Bilo je još par mojih tekstova, kao
na pr. ovaj iz 4. januara 2014.:
DNEVNIK
ZABLUDA
Piše
Slobodan Maldini
BEOGRAD PREKO VODE
Beograd je grad na dve regionalne reke. Sa
dužinom obala preko 200km i 16 rečnih ostrva on je prirodni fenomen, a takve
karakteristike terena nema nijedan grad u Evropi. Bez obzira na ove prednosti,
Beograd je grad koji nije dovoljno iskoristio svoj položaj na rekama.
U toku je kampanja za realizaciju
urbanističkog plana "Grad na vodi"- silaska centra Beograda na desnu
obalu Save. Najavljena investicija će višestruko premašiti investiciju Mosta na
Adi. Bez obzira što su Beograđani odavno navikli na najave ove vrste, zbog čega
su ravnodušni, istina je da su obale Save i Dunava zajedno mnogo veći izazov za
urbanističko planiranje od Savskog amfiteatra, prostora koji je predmet
trenutne pažnje vlasti.
Opšti utisak je da su beogradske obale
jadne, zapuštene, prepune otpada, sa divlje izgrađenim industrijskim objektima.
Na levoj obali Save preko puta budućeg ekskluzivnog "Grada na vodi"
nalazi se divlje naselje u kome i dalje stanovnici žive u udžericama, na
ulicama, greju se na drva i u dvorišta gomilaju otpad. Teško da će država
investicijom "Grada na vodi" moći da izbegne potrebu rekonstrukcije
obala i uklanjanja teškog otpada, divljih deponija i fabrika betona. Teško da
će biti moguće izbeći rešavanje ovog skupog civilizacijskog kontrasta.
Umesto što se bave za ovo teško vreme
nerealnim ambicijama, naši čelnici bi prvenstveno trebalo da neguju ono lepo na
obalama grada što je stvarano decenijama. Beograd je postao svetski poznata
prestonica sa hiljadama kućica na vodi: objektima za odmor, restoranima, kafićima. One su nikle spontano i baš zato su turistička
atrakcija. Stariji turisti dolaze u Beograd lađama koje plove Dunavom. Oni
mladi, poput Slovenaca, pristižu najčešće železnicom, a borave tu uglavnom zbog
jedinstvenih atraktivnih turističkih sadržaja na rekama. Sve brojniji turisti
iz bivše bratske republike uživaju u našoj prestonici izvanredno se provodeći
na čuvenim splavovima.
Život u gradu na vodi košta. Za novac koji
će Beograđani narednih decenija da izdvajaju otplaćujući faraonski Most na Adi,
najskuplji te vrste u svetu, mogli su na primer svih tih godina da se besplatno
voze gradskim saobraćajem. Opravdana je sumnja da će nas projekat "Grad na
vodi" koštati mnogo više od velelepnog mosta. Jer, ono što taj projekat
nosi: izmeštanje železnice izvan Savskog platoa, izgradnju nove železničke
stanice, izgradnju novog saobraćajnog čvora, novog mosta na Savi, troškove
raseljavanja i druge komunalne troškove, teško da će biti otplaćeno prodajom
očekivana 1,8 miliona kvadrata prostora. Stotine novoizgrađenih poslovnih
zgrada u Beogradu danas vape za svojim vlasnicima ili zakupcima kojih nema jer
nema ni privrednih aktivnosti. Građani prestonice s pravom strahuju da će
projekat "Grada na vodi" biti još jedno među brojnim
"prevođenjima" Beograđana preko vode.
Onda
i ovo, od 25. januara 2014.:
DNEVNIK
ZABLUDA
Piše
Slobodan Maldini
VIRTUELNI
GRAD BUDUĆNOSTI
Pre
neki dan je investitor iz Ujedinjenih Arapskih Emirata Al Abar predstavio
projekat "Beograd na vodi". Na prezentaciji u Beogradu procenjeno je
da bi projekat grada na vodi mogao da košta između 2,5 i 2,8 milijardi evra. Na
80 hektara prostora na desnoj obali Save, tzv. "Savskom amfiteatru",
Beograd će ovim projektom dobiti novi "grad budućnosti". Saopšteno je
da će izgradnja 1,5 miliona kvadrata stambenog i poslovnog prostora doneti
oporavak srpske građevinske industrije i pokrenuti privredu Srbije. To su vrlo
dobre vesti, koje treba pozdraviti i prihvatiti sa odobravanjem. Međutim, ovaj
prvobitni ishitreni optimizam ubrzo zamenjuje mnogo ozbiljnija slika budućeg
"grada na vodi".
