SIMBOLI ZAJEDNIŠTVA

SIMBOLI ZAJEDNIŠTVA

Podeli svoj prostor - podeli svoje mišljenje

“There would be no society if living together depended upon understanding each other.”
- Eric Hoffer

"Kada bi zajednički život zavisio od razumevanja jedni drugih, tada ne bi bilo društva."

- Erik Hofer

SIMBOLI ZAJEDNIŠTVA - MANJAK PAMETI & VIŠAK ZNAČENJA

JEDNA OBIČNA PRIČA: ARHITEKTE UBIJAJU, ZAR NE?

Originalan tekst poslao sam u formi imejla 2004. godine prijatelju, umetniku Draganu Papiću - Dr. Aganu. Njegova sadržina je sledeća:

Prebiram potvojoj internet prepisci  "Nihilmaniji", naiđem na moje ime koje se pominje u tekstu MANJAK PAMETI & VIŠAK ZNAČENJA, pa hajde da se i ja pridružim diskusiji na internetu:

Dragi Dragane,

Jednom prilikom si mi - pretpostavljam pošto si se setio filma Sidnija Polaka sa Džejn Fondom u glavnoj ulozi "Konje ubijaju, zar ne?", što je aluzija na ubistvo iz milosrđa konja koji je bolestan ili osakaćen  - postavio čudno, provokatovno pitanje:

"ARHITEKTE UBIJAJU, ZAR NE?"

Tada ti nisam odgovorio. Naprosto, nisam znao šta da ti kažem. Ali, danas - znam.

MNOGI NE VERUJU, ALI JA TVRDIM: UBIJAJU, NEGO ŠTA! A ZA SVE SU KRIVI SIMBOLI. POSEBNO, KRIVI SU SIMBOLI ZAJEDNIŠTVA. KRIVA JE NAŠA VERA O MOGUĆNOSTI ZAJEDNIŠTVA!

Sve ono što budeš pročitao u ovom mom pismu jeste istinito, do najsitnijih detalja. Sve to se dogodilo meni, nekada mladom, naivnom, verujućem u čoveka, u zajedništvo ljudi i nacija.

Ali, da počnem redom.

Marta 1980. godine diplomirao sam na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Za vreme studija, bio sam uveren da je ispred mene velika karijera arhitekte. Bio sam proglašen za najboljeg studenta generacije, najboljeg studenta svih generacija, fakultet me je poslao o svom trošku na specijalizaciji u Italiju, gde sam studirao u grupi malobrojnih, kod mentora svetski čuvenog profesora sa Harvarda Džejmsa Akermana.

***

Za vreme studija, bio sam u ateljeu Bogdana Bogdanovića. Nije voleo da ga studenti oslovljavaju sa "profesore". Više mu je godilo da ga zovemo "protomajstorom". Ipak, tako smo ga zvali samo par nas, njemu bližih studenata. Ostali su ga i dalje nazivali "profesorom". A ja sam voleo da ga zovem "mentorom". Nakon jedne žustre svađe na sednici Naučno- nastavnog veća fakulteta, moj nepomirljivi, drčni protomajstor demonstrativno je napustio svoj kabinet, iselio se iz njega i bukvalno se preselio u podrum zgrade fakulteta. Predavanja i vežbe držao nam je u malenoj prostoriji namenjenoj ložaču, do koje se dolazilo imrovizovanom stazom koja je vodila među gomilama uglja. Tu, u podzemnoj, skrivenoj prostoriji, Bogdan je napokon imao svoj mir i slobodu da, bez ometanja drugih profesora, održava svoje vežbe koje smo mi, negovi odabranici, nazivali "seansama", a on sam ih je nazivao "heurističkim igrama". Za studiranje u podrumu, među ugljem, bila je potrebna čvrsta opredeljenost studenata i volja da se prevaziđe nekomfor ložionice. Zbog toga, ubrzo je u Bogdanovoj grupi ostao samo mali broj odabranih. Posle nekoliko meseci paćenja u podrumu, nas nekoliko Bogdanovih studenata nastavili smo druženje sa profesorom u njegovom stanu na Čuburi, a vikendima i u staroj napuštenoj seoskoj školi koju je protomajstor koristio, u selu Malom Popoviću, južno od Beograda.

***

Ali, nakon diplomiranja, naišao sam na zidove svuda oko sebe (isto je i danas)... Na konkursu za radno mesto asistenta na beogradskom Arhitektonskom fakultetu odbijen sam jer je jedan član komisije tvrdio da je Preporuka koju mi je napisao profesor Bogdan Bogdanović - falsifikat, uz obrazloženje da "Profesor Bogdanović u životu ne bi napisao tako afirmativnu preporuku za jednog svog studenta." Na kraju, ovaj konkurs je poništen, jedan član komisije mi je rekao, zbog mene. Na ponovljenom konkursu, primljena je ćerka poznatog arhitekte.

Tada sam odlučio da nikada više ne konkurišem na Arhitektonskom fakultetu.

Godinu dana sam proveo studirajući po beogradskim bibliotekama. Kao radnik koji radi u fabrici, ujutro bih prvi ušao u čitaonicu i uveče poslednji izašao iz nje. Bio sam redovan u Bibilioteci Srpske akademije nauka i umetnosti i Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković", gde su mi dali pristup legatu Dimitrija Mitrinovića. U Bogosloviji na Kosančićevom vencu puna tri meseca proveo sam istražujući u kabinetu profesora Dušana Glumca, proučavajući njegov legat i biblioteku Miloša Erdeljana. Kao rezultat ovih istraživanja, napisao sam knjigu Mitologistica, osnovu mog poslediplomskog rada kod mentora Bogdana Bogdanovića.

***

Nakon neuspelog učešća na Konkursu za Fulbrajtovu stipendiju, iz "revolta", bunta,  prijavio sam se na konkurs koji sam igrom slučaja ugledao na stranama dnevnog lista "Politika" za prijem u radni odnos na mestu asistenta na Ahitektonskom fakultetu u Prištini.

***

U to vreme, 1981. godine, Kosovo su tresli masovni protesti kojima su kosovski Albanci zahtevali da SAP Kosovo i Metohija postane sedma republika SFRJ i da se Albancima prizna status konstitutivnog naroda u Jugoslaviji. Kao odgovor na albanske proteste, jugoslovenske vlasti su proglasile vanredno stanje i na demonstrante poslali vojsku. Sve to dovelo je do eskalacije nasilja u kojem je poginulo višee desetina lica, uglavnom albanskih đaka i studenata. Nakon ovoga, došlo je do velike podeljenosti između Srba i Albanaca, a Albanci su sve glasnije zahtevali svoju državnost. Tadašnje novine u Beogradu bile su prepune napisa o tome kako Albanci na Kosovu nad Srbima vrše genocid. Osećalo se produbljenje sukoba između Srba i Albanaca, što će biti uvod za krvavi raspad Jugoslavije.

