Slobodan Maldini: Poslednji Mohikanac, Večernje novosti, 1. avgust 2015.

Dnevnik zabluda

Poslednji Mohikanac

Piše Slobodan Maldini

Farsa sa legendarnim hrastom starim više od 600 godina u selu Savinac kod Gornjeg Milanovca dobila je epilog. Ovo drvo - zapis, preko kojeg su projektanti trase autoputa Beograd - Južni Jadran ucrtali kolovoznu traku, posečeno je i odneto noću sa mesta na kojem je živelo vekovima, kao jedno od najstarijih živih bića u Srbiji. Po tradiciji i verovanju kod Srba, zapis je sveto drvo. Ono je tabu i veruje se da će svakoga ko se usudi da ga poseče ili ošteti, zadesiti velika nesreća. Obzirom na narodno verovanje, interesantno je pratiti kakva će biti budućnost deonice novog auto puta i onih koji su to drvo posekli.

Poput ovog hrasta, u srpskoj kulturi postoje ljudi - gromade, čije je delo nemerljivog značaja, ali su i sami doživeli sličnu sudbinu: da ih svojom zlobom saseku nerazumni ignoranti. Jedan od njih - poslednji Mohikanac - je Predrag Ristić, poznatiji kao Peđa Isus. I on je nedavno, u svojoj devetoj deceniji života, prošao kao ovo čuveno drvo. Umesto zahvalnosti za višedecenijski i potcenjen rad na mestu profesora za umetnost i konzervaciju  Akademije Srpske pravoslavne crkve, bez ikakvog obrazloženja uklonjen je sa tog mesta, a arhitektura je izbrisana iz programa studija. Ali, to je samo poslednja među brojnim životnim nedaćama koje su ga pogađale. Ovaj naš najznačajniji crkveni graditelj epohe poslednjih pola veka rastao je u roditeljskoj kući na Senjaku koja je posle rata konfiskovana i nikada nije vraćena. Još kao student, na arhitektonskom konkursu za bolnicu u Parizu dobio je prvu nagradu, ali kao sin "narodnog neprijatelja" nije mogao da dobije pasoš da otputuje i nagradu primi. Diplomirao je na projektu hrama, koji je međutim morao da prijavi kao koncertnu dvoranu. Zbog mršave građe dobio je nadimak Isus, koji ga prati do danas. Član grupe Mediala, učestvovao je na izložbama zajedno sa Šejkom, Glavurtićem, Đurićem. 1970-tih sarađivao je sa Bogdanom Bogdanovićem na većini njegovih spomenika, kada sam ga i ja upoznao. Iako je doktorirao u Gracu na rekonstrukciji Lepenskog vira, nije mu dozvoljeno da se ovom temom bavi i u Srbiji. To su loše radile povlašćene neznalice koje su, žudeći za svetskom slavom, upropastile ovo jedinstveno nalazište. Stvarajući izvan tokova savremene arhitekture, Peđa Isus se okrenuo crkvenom graditeljstvu, gde je podigao impozantan broj sakralnih građevina. Penziju zaslužnog umetnika nije dobio kao arhitekta, već kao muzičar - "drndafonista" (po sopstvenom instrumentu - "drndafonu").

Povodom osvećenja Ristićeve Crkve vaskrsenja Hristovog u Prebilovcima kod čuvenog Međugorja, 8. avgusta Patrijarh srpski Irinej služiće svetu arhijerejsku liturgiju, na godišnjicu kada su na tim prostorima 1941. izvršeni zločini nad srpskom nejači, najmonstruozniji u ljudskoj istoriji. Ukoliko mu zdravlje dozvoli, tamo će se pojaviti i Peđa - Isus.

Slobodan Maldini: Kultura ispod tepiha, Večernje novosti, 25. jul 2015.

