Slobodan Maldini: Kule i gradovi, Večenje novosti, 1. jul 2016.

Dnevnik zabluda

Kule i gradovi

Piše Slobodan Maldini

Slikar i arhitekta, srpski i francuski akademik iz Pariza Vladimir Veličković nedavno je predstavio u Beogradu dve monografije posvećene crtežima iz prve dve dekade svog opusa. Tokom boravka u Srbiji on je pozvao beogradske vlasti da odustanu od graditeljskih planova kule Beograda na vodi, rečima: "Nemojte da gradite kulu, ako Boga znate." Poziv istaknutog srpskog intelektualca za odustajanje od gradnje 168m visoke kule sublimiše nastojanja građana i pojedinaca da se odupru haotičnoj urbanizaciji Beograda. Jer, čak je i čikaški tim projektanata ove ružne, "grbave" višespratnice preporučio da bude niža od predviđenih 220m da bi se "uklopila u perspektivu grada". Ali, ako do danas nisu uspele akademije i udruženja arhitekata da urazume megalomane, mala je verovatnoća da će Veličkovićev apel imati uticaj na razvoj događaja na terenu. Veći uticaj imaju ulični protesti organizacije Ne da(vi)mo Beograd. Učesnici protesta, iako u većini neupućeni u suštinu problema, odlikuju se brojnošću i upornošću u isticanju zahteva za promene. Ali, da li kula Beograda na vodi ima toliki značaj u urbanizmu prestonice koliki joj se pripisuje i da li zbog nje "prolaze" drugi slični graditeljski poduhvati bez kritike javnosti?

Gradske kule su i kod nas prepoznatljiv mamac za prevejane investitore i predmet čuđenja naivnih arhitekata. Ekonomski visoko isplative, iskorišćavaju gradsku lokaciju do neslućenih finansijskih razmera. Prema nedavno usvojenom urbanističkom planu, predviđeno je da na kraju beogradske ulice Kneza Miloša, na mestu zgrade nekadašnjeg Saveznog MUP-a, bude podignut gradski centar sa dve kule visoke po 120m i ogromnim šoping molom. Bez obzira što je ovaj urbanistički projekat izuzetno velike gustine izgrađenosti  bez presedana kod nas, on je usvojen od gradskih urbanista i arhitekata. Međutim, ovaj put su protiv plana bili saobraćajni inženjeri i čelnici opštine Savski Venac. Naime, prvi čovek ove gradske opštine uputio je pismo gradonačelniku Beograda u kojem se protivi projektu gradnje kula, tvrdeći da će on izazvati saobraćajni kolaps. Ovo je prvi slučaj da su se predstavnici vlasti suprotstavili gradskim urbanistima i stali u zaštitu arhitekture grada.

Iako su kula Beograda na vodi i one u ulici Kneza Miloša privukle pažnju, postoje brojni projekti gradskih urbanista koji nisu predmet kritike struke ni javosti. Nedavno su usvojeni planovi gradnje bloka pored Kombank arene sa čak četiri kule po 120m visine i površine 380.000kvm. U sastavu Bloka 65 predviđena je gradnja 39-to spratne kule visine 146m. U sklopu novobeogradskog hotela "Jugoslavija" predviđena je gradnja dve kule visine po 140m. Najveći budući šoping centar na Balkanu na Autokomandi treba da sadrži i dve kule od po 21 sprata, a novobeogradska Autobuska stanica imaće tri kule visine od  po 100m...

Slobodan Maldini: Konfučije i trešnjin cvet, Večernje novosti, 25. jun 2016.