Bez
obzira na najave novog "usaglašenog" projekta za tri nedelje,
pokušaću da u najkraćim crtama analiziram predstavljeni plan. Već letimičnim pogledom
na 3d model "Beograda na vodi" jasno je da je projekat smešten na
imaginarnu lokaciju. Ono što bi trebalo da je Beograd, predstavljeno je nekim
drugim, ravničarskim gradom, sa kulama na mestu današnjeg Kalemegdana. Zaleđe
Savskog amfiteatra je nacrtano kao vrtni grad, sa vilama u zelenilu, poput
rubnih delova Delhija. Očigledno, 3d model ne predstavlja Beograd. Da su
projektanti samo otvorili na internetu "Gugl zemlju", imali bi pravu
predstavu grada. Ovako se u svetu ne radi projekat vredan 2,8 milijardi evra.
Međutim, ovo je samo tehnička stvar, a bitna pitanja su: šta nedostaje u
urbanizmu "Beograda na vodi" i šta Beograd gubi ovim planom?
Koncepcijski, Grad na vodi ne sadrži
osnovne savremene urbane funkcije. Poput bezličnih novobeogradskih blokova
60-tih, on nema jasno definisane ulice niti saobraćajne tokove. Ne postoji
jasna segregacija kolskog i pešačkog saobraćaja. Dok Evropa izbacuje kolski
saobraćaj iz centara, on je ovde uveden do same obale Save. U projektu se ne
razmišlja o pešačkoj zoni, koja je karakteristična za sve savremene gradove.
Koncepcijski, izostavljen je urbani odnos prema reci. Još jednom je propuštena
prilika da grad dobije jedinstveni trg na Savi. Gradski park u urbanističkom
planu lociran je bez ikakve veze sa rekom. Duž obale ne postoji kontinualna
promenada. Ne postoji aktivan odnos prema zatečenom nasleđu i vrednostima na
terenu. Projekat nije uzeo u obzir odnos prema panorami grada. Ne postoji
ikakva naznaka odvajanja stambenog i poslovnog prostora u gradu. Izgradnja
šoping mola na najatraktivnijoj lokaciji je pogrešna odluka. Zvezdasta marina
je premala, potpuno neadekvatna i nefunkcionalna jer nije oblikovana za reku.
Niski pešački most preko plovne Save fizički je nemoguć. On ne vodi nikud osim
u novobeogradski slam. Iz projekta je jasno da neće biti ostavljen potreban
železnički kolosek, što će stvoriti nove saobraćajne probleme. O budućem prelasku metroa
preko reke nema pomena...
Pa ovo, iz 8. februara 2014.:
DNEVNIK ZABLUDA
Piše Slobodan Maldini
IZBORI I ARHITEKTONSKI KONKURSI
Pre
isteka madata, doneta je odluka o raspuštanju Skupštine i raspisivanju
vanrednih parlamentarnih izbora, iako je Kabinet predsednika Vlade izabran jula
2012. godine, a rekonstruisan septembra 2013. Pored pozitivnih ekonomskih
kretanja, kada raste zaposlenost a spoljnotrgovinski deficit se smanjuje,
ukazala se potreba za raspisivanjem izbora. Ovo će koštati građane 1,14
milijardi dinara. Ukoliko će doprineti bržem razvoju Srbije, izbori su
dobrodošli. Međutim, da li i na drugim poljima razvoja države građani i stručna
javnost imaju mogućnost izbora i pravo glasa?
