Dnevnik zabluda
Deža vi
Piše Slobodan Maldini
Nastao iz francuskog jezika, izraz deža vi jeste utisak
da je osoba već videla nešto što inače vidi prvi put. Ovaj fenomen prati snažan
osećaj da je neko iskustvo koje se upravo događa, već jednom bilo iskušeno u
prošlosti.
Deža vi je izraz kojim ću na najkraći, direktan način da
opišem predstavljanje Srbije na ovogodišnjem Venecijanskom bijenalu. U Srpskom
paviljonu 56. bijenala izložen je rad Ivana Grubanova "Ujedinjene mrtve
nacije". Radi se o podnoj instalaciji koja sadrži pobacane, zgužvane i
bojama uništene zastave zemalja koje su prestale da postoje u 20. veku. Ovaj
rad postavlja pitanje postojanja i opstanka nacija i država u današnjem svetu
kojem je ovladao globalizam. Instalacija korespondira sa nazivom Paviljona
Srbije, na kojem iznad ulaza i danas stoji natpis "Jugoslavija".
Predstavnik mlađe generacije umetnika, Pančevac Grubanov
(1976) diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a potom boravio
na praksi u Amsterdamu i Londonu. Pažnju na sebe skrenuo je vrlo rano na
Pančevačkom salonu, gde je nekoliko puta nagrađivan. Autor je serija umetničkih
radova, među kojima su: "Slikar zla", "Mrtve zastave",
"Nezaboravne memorije".
Dejv Kol (1975) je savremeni američki vizuelni umetnik i
skulptor. Njegove radove karakteriše zainteresovanost za politiku, patriotizam,
nostalgija. Izlagao je u najprestižnijim svetskim galerijama i muzejima u
Njujorku, Vašingtonu, Holandiji, Izraelu, Australiji i dr. Njegovo
najznačajnije delo "Zastave sveta" (na slici) u kojem su izgužvane
zastave raznih zemalja bačene na pod, sadrži rafiniranu ali jaku simboličnu
poruku. Instalacija je prvi put izlagana 2009. u Muzeju savremene umetnosti u
Aldriču, a potom 2011. u Muzeju umetnosti u Nortonu. Ovim delom Kol je stekao
svetsku slavu.
Već na prvi pogled, instalacija predstavnika Srbije na
Venecijanskom bijenalu upućuje na Kolovo remek delo. Sve je vrlo slično, osim
što su Grubanovljeve zastave zamazane bojom. Iako sam svestan današnje globalne
umetničke scene u kojoj se slične ideje prepliću i mešaju, ne mogu da se otmem
vrlo lošem utisku velike sličnosti instalacija Grubanova i Kola. Da li je to
znala kustoskinja ovogodišnjeg predstavljanja Srbije u Veneciji Lidija Merenik
i kolika je njena odgovornost zbog plagijarizma koji se pojavio na ovoj
međunarodnoj izložbi? Samo mogu da pretpostavim koliku je štetu našoj umetnosti
nanelo ovakvo predstavljanje Srbije u Veneciji. Kada je 2011. na Venecijanskom bijenalu izlagao Raša
Todosijević, njegova individualistička instalacija bila je autentična, izvedena
bez ikakvog svetskog uzora, jer uzori ovom stvaraocu nisu potrebni. Isto se
može reći za umetnost Dragana Papića (DrAgana) koji je zgužvanu odeću bačenu na
zemlju beogradskog buvljaka, sa istom porukom koju danas šalje Grubanov, predstavio
publici pre više od 15 godina.
Sa razočaranjem moram da primetim da se od prvog pogleda i prvog utiska niste mnogo odmakli, poštovani gospodine Maldini.
ReplyDeleteJednostavna google pretraga bi Vam otkrila i koncept rada američkog umetnika o kojem pišete hvalospev, istovremeno (i neosnovano) za plagijat optužujući i našeg predstavnika na Venecijanskom bijenalu, a i samog komesara našeg paviljona.
A ako ćemo da se zadržavamo isključivo na prvom pogledu, moram da pitam: nije li Vam u oči upala ogromna američka zastava koja stoji nad razbacanom gomilom ostalih svetskih zastava, u radu Dave Cole-a?
Pa evo, ukratko, da se zadržimo samo na vidljivom i materijalnom, ne ulazeći u koncept. Dave Cole je prikupio 192 zastave svetskih nacija, isekao ih, sortirao delove po bojama, od delova čije se boje uklapaju sašio veliku američku zastavu a ostatak koji se u istu nije uklapao razbacao je po podu.
Poruka koja stoji iza toga je prilično razumljiva.
Sa druge strane, čak i površan pogled prosečnog ili pak neobaveštenog posmatrača je dovoljan da bi se ustanovilo da rad našeg umetnika na bijenalu ne upućuje na Cole-a, a pogled iskusnog poznavaoca i profesionalca bi morao da odmah pronikne u sve nijanse i razlike između dva jednako dobra rada.