Dnevnik zabluda

Kultura ispod tepiha

Piše Slobodan Maldini

Na trasi rimskog puta koji je spajao istočni i zapadni deo Rimskog carstva, nedaleko od antičke Remezijane (današnje Bele Palanke), rodnog mesta svetog Nikite Remezijanskog, otkrivena je ranohrišćanska bazlika. Ova građevina je svedočanstvo samih početaka hrišćanske civilizacije na Balkanu. Obzirom da preko te lokacije prelazi trasa budućeg auto puta E80 koji vodi prema Bugarskoj, u toku gradnje ostaci ove bazilike biće zatrpani. Ta okolnost izazvala je burne reakcije arheologa koji zastupaju stav da kulturno blago ne treba zatrpavati i skrivati od očiju javnosti. Prema stručnjacima, cena izmeštanja autoputa ili bazilike mala je u odnosu na vrednost ovog kulturnog dobra. Iako bazilika nije upisana u listu nacionalnih kulturnih dobara, javnost se opredelila za stav da je ne treba zatrpavati. Zbog svega, na lokalitetu je održan i protest za spas kulturnog dobra. Međutim, problem sa bazilikom na lokalitetu Kladenčište kod Bele Palanke nije usamljen. Postoje brojni slučajevi kada se arheološki lokaliteti ispreče u realizaciji nekog graditeljskog projekta.

Tokom višegodišnjih prirema za izgradnju luksuznog tržnog centra na lokaciji u Rajićevoj ulici u Beogradu otkriveni su ostaci vojnog utvrđenja iz antičkog doba. Arheološko nalazište je sačuvano: pokretni arheološki materijal je obrađen i konzervisan, a ostali delovi arhitekture i ostaci ulice su delimično konzervisani i biće prezentovani posle završetka izgradnje. U Beogradu se prošle godine stručna javnost usprotivila nameri gradskih vlasti da se zbog gradnje podzemne garaže uništi arheološki lokalitet Studentskog parka, gde je bilo sedište rimskog foruma. Predloženo je da se sačuva površinski sloj zemlje dubine 4 metara u kom se nalaze arheološki ostaci.

Prošle zime arheolozi novosadskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture radili su iskopavanja na groblju nekadašnje Svetojovanske crkve koje je pronađeno ispod kolovoza na Žitnom trgu. Groblje je otkriveno tokom radova na rekonstrukciji ulice Vojvode Bojovića u centru Novog Sada. Ovo groblje nastalo je u 18. veku, kada je sagrađena i Svetojovanska crkva. Godine 1921. bogomolja je srušena, ali je izvršena samo delimična ekshumacija grobova. Grobovi su popisani, a kosti izvađene i prebačene u zajedničku grobnicu.

Antički grad Sirmijum (na slici), jedna od četiri prestonice Rimskog carstva, nalazio se na prostoru Sremske Mitrovice. U Sirmijumu ili njegovoj okolini rođeno je 7 (po drugom mišljenju 10) vladara Rimskog carstva. Danas se taj arheološki lokalitet nalazi sakriven ispod temelja kuća. 1970-tih grupa arheologa sponzorisanih od vlade SAD ponudila je opštinskim vlastima Sremske Mitrovice da sagradi potpuno nov grad na drugoj lokaciji, da bi zauzvrat dobila dozvolu za iskopavanje Sirmijuma u celini. Ovu ponudu opštinska uprava nije ni razmatrala. 

Slobodan Maldini: Pogrešne odluke, Večernje novosti, 18. jul 2015.

Dnevnik zabluda

Pogrešne odluke

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je najavljeno odustajanje od izgradnje Centra za promociju nauke na Novom Beogradu, jer je projekat finansijski neodrživ i iza njega država ne može da stane. Da podsetim: Centar za promociju nauke osnovan je 2010. godine kao deo strateškog programa razvoja Srbije. Zahvaljujući finansijskom sporazumu sa Evroposkom investicionom bankom, obezbeđena su sredstva za realizaciju projekta izgradnje centra u Bloku 39 na Novom Beogradu, a 2010. godine raspisan je Međunarodni konkurs za izradu idejnog arhitektonsko-urbanističkog rešenja. Konkurs su sufinansirali arhitekti koji su u njemu učestvovali - njih 232, ukupno uplativši kotizaciju oko 50.000 evra, odnosno 50% nagradnog fonda. Investiciona vrednost centra u vreme raspisivanja konkursa bila je 10 miliona evra, a izgradnja je trebalo da počne već naredne godine. Ali, kako je od 2010. do danas, potrebnih 10 miliona evra naraslo na 65 miliona, a pre gradnje ni u šta već potrošeno 2 miliona evra i projekat doveden do propasti?

