostora, oko 750.000 kvm poslovnog i komercijalnog prostora, 62.000 kvm javih sadržaja. Predviđena je i izgradnja 242.000kvm zelenih površina, ali zašto na suprotnoj obali Save, izvan zone gradnje? Predviđeno je i da projekat traje čak 30 godina, a tek polovina objekata da bude završena za 20 godina? Stavljena je tačka na napore protivnika ovog projekta i kritike ovog urbanističkog plana od predstavnika arhitektonske struke. Međutim, da li je zaista sve završeno i da li još uvek postoji mogućnost da oni koji se protive mogu nešto učine da promene stanje stvari?

Ono što prvo pada u oči jeste neuobičajeno dug rok realizacije Beograda na vodi. Godine 2045. teško da će mnogi čitaoci ovih redova doživeti da posle trideset godina gradnje uživaju u novoj panorami naše prestonice koja se spustila na vodu. Za to vreme mnoge stvari će se promeniti, pa i sam Beograd. Primera radi, u Dubaiju je sagrađena najviša zgrada na svetu Burdž Kalifa visoka 818m, sa 334.000kvm, za svega 6 godina. Palm Džumeira, čuveni arhipelag veštački sagrađenih ostrva u Dubaiju veličine 5x5km koji sadrži hotele i 4000 rezidencija na čak 78km obale, sagrađen je za svega 5 godina. Jer, projekti sa dugim rokovima su neisplativi. Ali, zadržimo se na našem tlu. Da podsetim, Beograd je već imao projekat sličan Beogradu na vodi. To su stambeni blokovi 61, 62, 63 i 64. Stravične spratnosti i gustine izgrađenosti, ovi nehumani blokovi imaju približno istu kvadraturu stambenog prostora kao Beograd na vodi, iako su izgrađeni na oko 6 puta većoj površini. I sagrađeni su tokom deset godina, tri puta brže od roka koji je predviđen za gradnju Beograda na vodi. Neprihvatljivo je da Beograđani 30 godina trpe gradilište u centru svoga grada. Oni koji među prvima kupe nekretninu u Beogradu na vodi, biće osuđeni da 30 godina borave na najvećem gradilišu na Balkanu.

Obzirom na izuzetno dug period gradnje Beograda na vodi, sada je krajnje vreme da se izrade planovi za centar Beograda posle tog perioda. Predlažem da se planom obuhvati prostor nelegalnog naselja na levoj obali Save, preko puta budućeg centra na vodi i da novo urbanističko rešenje predvidi raseljavanje tog slama i izgradnju novih stambenih jedinica za njegove stanovnike. A za to bi bila dovoljna tri-četiri solitera u budućem Beogradu na vodi. U međuvremenu, predlažem gradnju zelenih površina i oplemenjivanje prostora desne obale Save podizanjem zelenih pojasa i mikrourbanističkih sadržaja, kao što to danas čini Pariz u planovima za revitalizaciju obale Sene (na slici).