Arhitektura
i urbanizam značajno učestvuju u razvoju društva. Prostorni i urbanistički
planovi projektuju budućnost svake zemlje. Na njima se vide mogućnosti razvoja
ali i ograničenja koja mogu negativno da utiču na zajednicu. Ovim
planovima društvo se opredeljuje za put kojim će se razvijati, odnosno za svoju
budućnost. Rezultati realizacije urbanističkih planova su konačni, dugoročni i
nepopravljivi, jer arhitektura ne trpi kratkoročna rešenja. Eventualne greške
imaju trajnu reperkusiju na stanovništvo.
Predlaganje,
donošenje i realizacija ovih dugoročnih planova kod nas se sve manje vrše uz
prisustvo i učešće stručne javnosti. Poslednji primer je politička odluka da se
u Beogradu gradi "Grad na vodi", nakon čega je usledila izrada
urbanističkih projekata od strane nepoznatih autora i njihovo prezentovanje
političarima kao konačnog rešenja. Da li je moglo drugačije? U demokratskim
zemljama, naročito u društvenom sistemu kojem teži naša zemlja gde se
demokratskim izborima prevremeno proverava podrška koju aktuelna vlast ima u
narodu, trebalo je primeniti isti princip i na arhitekturu. Urbanističko rešenje
novog centra Beograda moralo je da bude izabrano na javnom, međunarodnom,
transparentnom konkursu. Na njemu bi sigurno učestvovali mnogi svetski poznati
stručnjaci i timovi, sa rešenjima neuporedivo kvalitetnijim u poređenju sa
sadašnjim projektom nepoznatog autora. Takođe, investicija od 2,8 milijardi
evra za koju se očekuje da bude uložena u izgradnju "Grada na vodi",
mogla je da bude proverena putem transparentne međunarodne licitacije. Možda bi
na taj način bila obezbeđena mnogostruko viša sredstva?
Prilikom ulaska u ovakav razvojni poduhvat,
čak i zemlje sa mnogo razvijenijom ekonomijom i prostornim planiranjem daju
planove na međunarodnu proveru. Na primer, Nemačka je donoseći razvojni
plan današnjeprestonice inicirala 1979. Međunarodnu izložbu graditeljstva
Berlina, koja je imala cilj da definiše razvojne arhitektonske i
urbanističke planove tog grada. Povodom izložbe, do 1987. poznati svetski
arhitekti podizali su kapitalne objekte Berlina (na slici). Bio je to najambiciozniji
graditeljski poduhvat u evropskoj novijoj istoriji, a njegovi rezultati
prisutni su i danas.
A ovaj je
dobar: Metro na vodi! 1. 3. 2014.
DNEVNIK ZABLUDA
Piše Slobodan Maldini
METRO
NA VODI
Pred
Beogradom su dva velika projekta. Beograd na vodi je smela zamisao koju je
potpredsednik Vučić odlučan da realizuje, čime će biti spušten centar grada na
desnu obalu Save. Drugi poduhvat je Beogradski metro, kojim grad treba da
reši narasle saobraćajne probleme. Mnogi smatraju da ova dva poduhvata ne mogu
da budu realizovana odvojeno. Da bi se grad spustio na vodu, potrebno je da
bude izgrađen železnički čvor u Prokopu, što vodi daljim investicijama u
saobraćajnu infrastrukturu. U ovakvim okolnostima, izgradnja metroa je
neizbežna, što zahteva velika ulaganja u izgradnju podzemnih linija i metro
mosta preko Save. U saobraćajne promašaje proteklih vlasti: izgradnju Mosta na
Adi i projekat tzv. "Tramvaja za 21. vek" do sada su nepotrebno potrošene
skoro 2 milijarde evra, a osnovni problemi nisu rešeni. Da li je moguće
primeniti tehničko rešenje koje će zadovoljiti potrebe grada a pritom nas neće
uvući u nove, bespotrebne investicije?
Pre
nekoliko godina radio sam studiju izvodljivosti tzv. "Metroa na vodi".
