Investitorski urbanizam, Večernje novosti, 17. februara 2017.

Dnevnik zabluda

Investitorski urbanizam

Piše Slobodan Maldini

Urbanizam je naučna disciplina koja proučava međuodnose stanovnika gradova i izgrađenog okruženja. Zajedno sa urbanim planiranjem i urbanom sociologijom, on oblikuje savremene gradove i utiče na način života u njima. Međutim, postoje slučajevi kada gradnja izmakne iz ruku urbanista i pređe u ruke investitora i političara i odvede razvoj gradova neplaniranim tokom. Ovakve situacije nazivamo investitorskim urbanizmom. Taj urbanizam nije zasnovan na potrebama građana, već na željama investitora. A cilj svih investitora je zarada, i to što veća. Pritom, oni ne mare za stvarne potrebe stanovnika.

Nedavno je predstavljen još jedan u nizu investitorskih urbanističkih projekata. Na mestu srušene istorijski vredne zgrade Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova na početku beogradske ulice Kneza Miloša koju je projektovao poznati slovenački arhitekta Ludvig Tomori, uskoro počinje gradnja novog urbanističkog monstruma. To je "Skajlajn Belgrejd", koji je projektovao izraelski arhitekta Ami Mur (na slici). Radi se o kompleksu tri kule sa aneksima, među kojima najviša sadrži 40 spratova, sa ukupno 68.000kvm stambeno-poslovnog prostora. Ova gigantska skalamerija biće sagrađena neposredno pored petlje auto-puta, na neprikladno maloj, saobraćajno i bezbednosno krajnje problematičnoj lokaciji. U oblandi "ekskluzive", investitor prodaje Beograđanima urbanistički haos.

U Beogradu je nedavno boravila delegacija biroa "Gel Arhitekts" iz Danske koja je predstavila "finalizaciju strategije" uređenja parka na Ušću. Prethodno je Savsku promenadu projektovala kompanija "SWA" iz Los Anđelesa. Pored hiljada naših nezaposlenih arhitekata, Beograd i dalje angažuje skupe strane "stručnjake", pa čak i za trivijalne projekte kao što je uređenje zelenila gradskog priobalja. Zar je moguće da u Srbiji nema arhitekte koji može da izradi plan zelenih površina obala Save i Dunava?

Međutim,  da su gradski čelnici pažljivije učili od gostiju - danskih arhitekata, znali bi da u Kopenhagenu nema višespratnih kula. Suprotno Beogradu, danska prestonica je odolela napadima investitorskog urbanizma i zadržala istorijski urbani karakter. Pariz je takođe sačuvao svoju istorijsku urbanu matricu, a visoku gradnju sveo na od centra udaljeni kvart Defans, gde je smestio mnogospratne kule. Na sličan način, Beograd bi trebalo da odredi urbanistički "zabran" izvan istorijskog jezgra, tamo gde monstruozna gradnja ne ugrožava građane i tu da planski kontroliše divljanje investitora. Novac dobijen od investitorskog urbanizma Grad treba da uloži u sanaciju urbanog tkiva. Jer, čak trećinu površine Beograda čine slamovi, a do danas, nije urađena ijedna studija rešavanja ovog urbanističkog problema. To je razumljivo, jer saniranje haosa košta. Nasuprot, investitorski urbanizam puni gradsku kasu - sve dok ima kupaca.

Arhitektura podzemlja, Večernje novosti, 10. februar 2017.