I pored ovih teških saznanja, u okolnostima kada je Srbima na Kosovu glava bila u torbi, odlučio sam da svoju budućnost mladog arhitekte vežem za rad na Arhitektonskom fakultetu u Prištini.

***

Povodom javnog konkursa na koji sam se prijavio, odmah sam dobio pozitivan odgovor i poziv da se javim na novo radno mesto. Tada još nisam bio svestan da sam bio jedan od samo dvojice beogradskih arhitekata koji su se uopšte prijavili na konkurs. Nesrećan i zbunjen zato što sam, umesto u Kanadi završio na Kosovu, otputovao sam u Prištinu.

I danas se sećam mog prvog susreta sa glavnim gradom Kosova i Metohije. Doputovao sam noćnim vozom iz Beograda u Kosovo Polje, rano ujutro, pre pet sati. Neispavan, čekajući da počne radno vreme fakulteta, popeo sam se na brdo iznad grada. Posmatrao sam pustaru oko sebe i mahalu raštrkanih kuća ispod. U centru je dominirao hotel "Grand" sa Sportskim kompleksom "Boro i Ramiz". U tom trenutku sam teško zaplakao. Prokleo sam sudbinu koja me je iz ugodnosti bavljenja arhitekturom iz Beograda dovela u ovu, meni nepoznatu i nimalo prijateljski nastrojenu sredinu.

Ali, čim sam ušao u prizemnu baraku u kojej je bio smešten Arhitektonski fakultet, iznenadio sam se kada sam na hodniku sreo prijatelja. Pored vrata dekanove kancelarije, naslonjen jednom nogom na zid, smešio mi se stariji kolega arhitekta - visok, kršan, upadljivo riđe brade i blještavih očiju iz kojih su izbijale dobrota i naivna iskrenost: Peđa Ristić - Isus!

"Otkud ti ovde, Peđa?", upitao sam ga.

"A ti? Šta ti ovde radiš? Mislio sam da ćeš završiti negde u Americi, a ne u ovoj vukojebini!" - nasmejao se Peđa.

Tada sam shvatio da smo obojica dospeli na Kosovo zbog sopstvene tvrdoglavosti, inateći se beogradskoj arhitektonskoj sredini koja nas je brutalno odbacila.

Međutim, i pored želje da radim na istoj katedri sa Peđom, ostao sam u Prištini kao usamljeni arhitekta iz Beograda. Peđa se već prvog dana posvađao sa dekanom i demonstrativno napustio Prištinu. Ja sam ostao, sam, bez ikoga poznatog, kao asistent profesora iz Sarajeva Branka Bulića i Živorada Jankovića. Već tada, u Prištini nije bilo mesta za profesore iz Beograda. Priština je radije održavala vezu sa Sarajevom, nego sa prestonicom tamo omražene Jugoslavije.

***

Sobu sam pronašao u starom, zapuštenom hotelu "Kosovski božur". Dobio sam "poslednju slobodnu" sobu, bez prozora. Sutradan ujutro, doživeo sam vatreno krštenje. Odmah po izlasku iz hotela, u susednom bloku odjeknula je snažna eksplozija. Kasnije sam saznao da je neko aktivirao ručnu bombu... Slične eksplozije događale su se i narednih dana... Tada sam ovo nazivao "uobičejenim početkom dana".

Već posle mesec dana rada, ostao sam sâm na katedri. Naime, sa dolaskom jeseni počinjale su i magle, za vreme kojih je Sarajevski aerodrom zatvaran za letove. Moji profesori su odbijali da dolaze iz Sarajeva u Prištinu autobusom, pa je njihovo angažovanje na prištinskoj katedri bilo sve ređe i neizvesnije. Umesto njih, ja sam, mlad i neiskusan, vodio samostalno grupe sa ukupno dve stotine studenata. Na predmetu "Arhitektonsko projektovanje" na kojem smo radili projekte hotela, sportskih dvorana i željezničkih stanica, pokušavao sam od studenata koji nikada do tada nisu držali lenjir i razmernik u ruci, izvučem najviše. A to je značilo da moram da simultano rukovodim projektovanjem dvestotinak studentskih radova... Usred zime, krajem semestra, odneo sam svih dvesta elaborata autobusom, po zaleđenim i razlokanim cestama, iz Prištine u Sarajevo, mojim profesorima, na ocenjivanje...  

***

Uprkos angažovanju u Prištini, poslediplomske studije sam nastavio kod mentora Bogdana Bogdanovića, odlazeći kod njega na konsultacije u privatnim posetama u njegovom stanu na Vračaru.

***

Početkom osamdesetih, arhitektura je ušla u nove, postmodernističke vode, a ja sam se prepustio ovoj struji, stvarajući postmodernističku umetnost oblikatu simbolima i značenjima. U to vreme pisao sam svoju prvu knjigu Mitologistica, držao serijal deset predavanja o istoriji arhitekture u beogradskom Studentskom kulturnom centru, na koje su redovno dolazili: Olga Jevrić, Bogdan Bogdanović, Biljana Tomić i Ješa Denegri, Dragoš Kalajić, Dejan Ećimović. Predavanja sam držao i u Zagrebu i Ljubljani, gde sam privukao pažnju svojom "Heurističkom igrom moje male prijateljice", priređivao izložbe po Evropi, organizovao izložbe događanja sa Bogdanom Bogdanovićem i Aleksandrom Derokom, družio se sa kolegama u grupi "MEČ". Kod Deroka smo Mečovci proslavili profesorov 90. rođendan.

***

Jednog vikenda davne 1982. godine, pozvao me je ujutro telefonom moj mentor na poslediplomskim studijama i novopostavljeni beogradski gradonačelnik Bogdan Bogdanović, u svoj stan.

"Slobodane, dođi odmah kod mene, imam nešto važno da ti saopštim!", rekao mi je.

Odmah sam seo u autobus i uputio se više Slavije, na Čuburu, gde je živeo moj mentor.

***

Bogdanov stan se sastojao od dve zasebne stambene celine: većeg i malog, tajnog stana, u kojem je primao samo malobrojne prijatelje. Do ovog stana vodila su vrata probijena iza kade u kupatilu većeg, tako, da bi se došlo do Bogdanove "jazbine", bilo je potrebno proći kroz kupatilo i pregaziti kadu. U malom stanu, profesor je imao radnu sobu.