Ideja je nastala iz potrebe rešavanja jednostavnog i jeftinog javnog prevoza
putnika u ekonomskim i terenskim uslovima u kojima se nalazi Beograd. Nastao na
obalama dve najveće regionalne reke, grad je priobalje starog i Novi Beograd
razvio nasipanjem i regulacijom plavnog tla. Stari Beograd je sagrađen na brdu
na kojem dominiraju Terazijski i Kalemegdanski plato. U teškim prirodnim
uslovima, izgradnja klasičnog metroa je preskupa. Ograničenja terena upućuju na
tehnološki napredno i ekonomski isplativo rešenje - izgradnju vazdušnog umesto
podzemnog saobraćajnog sistema - vazdušnog tramvaja. Ideja preuzeta od
skijaških centara primenjena je u gradovima, poput: Tramvaja ostrva Ruzvelt u
Njujorku (na slici), Portlandskog vazdušnog tramvaja ili Vazdušne linije
Emirata nad Temzom u Londonu. Dvospratne kabine kapaciteta 200 putnika
primenjene su na žičari Vanoaz u Francuskoj. Iako sagrađena na nepristupačnom
terenu, koštala je 15 miliona evra, 5 puta manje od beogradskih
"španskih tramvaja".
Prva
linija beogradskog metroa na vodi spajala bi Zemunski kej i Kalemegdan. Trasa
bi vodila duž desne obale Dunava, iznad zelenog pojase i reke. Sa kapacitetom
kabina preko 200 osoba, mogući protok je 3-4000 putnika na sat, odnosno do
60.000 dnevno. Ovakav transport ne zavisi od vremenskih uslova, ne poznaje
saobraćajnu gužvu ni semafore, tih je i ne zagađuje okolinu. Cena izgradnje
linije Metroa na vodi je reda statističke greške u odnosu na cenu izgradnje
klasičnog metroa.
I
ovaj, od 18.3.2014.
DNEVNIK
ZABLUDA
Piše
Slobodan Maldini
ADVOKATSKO
I DRŽAVNO PLANIRANJE
Savremeno
urbanističko planiranje kod nas sve manje vode urbanisti - planeri. Ovo
područje prostornog i društvenog razvoja polako ali neminovno izmiče iz ruku
arhitektonske struke i prelazi u sferu prava i politike. Zbog čega je
tako i koji su uzroci ovoj pojavi?
Advokatsko
planiranje je preuzimanje koncepta advokatskog zastupništva direktno iz pravne
prakse i njegovo primenjivanje na polju urbanizma. Ovaj način urbanističkog
planiranja prvi put je nastao u SAD-u, a koncepciju je prvi predstavio planer
Pol Davidov 1965. Osnovna ideja zasnovana je na stavu da zadatak urbanističkog
planera nije samo da projektuje urbanu zajednicu već i da zastupa posebnu
interesnu grupu stanovnika ili investitora na način kao što to čine advokati,
zastupajući svoje klijente na sudu. Advokatsko planiranje razvijeno je 1970-tih
kada su advokatske grupe počele da preuzimaju uloge urbanističkih planera. Vrlo
brzo pokazala se politička priroda urbanističkog planiranja i arhitekture.
Mnogi advokatski planeri, poput Roberta Gudmana smatrali su da je pozitivna
urbana akcija jedino moguća putem radikalnih političkih promena.
Današnje
urbanističko planiranje prvenstveno uzima u obzir pluralističke ciljeve
politike i investitorskih interesnih grupa, a tek potom i socijalne interese
stanovništva. Svrha urbanističkog planiranja kod nas nije ista kao nekad. Ono
je danas višeslojno i uključuje zahteve moćnih investitora, potrebe države za
novcem i napore vlasti da zaposli stanovništvo na realizaciji plana i na taj
način obezbedi kratkoročni socijalni mir. U ovakvim okolnostima, teško je
govoriti o kvalitativnim ciljevima urbanističkog planiranja: obezbeđenju humane
urbane sredine koja će biti planirana po meri stanovnika na takav način da
zadovolji njihove potrebe. Danas stanovnici novoplanirane urbane sredine nisu
prioritetni činioci urbanističkog plana, već su sredstvo njegovog ostvarenja.