Dnevnik zabluda

Arhitektura podzemlja

Piše Slobodan Maldini

Posle konkursa za Beogradsku filharmoniju pomislio sam da je arhitektura u Srbiji dostigla dno, a onda sam pogledao prvonagrađeni konkursni rad za Beogradsku galeriju na Kosančićevom vencu i video da je pad naše arhitekture dublji. Na konkursu za zgradu Beogradske filharmonije prvonagrađeni rad ima neverovatnu sličnost sa operom u Oslu, ali je poraznije što je u parku palate "Srbija" - području zaštićenog kulturnog dobra - "proturen" projekat četiri kule stambeno-poslovnog centra sumanute visine i površine. Međutim, još dalje je otišao prvonagrađeni rad na konkursu za Beogradsku galeriju na Kosančićevom vencu, takođe području pod zaštitom kao kulturno dobro od velikog značaja. Autor je svoj projekat proširio na parcelu koja nije predmet konkursa, što predstavlja zakonom nedozvoljenu i svuda u svetu sankcionisanu bespravnu gradnju. Istovremeno, on je zauzeo dubinu podzemlja do te mere da je svojim novim objektom ušao u podzemni  lagum koji je tuđe privatno vlasništvo. U pravu, to se zove bespravno zaposedanje tuđe imovine. Kod neukog i nedovoljno kompetentnog konkursnog žirija, to je prvonagrađeno arhitektonsko rešenje.  

Međutim, da u "podzemlju" nije sve baš uvek toliko crno, pokazuje jedna svetla tačka naše arhitektonske struke. Radi se o nedavno objavljenoj knjizi "Arhitektura podzemlja" poznate arhitektkinje Mirjane Lukić.  Za razliku od ružne prakse arhitekture podzemlja koja je vidljiva na konkursu za Beogradsku galeriju, ova knjiga nam predstavlja rešenja podzemne izgradnje velikih gradova današnjice i daje smernice za planiranje i rekonstrukciju savremenih urbanističkih struktura. Kroz analizu mogućnosti podzemne izgradnje, knjiga usmerava razvoj naše prestonice prema ostvarenju ekoloških ciljeva i postavlja standarde očuvanja našeg istorijskog kulturnog arhitektonskog blaga. U knjizi Lukićeva analizira podzemnu gradnju kroz istoriju Beograda: podzemnu makrostrukturu, podzemne pešačke prolaze, podzemnu arhitekturu Beograda uz železničku stanicu "Vukov spomenik".

Mirjana Lukić (r. 1942) je arhitektkinja čija reč nosi snagu autoriteta. Pariski student, radila je u ateljeu sa velikanima francuske i svetske arhitekture. U Beogradu je izradila nekoliko zapaženih urbanističkih planova, a na temi podzemne arhitekture je doktorirala. Bilo bi dobro da naši arhitekti, bilo članovi žirija, urbanističkih komisija, ili autori, pročitaju ovu izuzetno korisnu knjigu. Jer, u njoj su predstavljena urbanistička rešenja koja zadovoljavaju potrebu nedostatka prostora a istovremeno čuvaju kulturno nasleđe. Da je autor prvonagrađenog rada na konkursu za Beogradsku galeriju više pažnje posvetio temi o kojoj piše Mirjana Lukić, verovatno ne bi izradio rešenje podzemne arhitekture koje predstavlja lošu, neplansku gradnju na zakonom zaštićenom području kulturnog dobra.

(Na slici: Beogradska galerija, prvonagrađen rad, B. Redžić)

Umetnički paviljovi, Večernje novosti, 3. februar 2017.

Dnevnik zabluda

Umetnički Paviljoni

Piše Slobodan Maldini

Nedavno se u medijima pojavila vest da je paviljon "Srbija", podignut u poznatom venecijanskom parku Đardini, na prodaju. Budući da se radi o elitnom galerijskom prostoru u kojem izlažu radove predstavnici Srbije na najznačajnijoj međunarodnoj umetničkoj manifestaciji -Venecijanskom bijenalu, ovo saznanje je uzburkalo kulturne krugove. Nako što je Republička direkcija za imovinu demantovala vest i iznela tvrdnju da ova nekretnina ne predstavlja predmet sukcesije, javnost je odahnula. Međutim, i dalje postoje sumnja i nepoverenje, pre svega među umetnicima.

Na 54. Venecijanskom bijenalu održanom 2011. američki umetnik L.G. Vilijams zamislio je provokativnu instalaciju kojom je ispred američkog umetničkog paviljona postavio tablu sa tekstom "Na prodaju". U nameri da pomogne u otplati duga koji imaju SAD, umetnik je ponudio zgradu paviljona na prodaju. Sam autor je ideju objasnio željom da pomogne smanjenju državnog deficita. Učesnik na 54. Venecijanskom bijenalu Raša Todosijević predstavio je svoj bilbord "Majka na prodaju"  na beogradskom Oktobarskom salonu 2009. Ovom umetničkom akcijom on aludira na prodaju domovine, odnosno, onoga što nije za prodaju ni u kakvim uslovima.