Kao i mnogi, 2010. bio sam neprijatno iznenađen odlukom žirija da na konkursu dodeli prvu nagradu projektu austrijskog arhitekte Volfganga Čeperela. Od pristiglih, bilo je to nesumnjivo najnemogućije, iracionalno, teško izvodljivo rešenje. Nefunkcionalan, konstruktivno loš, tehnološki neodrživ, Čeperelov projekat je predvideo da zgrada Centra bude izgrađena na stubovima na visini 20m, tj. nivou krova šestospratnice. Taj koncept, očigledno rezultat hira austrijskog arhitekte i svojevrsnog ironičnog podmetanja kukavičjeg jajeta, nije zasnovan na principima logike, nepotreban je, preskup, nebulozan. Naravno, prvobitno obezbeđena sredstva nisu bila dovoljna ni za temelje ovakve građevine. Takav objekat sigurno ne bi dobio zeleno svetlo urbanista u Austriji, niti drugde u Zapadnoj Evropi. Nažalost, zaslepljenom konkursnom žiriju pažnju su privukle efektne računarom napravljene slike, a funkcija, isplativost i bilo kakva realnost nije ga interesovala. I zbog toga, žiri snosi punu odgovornost za propast projekta.

Kao jednom od učesnika, poznati su mi uslovi konkursa. U skladu sa njima i moj projekat bio je u grupi ekonomski i ekološki samoodrživih, skromnih, racionalizovanih i jeftinih. Projektovan je shodno investicionoj vrednosti 10 miliona evra, koliko je na pr. 2009. koštao Avalski toranj, što je neuporedivo sa danas potrebnih 65 miliona za izgradnju Centra. Da li je sve izgubljeno? Nije. Pozivam manje ali preduzimljive opštine u Srbiji, na pr. Jagodinu, Staru Pazovu, Čajetinu, da iskoriste svoje napuštene građevinske kapacitete i u njih smeste Centar za promociju nauke. Siguran sam da je moguće za 10 miliona evra, prema realnom projektu izgraditi Centar uz pomoć sponzora i da će investicija brzo biti isplaćena. Jer, ovaj projekat je dugoročno visoko isplativ, a ovakva prilika se ne propušta.

Slobodan Maldini: Ambijenti, Večernje novosti, 11. juli 2015.

Dnevnik zabluda

Ambijenti

Piše Slobodan Maldini

Beograd je prestonica kulture. U njoj se nalaze pozorišta, koncertne i druge reprezentativne dvorane. Tu su građevine osposobljene za tehnički najzahtevnije i najmasovnije manifestacije: Sava centar i Beogradska arena. Sala Sava centra prima 3670 gledalaca, a kapacitet Beogradske arene je do 25.000. I pored ovakvih potencijala, ove dve dvorane rade na ivici opstanka, jer su troškovi održavanja veći od ostvarene zarade. Pored kolosalnih i teško isplativih centara kulture, kod nas je prisutan trend održavanja značajnih kulturnih manifestacija u prostorima čiji je ambijent mnogo privlačniji, a čije je održavanje ekonomičnije. To su istorijske ambijentalne sredine.

Krajem juna u jednoj takvoj ambijentalnoj celini održan je Itaka Šekspir festival.  Radi se o malo poznatom, ambijentalno veoma interesantnom prostoru vile Stanković. Kompleks vile nalazi  se kod sela Čortanovci, desetak kilometara Dunavom nizvodno od Sremskih Karlovaca, na uzvisini sa koje se pruža izvanredan pogled na Banat i Bačku. Sagradio ju je u neorenesansnom stilu 1930. Radenko Stanković po projektu arhitekte Dragiše Brašovana. Vilu nekadašnjieg ministra prosvete i namesnika maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću danas koristi Izvršno veće Vojvodine. Tokom nekoliko dana festivala imali smo priliku da vidimo izvanredne inscenacije Šekspirovih dela koje su priredili umetnici iz Irana, Belorusije (na slici), Makedonije i Srbije. U ambijentu vile stvorena je neponovljiva atmosfera u kojoj direktor festivala Nikita Milivojević klepetušom poziva gledaoce da zauzmu mesta, gde glumci iz Irana sede na stepenicama gledališta posmatrajući kolege koji nastupaju, a publika se brani od komaraca koji, međutim, ne smetaju.

