Dnevnik zabluda
Kultura zaborava
Piše Slobodan Maldini
Iako je Jasenovac mesto najvećeg stradanja Srba, Roma i
Jevreja u novijoj istoriji, gde je pogubljeno više od 800.000 ljudi, ove godine
Srbi i Jevreji ne idu na komemoraciju u to Spomen područje. Zbog učestalih
javno izrečenih stavova o revitalizaciji ustaštva, Jevrejske zajednice u Hrvatskoj
odlučile su da bojkotuju komemoraciju žrtvama Jasenovca 22. aprila. Njima se
pridružio Savez jevrejskih opština Srbije. Zatim je i Srpsko nacionalno vijeće
odlučilo da ne dođe na ovaj skup. Ove odluke naroda koji su podneli najveća
stradanja od vlasti Nezavisne države Hrvatske pokazuju svu ozbiljnost problema
koji danas nastaju pod naletima aveti prošlosti. Jer, čak ni posle 75 godina,
ne postoji jasan konsenzus stradalnika i krvnika o tome šta se zapravo
dogodilo. Istorijske činjenice, zasnovane na dokumentima, fotografijama,
izjavama očevidaca, danas blede iz sećanja mnogih, prepuštene su zaboravu.
Posle Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije podignuti
su brojni spomenici sa ciljem očuvanja sećanja na ratne događaje i pale žrtve.
Među njima, projektovan je 1960. godine i poznati Kameni cvet u Jasenovcu, rad
arhitekte Bogdana Bogdanovića. Na mestu jasenovačkog logora koje je dugo vreme
bilo jedino poprište masovnog zločina u Evropi koje još nije bilo obeleženo,
Bogdanović je ostvario monumentalno apstraktno vajarsko delo. Ovaj spomenik u
obliku betonskog cveta trebalo je da simbolizuje nežnost i lepotu, ponovno
rađanje, nasuprot užasima koji su se tu dogodili. Autor je često naglašavao da
njegov spomenik ne treba da bude izvorište sukoba naroda, već mesto na kojem
treba, nakon užasa koji su se ovde dogodili, da zavlada pomirenje i prestanak
nasleđivanja mržnje s kolena na koleno.
Malo je poznato da je prve spomenike Bogdanović
projektovao zajedno sa mladim saradnicima Leonidom Šejkom i Peđom Ristićem,
poznatim pripadnicima grupe Mediala. Već 1957., prilikom izrade rešenja za
spomenik u Jajincima, rođena je ideja Bogdanovog čuvenog cveta kojeg je Ristić
izvajao u glini, a Šejka postavio na teren. Krajem sedamdesetih, kao
Bogdanovićev saradnik i sâm sam učestvovao u realizaciji nekih spomeničkih rešenja,
kao na primer spomenika u memorijalnom parku Popina kod Trstenika. Sa njim sam
obilazio njegove spomenike, međutim, nikada nismo otišli u Jasenovac. Bogdan je
jednom prilikom izjavio da u Jasenovac ne ide jer ne može da izdrži atmosferu
stratišta, čak da se tokom jedne posete pod težinom utiska toga mesta, onesvestio.
U međuvremenu, mesta sećanja su postala mesta zaborava.
Prema hrvatskim izvorima, u toj zemlji je u periodu između 1990. i 2000. godine
uništeno ili oštećeno čak 2.964 spomenička obeležja. I to nije slučaj samo tamo,
već i u delovima Bosne i Hercegovine i na Kosovu. Nekada remek dela, danas su
simboli koje mladi ne prepoznaju, a neki stariji ih se stide.
No comments:
Post a Comment