Arhitektonsko smeće, Večernje novosti, 23. februar 2108.

Dnevnik zabluda

Arhitektonsko smeće

Piše Slobodan Maldini

Velikan svetske arhitekture američki arhitekt Frenk Geri izjavio je čuvenu rečenicu da je arhitektura (uglavnom) čisto smeće. Geri je izgovorio sledeće: "U ovom svetu u kojem živimo, 98 posto svega što je izgrađeno i dizajnirano danas je čisto *ranje. Nema smisla dizajna, bez poštovanja prema čovečanstvu ili bilo čemu drugom. To su proklete zgrade i to je to." Ova izjava često je citirana u kritičkim tekstovima u nameri opsivanja trenutne arhitekture u svetu. Međutim, da li je Gerijev srednji prst kojeg je tom prilikom pokazao javnosti inspirisao bilo kakvu promenu u arhitekturi ili njenom diskursu?

Naša arhitektonska sredina odavno proizvodi smeće, o tome nikada nije bilo spora. Međutim, zabrinjavajuće je što poslednjih nekoliko godina ovaj trend dobija na ubrazanju. Sve je više arhitektonskog đubreta na našim ulicama. Dok su naši veliki gradovi, poput Beograda, Novog Sada ili Niša, donedavno zadržavali minimum humanosti i prijatnosti za život, odnedavno sadrže prostore gde ljudskost života u gradu nestaje. Spratnost i gustina stanovanja se povećavaju, uz zadržavanje postojećih profila uskih ulica u kojima je odvijanje saobraćaja otežano, sa nedovoljnim prostorima za parking. U ovakvoj urbanizaciji, stanovnici su izgubili svoje zelene površine, igrališta, parkove. Umesto oaza mira, gradovi su dobili deponije urbanog smeća.

Primeri savremenog arhitektonskog smeća su brojni, a urbanističko uništavanje naših gradova je svakodnevno. Ono nastaje iz sprege kapitala investitora i neodgovornih predstavnika vlasti. Sve češći su slučajevi izmena urbanističkih planova da bi bili prilagođeni sumnjivim interesima i potrebama investitora za većim profitom. Ovakva prekrajanja ostavljaju trajne ožiljke na gradovima.

Beograd poznaje čitave kvartove i ulice okovane neprimerenom novogradnjom, koja predstavlja urbano smeće. Proteklih godina ulice Dimitrija Tucovića i Južni bulevar dobile su zgrade neprimereno visoke spratnosti, a čitavi kvartovi, kao na primer u neposrednoj blizini Hrama Sv. Save, postali su područja nehumanog života. U obilju, izdvojiću nekoliko primera čiji su autori ugledni srpski arhitekti. Poslovno stambeni kompleks autorke Eve Vanište Lazarević uništio je jedinstvenu zelenu oazu ulice Teodora Drajzera na Dedinju nametnuvši se brutalnošću na isti način kao i tržni centar Rajićeva arhitekata Milana i Vladimira Lojanice, koji je razorio zaštićenu zonu spomenika kulture u centru Beograda. Neprimerenom rekonstrukcijom ruševine biblioteke na Kosančićevom vencu arhitekta Boris Podreka degradira jedinstveni, zaštićeni gradski istorijski ambijent. Arhitektonska struka i građani šokirani su svakodnevno prizorom izgradnje projekata svetske kompanije DWP - Dizajn Vorldvajd Partneršip na Savskom amfiteatru, koji će iz korena izmeniti istorijsku sliku naše prestonice.

Na slici: Urbano smeće u Južnom bulevaru u Beogradu

Arhitektura i naručioci, Večernje novosti, 15-16 februar 2018.