Na Petrovardinskoj tvrđavi ove godine održava se 15. Egzit. Reputaciju svetski najboljeg muzičkog festivala dobio je zahvaljujući ambijentu stare tvrđave. Teško da još igde u svetu može da bude održan sličan muzički festival sa preko 20 pozornica na kojima se istovremeno održavaju koncerti koji međusobno ne smetaju. Za 4 dana festivala imamo priliku da čujemo preko 600 izvođača! Festival je odgajio generacije ljubitelja i poznavalaca svetske savremene muzike koji su godinama redovni posetioci. Karte za ovaj festival mnogi su kupili još u novembru prošle godine. Mnogi među nama godinama nose predivne uspomene sa Egzita. Eksploziju emocija preneli su nam: Igi Pop, Bili Ajdol, Gans end Rouzis, Seks Pistolsi, Robert Plant, Korn. Posebno se sećamo vremešne Peti Smit koja je u zakrpljenom džemperu u vremenu za predgrupe digla publiku na noge ili grupe Tijamat, koja je pred samo stotinak gledalaca na maloj bini održala svoj antologijski koncert. Grupa Prodidži redovno stvara histeriju među brojnim Englezima u publici. Energiju i doživljaj na tvrđavi ujutro dopunjuje nezaboravan izlazak sunca nad Dunavom.

Slobodan Maldini: Stari i novi zidovi

Dnevnik zabluda

Stari i novi zidovi

Piše Slobodan Maldini

Mađarska je donela odluku da duž granice sa Srbijom podigne četiri metara visoku ogradu kako bi se sprečio priliv ilegalnih migranata u tu zemlju. Ona će biti postavljena duž 175 kilometara granice. Nakon podizanja ograde, prostori Srbije i Mađarske biće fizički podeljeni. Iako je cilj Mađarske da izbegne probleme i troškove koje sobom nose izbeglice iz Sirije, Avganistana i drugih zemalja koji beže iz ratom i drugim nedaćama pogođenih oblasti, ova podela sobom nosi druge, mnogo veće probleme. Osnovni problem jeste političke prirode, jer će među zemljama biti otvoreno novo poglavlje međusobnih odnosa koje će u svakom trenutku biti opterećeno izgradnjom zida. U ekološkom pogledu, biće zaustavljeno prirodno kretanje živog sveta, što će dovesti do nepredvidljivih posledica.

Izgradnja zidova na granicama država nije novina. Tokom istorije, poznati su brojni slučajevi podizanja fizičkih barijera između teritorija. Namera onih koji su ih gradili bila je da se zaštite od napada, pretnji i drugih uticaja koji su dolazili spolja. Najpoznatiji, Kineski veliki zid sagrađen je da bi se kineske teritorije zaštitile od upada i invazije brojnih nomadskih grupa koje su dolazile iz evroazijskih stepa. Zidovi su građeni već u 7. v.p.n.e. a kasnije su dograđivani u strukturu koja se danas naziva Velikim zidom. Prema najnovijim istraživanjima, ukupna dužina Kineskog zida je 21.196km, što je najveća građevinska struktura na svetu. Većina postojećeg zida podignuta je za vreme dinastije Ming (14.-17. vek).

Barijeru koja je razdvajala Zapadni od Istočnog Berlina dugačku oko 160km sagradila je 1961. godine istočnonemačka vlast u nameri da onemogući beg stanovništva iz Istočne u Zapadnu Nemačku. Prilikom pokušaja da preskoče zid, od 1961. do 1989. poginulo je najmanje 138 osoba.