Čim sam ušao u njegovo tajno "gnezdo", pohvalio mi se da se upravo vratio iz posete Kubi, gde ga je odlikovao lično Fidel Kastro. Oko vrata, na njegovim grudima, na sunčevim zracima koji su kroz prozor dopirali u dubinu sobice, sjajio se veliki kubanski orden.

"Pogledaj šta mi je dao Kastro!" pohvalio se Bogdan podižući znamenje sa svojih grudi. A zatim je u čašu usuo do vrha votku iz flaše na svom radnom stolu. Rukom mi je pokazao znak da ostanem miran u stolici, uzeo telefonsku slušalicu i okrenuo broj.

"Halo Ivane, Ivane, rekao sam ti, dođi da vidiš frajera koji sedi pored mene. Požuri, dođi odmah, čekamo te nestrpljivo!"

Bogdan je spustio slušalicu, ispio u jednom gutljaju čašu votke, prekrstio ruke i - zadremao.

Nisam znao šta mi je činiti. Osećao sam se loše sedeći pored zaspalog profesora. Pomišljao sam da možda odem, ali mi je izlaz iz ove tajne sobe bio previše komplikovan. Uzeo sam sa police par knjiga na engleskom jeziku i pokušavao da nađem u njima interesantno štivo za čitanje. A onda sam i ja zadremao.

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali nas je obojicu trglo otvaranje vrata. Stigao je Ivan.

Odmah sam se digao iz stolice, videvši da je u sobu ušao glavom i bradom predsednik srpske vlade Ivan Stambolić!

Odmah nakon upoznavanja, Ivan je prešao na stvar:

"Je li, mladiću, da li bi ti projektovao spomenike na Kosovu i Metohiji?"

"Ali, ne znam", odgovorio sam, "o kakvim je spomenicima reč?"

U razgovor se umešao Bogdan:

"Dragi moj Slobodane, Ivan i ja pružamo ti šansu da u naredne tri godine na Kosovu i Metohiji projektuješ i izgradiš tri velika spomenika. Prvi se nalazi u Istoku, kod Peći, drugi je u Klini, a treći u Kačaniku."

"Ali, kakvi su to spomenici?"

Tada se u razgovor umešao Ivan:

"TO SU SPOMENICI ZAJEDNIČKOM ŽIVOTU, ZAJEDNIŠTVU, ILI, AKO HOĆEŠ DRUGIM REČIMA, SPOMENICI BRATSTVU I JEDINSTVU, SUŽIVOTU NARODA I NARODNOSTI NA PODRUČJU KOSOVA I METOHIJE. SPOMENICI TREBA DA POKAŽU DA JE MOGUĆ ZAJEDNIČKI ŽIVOT SRBA, ALBANACA, ROMA I SVIH DRUGIH, NA ISTOJ TERITORIJI, NA ISTOM PROSTORU. JER, BEZ ZAJEDNIŠTVA, NEMA NI ŽIVOTA."

"Ali, kako da projektujem spomenike koji veličaju zajedništvo, kada tog zajedništva tamo više nema, kada je na tom prostoru ostalo samo nerazumevanje, koje svakim danom, sve dublje i dublje ulazi u mržnju, a ta mržnja će u bliskoj budućnosti dovesti do potpunog istrebljenja jednih, za račun drugih?"

A onda se u razgovor umešao Bogdan:

"Slobodane, pre nekoliko godina, boraveći u Sjedinjenim Američkim Državama, sreo sam erika Hofera, velikog moralistu i socijalnog filozofa. I upravo u razgovoru s njim pokrenuo sam temu nerazumevanja, nedostatka razumevanja među narodima koji žive na istim prostorima. Tvrdio sam da ovo nerazumevanje vodi njihovom međusobnom udaljavanju, antagonzmu, mržnji i sukobu. A onda mi je Hofer, nasuprot, razjasnio jednostavnu istinu... A ona glasi: Kada bi zajednički život zavisio od razumevanja jedni drugih, tada ne bi bilo društva. Da, tada ne bi bilo društva. Zato, nije potrebno da se međusobno razumemo. Dovoljno je da smo svesni svojih različitosti i da ove različitosti shvatimo kao zajedničko bogatstvo. Različitosti su najveća bogatstva ljudske kulturne istorije..."

Rezultat susreta sa mojim mentorom Bogdanom Bogdanovićem i političarem Ivanom Stambolićem u malom Bogdanovom "bunkeru" na Čuburi bilo je moje angažovanje na izradi tri spomenika u tri centra velikoalbanskog antisrpskog iredentističkog pokreta. Nesvestan budućih događanja i problema koje će mi doneti ovi spomenici, mladalački prepušten idealima arhitektonske profesije, nisam oklevao, već sam odma prihvatio poziv dvojice političara.

Zadovoljan zato što me moji mentori nisu ničim uslovili: u prostorno-oblikovnom smislu, ideji, bez posebnih finansijskih ograničenja i limita, osećao sam se izvanredno. Tada mi nije padalo na um da su Peć, Klina i Kačanik tri najekstremnije i "najtvrđe" opštine u svojim separatističkim zahtevima, kosovski centri odakle su izvirale ideje za odvajanjem od ostatka Jugoslavije.

Već početkom naredne nedelje, uputio sam se na Kosovo.

Spomenik u Klini, centru albanskih separatističkih snaga na Kosovu, bio je najveći i najambiciozniji. Kompleks se sastojao od tri odvojene postmodernističke spomeničke celine, podignute na centralnom gradskom trgu. Jedna celina je kružne osnove, druga kvadratne a treća trougaone. Na kružnoj osnovi predvideo sam sedmostepenu "Vavilonsku kulu" obloženu spolja kamenom, a iznutra šuplju, ugrubo izbetoniranu, osvetljenu lanternom na vrhu. U kulu se ulazilo svečanim, stepenasto nadvišenim kamenim vratnicama. Unutar kule, predvideo sam gradsku galeriju umetničkih slika. Kula je simbolizovala čvrstinu, trajnost, zajedništvo, jednakost naroda i narodnosti koji su tada živeli na teritoriji Kosova i Metohije.

Na drugom odbjektu podignutom na kvadratnoj osnovi, iz četvorouganog bazena sa vodom izvirala su četiri kamenom obložena obeliska visoka po deset metara, stremeći prema nebu. Bio je to uzvišeni arhitektonski motiv čovekovom stremljenju prema nebu, budućnosti.