Takođe osnovna (i dobronamerna) google pretraga bi Vam otkrila pristup i proces karakterističan za našeg umetnika koji je hemijski tretirao postojeće zastave ograničenog broja nestalih nacija, kako bi iste ostavile trag, otiske na podlozi koja takođe igra važnu ulogu u celoj postavci i postaje neka vrsta slikarskog platna i bitan deo podne instalacije.
Opet se zadržavam samo na vidljivom i materijalnom, a neosporna je takođe, upotrebiću Vaše reči, jaka i rafinirana poruka, ovog puta Ivana Grubanova.
Ovim uopšte ne želim da osporim remek delo američkog umetnika, ali dobronamerno moram da primetim da što se tiče štete koja se nanosi našoj umetnosti, mislim da je ona daleko veća upravo i isključivo zahvaljujući površnim i nepromišljenim, a prilično teškim rečima koje naša umetnička čaršija upućuje svom predstavniku u Veneciji. Interesantna je i činjenica da su se stranci mahom vrlo pozitivno izražavali o našem paviljonu tokom preview-a bijenala, dok se ovde, simptomatično, svi vrlo naglašeno bave traganjem za plagijatima i podgrevanjem gneva prema umetniku koji nije ništa manje postigao od američkog kolege o kojem je ovde reč.
Zašto bismo očekivali poštovanje od belog sveta ako sami ne možemo da pokažemo poštovanje prema kolegi i njegovom radu, niti da mu pružimo podršku?
Uz dužno poštovanje Vama, srdačno Vas pozdravljam.
Za mene, ova poruka je mnogo jača od one na Bijenalu: https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/11113243_10206542522749455_8524328252940617118_n.jpg?oh=956ae8fc53b9d0a6235277629bf65b6d&oe=56264340
ReplyDeleteVidite, sada razgovaramo na potpuno drugom nivou. Ova poruka može da bude jača, može da Vam se više sviđa i više da Vam govori od poruke sa Bijenala. To je sasvim legitimno i tu nema ništa sporno. Samim tim to bi bio i mnogo ispravniji, zdraviji i poželjniji pristup, tokom istupanja u javnosti povodom Grubanovljevog rada, koji je, kao i svačiji drugi rad, podložan kritici.
DeleteSporno je samo kada se bez prethodne temeljne pretrage i informisanja, paušalnim ocenama i optužbama za plagijat raspiruje dodatna netrpeljivost u našoj već u startu negativno nastrojenoj i bezrazložno razgnevljenoj umetničkoj pa i široj javnosti. Fokus je u konkretnom radu Dave Cole-a potpuno pogrešno, slučajno ili namerno, bačen na razbacane krpe, ostatke nekadašnjih zastava a prenebregava se činjenica da one tu imaju potpuno sporednu ulogu, dok glavnu ulogu igra velika američka zastava, sastavljena od delova, kao što su u stvarnosti mnogobrojne nacije doprinele formiranju SAD. Taj rad možemo čitati na više načina, i pozitivno i negativno.
Isto kao i rad Ivana Grubanova. Ne sme se, takođe, zanemariti činjenica da su Grubanov i Cole praktično vršnjaci, čije se karijere paralelno razvijaju, a imaju potpuno različiti background i potpuno različite početne ideje, pa je prilično površno i na prvu loptu stavljati ih u isti koš.
Ne znam zašto je na ovim prostorima neophodno uvek analizu nečijeg rada, pa i oštru kritiku, započeti od negativnih premisa. Recimo, meni je prirodnije da, ako već moram da suočavam ova dva rada, na njih gledam kao na dijalog, a ne kao na plagijat jednog u odnosu na drugi. Ako je naš umetnik i bio upoznat sa radom američkog kolege, zašto onda rad koji nas predstavlja u Veneciji ne bismo mogli da gledamo kao na odgovor na rad Dave Cole-a?
Odgovornost stoji na osobama Vašeg ugleda, stručnosti i znanja da našu javnost edukujete i da ukazujete na razlike ili sličnosti, ali u pozitivnom duhu, a ne u duhu a priori negacije vrednosti nečijeg rada.
To nema veze sa ličnim ukusima već sa objektivnošću i nepristrasnošću.
I ponavljam, vrlo dobronamerno iznosim svoje stavove, budući da je postalo mučno čitati i slušati ostrašćene kolege, koji teško da će ikada biti kadar i kalibar koji bi mogao da se uhvati u koštac sa izazovom izlaganja na Bijenalu, a koji se nisu potrudili čak ni da se na najosnovnijem nivou informišu o radu umetnika čiji nastup tako žestoko pljuju u medijima i na društvenim mrežama.