Dnevnik
zabluda
Srpska nagrada
stranim delima
Piše Slobodan
Maldini
Najavivši
podizanje spomenika američkom umetniku Endiju Vorholu, aktuelna vlast je dala
prednost interesovanju za strane kulturne vrednosti u odnosu na domaće. Marginalizujući
sopstvene, mi se klanjamo tuđim velikanima, pa i onima nebitnim za razvoj naše kulture.
A nedavno su dodeljene godišnje nagrade "Ranko Radović", nazvane po
poznatom novosadskom profesoru, teoretičaru arhitekture i nekadašnjem ministru
za urbanizam Crne Gore. I kao što je strani umetnik dobio spomenik u Srbiji,
ovogodišnja nagrada "Ranko Radović" dodeljena je stranim delima: monografiji
u Srbiji nepoznatog hrvatskog arhitekte Branka
Kincla u izdanju Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, i crnogorskom objektu
heliodroma u zaseoku Markovini kod Cetinja, autora Branislava Mitrovića.
Nagrađena dela postavljaju brojna pitanja, pre svega o tome da li i zbog čega u
Srbiji nije moguće naći jednu građevinu i jednu knjigu koje zavređuju nacionalnu
arhitektonsku nagradu? Da li kod nas nema vredne produkcije, ili se radi o
bojkotu domaćeg ili možda bojkotu nagrade "Ranko Radović"?
Ne iznenađuje da
je u Hrvatskoj, odakle su političari proterali ćirilicu, nezamislivo da ikakvu nagradu
dobije jedna srpska knjiga, pogotovo izdanje SANU. Ali, zabrinjava činjenica da
SANU nikada nije izdala ijednu knjigu o arhitekturi. Ograničenih kapaciteta,
srpska akademija svoj "Rečnik pojmova
umetnosti" radi još od devedesetih, a do danas je izdala samo prvi tom i
ne zna se kada će se pojaviti drugi. U graditeljstvu, poražavajuće je da u
Srbiji ne postoji bar jedan objekat koji može kvalitetom da zavredi nagradu "Ranko
Radović"!?
Radović je jedan od retkih arhitekata po čijem imenu
je osnovana nagrada. Mnogi značajniji od njega, nakon što su preminuli pali su
u zaborav. Ali, obzirom na karakter ličnosti Ranka Radovića, ovakvo iznenađenje
na dodeli njegove nagrade nije nezamislivo. Nepoželjan u Beogradu, angažovan je
van njega, poznatiji u Crnoj Gori nego u Srbiji. Neprilagodljiv u akademskoj
sredini, oslanjao se više na strane nego domaće vrednosti. Devedesetih,
napustio je katedru na fakultetu u Beogradu i otišao u inostranstvo. Po
povratku, mesto koje je ostavio bilo je popunjeno. Uvređen, formirao je nov
departman za arhitekturu na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Za tu
potrebu, pozvao je grupu poznatih arhitekata da mu se pridruže i uspostave program
nastave. Onima koji su mu u tome pomogli odužio se tako što ih je otpustio, zamenivši
ih njihovim studentima - neiskusnim diplomcima - koji su ekspresno proizvedeni
u doktore i profesore. Prerana smrt sprečila ga je da izgradi ozbiljnu
akademsku instituciju.
Danas se osnovano
postavlja pitanje: s obzirom da kod nas nije moguće pronaći ijedno delo vredno ove
nagrade, da li ovakvo nacionalno arhitektonsko priznanje uopšte opravdava svoje
postojanje?
No comments:
Post a Comment