Dnevnik zabluda

Arhitektura i naručioci

Piše Slobodan Maldini

Savremena arhitektura je kompleksan zbir uticaja: istorijskih, tehničko-tehnoloških, društvenih, političkih, ekonomskih. Arhitektura je oduvek bila precizan odraz civilizacijkog, duhovnog i ekonomskog stanja karakterističnog za društvo. Arhitekta je veran sluga svog vremena, čija su dela nastala na ispunjenju potreba i zahteva zajednice, pojedinca ili politike. Jer, bez ispunjavanja potreba nema građenja, a na arhitekti kao odgovornom i moralnom predstavniku društvene elite postavljena je večita dilema: da li da gradi po sopstvenom uverenju ili da se prikloni željama i potrebama investitora? U slučajevima kada investitori imaju ograničene vizije, novonastala arhitektura je kratkog dometa. Ali, najčešće uskogrudi investitori biraju arhitekte po sopstvenom ukusu, u želji da im oni obezbede zadovoljenje njihovih materijalnih i prostornih potreba. Ovako posmatrano, arhitekti su samo iskorišćena roba na tržištu, koja se priklanja željima neukih naručilaca kao jedinoj mogućoj opciji građenja.

Na nivou društva, arhitektura je ono što je vidljivo i pojmljivo velikom broju prosečnih građana. Prosperitet društva najlakše se vidi u novim, savremenim, smelim arhitektonskim rešenjima. I zato, svaka vlast upotrebljava arhitekte radi sopstvenih potreba. Ali, umesto da se koncentrišu na svakodnevnu arhitekturu koja čini naše gradove čistim, humanim i savremenim, današnji predstavnici vlasti se uglavnom bave onom drugom, skupom, faraonskom arhitekturom, na oko grandioznom, "večnom", nezaobilaznom očima zbunjenih posmatrača, koja ove vladare svrstava u redove savremenih imperatora.

Već duže vreme svedoci smo brojnih kapitalnih graditeljskih poduhvata u našoj prestonici. Osiromašeni Beograđani zbunjeni su pred novonajavljenom hiper skupom investicijom gradskog metroa, čije je čvorište predviđeno na najtežoj mogućoj i finansijski najzahtevnijoj lokaciji za gradnju, ispod u tekuću vodu potopljenog Savskog amfiteatra. Radi se o tehnički teškoj lokaciji u Beogradu, koju bi svaki projektant gradskog metroa rado izbegao, a svaki investitor bi dobro proračunao isplativost ovakve rizične investicije.

Na lokaciji starog Savskog mosta predviđena je izgradnja novog. Međutim, detaljnijom analizom projekta "mosta budućnosti" jasno je da se u suštini radi o likovno nepromenjenom rešenju u odnosu na stari most. Projektanti su izabrali veoma sličan dizajn, koji se od starog razlikuje u konstruktivnim i estetskim nijansama.

Arhitekstonska struka je nebrojeno puta ukazivala političarima na propuste koje u sebi nose ovakvi kapitalni projekti, međutim, ostala je bez odgovora. Jer, uticaj struke na razvojnu politiku neuporedivo je manji od onog koji imaju predstavnici vlasti i investitori - ekonomski moćnici. Ali, i pored nemoći da bilo šta promeni, taj glas ne sme da utihne.

Na fotografiji: Stari i novoprojektovani Savski most

Protomajstor i autorska prava, Večernje novosti, 9. februar 2018.

Dnevnik zabluda

Protomajstor i autorska prava

Piše Slobodan Maldini

Na konkursu za predstavljanje Srbije na ovogodišnjoj Međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji pobedio je Branko Stanojević sa stručnim i tehničkim saradnicima. Pod nazivom "Slobodna škola je slobodan prostor", mladi arhitekta generacije 2009. bavi se učenjem velikana jugoslovenske memorijalne arhitekture protomajstora Bogdana Bogdanovića, prenošenim u njegovoj "Školi za filozofiju arhitekture u Popoviću". Postoji bojazan da za iznos u budžetu izložbe čak 52.000 evra, njen "autor" krši prava intelektualne svojine jer koristi tuđu fotografsku dokumentaciju preuzetu sa interneta bez navođenja imena autora i izlaže tuđe autorsko delo - mural iz podruma škole, netačno navodeći da je "nepoznatog autora"! Za 15.000 evra štampa Bogdanovićev "Gradoslovar" na italijanskom i engleskom jeziku. Ali, zašto protomajstor privlači pažnju mladog arhitekte i žirija na konkursu za Venecijansko bijenale koji zajedno nisu imali priliku da ga i lično upoznaju, neupućene u autorska prava, na pogrešan način?