Kod treće spomeničke celine, na trougaonoj osnovi postavio sam kamenu građevinu sa tri ulaza: pravougaonim, polukružnim i trougaonim. Građevinu sam zamislio bez krova, jer je najlepši krov nebeski svod, plav i beskrajan, koji se nalazi iznad nje. Svaka među ove tri građevine posvećena je jednom među najbrojnijih narodima na prostoru Kosova i Metohije: Albancima, Srbima i Romima koji se međusobno spajaju u jedinstvenoj spomeničkoj strukturi.

Materijal za gradnju spomenika je plemeniti i tvrdi kamen plavi gabro, ručno tesan. Kada sam predsedniku opštine pokazao projekat sa predračunom radova na 2,5 miliona tadašnjih nemačkih maraka, nije ni trepnuo. Dobio sam policijsku pratnju koja me je terenskim vozilom "Lada Niva" sprovodila po okolini Kline u potrazi za dobrim kamenom za geadnju. Nakon nekoliko dana vožnje po okolnim brdima, pronašao sam izvorište kvalitetnog kamena u selu Drsnik. Predložio sam da tu otvorimo majdan kamena. Ubrzo, počelo je vađenje plavog gabra za izgradnju spomenika. Odmah po početku gradnje, predložio sam da na spomeniku koji simbolizuje zajedništvo naroda, rade majstori kamenoklesari iz sve tri nacionalne zajednice. Budući da među Albancima nije bilo slobodnih kamenoklesara, pronašli su ih u kosovskom zatvoru. Svakog jutra, zatvorenici - kamenoklesari su u pratnji policije dovoženi na gradilište, a uveče vraćani u zatvor. Među Srbima, glavni zidar kamenom bio je Ljako Šmigić, iz sela Drsnika, gde smo u brdu iznad sela vadili kamen. Izgledalo je da su svi zadovoljni.

Za spomenik u Istoku, kod Peći, odabrao sam prostranu lokaciju, čistinu u selu Dobruši, u blizini Istoka. Spomenička kompozicija je bila vrlo jednostavna. Sastojala se od kocke izlivene u natur betonu perforirane kvadratnim otvorima i vitke piramide - obeliska u njenom središtu, visoke deset metara. Među perforacijama, sa spoljšnje strane umetnuo sam u beton kocke načinjene od belog aranđelovačkog meremera, a u unutrašnjosti spomenika, u beton sam postavio ploče aranđelovačkog mermera na kojima su uklesana imena palih boraca u Drugom svetskom ratu koji su živote dali za slobodu tog kraja. Delove spomenika načinjene od belog mermera finalizirao sam u Beogradu i dovezao ih kamionom na lokaciju spomenika na Kosovu i tamo ih ugradio u betonsku strukturu.

Jednom prilikom, kada sam došao da obiđem gradnju spomenika u Dobruši, zaprepastio sam se kada sam na vrhu spomeničke piramide ugledao u crveno obojenu zvezdu petokraku.

"Šta je ovo?", pitao sam sekretara Mesne zajednice koji je samoinicijativno postavio na spomenik ovo meni neprikladno znamenje.

"To je zvezda, petokraka. To je simbol naše borbe, istorije. Bez nje neće biti ovog spomenika."

Odmah sam shvatio da sa njim nema razgovora. Umesto prepirke, prilagodio sam se novom simbolu koji je pridružen mom spomeniku.

Danas sam veoma ponosan na činjenicu da sam jedini autor u posttitovskoj Jugoslaviji koji je na svom delu imao crvenu zvezdu petokraku! Verovatno da sam jedini takav autor u Istočnoj Evropi! Sazvezdom ili bez nje, meni je spomenik izgledao veličanstveno.

Treći spomenik projektovao sam u Kačaniku, trećem centru kosovske iredente, mestu odakle su izvirale pobune protiv Jugoslovenskih vlasti. Nosilac projekta je bila tamošnja Organizacija boraca NOR-a, a lokacije se nalazila u samom centru mesta, nedaleko od obale reke Nerodimke.

Projektovao sam gvozdenu konstruktivističku kompoziciju, reminiscenciju na Tatlinovu kulu ili Spomenik Trećoj internacionali sovjetskog vajara Vladimira Tatlina, desetmetarsku konstrukciju postavljenu nad kvadratnom građevinom obloženom kosovskim kamenom gabrom. Detalje spomenika sam radio po uzoru na slične Meštrovićeve. Bila je to snažna, čvrsta postmodernistička kompozicija koja je nosila jezik zajedništva, jedinstva, snage naroda koji su tada živeli u porostorima podno Šar Planine.

Spomenici u Klini i Istoku su odmah realizovali, dok je gradnja monumenta u Kačaniku, kasnila.

***

Godine 1985. stigao mi je poziv iz Pariza, direktno od Žorža Budaja, direktora Pariskog bijenala. Pozvan sam da učestvujem na ovoj najznačajnijoj umetničkoj manifestaciji u svetu i u Parizu predstavim moj Spomenik zajedništvu - bratstvu i jedinstvu u Klini. Velika izložba priređena je u za tu priliku impresivno renoviranoj Velikoj Hali la Vilet. Na pripremama za izložbu tada sam upoznao Kita Herninga, a moj spomenik našao se u "društvu" zvezda svetske arhitekture: Alda Rosija, Tadao Anda, Marija Bote, Ralfa Erskina, Alda van Ajka, Normana Fostear, Frenka O. Gerija, Fumihika Makija, Rafaela Monea, Helmuat Džana, Renca Pjana, Alvara Siza Vieire, Kristijana de Porcampara, Alesandra Mendinija, Ričarda Mejera. Izložbu je otvorio francuski ministar kulture Žak Lang.

***

Po povratku iz Pariza u Beograd, čekao me je na stolu još jedan poziv. Iz SUP-a Kline zvali su me da dođem na saslušanje, pod pretnjom privođenja i zatvorske kazne. Otišao sam vozom na Kosovo, u Klinu. Odmah kada sam se pojavio na gradilištu mog spomenika, došli su policajci i odveli me u policijsku stanicu. Tamo su me ostavili da čekam duže od četiri sata, bez vode. Kada sam već bio sasvim iscrpljen, odveli su me u kancelariju, gde su me saslušavala dvojica inspektora. Prvi koji me je ispitivao, govorio je crnogorskim naglaskom.

"Maldini, Maldini, šta si to napravio?", upitao me je.

"Ne znam o čemu se radi", odgovorio sam.

"Znaš, naravno da znaš. Pričaj!"- uneo mi se u lice naglo promenjenim, oštrim tonom. Drugi je dreknuo na me:.

"Govori, ili nikada nećeš otići sa Kosova!"

"Ali, šta!?" zavapio sam.

