Milan Mirković: Savremena srpska arhitektura kroz slučaj grupe MEČ

http://perpetuum-m.blogspot.rs/2016/04/savremena-srpska-arhitektura-kroz.html

Savremena srpska arhitektura kroz slučaj grupe MEČ

U petak, 22. aprila 2016. godine, u sklopu ovogodišnjeg Salona arhitekture u galeriji Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu održana je tribina pod naslovom "Slučaj grupe MEČ", koja je za predmet imala delo ove avangardne arhitektonske grupe, ali više odjeke tog dela koji među teoretičarima arhitekture i umetnosti traju do danas. Nažalost, posle grupe MEČ Srbija više nije imala arhitektonske grupe koje bi izazvale pažnju iole širih krugova javnosti, a avangardna arhitektura u Srbiji danas praktično ne postoji...

Grupa MEČ počela je sa radom krajem sedamdesetih godina prošlog veka, a osnovali su je arhitekti Mustafa Musić (1949- ), Dejan Ećimović (1948-2002) i Marjan Čehovin (1950- ), kojima su se ubrzo pridružili i Stevan Žutić (1954- ) i Slobodan Maldini (1956- ). Iako se sastav grupe tokom godina menjao, okosnicu su uvek činila ova petorica arhitekata, sa Musićem kao nezvaničnim liderom. Početkom osamdesetih godina grupa dospeva u prvi plan srpske i jugoslovenske umetničke javnosti, za ono vreme prilično smelim urbanim instalacijama koje su na suptilan način kritikovale učmalost arhitektonske scene ogrezle u socrealizam, što je protumačeno kao otvoreni napad na celo državno ustrojstvo zbog čega je grupi zabranjivan rad, članovi su hapšeni, po nalogu vlasti su im rušena izvedena dela, grupa je prozvana kao antidržavni element u zvaničnom glasilu KPJ "Komunist", a išlo se toliko daleko da je očigledno partiokratski orijentisano naučno-nastavno veće Arhitektonskog fakulteta u Beogradu predlagalo (srećom, neuspešno) da im se zvanično oduzmu diplome ove visokoškolske ustanove...

Žutić, Musić, Ećimović i Maldini pored instalacije postavljene
ispred SKC u Beogradu, 1980. godine

Iako arhitektonski reakcionari nisu uspeli u naumu da grupu MEČ formalno i faktički izbrišu sa graditeljske i umetničke scene, pred njenim članovima ostala su zatvorena mnoga vrata, ne samo na profesionalnom planu. Na prelazu iz osamdesetih u devedesete, u atmosferi koja nije trpela vizionare, grupa prestaje sa radom iako se nikad zvanično nije raspala. Čehovin emigrira u Australiju; Musić, Žutić i Maldini, i dalje profesionalno aktivni u Srbiji, danas ne uživaju ni delić stručnog ugleda koji zaslužuju; najtragičniju sudbinu doživeo je Ećimović, okončavši svoj život pred kraj 2002. godine. Monografija o grupi MEČ, na kojoj su sva petorica članova radila u tom trenutku, nikad nije završena.

Musić, Žutić, Maldini i Ećimović, 1980. godine

Slučaj grupe MEČ, do danas bez zvaničnog razrešenja i epiloga, ostaje u našim okvirima usamljen primer koji dokazuje da je moguće arhitekturom menjati svet i svest, čak i kod srpskog stada. Da je drugačije, vladajuće strukture ne bi doživljavale šačicu mladih ljudi, ma koliko progresivnih ideja, kao pretnju. Žalosno je to što se nakon primera koji je postavila grupa MEČ više niko nije usudio da arhitekturom prkosi establišmentu bilo struke bilo države, bar ne otvoreno, ali je još žalosnije što se od tada srpska arhitektura u globalu nije odmakla mnogo dalje od socijalističkih normativa površno uvijenih u tanku oblandu postmodernizma, a svako iole zapaženo delo savremenih tendencija ne uspeva da ispliva iz sigurnih voda konfekcionizma. Retki izuzeci pre se mogu smatrati anomalijom nego potvrdom bilo kakvog pravila.

Plakat koji je okarakterisan kao provokacija
Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, 1981. godine

Međutim, možda je najžalosnije od svega to što od slučaja grupe MEČ relevantne arhitektonske institucije samo cementiraju nazadnjački stav prema iole smelim pokušajima izvlačenja graditeljstva iznad pukog zanata, iako se danas na najbitnijim stručnim pozicijama srpskog građevinarstva nalaze upravo vršnjaci članova grupe, koji bi u nekom drugačijem društvu (u kojem se poltronstvo i slepo poštovanje diletantskog autoriteta ne smatraju za vrhunske vrline i osnovne preduslove za profesionalni uspeh) bili njihovi saborci i sledbenici njihovih ideoloških principa. Skoro tri i po decenije nakon zenita grupe MEČ srpska neimarska pozornica još uvek je plodno tle najviše za bajate i odavno prevaziđene koncepte.

Urbana instalacija "Crvenim klinom probi bele", Knez Mihailova ulica
u Beogradu, 1982. godine, uklonjena na prigovor SANU

Po svemu sudeći, srpsko graditeljstvo najverovatnije više nikad neće imati jednog Brašovana, Deroka, Dobrovića, Nestorovića, Bogdanovića, kao što neće imati ni Musića, Ećimovića, Čehovina, Žutića, Maldinija... Zato nikad neće manjkati neznalica na ključnim funkcijama i naravno sveznajućeg univerzalnog autoriteta iznad svih, nebitno kako se zvao, a na jedan glas koji kaže "može to i bolje" uvek će doći hiljadu koji će reći "može to i gore, dobro je i ovako". Uostalom, zašto unapređivati nešto što funkcioniše, makar to bilo i pomoću štapa i kanapa?

Žutić, Musić i Maldini sa Aleksandrom Derokom
i Bogdanom Bogdanovićem, 1984. godine

Iako slučaj grupe MEČ ostaje otvoren, u Srbiji je na arhitekturu kao umetnost pečat stavljen odavno. Investitorska arhitektura, divlja i bespravna gradnja, samo su neki od rezultata sistema koji sputava autentičnu artističku ideju a nagrađuje mediokriziju, a nedavno rušenje zaštićene Komunalne banke u Novom Sadu i fantomski Beograd na vodi samo su trešnjice na šlagu na torti koja je duboko iznutra trula. Mada problemi savremene srpske arhitekture nisu nerešivi, njihova rešenja nisu u rukama arhitekata, a oni koji imaju moć da ih reše nemaju i znanje da ih prepoznaju, ali će uvek sebi dati za pravo da rešavanjem pitanja koja ni ne postoje stvaraju još problema, iznova i iznova...

Tribina u galeriji Muzeja primenjene umetnosti, 2016. godine:
Musić, Žutić, prof. Zoran Lazović i Maldini

(Fotografije iz arhive Slobodana Maldinija)