Slobodan Maldini "Bitef i "Kosa"", Večernje novosti, 26. septembar 2015.

Dnevnik zabluda

Bitef i "Kosa"

Piše Slobodan Maldini

Prošao je Bitef. Svake godine, u Beogradu se održava ovaj internacionalni teatarski festival. Osnovan 1967. godine na inicijativu Mire Trailović, Jovana Ćirilova i njihovih saradnika, festival je tokom postojanja bio mesto na kojem su predstavljena najveća eksperimentalna i klasična pozorišna dostignuća. Bitef skoro pola veka gradi naše kulturne veze sa svetom, predstavlja publici svetska teatarska dostignuća i podstiče razvoj i afirmaciju pozorišne umetnosti kod nas. Od nastanka festivala do 1989. Bitef je organizovan u okviru pozorišta Atelje 212, a nakon toga u BITEF teatru.

Imao sam tu čast da upoznam i sarađujem sa Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovim, posebno u periodu kada sam sredinom 1980-tih, kao mlad arhitekta, radio na rekonstrukciji crkve na pijaci Bajloni i njenoj adaptaciji u pozorišnu zgradu. U toku radova na enterijeru, Mira Trailović je dolazila skoro svakodnevno, interesujući se za realizaciju ovog hrabrog projekta. A isto toliko hrabra bila je postavka iz 1969. čuvenog hipi mjuzikla "Kosa" u Ateljeu 212, samo godinu dana posle svetske premijere na Brodveju, u režiji Mire Trailović i Zorana Ratkovića, prema adaptaciji književnika Bore Ćosića. Ova predstava, poznata po sloganu "Vodite ljubav, a ne rat", nastala je godinu dana posle velikih studentskih demonstracija u Jugoslaviji 1968. Zbog ovih protesta, na televiziji je uvedena cenzura, predstavnici policije sedeli su u redakcijama dnevnih novina, koje su u tekstovima studente nazivale "šačicom kriminalaca". I sami hipici, autori "Kose" Džerom Ragni i Džejms Rado došli su iz Njujorka u Beograd na izvođenje predstave. Kada je na sceni Dušan Prelević Prele zapevao pesmu "Daj nam sunca", Rado je skočio na scenu, izazvavši ovacije publike. Poznat po "golišavim scenama", ovaj pozorišni komad Ateljea 212 nije mogao da bude izveden i na gostovanju u Trstu, jer je u Italiji golotinja u pozorištu u to vreme bila strogo zabranjena, zbog čega bi svi protagonisti ove predstave tamo bili pohapšeni. I pored molbi iz Italije, Mira Trailović nije pristala da izmeni koeografiju i gostovanje je otkazano. Po ugledu na omladinski hipi pokret iz SAD, u Srbiji su u to vreme mladi počeli da puštaju kosu, nose džins i slušaju tzv. psihodelični rok. Na novogodišnjem dočeku 1970. u Domu omladine, kojem je prisustvovao Tito, glumačko "pleme" "Kose" je u opuštenoj atmosferi oduševljenom predsedniku otpevalo pesmu "Daj nam sunca". Do danas nije potvrđena informacija odštampana u jednoj američkoj brošuri da je sam Tito producent beogradske "Kose". Međutim, nakon četiri godine i čak 250 izvođenja, "Kosa" je skinuta sa repertoara posle jednog matine izvođenja pred vojnicima i starešinama. Scena u kojoj akteri "Kose" cepaju vojne knjižice nije naišla na razumevanje i kritikovana je zbog lošeg uticaja na mlade vojnike.

Slobodan Maldini: Sumrak kulture, Večernje novosti, 19. septembar 2015.

Dnevnik zabluda

Sumrak kulture

Piše Slobodan Maldini

Pre desetak godina nisam mogao da pomislim da će se raspad kulturnih vrednosti dogoditi ovako velikom brzinom. Za samo nekoliko proteklih godina, naša civilizacija je načinila strahoviti pad. Zajedničke ljudske vrednosti preko noći su promenjene, a kolektivna kulturna memorija počela je naglo da nestaje. Razaranje civilizacijskih tekovina vidno je na svim poljima: uništava se i nestaje istorijsko nasleđe, a kultura nestaje iz svakodnevnog života. Ljudsko društvo se okreće novim "vrednostima" koje karakterišu neobrazovanost, trka za novcem po svaku cenu, otuđenost, odsustvo empatije i dijaloga među ljudima.