***

Tokom isleđivanja u Stanici milicije u Klini optužili su me da sam u projekat spomenika "ugradio" tajnu simboliku, da moj spomenik nije posvećen "bratstvu i jedinstvu", već sadrži potpuno drugi smisao. A taj smisao je otcepljenje Kosova od Srbije i pripajanje Albaniji, razdvajanje Srba i Albanaca, udaljavanje muslimana od pravoslavaca i katolika, rušenje svih vrednosti zajedničkog živora na prostoru Kosova i Metohije. 

Od dvojice inspektora tada sam saznao da moja "vavilonska kula" ima sedam spratova, ne zbog magičnog broja sedam koji se pojavljuje u arhitekturi, već zbog toga što tajnom simbolikom sadržanom u spomeniku želim da poručim da je Kosovo SEDMA republika u Jugoslaviji i da treba da bude otcepljeo od matice...

...Dalje su me optužili da sam ovom kulom sagrađenom u centru Kline u stvari "podmetnuo" muslimansku mošeju, namenjenu Albancima muslimanima, da je ona najviša u spomeničkom kompleksu jer i Šiptara ima najviše na Kosovu. Potom sam saznao i da sam stepenaste ulazne vratnice u kulu oblikovao po uzoru na islamske verske objekte i da sam ih okrenuo prema Tirani, da Šiptari iz Kline u svakom trenutku mogu da se poklone svojoj prestonici u Albaniji, a da ona imaju trajno značenje okrenutosti Kosova prema ovoj susednoj zemlji.

Inspektori kosovskog SUP-a su me još optužili da sam projektovao četiri obeliska sa namerom da svojim šiljcima predstavljaju katoličku katedralu, namenjenu Albancima katoličke veroispovesti. Simbol katolicizma koji sam ugradio u spomenik je i broj četiri, jer sam podigao ukupno četiri obeliska u nameri da detaljnije označim katoličanstvo, budući da se katolici krste ča četiri spojena prsta. Ovaj deo spomenika sam sagradio da bude nešto nizi od kule, jer katolika ima manje od muslimana...

Međutim, krajnji šok za mene bila je optužba da sam treću, građevinu trugaono oblikovane osnove namenio Srbima, u nameri da ih ponizim i izložim ruglu. Naime, simbolika trougla je izvedena iz broja tri, odnosno sadrži tajno značenje da se srbi pravoslavne vere krste sa tri spojena prsta. Međutim, ova građevina je najniža u celom spomeničkom kompleksu, kako su mi predočili, zato što sam u spomenik ugradio suptilnu poruku da je na ovim prostorima najmanje Srba i da će ih biti sve manje. Trougaona građevina nema ni krov, što jasno ima značenje da za Srbe na Kosovu i Metohiji nema budućnosti. Jer, kuća bez krova i nije kuća. U njoj se ne živi. Štaviše, ja sam posred ulaza u trougaonu građevinu podigao kameni stub, sa smislom daa Srbima više nije mesto u ovoj kući, u koju ne mogu ni da uđu, jer su im vrata blokirana. Ovi simboli "srpske" građevine su već nekoliko prethodnih meseci bili dobro znani među Albancima iz Kline, jer su stanovnici ovog malog mesta trouganu građevinu mog spomenika uveliko koristili kao javni nužnik. "Srpska" crkva u Klini bila je zatrpana ljudskim izmetom, a za sve to bio sam kriv ja, tada mladi i neiskusni arhitekta - dvadesetdevetogodišnjak!

Posle višesatne torture, psihičkog pritiska i fizičkog maltretiranja, kasno uveče izbacili su me iz policijske stanice na ulicu, kao psa. Uplakan, drhteći, seo sam na noćni voz i vratio se u Beograd.

Bio je to moj poslednji boravak na Kosovu, u životu.

Danas mi je žao što nisam toga dana imao priliku da fotografišem moj spomenik u Klini u završenom stanju. Imam samo fotografije koje sam napravio u toku gradnje.

Honorar za projekat i rad na spomeniku nisam dobio, niti sam ga želeo. Bilo mi je muka od onoga što mi se dogodilo.

Novembra 1985.  pozvan sam na svečano otvaranje mog spomenika u Dobruši kod Istoka, ali tamo nisam otišao.

Na pozive da dođem u Kačanik i tamo završim spomenik, nisam se odazivao. Kasnije sam saznao da su izgradili samo postament. Bez mojih planova, nisu mogli da nastave gradnju.

I pored poziva koje mi je upućivao dekan Arhitektonskog fakulteta u Prištini Mehdi Raci da nastavim da radim, tamo se nisam vratio. Prilikom boravka u Beogradu kada je na Arhitektonskom predavanju održao predavanje poslediplomcima, profesor prištinskog Arhitektonskog fakulteta Baškim Fehmiu tada me je javno proglasio "izdajnikom". Bio sam prisutan na tom preddavanju, ali nisam dobio priliku da mu odgovorim, niti sam to želeo.

Prekinuo sam poslediplomske studije kod Bogdana Bogdanovića. Sa svojim mentorom sam izgubio kontakt. Izbegavao sam ga.

***

Kako mi je odlazak iz Beograda u Prištinu zajedno sa Peđom Ristićem bila reakcija na nerazumevanje sredine koje sam osećao u Beogradu, iz istih pobuda, u revoltu, napustio sam bavljenje arhitekturom i otvorio zanatsku građevinsku radnju. Umeo sam da se našalim da sam, posle tolikih godina studiranja arhitekture, završio kao zanatlija - zidar i teracer, za šta mi je bila dovoljna samo osnovna škola. Tih nekoliko godina, preživljavao sam izvodeći radove na malterisanju fasada u Beogradu, pa čak sam se oprobao na izradi fekalne kanalizacije, na poslu koji niko nije želeo da radi. Jednu sezonu proveo sam radeći na rudarskom bageru, kopajući zemlju i živeći u baraci sa radnicima na kopu rudnika uglja Termoelektrane "Oslomej" u Kičevu, u Makedoniji. Bila je to moja druga škola - škola života, koja je na mene ostavila dubok i težak trag. Po okončanju sezone rada u rudniku, shvatio sam da moj makedonski poslodavac ne želi da me plati, čekajući da inflacija "pojede" moj zarađeni novac, a da ja po tom pitanju ne mogu da učinim ama baš ništa. Ali, pad sa Pariskog bijenala na bagerustu, umesto da me je uništio, samo me je očvrsnuo. Ili sam ja tada tako mislio.

***

11. jula 1991. godine jedan prijatelj me je pozvao telefonom i rekao mi da kupim dnevne novine. Nije mi bilo jasno zbog čega. Međutim, već kada sam otvorio "Politiku", prenerazio sam se. U novinama sam pročitao vest: "Srušen spomenik "Velikoj Albaniji"".