Zid - barijeru na Zapadnoj obali sagradio je Izrael početkom 2000-tih (na slici) sa obrazloženjem da zaštiti civile od palestinskih terorista. Višeslojna barijera sagrađena je u dužini 700km a sastoji se od troslojne betonske ograde sa šiljcima i bodljikavom žicom na vrhu.

Da li su ovi zidovi odgovorili nameni? Kina je danas zemlja koja svojom ekonomijom i trgovinom sama ruši sve barijere koje je dele prema drugim državama. Izgradnja i nadziranje Berlinskog zida bili su znatan teret za istočnonemačku ekonomiju, srušen je 1989. godine. Rušenje zida smatrano je za početak oslobađanja od komunističke ideologije ne samo u Istočnoj Nemačkoj, već u većini tadašnjih socijalističkih država u Evropi. Na izraelskoj barijeri na Zapadnoj obali od 2002. godine izgubilo je živote najmanje hiljadu ljudi. Brojni stanovnici su odvojeni od izvora vode, posla, uništene su 232 zgrade, prodavnice, čak i jedna škola. Palestinci optužuju Izrael za zločin protiv čovečnosti i diskriminaciju stanovništva po religiji i nacionalnosti.

Slobodan Maldini: Istorija i podele, Večernje novosti, 27. juni 2015.

Dnevnik zabluda

Istorija i podele

Piše Slobodan Maldini

Velika Britanija je predložila Savetu bezbednosti Ujedninjenih nacija Rezoluciju o Srebrenici, sa namerom da bude usvojena neposredno pred obeležavanje 20-togodišnjice tog ratnog zločina. U rezoluciji se potencira reč genocid, a zanemaruje pomirenje naroda koji zajedno žive. U politički delikatnom trenutku, podstiču se negativna sećanja na prošlost, koja će uticati na budućnost suživota naroda na Balkanu. Bošnjaci optužuju Srbe za stradanje muslimana u Srebrenici, među kojima je preko 6.000 pokopano u Potočarima. Srbi optužuju muslimane za stradanje preko 3.500 Srba od strane srebreničkih muslimana. Velika Britanija je i sama suočena sa optužbama od strane istoričara za sprovođenje genocida nad Indusima, naročito u godinama nakon 1857., kada su njene snage ubile najmanje 10 miliona ljudi [sic], što je samo kap u moru ukupno ubijenih Indusa od strane Britanske imperije tokom njene vladavine na Indijskom potkontinentu.

Poznata je poslovica da istoriju pišu pobednici. Međutim, istoriju beleže i materijalni artefakti, među kojima su spomenici i memorijalni kompleksi. Ponekad se zvanična istorija i ona zapisana na spomen obeležjima ne poklapaju. Često onima koji imaju drugačije mišljenje o jednom istorijskom događaju smetaju spomenici i drugi artefakti. A istorija njihovog uništenja na Balkanu je duga. Spomenuću samo par primera. Najmonumentalniji vojni memorijal na središnjem Balkanu, Spomenik na Zebrnjaku kod Kumanova je remek delo delo beogradskog arhitekte Momira Korunovića. Podignut je u slavu poginulim srpskim vojnicima tokom Kumanovske bitke 1912. godine. Početkom Drugog svetskog rata srušili su ga bugarski okupatori Makedonije. Posle Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije podignuti su brojni spomenici i memorijalni parkovi sa ciljem da sačuvaju istinu o stradanju stanovništva ili sećanje na poginule borce za slobodu naroda. Tokom ratova 1990-tih a i posle njih, mnogi spomenici su srušeni. Prema listi sačinjenoj u Hrvatskoj, na tamošnjoj teritoriji srušeno je, oštećeno ili uklonjeno čak 2120 spomenika tematskog razdoblja narodnooslobodilačke borbe. Među ovim spomenicima uništeno je čak 7 a oštećeno 5 vrednih spomenika Vojina Bakića, hrvatskog vajara srpskog porekla, među kojima je i kolosalni Spomenik ustanku naroda Banije i Korduna na Petrovoj gori. Na Kosovu su srušeni svi spomenici NOB, uključujući i one u Klini (na slici) i Istoku, čiji sam ja autor. Proteklih dana suočeni smo sa zahtevima Prištine da bude srušen i Park mira u Kosovskoj Mitrovici.