Kulturno nasleđe ima ključni značaj za razumevanje istorije ljudskog društva. Da bismo sačuvali jasnu sliku tokova ljudske istorije, potrebno je da sačuvamo njegove kulturne tekovine: pisane tragove, a posebno umetničke i druge arhitektonske spomenike. Tokom samo nekoliko prethodnih godina, svedoci smo nestajanja mnogih svetski najznačajnijih kulturnih tvorevina. U periodu devetogodišnjeg rata i nakon njega, u Iraku su zbrisana sa lica zemlje brojna umetnička blaga, a neprocenjivi muzejski artefakti koji nisu uništeni, pokradeni su i izneti iz zemlje. Jedinstvena lokacija sa statuama Bude u dolini Bamijan u Avganistanu dignuta je u vazduh 2001. U građanskom ratu u Jemenu nestalo je neprocenjivo nacionalno blago. Kulturno nasleđe u Libiji je opustošeno, a u Siriji čovečanstvo je suočeno sa najvećim gubitkom istorijskih dobara. Povodom ovih tragičnih događanja, svet nije učinio gotovo ništa.

Svima je poznato stanje uništene srpske kulturne baštine. Međutim, iako znamo da je premalo urađeno u spašavanju naših spomenika kulture, zabrinjava opšta kulturna degradacija društva koju je teško zaustaviti. Jer, ona se događa na svim poljima. Čim uključimo televizijski program, pred nama su scene rijaliti programa "Velikog brata", "Maldiva" ili "Parova", u kojima nam se nameće intelektualna beda naših "poznatih ličnosti". Sve češće slušamo izveštaje iz naših škola u kojima se deca premlaćuju i trguju drogom. Neobrazovane estradne "zvezde" na skupim koncertima okupljaju hiljade ljudi gde veličaju šund i kič. Neznanje je na ceni. Kompetentne i autoritativne pojedince drže "dalje od prakse" jer su remetilački faktor i kočnica skrivenim motivima bilo tajkuna ili sitnih prevaranata. Na mnogim važnim pozicijama u društvu su ignoranti, jer takvi ne smetaju interesima onih koji su ih tu postavili. Danas, da bi neko visoko obrazovan mogao da ima "normalan" život u Srbiji, tj. da ima novca da plati račune za grejanje i struju, mora da se povinuje uslovima neobrazovanih. A oni ga teraju da zaboravi sopstvene principe i pokuša da glumi sirovost, neznalicu ili klovna, u igri čija pravila kroje oni koji u drugim vremenima ne bi bili vredni iole bitnije uloge u društvu. (Na slici: Palmira, Sirija) 

Slobodan Maldini: Hram na vodi, Večernje novosti, 12. septembar 2015.

Dnevnik zabluda

Hram na vodi

Piše Slobodan Maldini

Poslednje nedelje septembra biće postavljen kamen temeljac budućeg "Beograda na vodi". Tim činom počeće i zvanična realizacija projekta koji treba naredne tri decenije da bude centralni događaj u beogradskom građevinarstvu. Iako po obimu znatno manji od posleratne izgradnje Novog Beograda, ovaj urbanistički zahvat daleko je značajniji, jer treba da urbanizuje najatraktivnije zemljište koje ima naša višemilenijumski stara prestonica. Iako se radi o projektu kojem nisu prethodile detaljne urbanističke studije, niti iza njega stoji bar jedno poznato i autoritativno ime arhitekte čija bi kompetentnost garantovala kvalitet, njegova realizacija ni u jednom trenutku nije ozbiljnije ugrožena, čak ni zbog očiglednog nedostatka urbanističkih kvaliteta. Ideja o silasku grada na obale reka je dobra. Po prirodnim karakteristikama, naša prestonica odavno zaslužuje da se nađe u društvu gradova poput Venecije, Amsterdama, Sankt Peterburga. Ali, šta razlikuje Beograd na vodi od ovih gradova?

