Slobodan Maldini: Kapitalna dela i samizdati

Dnevnik zabluda

Kapitalna dela i samizdati

Piše Slobodan Maldini

Na nedavnom konkursu za otkup knjiga za biblioteke u Srbiji, Ministarstvo kulture dalo je preporuku da se otkupi knjiga Mirjane Marković. U njoj autorka iznosi viđenje teškog perioda u istoriji Srbije, što kritičari smatraju pravdanjem politike njenog supruga Slobodana Miloševića, u vreme kada je Srbija bačena u ponor. Slični komentari bili su svojevremeno upućeni Ministarstvu kulture zbog  otkupa knjiga estradnih zvezda Suzane Mančić, Mateje Kežmana, Marije Šerifović, Lotara Mateusa. Ove kritike dopunjuje slučaj jedne od najprodavanijih knjiga kod nas, izvesne Zorannah, mlade blogerke i "jedne od najznačajnijih stilskih savetnika na ovim prostorima" za koju se otimaju najugledniji srpski izdavači.

Cirkus oko otkupa knjiga zasenio je događanja na drugom, mnogo ozbiljnijem konkursu za finansiranje kapitalnih izdavačkih dela u kulturi. Opšte je poznato da se istorija nacije pamti po njenim dostignućima na planu kulture. A ta dostignuća dokumentuju se i čuvaju kapitalnim izdanjima. Zato je krajnje zabrinjavajuće što među dobitnicima na konkursu Ministarstva za finansiranje kapitalnih dela u kulturi zapravo nema kapitalnog dela.  Jer, izdavački predlozi koji su dobili državna sredstva daleko su od kriterijuma koji definišu kapitalno delo u kulturi. Među njima su biografije, monografije, seminarski radovi, knjige koje ne pripadaju kategoriji kapitalnih naslova. Razlog katastrofalnih rezultata konkursa, međutim, nije nepostojanje kapitalnih dela u Srbiji, već nevoljnost države da se prema ovoj kulturnoj kategoriji odnosi sa dužnim poštovanjem. Jer, usvojene kapitalne izdavačke predloge na konkursu država finasira sa oko 3000 evra po knjizi, što je iznos nedovoljan za pokrivanje troškova izdanja čak knjižica manjeg obima.

Izvan svih kategorija izdavaštva su samizdati. Ovaj termin, nastao u Sovjetskom Savezu, predstavlja samostalno izdavanje knjiga koje su neprihvaćene, ponekad zabranjene od države ili nepoželjne od izdavačkih kuća. Samizdati ne donose profit. Kada sam se i sam upustio u avanturu samizdata, nisam imao predstavu o njenoj složenosti. Prva dva toma svoje Enciklopedije arhitekture objavio sam 2004. samostalno, posle šest godina rada. Prošavši finansijski i emotivni pakao, ponudio sam knjige najvećoj svetskoj izdavačkoj kući "Temza i Hadson". Odgovorio mi je lično direktor Lukas Ditrih "da dnevno primi i po 2000 tekstova, ali da mu svejedno pošaljem štampane primerke poštom". Odmah po dobijanju knjiga, javio mi se rečima "da sam napravio gigantski, neshvatljiv posao, koji je međutim za njegovu kompaniju prevelikog finansijskog obima". Nisam siguran da je poverovao kada sam mu odgovorio da se izdavački troškovi mog sizifovskog samizdata mogu uporediti sa samo jednom njegovom mesečnom platom. Nažalost, i danas izdajem knjige na isti način.