Bogdanovićev intelektualni uspon pratio je paradoksalan pad u karijeri univerzitetskog profesora. Teško satanizovan nakon sloma njegove Nove škole na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, profesuru je vodio na ivici ponora. Dok sam bio student u njegovom ateljeu, zbog problema sa prostorom vežbe smo održavali u podrumskoj kotlarnici fakulteta, uz gomile uglja. Vikende smo provodili u napuštenoj seoskoj školi u Malom Popoviću. Naša grupa okupljena oko protomajstora je crtala, pisala, čak snimila dugometražni film i jednu radio dramu. Na poslediplomskim studijama, moj mentor Bogdanović me je mesecima primao u svom stanu na Čuburi. Iako mladom arhitekti, osamdesetih mi je prepustio svoja tri velika projekta - spomenike u Klini, Istoku i Kačaniku. U svom stanu okupljao je i grupu mladih arhitekata MEČ, kojoj sam pripadao. 1980. nas je poveo kod Aleksandra Deroka, na njegov devedeseti rođendan. Sa Derokom i protomajstorom priredili smo nekoliko izložbi i izradili unikatne mape grafika.

O napuštanju SANU protomajstor je rekao da bi "lakše izašao iz kupleraja na Bliskom Istoku, nego iz Akademije". Za razliku od današnjih arhitekata akademika koji su po pravilu nepismeni i zajedno nisu ostavili jedno pisano delo, protomajstor je objavio veliki broj knjiga. Nakon sukoba sa Miloševićem, kao disident je morao da pobegne u Beč. Dvehiljaditih mi je poslao doktoranda Nemca sa molbom da ga uputim u njegovu zaostavštinu u Srbiji. Na moje pitanje kako profesor živi, mladi arhitekta mi je rekao da "radi u sobi sa plastičnim nameštajem." Nakon smrti, urna sa protomajstorovim ostacima upućena je iz Beča za Beograd, gde je ležala na pošti puna tri meseca, jer je niko nije preuzeo. Pohranjena je diskretno, sirotinjski skromno, na Jevrejskom groblju, podno protomajstorovog spomenika Jevrejskim žrtvama fašizma.

Na slici: Mural iz Bogdanovićeve škole na Venecijanskom bijenalu

Misao o svetu i životu iskazana kroz arhitekturu, časopis "Arhitekta" #3, autor prof.dr.arh. Dragana Vasilski

Misao o svetu i životu iskazana kroz arhitekturu – Slobodan Maldini

Ø  Gotovo da ne postoji žanr arhitekture u kome niste prisutni. Vi ste arhitekta, teoretičar arhitekture, pisac, umetnik, vizionar. Svuda sa iskonskom potrebom za otkrivanjem novog, težnjom za ukidanjem granice između života i umetnosti, kao putokazom ka duhovnom ispunjenju. Da li postoji neka oblast stvaranja koja vas ispunjava više od ostalih?