Upravo zbog izvanredne arhitekture, gradovi na vodi su svetski poznati i predstavljaju turističke meke. Na svoje obale Venecija godišnje primi milione turista koji se dive izvanrednim građevinama. A među njima centralno mesto zauzimaju hramovi. Ako neko ko je bio u Veneciji nije posetio Paladijeve crkve na obali Il Redentore i San Đorđo Mađore, sigurno je posetio baziliku Santa Marija dela Salute (na slici), o kojoj je spevao pesmu i pesnik Laza Kostić. Beograd na vodi ne može i ne treba da bude Venecija. Međutim, ovom bezličnom projektu potrebni su duhovno vredni arhitektonski spomenici. Kao centralno i za kulturu grada najznačajnije područje, Beograd na vodi treba da bude kulturno mesto okupljanja građana i značajna turistička atrakcija grada. U urbanističkim planovima Beograda dokumentovana je potreba za izgradnjom čak 16 novih pravoslavnih hramova. Ako već dobija najveći megamarket i najviši neboder u regionu, obala Beograda na vodi zaslužuje pravoslavni hram. Zato, predlažem izgradnju najlepšeg i najatraktivnijeg hrama Srpske pravoslavne crkve, nad samom vodom reke Save, u centralnom delu Beograda na vodi. Hram će biti deo buduće panorame i buduće kulturno središte grada. Za ovaj projekat treba raspisati javno arhitektonsko nadmetanje i pozvati naša najveća imena arhitekture da daju svoje predloge. Bez obzira na činjenicu da na ovom konkursu možda neće biti dodeljene novčane nagrade, siguran sam da će se mnogi odazvati pozivu. Jer, učestvovanje u ovakvom projektu je velika čast za struku i nagrada za svakog stvaraoca. Hram će biti izgrađen sredstvima ktitora i biće onoliko grandiozan koliko je velik sam naš narod. A njegova veličina neće se meriti tonama ugrađenog skupocenog materijala, već kvalitetom arhitekture, merom, skladom, idejom, a pre svega veličinom srca onih koji su ga podigli. 

Slobodan Maldini: Arhitektura na ledu, Večernje novosti , 5. septembar 2015

Dnevnik zabluda

Arhitektura na ledu

Piše Slobodan Maldini

Već duže vreme na internetu je aktuelan video-zapis na kojem mladi gradski arhitekta Beograda pogrešno tvrdi da je kompleks zgrada Generalštaba projektovao Dragiša Brašovan. Ovo za mene i ne bi bila naročito važna vest obzirom da mi je poznat nivo znanja jednog broja mladih arhitekata koji sa fakulteta izlaze kao potpuni ignoranti, neupućeni  čak i u osnove arhitekture. Međutim, ono što je porazno je da takvo nepoznavanje arhitekture dolazi od prvog arhitekte Beograda. Posebno, zato što se radi o najznačajnijem arhitektonskom objektu naše prestonice, oko čijeg mogućeg rušenja se već nekoliko godina lome koplja i uzburkava naša javnost. Nedovoljno poznavanje činjenica možda nije veliki propust. Međutim, neupućenost u osnovne arhitektonske podatke od strane visokog gradskog stručnjaka je krajnje zabrinjavajuća. Pritom, radi se o informaciji koja se nalazi među pitanjima na prijemnom ispitu za upis na beogradski Arhitektonski fakultet. Kao posledica, stvorena je duboka sumnja u kompetentnost, ne samo mladog gradskog arhitekte, već i šire grupe "stručnjaka" koji vode naše društvo. Ali, ko je autor kompleksa Generalštaba?