Srbija i Jugoslavija gradile su brojne umetničke paviljone na međunarodnim izložbama. Podizani za potrebe jednokratnih manifestacija, oni su srušeni. Međutim, njihovo projektovanje predstavlja visoke domete naše arhitekture. U tom pogledu, ovi efemerni objekti često su značajniji od drugih, trajnih. 1900. izgrađen je Srpski paviljon na Međunarodnoj izložbi održanoj u Parizu, zamišljen u obliku crkvenog objekta. Autori paviljona su Milan Kapetanović i Milorad Ruvidić. Povodom Međunarodne izložbe u Torinu 1911. projektovanje Srpskog paviljona povereno je Branku Tanazeviću. Za učešće na Međunarodnoj izložbi lepih veština u Rimu Srbija je sagradila 1911. paviljon koji je projektovao Petar Bajalović, a na rimskoj izložbi prvu nagradu za vajarastvo dobio je Ivan Meštrović. Branislav Kojić je dobio prvu nagradu za Jugoslovenski paviljon na Međunarodnoj izložbi dekorativnih umetnosti  u Parizu 1923. Paviljon Kraljevine Jugoslavije na Svetskoj izložbi u Filadelfiji projektovali su 1924. Petar i Branko Krstić, a na konkursu za paviljon nagradu je dobio Milan Zloković. Jugoslovenski paviljon na izložbi u Barseloni 1929. projektovao je Dragiša Brašovan, koji je projektovao i Jugoslovenski paviljon u Milanu 1931 (na slici). Godine 1938. sagrađen je umetnički paviljon u Veneciji po planovima Brena del Đudičea. Iste godine podignut je Paviljon Jugoslavije na Međunarodnoj izložbi u Parizu po projektu hrvatskog arhitekte Josipa Sajsla, sa mozaikom Mila Milunovića i skulpturom Tome Rosandića ispred. Posle rata, nekoliko arhitekata projektovalo je paviljone, a izdvajaju se projekti Milana Pališaškog.

Urbanistički moćnici, Večernje novosti, 27. januar 2017.

Dnevnik zabluda

Urbanistički moćnici

Piše Slobodan Maldini

Kultura jedne zemlje vidljiva je na ulici. Stare civilizacije ostavile su istorijske tragove na arhitektonskim spomenicima. Danas, nivo kulturnog razvoja vidi se u poštovanju istorijskog nasleđa i odnosu nacije prema prostoru, a iz izgleda gradova, može se zaključiti stanje u kulturi naroda. Međutim, na urbani razvoj ne utiče samo nivo razvoja kulture. Najteži oblik urušavanja urbanih vrednosti događa se kroz njihovu organizovanu razgradnju. Nju vrše i kontrolišu urbanistički moćnici. Oni menjaju životni prostor i tako kreiraju životne uslove svih nas. 

Nedavni konkurs za urbanističko-arhitektonsko rešenje novobeogradskog Bloka 13 i zgrade filharmonije, prostora zaštićenog kulturnog dobra, pokazao je na koji način se manipuliše arhitektonska struka radi postizanja komercijalnih ciljeva. Jer, dok su svi postavljali težište na projekat zgrade filharmonije - podmetnutog kao "zeca u trku" - tiho je "proturen" krajnje neprihvatljiv plan izgradnje 4 gigantske kule na istom placu, vredan više stotina miliona evra. Ali, ko stoji iza ovakvih poteza u našem urbanizmu?

Svuda u svetu, urbanizam je poslovno najinteresantnija oblast. U tom biznisu obrću se godišnje milijarde evra. Zbog toga, u ovoj oblasti danas je najveće prisustvo urbanističkih moćnika. Snažniji od svetskih kartela, oni kontrolišu i menjaju gradove, čak čitava prostorna područja zemalja, trguju i manipulišu njima, stvarajući preko noći enormne profite. Oni su organizovani, sa dubokim vezama u društvu. Jer, gradnja je finansijski visoko vredan biznis, a neverovatne zarade kriju se i u minimalnim izmenama urbanističkih planova, promenama spratnosti, gustina izgrađenosti, "greškama u zarezu" na urbanističkim dokumentima. Ove odluke sprovodi mali broj odabranih poslušnika koji upravljaju strogo kontrolisanim institucijama, kao što su: urbanistički zavodi, odeljenja za urbanizam, zavodi za zaštitu spomenika kulture, opštinske inspekcije.