Nedavno je rehabilitovan Draža Mihajlović, što je izazvalo revolt levičara. Međutim, još 1992. godine na Ravnoj gori je podignut spomenik Draži, a 1998. i Memorijalni dom, delo arhitekte Spasoja Krunića, koji nikome ne smetaju. Da li se radi o čuvanju sećanja ili o zaboravu, prosudite sami.

Slobodan Maldini: Nameštaji dizjn, Večernje novosti 20. jun 2015.

Dnevnik zabluda

Nameštaj i dizajn

Piše Slobodan Maldini

Švedski proizvođač nameštaja Ikea dobio je građevinsku dozvolu za izgradnju prve robne kuće u Srbiji. Za neverovatna dva dana od podnošenja zahteva, dozvola je svečano uručena predstavniku ove kompanije. Sada predstoje pripreme terena za gradnju, što uključuje i izmeštanje najveće naplatne rampe u Srbiji, na auto putu kod beogradskog Bubanj potoka.

Ikea je jedan od najvećih i najpoznatijih međunarodnih koncerna i najveći maloprodajni lanac nameštaja i ostalog pokućstva. Ikeu je 1943. godine osnovao tada 17-togodišnji Ingvar Kamprad. Poznat po svom neumornom traganju za efikasnosti, on je 1953. uveo nameštaj pripremljen za sklapanje (flet pek) i osnovao 1961. proizvodnju u tadašnjoj sovjetskoj Poljskoj, da bi minimalizovao troškove prozvodnje. Prodajne centre otvorio je u 47 zemalja, gde se nalazi preko 360 robnih kuća, koje je prošle godine posetilo 716 miliona kupaca. Pre nego što je nedavno podelio svoje akcije, Kampradovo bogatstvo bilo je vredno 33 milijarde dolara.

Na Beogradskom sajmu nameštaja svake godine svoje proizvode predstavi preko 400 malih proizvođača i stotinu dizajnera nameštaja. Nažalost, u našoj regiji danas nema velikih fabrika kao što su nekad bile "Šipad" ili "Simpo". Osnovano 1892., Sarajevski "Šipad" je bilo najveće preduzeće nameštaja u Jugoslaviji, u čijem je vlasništvu bilo 30% jugoslovenskih šuma i 30% izvoza, sa oko 200 preduzeća u njegovoj strukturi. Iz "Šipadovih" magacina od Njujorka do Moskve snabdevani su i najprobirljiviji kupci. Vranjanski "Simpo" je osnovan 1963. Tokom 1980-tih bila je to jedna od najvećih kompanija za proizvodnju nameštaja u Evropi koja je tada izvozila u 40 zemalja sveta. Danas, ove dve nekada uspešne kompanije jedva opstaju.

U drugim zemljama, poput Danske i Švedske, dizajn je pokretač privrednog razvoja. Zahvaljujući državnom programu razvoja dizajna, Danska je postala svetski lider u ovoj oblasti. U Srbiji godišnje diplomira više stotina industrijskih dizajnera. Iako su pojedinci stekli svetsku slavu pobedama na međunarodnim konkursima, ovde samo retki među njima nađu posao. Srbija nema institut za dizajn niti ima strategiju razvoja ove značajne oblasti. Za Ikeu, Srbija je samo tržište. A sa ovog tržišta odlaze mnogi, pa čak i Kinezi, koji se povlače jer ovde ne posluju kako su očekivali. Visok procenat proizvodnje Ikea izrađuje u Kini. Kada su 2000-tih Kinezi uvozili iz zapanoevropskih zemalja sirovo drvo a potom u iste zemlje izvozili nameštaj po ceni sirovog drveta, mnogi su likovali. Vremenom, Kina je uništila drvne industrije tih zemalja i usmerila ih na svoje proizvode. Iako i sam dizajniram nameštaj (na slici), bilo mi je praktičnije da iz Ikee u Segedinu naručim mali kuhinjski sto sa ladicama. Neočekivano, u kompletu  su stigle stotine šrafova, a za sklapanje stola trebalo mi je čak pet sati.