U prištinskom dnevnom listu "Jedinstvu" tada je objavljeno: "Juče je u centru Kline srušen spomenik koji je simbolizovao Kosovo kao republiku i zamišljenu veliku Albaniju... Idejni tvorac, projektant i nadzorni organ ovog FAŠISTIČKOG SPOMENIKA bio je arhitekta Slobodan Maldini iz Beograda, koji je tadašnjem albanskom rukovodstvu Kline pomogao da izgrade veliki spomenik sa separatističkim simbolima..."

U vesti objavljenoj u dnevnom listu "Politika" 11. jula pisalo je: "Posle šest godina prkošenja republici Srbiji, danas je u centru metohijske varošice Klina porušen spomenik koji je simbolizovao težnje šiptarskih separatista za stvaranjem "velike Albanije"... Spomenik je, inače, izgrađen 1985. godine po projektu beogradskog arhitekte Slobodana Maldinija, a na zahtev opštinskih i pokrajinskih separatističkih vlasti. kamene figure simbolizovale su stvaranje "Kosova republike" i "velike Albanije". Četrir piramide simbolizuju četiri brda u Albaniji i Šiptare katolike, koji su u većini u ovoj opštini. Sedam okruglih prstenova simbolizovali su "Kosovo republiku", dok je trouglasta kula, bez krova, simbolizovala pravoslavlje, ali "bez budućnosti".

Novinska agencija Tanjug je prenela 12. jula: "Ozbiljno smo zamišljeni pred upravo objavljenom vešću da je u centru Kline srušen spomenik koji je "simbolizovao Kosovo kao republiku i zamišljenu veliku Albaniju. Ne sporimo i da je ovaj spomenik "separatističko" ili čak "fašističko znamenje" i da spomenično simbolično ilusturje separatističke zahteve da Kosovo postane republika i pripoji se tzv. velikoj Albaniji. U svemu tome jedino je sporan način rušenja jednog spomenika, pa makar on nosio i epitet "neprijateljstke tvorevine". Srpskom duhovnom biću nikada nije bilo imanentno rušilačko opredeljenje, ponajmanje spomenika ma kako oni bili politički okvalifikovani: kao "prijateljski" ili "neprijateljski"... Zato od činodejstva rušenja ovog "neprijateljskog spomenika" šiptarski separatisti, pribojavamo se, neće imati nikakve štete, nego samo koristi u pojačanoj međunarodnoj antisrpskoj propagandi. Znamo ko će nas sačuvati od drugih, ali pred Srbima je uvek bilo postavljeno ključno pitanje: Ko će nas sačuvati od nas samih od vlastitih lakomislenosti sa velikim posledicama? Ko će pred svetom i kojim argumentom odbraniti Srbe "rušitelje" spomenika?"

Ono što sam tada čuo od novinara, trebalo je da objasni odluku o rušenju ovog spomenika. Navodno, grupa Albanaca digla je u vazduh neko granično kamenje u zoni prema Albaniji, što je imalo simboličnu poruku uklanjanja granice između Kosova i Albanije. Kao odmazdu, Slobodan Milošević je lično naredio rušenje spomenika u Klini.

Moj spomenik sam poslednji put video u večenjem izdanju emisije "Dnevnik" televizije Jutel. Na televizijskom prilogu video sam veliku građevinsku mašinu koja svom silinom uništava sve pred sobom - ruši spomenik i iza sebe ostavlja samo gomilu kamenja.

***

Sutradan sam osetio potrebu da odem kod svog mentora Bogdana Bogdanovića i pokušam da mu se izvinim. Bilo mi je jako teško zbog svega što se dogodilo.

***

Odmah čim sam ušao u Bogdanovo "gnezdo", protomajstor me je prijateljski potapšao po ramenu:

"Dobrodošao u klub", rekao mi je uz blagi osmeh.

"Profesore, ja ne znam šta da Vam kažem", promucao sam. "Dugujem Vam jedno veliko izvinjenje... I, molim Vas, znajte da nije sve onako kao što piše u novinama..."

"Ma, nemoj tu da mi se prenemažeš," pogledao me je prekorno. "Nisi ti ništa kriv. Iza svega stoji On."

"Koji On?"

"On. Slobodan. Ali, neće moći to da prođe tako lako. Napisaću mu javeć pismo. Ne može on to da radi. Ne može tako da se ponaša... I na kraju, šta će on da radi sa tim Kosovom? Da neće, možda da se bije za to pusto kamenje?"

***

Tokom narednog viđenja sa protomajstorom, dao mi je kopiju pisma koje je uputio Slobodanu Miloševiću. U njemu je napisao sledeće:

Gospodine predsedniče,

Kada sam obavešten o rušenju "Spomenika palim borcima i žrtvama fašističkog terora u NOB, spomenika revolucije 1941-1945, te spomenika bratstvu i jedinstvu i ostalim tekovinama NOB", nisam mogao da poverujem da ste vi naredili njegovo uklanjanje. U prvi mah sam pomislio da se radi o još jednoj diverziji separtatista sa Kosova. Međutim, kada sam pročitao novinske naslove i o svemu porazgovarao sa Ivanom, bilo mi je sve jasno.

Gospodine predsedniče, da li smatrate da ste rušenjem ovakvog spomenika nešto postigli, osim što ste naneli nepopravljivu štetu ionako lošim međunacionalnim odnosima ne samo u Klini, već i na teritoriji Kosmeta a i šire? Danas se Albanci osećaju još ugroženijima, a Srbi su preplavljeni gorčinom zbog izgradnje "fašističkog spomenika" kako su ga nazvali politički funkcioneri na Kosovu i u Beogradu.

Nadalje, zar vi, gospodine predsedniče, zaista verujete da je moguće da jedan mladi tridesetogodišnji arhitekta može da projektuje spomenik sa tako sofisticiranim antidržavnim simbolima i porukama? Podsetiću vas na razgovor koji smo vodili pre šest godina, kada ste pokazali izuzetno zadovoljstvo podignutim spomenikom. Pitam vas, šta se to promenilo od tada, da je dovelo do ovako brutalnog uništenja ovog visokovrednog umetničkog dela? Da nećete u bliskoj budućnosti, možda, da srušite i moj Spomenik u Jasenovcu?

O ovom državnom vandalizmu, obavestiću Helsinški odbor za ljudska prava, Komitet za prava u kulturi Organizacije Ujedinjenih nacija i Međuvladini komitet UNESKO-a i tražiti njihovo uplitanje po ovom pitanju.