Sa knjigama Nikole Dobrovića (1897-1967) upoznao sam se još kao gimnazijalac, pre nego što sam upisao Arhitektonski fakultet. U vreme sedamdesetih, bilo je to nezaobilazno štivo u opštem obrazovanju srednjoškolaca. Autor zgrade Generalštaba, arhitekta Nikola Dobrović jedan je od najčuvenijih srpskih i jugoslovenskih arhitekata 20. veka, profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Studirao je arhitekturu u Budimpešti a zatim u Pragu, gde je diplomirao. Nakon studija, živeo je u Dubrovniku, a za vreme Drugog svetskog rata priključio se narodnooslobodilačkom pokretu. Posle rata, 1945. radi kao direktor Urbanističkog zavoda NR Srbije, a potom kao glavni arhitekta grada Beograda, zaslužan za planiranje i izgradnju Novog Beograda na prostoru nekadašnje močvare. Kompleks zgrada Državnog sekretarijata narodne odbrane (Generalštab) je najznačajniji objekat koji ima Beograd i ujedno najznačajnije Dobrovićevo delo. Građen je od 1956. do 1963. godine na prostoru velike ulične raskrsnice, kao organska i likovno definisana arhitektonska celina. U istoriji naše arhitekture nema sličnog primera ovako progresivne arhitekture. Prema arhitekti Mihajlu Mitroviću, ovaj kompleks je "prosto samleo parcijalni urbanizam i izrastao u superioran prostorni stabilizator i likovnu potrebu gradskog pejzaža". U bombardovanju NATO snaga 1999. kompleks je teško oštećen, a zatim napušten. Čak i ovako razbijen, on uliva poštovanje i divljenje. Danas arhitekate i političari polemišu oko zaštite i potrebe za rušenjem ovog izvanrednog kulturnog dobra. I zbog svega toga, uznemiruje saznanje da referentni predstavnik arhitekture u vlasti ne zna osnovne podatke o njemu.

Slobodan Maldini: Jezik i ksenofobija

Dnevnik zabluda

Jezik i ksenofobija

Piše Slobodan Maldini

Što se više približavamo Evropi, to nam ona sve više pokazuje svoje pravo lice. Još uvek se sećam hilljada Roma deportovanih iz Evrope u Srbiju početkom 2000-tih, među kojima mnogi nisu znali ni reč srpskog jezika. Oni su stizali avionima iz Nemačke na aerodrom u Surčinu, odakle nisu znali gde da odu ni šta da rade. Danas naši severni susedi iz Evropske unije grade žičanu ogradu prema Srbiji, a novoprimljeni u društvo "evropske elite" susedi sa zapada ukidaju ćirilicu u svojim sredinama i na taj način polako ali sigurno izbacuju srpski jezik iz svoje zemlje. A istiskivanje jezika jednog naroda vodi njegovom kulturnom, a zatim i konačnom zamiranju. Međutim, da li se monojezičnost smatra privilegijom jedne "moderne" države, istovremeno kao što bi mnogi pomislili da je to i "očišćenost" neke nacije od drugih naroda i narodnosti?

Bogatstvo jedne zemlje ne meri se samo materijalnim bogatstvom stanovnika ili pojedinaca. Mnoge zemlje možda materijalno nisu bogate, ali sadrže neverovatno kulturno bogatstvo. A ono se ogleda u brojnosti i raznolikosti naroda, kultura, jezika. Nepal, država u središtu Himalaja, prostire se na teritoriji jednakoj površini Srbije i Hrvatske, a na njoj živi 26,5 miliona stanovnika, malo više nego što je živelo u bivšoj Jugoslaviji. Tu se govori 125 dokumentovanih jezika, među kojima su: Nepali, Nevari, Maitili, Taru, Gurung, Tamang, Magar, Šerpa, Bodžpuri i dr. Radio Nepal emituje vesti na sedam osnovnih jezika. Sve etničke zajednice ravnopravno upotrebljavaju svoje jezike i pisma.U Nepalu postoje sela koja su međusobno udaljena samo 5km, ali njihovi stanovnici se međusobno ne razumeju, jer govore različitim jezicima. Međutim, to nije prepreka za njihov skladan suživot. U susednoj Indiji, danas stanovnici govore najmanje 780 različitih jezika, a za dodatnih 100 jezika pretpostavlja se da su u upotrebi kod manjeg broja ljudi. Mada je u toj zemlji u poslednjih 50 godina izumrlo oko 250 različitih jezika, Indija je danas verovatno najbogatija zemlja na polju kulture govora i pisma. U njoj danas postoje čak 24 zvanična jezika, 86 pisama i čak šest osnovnih klasičnih jezika: tamilski, tanskrit, telugu, Kanada, Malajam i Odija. Da podsetim, u Evropi postoje dva klasična jezika: latinski i klasični grčki.