Moja je sreća, ali često i veoma opterećujuća osobina da sam prisutan na planu arhitektonskog projektovanja, teorije arhitekture, umetnosti, pa čak i književnosti. Tokom proteklih nekoliko decenija, a naročito poslednjih nekoliko godina, napisao sam desetak književnih dela. Nikada nisam imao osećaj da sam književnik, međutim, u pojedinim periodima pisanje osećam kao opsesiju, nešto što moram da uradim. Jednostavno, sednem za računar, a iz mene izlaze rečenice. Sećam se, prvu knjigu "Zimska priča" napisao sam potpuno nesvesno. Jednostavno, svako jutro sam sedao za računar i sa znatiželjom čekao da vidim šta će se dogoditi - kakav sadržaj će da "izleti" iz mene. Danas, pisanje je moja opsesija, koja me povremeno obuzima i ne da mi da se od nje otrgnem. Jednostavno, knjigu moram da napišem. Ne pišem je zbog čitalaca, niti sebe, već jedino zato što imam osećaj da to moram da uradim. Međutim, postoji i druga oblast stvaranja koja me ispunjava celog života. To je muzika. Još u mladosti, pohađao sam muzičku školu, gde sam svirao klavir. Danas, često komponujem, upotrebljavajući mnogobrojne prednosti koje nam pruža tehnologija proizvodnje zvuka. Svoje koncerte postavljam na Jutjubu. Međutim, već par godina želja mi je da sminim svoj klavirski koncert improvizacija. Za to do danas nisam obezbedio tehničke uslove.

Ø  Ko je Vaš uzor, ko je najviše uticao na Vaš rad? Ili smatrate da pravi umetnik treba da bude uvek sam svoj (ponekad i sam protiv svih), da sledi svoju misao iskovanu u kovačnici duše mladosti, bori se za istinu i čovekovo pravo?

Pokušavam da stvaram izvan poznatih uzora. Međutim, uvek se izvanredno osećam kada prepoznam u delima velikuh stvaralaca, bilo da su to arhitekti, muzičari ili multimedijalni umetnici, snažnu krativnu energiju. Ovakvu inspiraciju čestvo dobijam iz kultura Istoka, pre svega tradicije filozofije hinduizma i posebno tibetanskog vađrajana budizma. U prostorima hinduizma i budizma uvek se izvanredno osećam i neprestano žalim što se ovim filozofijama nisam okrenuo kada sam bio mnogo mlađi. Jer, ljudski vek je prekratak da bi neko mogao da ozbiljnije zaroni u kulturu Istoka. Da sam mlađi, sigurno bih otišao da živim u Indiji, na izvoru svetske civilizacije. U tom pogledu, mene Zapad ne interesuje. Pre petnaestak godina počeo sam da proučavam hrišćanstvo, zatim sam uronio u budizam, a poslednjih desetak godina iniciran sam civilizacijskim vrednostima hinduizma. Napisao sam i objavio knjigu "Rečnik duhovnosti" na engleskom jeziku, koja obuhvata oko 5.500 pojmova sadržanih u svim značajnijim svetskim religijama.

Ø  U umetničkom delu usavršavanje jedinstva apstrakcije čistog ja i konkretne stvarnosti odvija se zahvaljujući neprestanom sudaru opšteg i posebnog. Metafizika je muzika ideja, smatrao je Platon. Da li Vam poznavanje različitih (prvenstveno istočnjačkih) kultura pomaže da umetnost koristite kao sredstvo da spoznate i izgradite samog sebe?

Mene su oblikovale istočnjačke kulture. Međutim, prvu snažnu inicijaciju izvornih kultura Zapada doživeo sam od svog profesora i mentora Bogdana Bogdanovića krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Uporedo sa Bogdanovićevim uticajem, nesvesno sam primao uticaje kultura Istoka, pre svega budizma. Kao mlad, bio sam opčinjen zen budizmom, ali sam pre petnaestak godina, nakon što sam upoznao svog korenskog lamu, pažnju preneo na tibetanski budizam. Kroz ova dva osnovna uticaja formirana je moja današnja ličnost.  

Ø  Govorimo o vremenskom intervalu od grupe MEČ, čiji ste bili član, pa do danas. Da li imate osećaj da ste u istoj sredini ili ne? Kako biste danas definisali arhitektonsku misao?