Dominantni ciljevi budućeg plana su plasman kapitala bogatih investitora i
njihov profit. Potom nastupaju interesi države, koja ima cilj da obezbedi
sredstva za popunjavanje budžeta, da zaposli stanovništvo tokom urbane
izgradnje i na kraju da ubire prihod iz novonastale imovine.
Ovako
shvaćeno urbano planiranje nema potrebu za arhitektom-urbanistom. Štaviše, on
je u ovom procesu samo smetnja - karika koja koči realizaciju plana svojim
analitičkim i kritičkim stavom i namerom da proces urbanističkog planiranja
realizuje na najkvalitetniji način. Upravo u ovakvom stavu urbaniste krije se
njegova nepoželjnost i reaktivnost u procesu urbanističkog planiranja. Država
nema vremena da se bavi analizama i mogućim modelima urbanog razvoja. Jer,
prioriteti države i investitora su drugi: aktiviranje dostupnog kapitala odmah
i brza realizacija koja će u najkraćem roku dovesti do prvih rezultata.
Neću
više, još samo ovaj: (02.11 2013.
ARHITEKTURA
ARHITEKTURA
NA MARGINI
Slobodan
Maldini
Savremena
srpska arhitektura se razvija na marginama društva. Na nju utiču ograničenja
karakteristična za teško stanje u našoj zajednici: ekonomski kolaps, socijalna
nesigurnost, kulturna neizgrađenost, urušena ekološka svest, neiskorišćeni
prirodni i ljudski potencijali. U ovakvim društvenim okolnostima ni arhitektura
nije pošteđena. Uslovi za njen razvoj ne postoje, a arhitekti - nosioci razvoja
su neaktivni, apatični, tavore na margini društvenih događanja. Šta su uzroci
ovakve erozije arhitektonske struke?
Arhitekti
u Srbiji danas ne čitaju knjige o arhitekturi. Oni su profesionalno
neinformisani, a njihove informacije se zasnivaju na neobaveštenim izvorima.
Srpska arhitektonska teorija je tokom 70-tih i 80-tih godina 20. veka pomno
pratila inostranu arhitektonsku scenu i bila aktivna na njoj. Autori - klasici
srpske savremene arhitekture bili su dobro obavešteni o događanjima na svetskoj
arhitektonskoj sceni, a tadašnje stilove, trendove i aktivnosti su unosili i
primenjivali na domećem tlu. Nije postojao značajan srpski arhitekta koji nije
posedovao teorijske osnove i koji nije dao svoj doprinos arhitektonskoj
teoriji.
Danas
je mali broj autora i još manje knjiga koje se se bave teorijom arhitekture. Ne
postoji nijedna knjiga mladog teoretičara u Srbiji koja bi na celoviti način
obradila problematiku arhitekture. Današnji "teoretičari", ako se
uopšte mogu tako nazvati, bave se popularnim temama, koje nisu relevantne za
sadašnju domaću arhitekturu. Ako postavimo pitanje kog klasičnog arhitektu
mislioca su današnji arhitekti pročitali, mislim da nećemo dobiti odgovor.
Možda ne čudi zbog čega mladi arhitekti "autori", nažalost, ne
poznaju Vitruvija, Paladija, Albertija, ali svakako čudi činjenica da ne
poznaju ni mnoge autore - klasike savremene arhitekture.
Današnja
arhitektonska kritika u Srbiji boluje od hroničnog nedostatka autoriteta. Tokom
proteklih decenija struka je uništila svoje autoritete, a mladi nisu u
mogućnosti da popune nastalu prazninu. Arhitekti starijih generacija su još
uvek zadržali širinu pogleda i obrazovanja, koja je nadoknadila nedostatak
njihovog današnjeg autoriteta u društvu. Na arhitektonskim konkursima danas
nije moguće napraviti dobar žiri, jer ne postoje autoritativne ličnosti za to,
a takođe ne postoje ni kritičari koji mogu o konkursu da autoritativno pišu.