Bogdan Bogdanović

***

Nakon ovog Bogdanovićevog pisma, naši životi su se promenili, iz korena. Ja sam već 1991, nakon što sam dobio poziv za mobilizaciju, pobegao preko granice i otišao za Nemačku, a potom iz Nemačke u Austriju, u Beč. Kada je u kulturnoj prestonici Evrope život Srbima postao nepodnošljiv, preselio sam se u Italiju, u italijansko-srpski Trst, gde mi je u prvo vreme bilo lakše.

Bogdan Bogdanović je stavljen u nekakvu vrstu kućnog pritvora. Doduše, ispred njegovog stana nije stajao stražar, ali je bio obasut stalnim pretnjama, koje je dobijao na sve moguće načine. Živeo je u totalnoj medijskoj blokadi, pod psihičkim pritiscima. Za sebe je govorio da se u sopstvenom gradu oseća kao stranac, da za njega Beograd više ne postoji. Godine 1993. otišao je u Beč, gde je do smrti živeo u egzilu.

** *

EPILOG

Ali, šta se kasnije događalo na mestima mojih srušenih spomenika?

Prema podacima dostupnim na internetu, kamene blokove preostale iza rušenja spomenika u Klini upotrebila je poznata srpska kompanija sa Kosova, bliska Slobodanu Miloševiću "Braća Karić" za izgradnju Crkve Svete Trojice u Petriču, naseljenom mestu na teritoriji opštine Peć, 1992. godine, kao donacija porodice Karić.

Ova crkva je demolirana i u dva navrata minirana, 1999. godine, nakon dolaska italijanskih snaga KFOR-a, od strane Albanaca.

Na mestu srušenog spomenika Slobodana Maldinija u centru Kline podignut je novi, u obliku kule izrađene od ružičastog granita. Pored novog spomenika postavljena je zastava Albanije.

I novi spomenik u obliku kule je srušen, a na njegovom mestu podignut je drugi, koji predstavlja skulpturu Muja Krasnićija, poznatog kao komandant Kapuci rođenog kod Kline. Krasnići je ubijen na srpsko-albanskoj granici 1998. godine.

Današnji spomenik Muju Krasnićiju posećuju veterani Oslobodilačke vojske Kosova i na njega polažu vence. Njima se pridružuju i veterani iz Hrvatske.

Spomenik u Istoku doživeo je istu sudbinu spomenika u Klini. Ni zvezda petokraka nije mogla da ga spasi od uništenja. Ovaj put, rušitelji su bili sami Albanci. Na mestu nekadašnjeg spomenika, danas nema nikakvog traga o njegovom postojanju.

I u Kačaniku danas nema traga koji bi posvedočio o nekadašnjem postojanju spomeničkog kamenog postamenta.

Svi moji tragovi SIMBOLA ZAJEDNIŠTVA na Kosovu, danas su - zatrti.

***

***

Krajem 2019. godine poslao sam projekat "Simboli zajedništva" na Konkurs za predstavljanje Srbije na 17. bijenalu arhitekture u Veneciji 2020. godine. Tema venecijanske izložbe je: "Kako ćemo da živimo zajedno?" Predstavio sam studiju slučaja mojih spomenika na Kosovu. Predložio sam da otputujem na Kosovo i posetim mesta na kojima su nekada podignuti moji spomenici. Možda bi se neko od tamošnjih žitelja setio vremena davnih osamdesetih i mojih spomenika, mada sumnjam. Nisam siguran ni da bi mi dozvolili ulaz na Kosovo i Metohiju. Pretpostavio sam da su teme zajedništva na Kosovu i Metohiji, simbola i spomenika i danas aktuelne i da će možda biti interesantne makar užem krugu arhitekata.

Prevario sam se.

Priložio sam i dokumentarni film, koji je snimila mlada američka umetnica irskog porekla Megan Dalder. Devojku sam upoznao pre deset godina i tada smo snimili prvi deo filma na lokaciji Rihterovog nezavršenog Muzeja revolucije u Beogradu. Prošle jeseni, ponovo smo se našli na istom mestu. Megan je snimila drugi deo svog filma. Još uvek ga nisam pogledao. Mislim da se malo ili nimalo ičega promenilo u mom životu od snimanja prvog filma. Teško da se nešto promenilo od vremena kada sam gradio spomenike na Kosovu, do danas. Sve drugo se možda promenilo - osim mene.

***

Dragi Dr. Agane,

Znam da si se povukao iz društvenog života, da ne izlažeš na javnim mestima i retko se viđaš sa ljudima. Zato, oprosti mi na smetnji. Ako želiš, sačuvaj ovo pismo. Ako te ono ne interesuje, možeš da ga izbrišeš. Na tastaturi svakog računara, pa i na tvojoj, postoji malo crno dugme na kojem piše "Delete". Ja ga rado i često upotrebljavam, jer ono rešava sve. I zato, slobodno, pritisni:

Delete.

DELETE.

***

Slobodan

Beograd, 16. januar 2020.                                            

Mostovi - đubrišta, Večernje novosti, 1. novembar, 2019.

Dnevnik zabluda

Mostovi - đubrišta

Piše Slobodan Maldini

Na nedavno sprovedenoj anketi o budućnosti Starog savskog mosta u Beogradu učestvovalo je više od 5.000 ljudi. Prema prvim rezultatima, najviše glasova dobio je predlog prema kojem bi postojeći most bio premešten "na suvo", odnosno, u park između Tržnog centra "Ušće" i Muzeja savremene umetnosti. Konstrukcija mosta bila bi namenjena nefunkcionalnoj pešačkoj pasareli, a podmostovlje bi sadržalo lokale. Ovu "ideju" je još ranije predstavio gradski urbanista Marko Stojčić. Predložio je da pod ostacima mosta na suvom budu premešteni divlje podignuti nelegalni objekti koji se nalaze na prostoru oko popularnog novobeogradskog parka. Ovaj stav je mnoge iznenadio svojom "domišljatošću". Stari savski most se uklanja sa postojećeg mesta zato što je likovno loš, oblikom ružan i konstrukciono zastareo, a na njegovom mestu podiže se "novi, lepši, savremeni most". Međutim, ovu ružnu skalameriju nad Savom sada nam nude kao "lepo i duhovito rešenje" na postoru gradskog parka, pa sve to upotpunjuju bespravno sagrađenim objektima i ubeđuju nas u kvalitet tog projekta?! Most koji će biti srušen zato što je "zastarelo ruglo Beograda", u novom kontekstu zajedno sa nelegalnim objektima, odjednom postaje "duhovit" i "likovno vredan"?! Ali, tu nije kraj "idejama" gradskih moćnika.