Neki misle da je stav države prema jeziku i pismu nacionalne manjine, kao Hrvatske prema ćirilici, problem njene kulture. Međutim, ova politika sistemskog gašenja jezika i pisma druge nacije po brojnosti je pokazatelj ksenofobije te sredine. Evropska unija je nastala na ideji povezivanja država i naroda oko zajedničkog cilja - progresa. Ili je možda stvorena u nameri dominacije pojedinih nacija okupljenih u "društvo odabranih" koje se "štiti" od naroda i kultura izvan njenih granica? (Na slici: Dimitrije Bašičević Mangelos, "Manifest" i "Energija") 

Slobodan Maldini: Spomenici miru, Večernje novosti 22. avgust 2015.

Dnevnik zabluda

Spomenici miru

Piše Slobodan Maldini

Dva nedavna događaja privukla su moju pažnju. Prvi je inicijativa premijera Srbije Aleksandra Vučića da bude ustanovljen zajednički dan sećanja na sve žrtve stradale u nedavnim ratovima na području nekadašnje Jugoslavije. Bio bi to zajednički datum u kom bi se svi narodi sećali svih stradalih u ratovima na ovim prostorima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. U tim ratovima poginulo je oko 140.000 ljudi, dok je oko 4.000.000 postalo izbeglicama ili je raseljeno. Drugi događaj je obeležavanje 70 godina od američkog bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Od nuklearnih eksplozija u dva japanska grada poginulo je više od 100.000 osoba, dok je od posledica radijacije poginulo više od 250.000 ljudi. Ukupan broj žrtava radijacije do danas nije poznat, a Vašington se nikad nije izvinio za te napade, niti je ijedan američki predsednik posetio Hirošimu ni Nagasaki. Međutim, šta povezuje ovu inicijativu našeg premijera i dva istorijska događaja u Japanu?

Po završetku Drugog svetskog rata, sličnu inicijativu pokrenuo je 1947. čuveni japanski altruista Ničidacu Fudži (1885-1985) u nameri da širom sveta podigne spomenike miru u svetu. Nadahnut idejama Mahatme Gandija čiji je prijatelj bio od 1931., odlučio je da posveti život promociji nenasilja. Povodom zločina koji se dogodio bacanjem atomskih bombi na dva japanska grada, Fudži je 1947. počeo da gradi spomenike posvećene miru u svetu. Prve "stupe miru" sagradio je u Hirošimi i Nagasakiju, a potom su sledile one u ostalim japanskim i indijskim gradovima, zatim u Sri Lanci, Nepalu, Koreji, Australiji, Nemačkoj, Engleskoj, Italiji, Letoniji, Kanadi, Meksiku, SAD i dr. Do danas je sagrađeno više od 80 ovih spomenika u svetu.

Podstaknut idejom japanskog pacifiste i altruiste Fudžija, predlažem izgradnju Spomenika miru i sećanja na žrtve nedavnih ratova u Jugoslaviji. Jer, naša balkanska regija zaslužuje monumente koji će da sačuvaju uspomene na žrtve, ukažu na neophodnost i podstiču pomirenje svih stanovnika u njoj. Predlažem izgradnju prva dva u nizu spomenika u regionu u tradicionalnoj formi japanskog uzora "stupe miru": u Beogradu i u Republici Srpskoj. Lokacija spomenika u Beogradu (na slici) bila bi na Adi Ciganliji, gde leti dnevno boravi i 200.000 posetilaca, u blizini buduće stanice gradske žičare. Drugi spomenik bio bi podignut u Dobrunu, na središtu čuvenog turističkog puta koji spaja Mokru Goru i Andrićgrad. Godišnje ovom rutom prođu desetine hiljada turista, a za njih je ova lokacija nezaobilazna. Za izgradnju dva spomenika nisu potrebna značajna finansijska sredstva, već dobra volja. Od materijala prikupljenih donacijama, spomenike miru gradiće volonteri i poštovaoci sećanja na žrtve ratova, boraveći u letnjim edukativnim kampovima. Potreban je samo sluh dve države, koje bi obezbedile zemljište za gradnju.