Dnevnik zabluda

Konfučije i trešnjin cvet

Piše Slobodan Maldini

Predsednici Kine i Srbije Si Đinping i Tomislav Nikolić nedavno su postavili u Beogradu, na mestu gde je tokom NATO bombardovanja srušena zgrada kineske ambasade, kamen temeljac za izgradnju Kineskog kulturnog centra. Tom prilikom otkrili su spomenik Konfučiju, tablu novoosnovane Konfučijeve ulice i Trga prijateljstva Kine i Srbije. Kineska kompanija Šandong, koja je trenutno angažovana u Srbiji na izgradnji Koridora 11, nedavno je najavila izgradnju Kineskog kulturnog centra u Beogradu po planovima arhitekata u Kini. Na površini placa od oko 6.000 kvadratnih metara nići će savremeno oblikovano velelepno zdanje površine oko 24.000 kvadratnih metara koje će produbiti i negovati kulturnu saradnju dve zemlje. Ova zgrada, sa "burgijama" i "vijugama" na fasadi, odaje izgled savremenog arhitektonskog objekta. Zajedno sa novopodignutim spomenikom Konfučiju, Kineski kulturni centar će biti novo urbano središte Beograda.

Konfučije (Kung Fu Ce ili latinizovano Konfucije) je kineski filozof i socijalni reformator koji je živeo u 6. i 5. veku p.n.e. Najznačajniji je po svom etičkom sistemu vrednosti koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli. Po Konfučiju, suština svakog čoveka je čovekoljublje, a njegova parola savesnosti je: "ako želiš sebe da uzdigneš, uzdigni druge". Očigledno da filozofija ovog kineskog mudraca i danas predstavlja vodilju kineske spoljne politike.

Koliko juče, Konfučijeva ulica nosila je ime Trešnjinog cveta. U ovoj ulici, u neposrednoj blizini novoprojektovanog Kineskog kulturnog centra, nedavno je sagrađena zgrada ambasade Japana, u čijem sastavu se nalazi prostor Japanskog kulturnog centra. Naziv ulice Trešnjin cvet odnosi se na čuvenu japansku sakuru, cvet ukrasnih japanskih trešanja koje cvetaju već u martu. U to vreme ceo Japan slavi procvat sakure i raduje se dolasku proleća. Sakure su u Japanu predmet hiljadugodišnje tradicije obožavanja, jer su poštovana metafora obnavljanja života. I sam sam pre nekoliko godina organizovao sadnju japanskih trešanja u ulici Trešnjinog cveta. Japanci su se tom prilikom divili izuzetno retkim i skupocenim vrstama sakura koje su zasađene.

Ekonomski i tehnološki giganti Kina i Japan, večiti rivali Dalekog istoka zamršenih međusobnih državnih odnosa koji ponekad dospevaju do zabrinjavajuće tačke, susreli su se u maloj novobeogradskoj ulici. Kina najavljuje svetlu budućnost svojih strateških ulaganja u Srbiji. Japan je od 1999. do danas najznačajniji humanitarni donator Srbiji. Na beogradskim ulicama još uvek viđam žute gradske autobuse sa odštampanim japanskom i srpskom zastavom na boku, koje je Japan poklonio Srbiji. Bar još neko vreme, dok ih gradske vlasti ne prefarbaju u crveno. Pretpostavljam da crvena boja sadrži i simboličko značenje, okrenuto prema budućnosti Beograda i Srbije...

Slobodan Maldini: Kapitalna dela i samizdati

Dnevnik zabluda

Kapitalna dela i samizdati

Piše Slobodan Maldini

Na nedavnom konkursu za otkup knjiga za biblioteke u Srbiji, Ministarstvo kulture dalo je preporuku da se otkupi knjiga Mirjane Marković. U njoj autorka iznosi viđenje teškog perioda u istoriji Srbije, što kritičari smatraju pravdanjem politike njenog supruga Slobodana Miloševića, u vreme kada je Srbija bačena u ponor. Slični komentari bili su svojevremeno upućeni Ministarstvu kulture zbog  otkupa knjiga estradnih zvezda Suzane Mančić, Mateje Kežmana, Marije Šerifović, Lotara Mateusa. Ove kritike dopunjuje slučaj jedne od najprodavanijih knjiga kod nas, izvesne Zorannah, mlade blogerke i "jedne od najznačajnijih stilskih savetnika na ovim prostorima" za koju se otimaju najugledniji srpski izdavači.

