Slobodan Maldini: Muljanje i češljanje

Dnevnik zabluda

Muljanje i češljanje

Piše Slobodan Maldini

Ministar kulture Tasovac prekinuo je spiralu beznađa koja je zahvatila rekonstrukciju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, rečima: "Gospodo, što ste muljali, muljali ste! Nema više!". Obećao je da će se očešljati ukoliko rekonstrukcija ne bude izvršena u roku, a na zgradu je postavljen časovnik koji odbrojava vreme do završetka radova 20. oktobra 2015., na 50. godišnjicu postojanja muzeja. U međuvremenu, rok je prošao. Poziv na "otvaranje" Muzeja u novom ruhu uputila je javnosti Nezavisna kulturna scena Srbije, mada je jasno da od rekonstrukcije zdanja u dogledno vreme nema ništa. Ostaje problem iznosa 6,5 miliona evra koje je država prenela muzeju za posao koji nije obavljen. Ali, kako se upravlja kulturnim dobrima u bogatim društvima i zašto je muzeju i odgovornima u našoj kulturi hitno potrebno "češljanje"?

Izgradnju i rekonstrukciju društveno značajnih objekata u oblasti kulture bogata društva sve ređe finansiraju sredstvima iz državnog budžeta. Ovaj vid finansiranja odavno je napušten, iz prostog razloga što čak i bogate države ne opredeljuju svoja sredstva u projekte koji nisu ekonomski isplativi i predstavljaju nepotreban trošak za državu, pogotovo tokom buduće eksploatacije. Umesto ulaganja u nerentabilne objekte, države ovakve projekte pridružuju drugim, profitabilnim. Beograd je upravo propustio jedinstvenu priliku da izgradi nov Muzej savremene umetnosti, Nacionalnu operu i zgradu Filharmonije. Bilo je dovoljno da ove projekte priključi planovima za izgradnju Beograda na vodi i njihovo finansiranje prepusti investitorima koji će na izgradnji Beograda na vodi zaraditi. Jer, projekti iz kulture se realizuju sredstvima developera i donatora, a ne novcem iz siromašnog državnog budžeta.

Međutim, koliku vrednost ima 6,5 miliona evra u Srbiji? Ako pitamo izvođače rekonstrukcije Muzeja, odgovoriće da im je taj iznos nedovoljan. Ali, ako analiziramo finansijsku računicu iskusnog preduzimača, vidimo da je u Beogradu za gradnju 1 kvm stana potrebno najviše 400 evra. U unutrašnjosti, gde se stanovi prodaju za 700 evra/kvm taj je iznos 300 evra. Po toj ceni, moguće je za 6,5 miliona izgraditi čak 21.600 kvm stambenih objekata, sve sa temeljima, krovovima, instalacijama, kupatilima, liftovima. Kada sam 1980-tih i sam vodio obnovu izgorelog Studentskog kulturnog centra u Beogradu (na slici), taj restauratorski posao, neuporedivo kompleksniji od rekonstrukcije muzeja, koštao je mnogo manje nego što je na pr. 2000-tih plaćeno samo za projekte rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu. Restauraciju SKC-a radili su akademski umetnici a ne dunđeri, a svaki umetnik bez posla, kojih je i danas veliki broj, bio je dobrodošao. Među mnogima, tu su radili: slikar Tahir Lušić (Alter Imago), vajar Ratomir Kulić (Verbumprogram), arhitekta Mustafa Musić i ja (grupa MEČ).

Dnevnik zabluda

Virtuelna arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Savremeno doba karakteriše prisustvo virtuelne stvarnosti. Svuda oko nas nalaze se elektronski uređaji - mobilni telefoni, računari, televizori, internet - pomoću kojih ostvarujemo konstantnu i svakodnevnu vezu sa tzv. virtuelnim svetom. Generacije mladih ljudi okrenute su novim informatičkim sistemima putem kojih grade  i razvijaju imaginarnu stvarnost. Kada uključimo računare i prikopčamo se na internet, počinjemo svoju vezu sa beskrajnim svetom informacija. A u tom svetu vladaju druga pravila i u njemu je sve moguće. Međutim, ponekad se dešava da se ljudi okrenu virtuelnoj realnosti i zamene je za onu svakodnevnu. Jer, u ulepšanoj slici života nema dnevnih problema: u njoj ne vlada ekonomska kriza, besparica, nedostatak posla. Jednom rečju, u virtuelnoj slici stvarnosti život može da bude idealan.