Grupa MEČ je bila aktivna prvih godina osamdesetih. Tada grupa mladih, smelih i avangardnih umetnika, MEČ ipak iza sebe nije mnogo toga ostavila. Danas su poznate instalacije grupe u beogradskom SKC-u i na Knez Mihailovoj ulici. Godine 2015. inicirao sam organizovanje retrospektivne izložbe grupe MEČ u Beogradu. Ove godine su obezbeđena sredstva za predstavljanje grupe MEČ u organizaciji beogradskog Muzeja savremene umetnosti. Izložba će biti održana u aprilu 2018. godine, a pratiće je publikacija za koju pišu tekstove: kustoskinja izložbe Biljana Tomić, slovenački arhitekta Jurij Kobe, hrvatski profesor arhitekta Nikola Polak, Ljiljana Blagojević i Miško Šuvaković. Tim povodom sam izdao svoj separat - knjigu "Sasvim obična priča" u kojoj opisujem period rada u grupi MEČ.

Ø  U javnosti ste prisutni kao savest jedne profesije. Da bismo nešto videli, moramo nešto znati, ili kako bi Korbizije rekao: Za oči koje vide. Vaša enciklopedijska informisanost, istančani osećaj za uzročno-posledični odnos među pojavama, poznavanje trenutnih dešavanja i stanja u društvu, kroz tekstove u Vašoj kolumni Dnevnik zabluda u Večernjim novostima, pobuđuju interesovanje za svet u kome živimo. I naglašavaju društvenu ulogu koju arhitekte imaju... 

Kolumna "Dnevnik zabluda" je nastala slučajno, kada sam za dnevni list "Večernje novosti" napisao kratak kritički tekst. Sve se kasnije izrodilo u niz tekstova koje objavljujem u Kulturnom dodatku ovog dnevnog lista, gde kritikujem i analiziram zablude na našoj kulturnoj pozornici, a pre svega na polju arhitekture. Do danas, nije mi ponestalo tema, naprosto, zato što su gluposti sastavni deo naše svakodnevice, njih ne manjka. Za proteklih pet godina, objavio sam oko 250 kritičkih tekstova. Nažalost, ni za jedan jedini tekst "Večernje novosti" mi nisu isplatile honorar. Tako je to u Srbiji...

Ø  Obrađujete teme koje nisu samo u domenu arhitekture, već kulture uopšte. Karl Andre (Carl Andre) bi rekao: Umetnost je ono što mi stvaramo, kultura je ono što je nama učinjeno (Art is what we do. Culture is what is done to us). Vaši tekstovi odišu večitom ljudskom težnjom da se kreira bolji svet za sve nas.

Da. Ja sam nepopravljivi, naivni optimista.  Postoji jedna stara tibetanska poslovica koja kaže: "Mržnja i loše misli su kao da držite u rukama vreli žar, a očekujete da vas on ne isprži." Dakle, potrebno je ostaviti za sobom prošlost, sve ono što ne možete promeniti i okrenuti se sadašnjem trenutku. Jer, život nije prošlost, jer se njoj ne možemo vratiti. Takođe, život nije ni budućnost, jer u njoj ne znamo šta će se dogoditi. Život je sada, ovaj trenutak, i kao takvog, treba ga ceniti. Teško da ćemo moći da kreiramo bolji svet - ako ne pokušamo. Setimo se samo činjenice da je najveću imperiju u istoriji sveta srušio jedan jedini čovek, i to bez ispaljenog metka. Bio je to Mahatma Gandi.

Ø  Obavezno pitanje za kraj: da li postoji nešto još nerečeno, neistraženo, čiji nagoveštaji pobuđuju novo interesovanje?