Ko su i gde se nalaze predstavnici urbanističkih moćnika? Pre svega, to su investitori, po pravilu toliko snažni da mogu da utiču na urbanističke planove i grade po svojim pravilima, ne osvrćući se na urbaniste. Iza njih stoje: "korporacije", tajne lože, sumnjive banke. Neretko im služe pojedine državne institucije: opštine i opštinski organi, komisije za urbanizam, konkursne arhitektonske komisije i "dvorski arhitekti". Na kraju su službenici u državnim telima, među kojima i oni sa višedecenijskim iskustvom u mešetarenju urbanim prostorom za interese moćnika. A da, umalo da zaboravim predstavnike nekih političkih partija. Već decenijama, urbanističke institucije su partijski plen. Jer, onaj ko kontroliše prostor, kontroliše novac. A onaj ko kontroliše novac, taj ima moć. U ovom sistemu, naivni arhitekti i urbanisti samo su "kolateralna šteta".  

(Na slici: Konkurs za filharmoniju, drugonagrađen rad, B. Redžić)

Iza fasada dva konkursa, Večernje novosti, 20 . januar 2017.

Dnevnik zabluda

Iza fasada dva konkursa

Piše Slobodan Maldini

Dok se stručna javnost iznenađuje zbog plagijatorstva koje karakteriše prvonagrađen rad na konkursu za urbanističko-arhitektonsko rešenje dela Bloka 13 i projekat zgrade Beogradske filharmonije, retko ko se fokusira na još ozbiljniji problem koji sadrži prvonagrađeno rešenje. Radi se o prostoru parka neposredno pored palate "Srbija", na kom su prvonagrađeni autori predložili izgradnju čak četiri dvadesetospratne kule (na slici)! I dok je konkursni žiri podizao kriterijume za usklađivanje zgrade filharmonije sa palatom "Srbija", dozvolio je da u parku ovog nacionalnog simbola i zaštićenog kulturnog dobra budu postavljeni monstruozni, bezlični, kvadratni stakleni soliteri. Ovakvom neverovatnom gradnjom u dvorištu spomenika kulture ruše se svi vrednosni elementi ove najreprezentativnije beogradske lokacije i dobija još jedno katastrofalno urbanističko rešenje koje se može porediti samo sa poznatim Beogradom na vodi. Međutim, tu priči nije kraj.

Isti koncept izgradnje četiri socrealistički brutalna dvadesetospratna solitera sadržan je i u drugonagrađenom radu Branislava Redžića i tima ARCVS. Trećenagrađeni rad je u prostor pored palate "Srbija" postavio višespratnu lamelu dugačku neverovatnih 370m meanderom povezanu za soliter koji dimenzijama nadvišuje i poslovnu kulu "Ušće"! Toliko o očuvanju prostora novobeogradskog Bloka 13, zaštićenog kulturnog dobra.

Nedavno su objavljeni rezultati drugog arhitektonskog konkursa za zgradu Beogradske galerije na Kosančićevom vencu. Drugoplasirani autor sa konkursa za Beogradsku filharmoniju Branislav Redžić sa timom ARCVS ovde je dobio prvu nagradu. Da podsetim, ovaj autor već se pokazao na Kosančićevom vencu, kada je projektovao zgradu u Pariskoj br. 8, brutalni i neodgovorno projektovani objekat koji je definitivno uništio i ono malo preostalog tradicionalnog i istorijskog duha ovog beogradskog Monmartra.