U našoj arhitekturi sve više je prisutna virtuelna stvarnost. U situaciji kada je nacija toliko osiromašena da ne može ni da održava prosto funkcionalno stanje sadašnjeg građevinskog fonda, najjednostavnije je okretanje prema virtuelnoj arhitekturi. Predstavljena putem lepih slika, maketa, računarskih prostornih modela, takva arhitektura zadovoljava potrebu našeg čoveka da veruje u progres i opšti napredak društva, koji je vidljiv na planovima za gradnju velelepnih objekata. A ovakav poriv u srpskom narodu prisutan je na svakom koraku. Čak i oni koji žive u krajnjoj oskudici, grade začuđujuće velike "kuće na sprat", koje najčešće ostavljaju nedovršene. Oni sa dubljim džepom, koji rade u inostranstvu, grade u svojim rodnim selima "palate", bacivši mala bogatstva u te kuće u kojima ne žive. Danas smo svedoci državnog planiranja predimenzionisanih i nefunkcionalnih urbanih centara poput Beograda na vodi. Tim planovima se našem narodu, koji nema novca ni za golu egzistenciju, predstavlja virtuelna slika raskoši i bogatstva. Naravno, kao u svakoj virtuelnoj stvarnosti, ova "mesta iz bajke" nisu namenjena širokin narodnim masama. Za njih, ovaj svet je poput poslepodnevne latinoameričke serije na trećerazrednom tv kanalu, čijim se čarima sirotinja zaneseno prepušta u želji da zaboravi sopstvenu bedu.

Međutim, veoma je opasno kada slike gradova iz mašte koji su "sagrađeni" u 3d modelima računarskih video igrica (na slici) prerastu iz virtuelnog modela u stvarnost. Tada se gubi granica između fikcije i realnosti, odnosno igre i života. U projektima virtuelne arhitekture nastalim na osnovama ovakvih video igara sve je moguće, pa čak i izgradnja svetski velelepnih i skupih urbanih četvrti, kao i ekskluzivnih replika istorijskih gradskih jezgara. Razvijanje društva na slikama iz mašte kreatora video igrica odvlači pažnju od stvarnih nedaća koje imaju žitelji naših gradova, a to su: opšta beda i degradacija, besparica, socijalna nesigurnost, nezaposlenost, neobrazovanost.

Slobodan Maldini: Seobe, Večernje novosti, 10. oktobar 2015.

Dnevnik zabluda

Seobe

Piše Slobodan Maldini

Svedoci smo velikih demografskih promena na evropskom tlu. Usled ratnih razaranja i opšte nestabilnosti u zemljama Bliskog istoka a naročito u Siriji, migrantski talas je zapljusnuo Evropu. Proteklih dana kroz našu zemlju prošlo je više od 200.000 izbeglica koji su se uputili prema Nemačkoj i drugim visoko razvijenim zemljama severa Evrope. I dok naši susedi podižu barijere i zatvaraju granice, Srbija se trudi da migrantima bar ne otežava prolaz kroz našu zemlju. Međutim, zbog čega se Srbija toliko razlikuje od drugih zemalja u okruženju o udnosu prema migrantima?

U svojoj prošlosti, Srbi su mnogo puta doživeli da budu migranti. U novijoj istoriji, prva Velika seoba Srba odigrala se 1690. godine. Tokom Velikog bečkog rata, kada je austrijska vojska oslobodila Ugarsku i Srbiju od Turaka, Srbi su se priključili austrijskoj vojsci. Ali, kada se austrijska vojska povukla iz Srbije, zajedno sa njom usledila je migracija Srba sa teritorije pod upravom Osmalija. Pod Pećkim patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem oko 37.000 srpskih porodica prešlo je u Austriju. Tada je u Srbiji opustelo oko 360 sela. Srbima u Austriji odobrena je crkveno-školska autonomija i dozvoljeno im je da se nasele sve do Budima i Komorana. Nakon što je Turska povratila izgubljene teritorije u Srbiji, Srbi su 1740. na čelu sa patrijarhom Arsenijem IV Jovanovićem krenuli u drugu seobu u Austriju. Posledice seoba su pustošenje srpskih naselja u centralnoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji i trajno naseljavanje našeg stanovništva na području današnje Mađarske i Vojvodine. Srbi koji su u ove krajeve došli pod pritiskom Turaka podigli su i obnovili brojne srpske manastire i crkve na prostoru Vojvodine, Slavonije, čak i u severnoj Mađarskoj.  Po doseljenju Srba u Vojvodinu, ubrzo je formirana građanska klasa koja je živela novim, građanskim stilom života. U to vreme grade se brojne svetovne javne zgrade: magistrati i gradske palate, škole i kulturne institucije. U isto vreme, zbog odliva stanovništva broj srpskog življa na Kosovu i Metohiji se drastično smanjio, a Albanci iz planinskih područja Malesije spuštaju se u plodne doline Metohije u kojima su do tada živeli Srbi. Nakon migracija, srpski etnički centar se seli iz starih područja Raške, Stare Srbije i Kosova i Metohije u Vojvodinu, a kasnije i u Šumadiju.