Cirkus oko otkupa knjiga zasenio je događanja na drugom, mnogo ozbiljnijem konkursu za finansiranje kapitalnih izdavačkih dela u kulturi. Opšte je poznato da se istorija nacije pamti po njenim dostignućima na planu kulture. A ta dostignuća dokumentuju se i čuvaju kapitalnim izdanjima. Zato je krajnje zabrinjavajuće što među dobitnicima na konkursu Ministarstva za finansiranje kapitalnih dela u kulturi zapravo nema kapitalnog dela.  Jer, izdavački predlozi koji su dobili državna sredstva daleko su od kriterijuma koji definišu kapitalno delo u kulturi. Među njima su biografije, monografije, seminarski radovi, knjige koje ne pripadaju kategoriji kapitalnih naslova. Razlog katastrofalnih rezultata konkursa, međutim, nije nepostojanje kapitalnih dela u Srbiji, već nevoljnost države da se prema ovoj kulturnoj kategoriji odnosi sa dužnim poštovanjem. Jer, usvojene kapitalne izdavačke predloge na konkursu država finasira sa oko 3000 evra po knjizi, što je iznos nedovoljan za pokrivanje troškova izdanja čak knjižica manjeg obima.

Izvan svih kategorija izdavaštva su samizdati. Ovaj termin, nastao u Sovjetskom Savezu, predstavlja samostalno izdavanje knjiga koje su neprihvaćene, ponekad zabranjene od države ili nepoželjne od izdavačkih kuća. Samizdati ne donose profit. Kada sam se i sam upustio u avanturu samizdata, nisam imao predstavu o njenoj složenosti. Prva dva toma svoje Enciklopedije arhitekture objavio sam 2004. samostalno, posle šest godina rada. Prošavši finansijski i emotivni pakao, ponudio sam knjige najvećoj svetskoj izdavačkoj kući "Temza i Hadson". Odgovorio mi je lično direktor Lukas Ditrih "da dnevno primi i po 2000 tekstova, ali da mu svejedno pošaljem štampane primerke poštom". Odmah po dobijanju knjiga, javio mi se rečima "da sam napravio gigantski, neshvatljiv posao, koji je međutim za njegovu kompaniju prevelikog finansijskog obima". Nisam siguran da je poverovao kada sam mu odgovorio da se izdavački troškovi mog sizifovskog samizdata mogu uporediti sa samo jednom njegovom mesečnom platom. Nažalost, i danas izdajem knjige na isti način.

Slobodan Maldini: Spomenici, Večernje novosti, 11. jun 2016.

Dnevnik zabluda

Spomenici

Piše Slobodan Maldini

Nakon otkrivanja spomenika Borislavu Pekiću, mandatar vlade Aleksandar Vučić nedavno je najavio podizanje spomenika Zoranu Đinđiću. Kako je rekao, spomenik bi trebalo da bude postavljen na beogradskom Studentskom trgu. Naglasio je da su reformatori u srpskoj istoriji stradali i zbog toga što Srbi često od emocija i ostrašćenosti ne vide dalje. Ova najava izazvala je buru emocija i negodovanje u redovima opozicije. Kritičari te ideje smatraju da je inicijativa sramna, jer potiče iz redova onih koji su upravo Đinđića satanizovali. Ali, zbog čega jedna ovakva ideja izaziva toliko snažne reakcije upravo kod poštovalaca dela tragično stradalog srpskog premijera?

Tradicija čuvanja sećanja na istorijske događaje, tragične žrtve i velikane naše istorije izgradnjom spomenika, kod nas je veoma duga. Na ovim prostorima spomenici su podizani od vremena Starih Rimljana i tokom srednjeg veka, kada su građeni brojni manastiri. U novijoj istoriji, plejada vajara ostavila je spomeničke tragove koji čuvaju uspomenu na naše slavne ljude i događaje. Vajari poput Petra Ubavkića, Đorđa Jovanovića, Simeona Roksandića, Dragomira Arambašića, utrli su put savremenom srpskom vajarstvu. Ideju podizanja monumenata povodom stvaranja nove države posle Prvog svetskog rata podržavali su vajari: Toma Rosandić, Ivan Meštrović, Sreten Stojanović i drugi. Za sobom, oni su ostavili izuzetna umetnička dela koja predstavljaju vanredne domete u evropskom vajarstvu. Posle Drugog svetskog rata, Bogdan Bogdanović, Nandor Glid, Vida Jocić, Olga Jevrić, Olga Jančić i drugi, uveli su našu umetnost u tokove savremenog svetskog vajarstva.