Današnja graditeljska praksa je opterećena
nezrelošću struke. Politika o arhitekturi ne zna ništa. U današnjoj vlasti ne
postoji nijedna autoritativna ličnost na polju arhitekture. Današnji arhitekta
u Srbiji je anoniman, nepismen i društveno zapostavljen. I dok zemlje u svetu,
kao na primer Dubai (na slici), enormno ulažu u arhitekturu kao oblast koja
predstavlja najznačajniji zamajac razvoja, arhitektura kod nas odumire, jer
gubi teorijsku osnovu i opštedruštveni značaj.
Ma. još i ovaj od 3.12.2013.
DNEVNIK
ZABLUDA
Piše
Slobodan Maldini
DILETANTI
Arhitekti
diletanti uporno zagađuju našu urbanu sredinu. Arhitektonski objekti koje oni
projektuju nisu arhitektura ni predmet zadovoljenja ljudskih potreba. Nisu ni roba
- pre su sredstvo trgovine putem kojeg "vešti" preduzimači treba da
ostvare milionske zarade. Iako novoizgrađeni, ovi objekti su već dospeli za
rušenje. Prvo, jer ne poseduju ni minimum osnovnih estetskih kvaliteta, drugo,
jer ne zadovoljavaju ni deo funkcionalnih potreba njihovih korisnika, treće,
jer su uglavnom sagrađeni kršeći gradske urbanističke planove. Ovi objekti su
predviđeni jedino da zadovolje potrebe investitora, a sve ostalo se nalazi u
drugom planu. Međutim, najčešće i sami investitori upadaju u zamku sopstvenih
pogrešnih procena. Nakon što izgrade objekat koji je probio sve dozvoljene
urbanističke parametre: spratnost, površinu, gabarit, potrebe za parkiranjem,
osunčanjem, potrebe za javnim komunikacijama, za dugotrajnom i kvalitetnom završnom
obradom i sami investitori se često susreću sa teškoćama da svoj proizvod,
spakovan po sopstvenoj meri, prodaju. U toj fazi, za njih je najbitnija
lokacija, jer ona prodaje arhitektonski objekat. Upravo zbog ove činjenice,
imamo situaciju u kojoj su objekti projektovani na elitnim gradskim lokacijama
arhitektonski najlošiji, jer investitori, smatrajući da im lokacija prodaje
objekat, ne obraćaju pažnju na arhitekturu. Samim tim, njima nije bitan ni
potreban arhitekta.
U
umetnosti i nauci, diletanti teoretičari zagađuju naše umove u istoj meri kao i
diletanti izvođači, ali na različit, suptilan način. Nigde kao u arhitekturi
oni nisu uspeli da nametnu svoje mišljenje do te mere da se za neupućene
bezmalo izgubi granica između struke i diletantizma. Ovo pogrešno delovanje
ušlo je i na neke privatne arhitektonske fakultete, posebno u neke marginalne
grupe arhitekata koje teže da budu lideri na polju arhitektonskih udruženja.
Jedno udruženje sa pompeznim nazivom "Asocijacija srpskih arhitekata"
(ASA) tvrdi da je napravilo ugovor sa izdavačem "Srpske
enciklopedije" o realizaciji stručnih tekstova, na osnovu čega se može
zaključiti da raspolaže pravima da piše nacionalnu istoriju arhitekture. Pored
mnogobrojnih propusta, u poslednjem tomu enciklopedije našao se i austrijski
arhiteta Oto Vagner koji ima malo veze sa Srbijom, a pogrešno prezime
jednog autora ispravljeno je u zadnji čas. Asocijacija je osnovala "prestižnu" nagradu namenjenu
velikanima srpske arhitekture, nazvanu ni manje ni više prema doajenu Nikoli
Dobroviću. Članovi asocijacije koji imaju poseban status
"arhitekte-umetnika", uglavnom su iz redova anonimnih arhitekata -
diletanata, nepoznati su stručnoj javnosti, a do sada nisu ostvarili dela
vredna pomena. Prestižan status arhitekte-umetnika dobili su na konkursu, na
način koji je poznat samo upravi ove asocijacije arhitekata.
No comments:
Post a Comment