Prvonagrađeni autor je predstavio "origninalnu ideju" - odlučio je da na površini placa predviđenog za galeriju - ništa ne gradi! Ako je ova ideja pobedničko rešenje na konkursu i ovo bio cilj konkursa, postavlja se pitanje da li je uopšte trebalo raspisati konkurs ili ostaviti prazan plac? U tom slučaju, trebalo je možda raspisati konkurs za rešenje laguma na Kosančićevom vencu, pa bi dobijena rešenja bila mnogo interesantnija i funkcionalnija. Nadalje, prostor gradske galerije koju je Redžić postavio u podrumskoj etaži nema dovoljnu visinu potrebnu za izlaganje artefakata većih gabarita. To je dobar prostor za grafike i slike malog formata. Međutim, zbog prostornog ograničenja, mnogi autori neće moći u galeriji da izlažu slike većeg formata, a da ne govorimo o skulpturama. Postavlja se pitanje: da li je Beogradu potreban prazan plac na Kosančićevom vencu i galerija nedovoljnog kapaciteta u nivou podruma?

Slobodan Maldini: Patološka i naivna umetnost, Večernje novosti, 13. jaunar 2017.

Dnevnik zabluda

Patološka i naivna umetnost

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je na konkursu odabran projekat koji će 2017. predstavljati Srbiju na izložbi umetnosti u Veneciji, poznatom Bijenalu. Radi se o projektu "Enklava - slikarstvo, posledica ovakvog života" koautora Vladislava Šćepanovića, Milene Dragićević i Dragana Zdravkovića. Kustos ovog projekta Nikola Šuica vraća izgubljeno štafelajno slikarstvo na "elitnu" srpsku likovnu scenu. Putem ulja na platnu, ovi slikari "prenose osećanja opterećenosti globalnim tranzicionim procesima i ukazuju na posledice takvog življena". Među autorima su dvojica profesora beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti, kustos je profesor istog Univerziteta umetnosti, a u sastavu žirija konkursa su njihove kolege: trojica profesora istog fakulteta.  Država je za izložbu izdvojila čak 20 miliona dinara. Poređenja radi, za decenijski duge projekte kapitalnih izdavačkih dela, sa desetočlanim timovima, država izdvaja po 400.000 dinara. Postavlja se pitanje: šta je toliko značajno u ovom projektu i šta predstavlja njegov autor?

Vladislav Šćepanović, student cetinjskog Fakulteta likovnih umetnosti, donedavno vd direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, poznat je po slikarstvu u kojem istražuje medijske scene kao izraz moći kapitala i vladajućih ekonomskih i političkih struktura. Među njegovim poznatim slikama su portreti Arkana (slika levo), Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, koje je naslikao u maniru vizantijskog fresko slikarstva, sa svetačkim oreolom na glavi. Ovim slikama on šalje jasnu poruku o Srbima i srpskom društvu kao konfuznom, politički nezrelom, ogrezlom u kriminalu, u kojem su vrednosti poremećene u korenu. Upravu tu sliku o Srbiji su tokom ratova devedesetih kreirali moćnici sa Zapada, na osnovu koje su Srbi satanizovani, a nacija tretirana kao "patološka", "kriminalizovana". Zabrinjava što isti kulturni obrazac i nakon 25 godina, sami šaljemo u Veneciju.

Ova paradigma je neposrednije vidljiva u srpskom naivnom slikarstvu. Ali, za razliku od Šćepanovića koji svojim akademskim deža vi manirom izaziva reakciju publike, naivni slikar Kristijan Golubović, momak "s one strane zakona", isti kulturni diskurs izražava u svojim slikama na sasvim drugačiji način (slika desno). Njegova namera nije da iznenadi publiku, već da izrazi sopstvene emocije pokajnika zarobljenog u vrtlogu ovakvog ludila. Čovek koji je veći deo života proveo iza rešetaka, koji zna kako je "popiti metak" i biti progonjen zbog trgovine heroinom, izvorno je neposredan kada svoja osećanja prenosi na slike. A njegovo naivno slikarstvo je potpuna suprotnost akademskom: na svojim slikama on traga za ljudskim okvirom izgubljenim u ludilu, pokušavajući da iznađe klicu humanosti i pokajanja. Za razliku od akademskog predstavnika Srbije u Veneciji, Kristijan se izražava na mnogo snažniji  i neposredniji način.

Filharmonija čist plagijat? Večernje novosti 12. januar 2017.