I pored značajne kulturne tradicije na planu spomeničke umetnosti, proteklih godina u regionu vlada trend podizanja bizarnih spomenika poznatih savremenih "junaka". Zajedno sa izgradnjom statue Brusu Liju u Mostaru i Bilu Klintonu u Prištini, nikli su i kod nas spomenici marginalne umetničke, ali emotivno visoke vrednosti. U Banatskom Sokocu podignut je spomenik pevaču Bobu Marliju, u Nišu je postavljena skulptura pevača Šabana Bajramovića, a u Drvengradu je sam Džoni Dep otkrio svoj spomenik. Naklonost prema poznatim ličnostima otišla je još dalje kada je 2011. tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić prisustvovao otkrivanju spomenika nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana Hejdaru Alijevu na Tašmajdanu (na slici). Tadašnja vlast je o tom događaju govorila hvalospeve, bez obzira na podsećanje mnogih da je Alijev vratio Azerbejdžan u crno razdoblje diktatorstva. Za razliku od prethodno navedenih spomenika emotivne vrednosti, Alijevljev je izraz zahvalnosti Srbije Azerbejdžanu za novac dat Beogradu i podršku po pitanju Kosova.

Zbog svega, ne iznenađuje polemika oko "prava na izgradnju spomenika" Đinđiću. Tim pre što kontroverza o ubistvu nekadašnjeg premijera do danas nije dobila epilog. 

Slobodan Maldini: Urbane metastaze, Večernje novosti, 6. jun 2016.

Dnevnik zabluda

Urbane metastaze

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je jedan mladi arhitekta, opisujući izgradnju novog tržnog centra na okretnici trolejbusa u Rajićevoj ulici, upotrebio slikoviti izraz "urbane metastaze". Ovim nazivom opisao je novonastalo stanje u urbanizmu istorijskog jezgra grada, neposredno uz Kalemegdansku tvrđavu, gde je infiltriran mega tržni centar. Ovaj projekat, koji je decenijama čekao na realizaciju, privodi se kraju izazivajući sumnje i negodovanje arhitekata. Ali, zašto se neki predstavnici arhitektonske struke svrstavaju u grupu kritičara ovog i sličnih mikrourbanističkih arhitektonskih koncepata?

Izgradnja tržnih centara u našim gradovima trebalo bi da zadovolji narasle potrebe stanovništva za komercijalnim trgovačkim mestima. Odavno kod nas postoji navika da stanovništvo radije obilazi prodavnice, nego da ide u galerije, muzeje i pozorišta. Ako su naši preci odlazili u crkve, gde bi pokušali da zadovolje svoje duhovne potrebe, naša deca rado posećuju tržne centre, provodeći vreme u njihovim komercijalnim sadržajima. Međutim, iako su mnogi novosagrađeni arhitektonski objekti u starom gradskom jezgru već zamenili istorijske kulturne sadržaje, krajnje je neobično da ovaj novokomponovani šoping mol iz korena menja kulturnu sliku grada u bukvalnom smislu, zato što je podignut na lokaciji gradskog kulturnog i istorijskog središta. Umesto čuvanja i negovanja kulturne tradicije dela Beograda koji treba s ponosom da nosi naziv grada-muzeja, beogradski urbanisti su otvorili još jednu u dugom nizu svojevrsnih urbanih metastaza, koje razaraju i uništavaju istorijski i kulturno vredno gradsko tkivo. Ali, šta je istorijski vredno na prostoru bivše Kalemegdanske trolejbuske okretnice?