Slobodan Maldini: Staro sajmište, Večernje novosti, 15. avgust 2015. godine

Dnevnik zabluda

Staro sajmište

Piše Slobodan Maldini

Početak ovog meseca bio je u znaku Oluje. Tokom ove vojne akcije Republike Hrvatske protiv Srba iz Krajine ubijeno je preko 2.000 a proterano oko 250.000 civila. Vojni patron Hrvatskoj u Oluji bila je američka vojno konsultantska kompanija MPRI, a nju su Srbi Krajišnici tužili sudu u Čikagu za saučesništvo tražeći odštetu 10 milijardi dolara. Dok skriveno od medija američki generali nude Krajišnicima finansijsku nagodbu, Hrvatska proslavlja "vojnu pobedu" protiv sopstvenog stanovništva. Na dan kada se u Hrvatskoj praznuje, u Srbiji i Republici Srpskoj žale zbog žrtava tog pogroma. Međutim, kakve veze ima proterivanje stanovništva sa kulturom? Ovih dana u Srbiji su nastali novi "prognanici". Naime, grupa naših elitnih likovnih umetnika dobila je rešenja u kojima se od njih traži da napuste svoje ateljee koje decenijama koriste u objektima beogradskog Starog sajmišta. Ove ateljee svojevremeno su dobili od države. O čemu je reč?

Staro sajmište je kompleks zgrada podignut 1938. na levoj obali Save pored Mosta kralja Aleksandra (današnji Brakov most). Na arhitektonskom konkursu za Staro sajmište 1936. skrenuli su pažnju radovi Milana Zlokovića i Milorada Pantovića, a realizovani su projekti arhitekata Tehničke direkcije beogradske opštine Milivoja Tričkovića, Đorđa Lukića i Rajka Tatića. Na modernom kompleksu površine 15.000 kvm održavane su međunarodne izložbe na kojima je promovisana ekonomija Kraljevine Jugoslavije. Nakon okupacije Jugoslavije aprila 1941. godine, teritorija zapadno od Save postala je deo Nezavisne države Hrvatske. Most kralja Aleksandra je srušen. Prvo što je urađeno pod ustaškim režimom, bila je adaptacija Starog sajmišta u koncentracioni logor. U srcu tadašnjeg Novog Beograda, neposredno pored nove granice sa Srbijom, adaptiran je sajamski kompleks u jedini koncentracioni logor u tadašnjoj Evropi koji je imao rasno ime, specijalizovan za Jevreje, mada su u njemu bili i Srbi i Romi. Samo od 1941. do 1942. godine, u njemu je zatočeno oko 7.000 osoba.

Posle rata, na inicijativu Moše Pijade u Staro sajmište uselili su se umetnici. Iako često bez osnovnih životnih uslova - grejanja i struje, tu su stvarali mnogi doajeni kao Olga Jevrić  i Raša Todosijević. Zbog izgradnje Memorijalnog kompleksa žrtvama logora na Starom sajmištu, danas se ateljei umetnika iseljavaju. Iako nisam siguran da bih mogao i sam da živim i radim na mestu logora, sa saznanjem da se ispod boje na zidovima moga ateljea nalaze tragovi krvi mučenih logoraša, mislim da je društvo ovoga puta zatajilo. Umesto isterivanja doajena na ulicu i stvaranja novih "izbeglica", mnogo bolje rešenje je njihovo uključenje u program realizacije projekta novog memorijalnog centra. A aktivno prisustvo umetnika u radu budućeg Memorijalnog centra je sjajna prilika za obogaćenje njegovog programa.