Dnevnik zabluda
Metla
Piše Slobodan Maldini
Ako želimo da dobijemo utisak o nekoj zemlji, njenom
razvoju i nivou kulture, dovoljno je da odemo u njenu prestonicu. Ulice glavnog
grada su ogledalo države i na njima se vidi sve: prosperitet, bogatstvo,
kultura, ekonomija, ljudi, dometi društvenog uređenja, bitne osobine i
karakteristike društva i vlasti. Nedavno je gradonačelnik Beograda Siniša Mali
izneo iznenađujući podatak da grad danas vodi više od 1.000 gradilišta. Hvaleći
ovo postignuće, predstavio je svoju novu ambiciju kojom "cilja" cifru
od 1.500 gradilišta. Ovako
impozantnim rezultatima teško koja svetska prestonica danas može da se pohvali.
Jer, sama šuma 1.000 gradilišnih kranova koja se "nadvija" nad
gradom dovoljna je da građanima i posetiocima Beograda ulije strahopoštovanje
prema vlasti i veru u svetlu budućnost.
Posle dužeg vremena, odlučio sam da izađem iz svog predgrađa
i prošetam centrom Beograda. Iako sam odavno navikao na urbanistički rusvaj mog
tipično balkanskog okruženja - naselja Bežanija u kojem su pomešani uticaji
socijalnog stanovanja, romskog kartonskog slama i rasulo sklepane pijace, što
zajedno podseća na haotične ambijente gradskih kvartova Indije - bio sam
zapanjen centrom naše prestonice. Možda sam previše očekivao, moguće da sam
prestrog u opažanjima, ili ne vidim istu sliku grada koju vide naši političari?
Od najvećeg gradskog autobuskog stajališta, prljavog Zelenog
venca do centra grada put vodi kroz prostore koje je moguće videti jedino u filmovima
žanra apokalipse. U podzemnim prolazima koji decenijama nisu oprani ni ljudski čišćeni
obitavaju spodobe, prosjaci, ulični preprodavci, džeparoši, narkomani. Gradska
stepeništa su polomljena, trotoari izrovani i zapušteni, ulice zatrpane smećem
i višedecenijski starim, napuštenim gradilištima koja danas predstavljaju mesta
skupljanja beskućnika. Jad i beda prisutni su na svakom koraku. Raspadnute,
grafitima izmazane i starim izbornim plakatima izlepljene fasade i podzemni
prolazi u strogom centru su poslednje mesto gde bi pešak želeo da se zadrži.
Pokretna stepeništa uništena, zidovi ruinirani i urinirani. Nekada velelepni
tržni centri oko Terazija danas su razvaline u koje niko ne zalazi, zapušteni,
pusti, neodržavani, prljavi. Blokovi u podmostovlju Karađorđeve ulice i dalje propadaju.
Sliku raspadnutosti upotunjuju haotično, bespravno, šupama nadzidane zgrade.
Svuda uokolo prisutna je neverovatna apokaliptična atmosfera koja danas
privlači jedino strane filmske kompanije, jer sličnih prostora u Zapadnom svetu
danas više nema.
Pokušao sam da pronađem onu "šumu" od 1.000
kranova, ali nisam uspeo. Odavno sam
prestao da verujem u bajke, pa i one sa građevinskim kranovima. Ali, u ovakvoj
atmosferi beznađa, nisam siguran da bi kranovi bilo šta promenili. Pre
svega, potrebno je grad oprati i očistiti. A za to je dovoljna dobra metla.
Fotografija:
Sa ulica Beograda, lična arhiva
No comments:
Post a Comment