Za vreme Dugog svetskog rata, Srbija je bila utočište brojnim Srbima preko Drine, ali i Hrvatima, Muslimanima i drugim narodnostima. U kolonizaciji posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu je doseljeno oko 250.000 Srba sa područja Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Oni su se nastanili u 114 vojvođanskih gradova i sela. Krajem devedesetih, Srbija je imala više od milion novoregistrovanih izbeglica u 640 kolektivnih centara. Samo tokom operacije "Oluja" iz Hrvatske je u Srbiju 1995. izbeglo za nekoliko dana 250.000 Srba.

Slobodan Maldini: Kultura i istorija, Večernje novosti 3. oktobqr 2015.

Dnevnik zabluda

Kultura i istorija

Piše Slobodan Maldini

Kultura je stanje uma. Da bi pojedini narodi opstali, treba da neguju svoju kulturu, posebno njen deo koji čuva kolektivno istorijsko sećanje. U današnjim izuzetno teškim vremenima, svakoj naciji je prioritet da sačuva svoju istoriju, etiku i integritet. Kritička prema neproverenim ili ideološki opterećenim obrascima prošlosti, društva koja neguju kulturu u mogućnosti su da izgrade pravilan odnos prema istoriji. Jer, istorija je promenljiva kategorija, a "istorijska istina" često nije ista kod različitih nacija. Sliku prošlosti je moguće falsifikovati. Neke države u našem okruženju manipulišu istorijskim podacima, prikrivajući jedne a naglašavajući druge. Određene činjenice o istorijskim događajima one čuvaju, dok druge brišu iz kolektivne svesti, iskrivljuju ili zaboravljaju. Upravo u tim segmentima istorije, kada posle dužeg protoka vremena nije moguće sačuvati u sećanju naroda svest o bitnim događajima iz prošlosti, pomaže kultura.

Srbija je zemlja koja se suočava sa svojom prošlošću, bilo da je ona herojska ili je u nekom periodu bila sramna. Za razliku od naših suseda, predstavnici Srbije poklonili su se žrtvama, pogotovo stradalim tokom raspada Jugoslavije, bez obzira na njihovu nacionalnost i versku pripadnost. Odlasci naših čelnika u Srebrenicu čin su prevazilaženja teškog istorijskog bremena. Iako ne treba da živi u prošlosti već da se okrene budućnosti, naš narod treba da sačuva sećanje, posebno na periode svog velikog stradanja. A to je moguće stalnim obrazovanjem mladih generacija i podsećanjem na teška poglavlja naše istorije. Razvijanjem kolektivne svesti o prošlosti i negovanjem kulture sećanja, pamtićemo važne događaje u istoriji koje bi neki drugi narodi želeli od nas da zaboravimo. Iako među pobednicima, Srbija je iz Prvog svetskog rata izašla bez 1,2 miliona stradalog stanovništva. Ljudski gubici bili su daleko veći od bilo koje zaraćene strane i iznosili čak 28 odsto ukupnog stanovništva. Godinu 1918. nije dočekalo 58 odsto muškaraca u Srbiji. Ali, najveći pogrom Srbi su doživeli tokom Drugog svetskog rata, posebno u jasenovačkom sistemu koncentracionih logora namenjenih istrebljenju Srba, Jevreja i Roma. U logorima u Jasenovcu i Donjoj Gradini ubijeno je više od 700.000 Srba, oko 80.000 Roma i preko 23.000 Jevreja. Jame i vrtače na Velebitu, a ima ih preko 300, još uvek su pune leševa nesrećnih Srba bačenih u njih.

Prošlost treba ostaviti iza sebe, ali treba čuvati sećanje o njoj. Tome može da doprinese kultura. I zato, treba istrajati na realizaciji dva značajna nacionalna projekta: Memorijalnog kompleksa Donja Gradina u Republici Srpskoj (na slici) i Memorijalnog kompleksa Staro sajmište u Beogradu. Jer, ova dva projekta će svojom istorijskom težinom doprineti pomirenju i sagledavanju mirnije i bezbednije budućnosti naroda Zapadnog Balkana.