Na lokaciji novosagrađenog tržnog centra, koja je "pod zaštitom i ima status prostora od posebnog značaja", nalazi se vredan istorijski muzej grada na otvorenom.  Na tom području nalaze se ostaci bedema atičkog kastruma, sa izvanrednom gradskom kapijom. U prostoru tvrđavskog rova počinjala je zona rimskog grada Singidunuma, a na lokalitetu se i danas nalaze brojni artefakti neprocenjive vrednosti. U novijoj istoriji, na ovom mestu je podignut autentičan muzej arhitekture grada. Prošlih vekova tu su sagrađena najznačajnija srpska arhitektonska zdanja. U Knez Mihailovoj: hotel "Srpska kruna", Kuća Stojanovića, Kuća Mihaila Pavlovića, "Grčka kraljica", Kuća Hrisante Kumanudi, Spasićeva zadužbina. U ulici Kralja Petra: trgovačka kuća Arona Levija, "Zgrada sa zelenim pločicama" građena za trgovca Stamenkovića. U Uzun Mirkovoj: hotel  "Srpski kralj" (na slici, srušen), zgrada Beogradske realke - kuća C. Rajovića, kuća Ž. Barlovca. U Pariskoj ulici: kuća Marka Stojanovića... Ne postoji u Srbiji gradsko jezgro sa sličnom koncentracijom istorijskog sadržaja. Odnedavno, ovaj muzej na otvorenom nalazi se u sastavu šoping centra.

Slobodan Maldini: Kultura protesta, Večernje novosti, 28. maj 2016.

Dnevnik zabluda

Kultura protesta

Piše Slobodan Maldini

Narodni protesti su sastavni deo naše istorije i kulture. Srbi su se borili protiv vekovne turske dominacije, sa završnicom u Prvom i Drugom srpskom ustanku, koji su nakon 1815. doveli do stvaranja Kneževine Srbije. Na severnim teritorijama protivili su se mađarskoj dominaciji, što je je kulminiralo Srpskom revolucijom 1848. i stvaranjem Vojvodstva Srbije. Protest protiv antisrpskih stavova mladog Vinstona Čerčila iskazao je vojvoda Tankosić  1903. kada je budućem premijeru Britanije udario šamar tokom posete aristokrate Beogradu. Tankosića je austrougarska vlada smatrala odgovornim za Sarajevski atentat 1914., a posledice njegovih postupaka osećamo i danas. U istoriji nije zabeležen sličan građanski protest protiv fašizma, kao u Beogradu 27. marta 1941.

Posle Drugog svetskog rata, kultura protesta je promenjena. Studentske proteste 1968. pratila su javna predavanja i koncerti. Devedesetih su građani mirnim šetnjama izražavali neslaganje sa vlašću. Ali, da su protestanti napušteni od svojih vođa bilo je poznato već  kada su neki lideri tadašnjih protesta zamenili ulicu odlaskom u zemlje - poreske rajeve. "Revolucionari" iz devedesetih, danas ne idu na ulice. Oni su bogati biznismeni, pripadnici džet seta.

Nedavno su u Beogradu održani mitinzi na kojima su građani izrazili nezadovoljstvo zbog lošeg stanja u našem urbanizmu. I dok su donedavno proteste redovno organizovale političke organizacije, ova okupljanja građana organizovana su izvan njihovog uticaja. Da li je to znak da je kultura protesta u Srbiji ušla u novu fazu, kada građanima nisu potrebni političari ni partije da izraze svoje nezadovoljstvo?

Urbanističke institucije u Srbiji danas su neme, a strukovna udruženja se ponašaju kao da žive u drugoj zemlji, u kojoj je sve potaman. Akademija nauka se stidljivo javlja ponekim dopisom, a Akademija arhitekture je otupila oštricu kritičkog mača nakon što su neki njeni bučni članovi angažovani da rade za aktuelnu vlast. Doskorašnji opozicionari, preko noći postali su saučesnici u procesu čiji su bili najveći kritičari. I tu nije kraj. Zbog  svega ovog, naši gradovi danas su ružni i neprimereni, a njihovi razvojni planovi su tempirane bombe jer nisu rađeni zbog interesa stanovnika, već  interesa sitnog i "krupnog" kapitala. Novosagrađene zgrade u Beogradu danas su u proseku za dva sprata više nego što je planovima dozvoljeno, a urbani prostori su degradirani do dna humanosti življenja.