Uvek kada se probudim, slavim novi dan. U isto vreme, slavim i nove ideje. Ideje se rađaju na najrazličitije načine, na neočekivanim mestima, danju ili noću. Trenutno me zaokuplja priprema na pisanju knjige u kojoj opisujem 112 tehnika meditacije. Radi se o poznatoj tantri Viđanabairava, koja u formi razgovora između Šive i Šakti opisuje suštinu ljudskog uma. A ljudski um je nepregledna riznica tajni, do danas najmanje istražena.

Zahvaljujem Vam gospodine Maldini na ovom razgovoru.

Dve njujorške izložbe, Večernje novosti, 2. februara 2018.

Dnevnik zabluda

Dve njujorške izložbe

Piše Slobodan Maldini

U Njujorku, u Ujedinjenim nacijama, otvorena je izložba "Jasenovac - pravo na nezaborav. Ekspertska grupa istoričara iz sedam zemalja GH7 priredila je prvu izložbu o holokaustu u Jasenovcu nakon Drugog svetskog rata. Direktor postavke je Prof. dr. Gideon Grajf, svetski priznat poznavalac nacističkih logora Aušvic, Majdanek, Jasenovac i Zonderkomandose. U vreme kada se sve više pojavljuju slučajevi revizije i rehabilitacije nacizma i fašizma, ova izložba ukazuje na neophodnost negovanja kulture sećanja na pale žrtve genocida i holokausta. Predstavlja podršku naporima Unicefa za zaštitu prava dece. Jer, tokom Drugog svetskog rata, jedino mesto u Evropi gde su se nalazili specijalizovani logori za ubijanje dece, bila je Hrvatska. Zajedno sa logorima za decu u Sisku i Jastrebarskom, Jasenovac je bio poprište pogroma najnevinijeg dela stanovništva. U procesu "pročišćenja Hrvatske nacije", u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je od aprila 1941. do maja 1945. ubijeno više od 73.316 dece srpske, romske i jevrejske nacionalnosti. Prema zvanično objavljenim podacima, samo u Jasenovcu, ustaše su pobile na najstrašnije načine 19.544 devojčica i dečaka, dok prema podacima Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, u ovom ozloglašenom logoru je ubijeno preko 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma, među kojima 110.000 dece. Pogrom nad nehrvatskim stanovništvom u NDH, nepoznat u istoriji po brutalnosti, danas se smatra strašnijim od genocida, a savremena pravna ni moralna terminologija ne poznaju primerenu kvalifikaciju za ovakvu neljudskost.

U senci izložbe o Jasenovcu prošla je najava druge značajne izložbe. U njujoškom Muzeju moderne umetnosti od sredine jula 2018. do sredine januara 2019. biće održana izložba "Prema utopiji betona: arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980." Izložba istražuje teme urbanizacije velikih razmera, tehnologije u svakodnevnom životu, konzumerizma, spomenika i memorijalizacije, kao i globalni doseg jugoslovenske arhitekture. Izložba uključuje više od 400 crteža, modela, fotografija i filmskih traka iz arhiva gradova, porodičnih kolekcija i muzeja iz cele regije. Obuhvata radove istaknutih jugoslovenskih stvaralaca uključujući Bogdana Bogdanovića, Juraja Najdharta, Svetlanu Kanu Radević, Edvarda Ravnikara, Vjenceslava Rihtera i Milicue Šterić. Kroz skulptorsku unutrašnjost Bijele džamije u Sarajevu do metabolističke rekonstrukcije zemljotresom razrušenog gradskog jezgra Skoplja japanskog arhitekte Kenza Tangea i izgradnje Novog Beograda, izložba predstavlja jedinstvenu arhitekturu Jugoslavije u njenoj specifičnoj višeznačnoj pojavi. Izložba je priređena u organizaciji Martina Stierlija, glavnog kuratora za arhitekturu i dizajn Muzeja i gostujućeg kustosa Vladimira Kulića, profesora na Školi arhitekture Univerziteta Atlantik na Floridi.

Na fotografiji: Spomenik u Jasenovcu Bogdana Bogdanovića, izvor: Večernje novosti