Da li patkica umetnika Florentijna Hofmana (na slici) koja je maskota protesta protiv projekta Beograda na vodi još uvek ima čisto lice? Imaće ga sve dok je bezazlena i ne predstavlja značajniju pretnju interesima moćnika. Ali, onog trenutka kada se među protestante - idealiste uvuku političari, patkica više neće imati svoju svrhu. Biće samo zaboravljeni simbol kulture protesta kod nas.

Slobodan Maldini: Kulturocid, Večernje novosti, 21. maj 2016.

Dnevnik zabluda

Kulturocid

Piše Slobodan Maldini

Izraz kulturocid označava aktivnosti koje za posledicu imaju nestanak ili uklanjanje svih ili određenih elemenata kulture u jednom gradu, regiji ili državi. Stekao je popularnost zbog povezanosti s izrazom genocid. Izrazi sličnog karaktera su urbicid i ekocid. Urbicid opisuje uništenje jednog grada i onemogućavanje normalnog života njegovih građana. Ekocid za posledicu ima naglu promenu i uništenje prirodne okoline, zbog koje tu izumire sav život. Izraz kulturocid takođe označava sistematsko uništavanje kulturnih spomenika, književnih i drugih tekstova ili folklornog nasleđa. Nad jednom zemljom ili etničkom zajednicom kulturocid sprovode druge zemlje ili predstavnici politike, ideologije i vere drugog naroda, u nameri uništenja tragova kulture njene nacije. Kulturocid je i cenzura javnih medija, spaljivanje knjiga, uništavanje arhiva i bibliotečke građe od kulturnog značaja.

Knjigocid je kulturocid nad knjigama. U operaciji pod imenom "Strašni sud" koju je naredio Hitler, u bombardovanju Beograda izgorela je Narodna biblioteka Srbije (na slici). Potvrđeno je da je Narodna biblioteka bila Nemcima prioritetni cilj. Krivicu za stradanje srpske kulturne baštine okupatorske vlasti su sveli u okvire domaće neodgovornosti. Devedesetih je u Hrvatskoj uništeno 2,8 miliona "nepodobnih knjiga". Tamošnje Ministarstvo kulture je zatražilo od škola i biblioteka "čišćenje" literature po etničkom principu. Uništavane su knjige na ćirilici, ekavici, knjige srpskih autora i izdavača, "sumnjivih" Hrvata leve literature i dr.

Poseban oblik kulturocida je osuda sećanja, postupak zabrane sećanja i proterivanja iz javne uspomene. Ova vrsta kulturocida zabeležena je u našoj istoriji velikim brojem primera. U nameri da se ugasi svest o utemeljivaču Srpske pravoslavne crkve, po naredbi Sinan Paše Beogradskog, 1594. spaljene su mošti svetog Save. Nekoliko vekova kasnije, 1946. pogubljen je i pokopan na do danas nepoznatoj lokaciji Draža Mihailović, armijski general i ministar vojske Kraljevine Jugoslavije. U operaciji "Milosrdni anđeo" NATO bombardovanja Srbije 1999. birani su ciljevi nacionalnog značaja, a korišćen je osiromašeni uranijum, sredstvo koje ima višedecenijski razorni karakter. Tada uništena zgrada Generalštaba u Beogradu bila je najreprezentativniji predstavnik moderne arhitekture na Balkanu...

Kulturocid koji je danas kod nas na delu je veoma složen i opasan. On podrazumeva ignorantski odnos države prema kulturnim dobrima opravdan ekonomskim motivima. Muzeji ne rade, nacionalne muzejske zbirke su pokradene, privatni fakulteti imaju prednost nad državnim, pozorišta zamiru, mediji bukvalno razaraju osnovne ljudske vrednosti. Naše društvo sve više obuzimaju kič i šund. Usled neodgovarajućeg obrazovanja i nemanja kulturnih sadržaja, na delu je opšta "kretenizacija" stanovništva.