Prilikom obilaska radova na pešačkoj pasareli koja povezuje Kalemegdan i obalu Save, gradski urbanista Marko Stojčić izneo je iznenađujući stav da je reč o "verovatno najvažnijem umetničkom objektu izgrađenom u Beogradu u poslednje tri ili četiri decenije"! Ali, o čemu se ovde radi? Kao i u parku "Ušće", reč je o pešačkoj pasareli - mostu na suvom, takođe nefunkcionalnom, koji građani podsmešljivo nazivaju "Beogradskim toboganom" jer podseća na spiralne oblike tobogana u akva parkovima. A da apsurd bude veći, navrh ove skalamerije, mestu krajnje neprimerenom, naherena je skulptura britanskog skulptora Ričarda Dikona i beogradskog vajara i crtača Mrđana Bajića. Poput "tobogana" koji nema funkcionalno ni likovno opravdanje, ova skuptura, donacija "Delta Fondacije" poznatog srpskog tajkuna, iskazuje besmisao forme i sadržaja. A sve to upotpunjuje njen promašen naziv "Odavde donde". Mada, neki u nazivu skulpture vide smisao: "odavde" je njen donji deo autora Bajića, izrađen u Srbiji od aluminijuma, a "donde" je njen gornji deo, autora Dikona, izveden od čelika, u Engleskoj.

I novobeogradski i kalemegdanski pešački most nose u sebi ironiju današnjeg vremena. Umesto na đubrištu starog gvožđa, nefunkcionalni Stari savski most dobiće "nov život na suvom" u simbiozi sa protivzakonito podignutim građevinskim objektima. Nova, preskupa i antifunkcionalna pešačka pasarela pod Kalemegdanom počinje život u simbiozi sa skulpturom, nekom vrstom junk art-a, "umetnosti đubreta", mada je namera njenih autora bila drugačija.

Na slici: Stari savski most i Pasarela pod Kalemegdanom, foto: lična arhiva

Lavirint administracije, Većernje novosti, 25. oktobar 2019.

Dnevnik zabluda

Lavirint administracije

Piše Slobodan Maldini

Nivo kulture gradnje u Srbiji podignut je 2016. uvođenjem sistema izrade elektronske građevinske dozvole. Graditelji se više ne suočavaju sa sporom administraciom, već završavaju posao internetom, samo jednim klikom na dugme. Izdavanje građevinskih dozvola je brzo, nema redova na šalterima, a korupcija iskorenjena. Ubrzo po uvođenju, objavljeno je da se elektronske građevinske dozvole u najvećem broju lokalnih samouprava izdaju brže od zakonskog roka 28 dana: u Srbiji u proseku šest radnih dana, u Beogradu 14. Lista opština u kojima se one izdaju za samo 1 dan je dugačka, a u najvećem kašnjenju je samo nekoliko gradova, sa po manje od 20 dana. Pomak u ažurnosti administriranja uveo nas je u novo doba. Međutim, šta se događa kada pokušamo da uknjižimo već izgrađeni objekat?

Kada sam ranije ove  godine podneo zahtev za preknjženje stana, prijatelj agent za nekretnine me je upozorio da pripremim novac za podmićivanje ili se naoružam strpljenjem, budući da u redovnom postupku to traje unedogled. Ne verujući, predočio sam mu da su moji papiri školski čisti i da se se radi o jednostavnom postupku koji ne zahteva ni deset minuta rada. Podsetio sam ga na zakon koji za ovu jednostavnu administrativnu operaciju predviđa rok 15 dana. Nasmejao se i poželeo mi sreću. Odmah po ovom razgovoru pozvao sam Informativni centar katastra i upitao za rokove uknjiženja. Odgovorili su da je rok 15 radnih dana, ali da pozovem za oko mesec dana, kada će moj predmet sigurno biti završen. Zadovoljan odgovorom, spokojno sam čekao da prođe mesec dana, nakon čega sam pozvao katastar. Moj predmet je još uvek bio u radu. Poslao sam urgenciju, a zatim su sledile druga, pa i treća. U odgovorima na njih upućivali su me na Kol centar, a tamo usmeravali da zakažem termin za sastanak isključivo putem interneta, određenim danima, u ranim jutarnjim časovima.

Narednih meseci više od 500 puta bezuspešno sam pokušavao da internetom zakažem termin. U očaju, otišao sam u katastar i nakon četrdesetminutnog čekanja pred šalterom zatražio informaciju o mom predmetu. Prosledili su me kod šefa pisarnice, koji je odbio da me primi, pa sam se samoinicijativno uputio u pravnu službu, ali mi je tu obezbeđenje na hodniku odbilo pristup. Revoltiran, vratio sam se u šalter salu da predam novu urgenciju. Posle pedesetominutnog čekanja, došao sam na red. Baš u tom momentu, u salu je utrčao stariji penzioner, verovatno honorarno zaposlen u obezbeđenju zgrade, i uzviknuo: "Napustite prostoriju! Imamo dojavu o bombi!" Narod je hitro izašao, ali ja sam ostao unutra. "Napusti salu, bomba!" - prišao mi je čuvar. "Ma neka puca, ja ne izlazim, pogotovo sada kada sam došao na red", odgovorio sam. "Ti matori si se naživeo, ali meni se još uvek živi!" - povika on i otrča napolje. Ostao sam u po život opasnoj zgradi katastra, sam.

Na slici: Lavirint administracije, foto: internet

Somborski plagijat, Večernje novosti, 11. oktobar 2019.

Dnevnik zabluda

Somborski plagijat

Piše Slobodan Maldini

Već duže vreme grad Sombor pokušava da obnovi svoj Spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću, podignut davne 1940. godine. Ovo delo hrvatskog vajara Antuna Augustinčića je 1941. uklonila mađarska vojska, a komuniistička vlast ga je pretopila 1947. U nemogućnosti da dobije na upotrebu kalup originalne skulpture koji se nalazi u Hrvatskoj , gradska vlast je letos odlučila da raspiše nadmetanje za novi  spomenik. Osnovni uslov konkursa je da novi rad "ne sme da bude kopija originalnog spomenika".

Odmah po raspisu nadmetanja bilo je jasno da nešto nije u redu. Objavljen 2. jula, u vreme godišnjih odmora i neaktivnosti umetnika, konkurs je predvideo neverovatno kratak rok: 15. avgust, samo 32 radna dana, što je pred učesnike postavilo skoro nemoguć zadatak. Predviđena nagrada za pobenički rad iznosi 8.500 evra, dok su druga i treća nagrada neshvatljivo niske:  samo 600 i 300 evra, što nije dovoljno da pokrije ni deo troškova izrade konkursnog rada. Pored ultra kratkog roka, ovakva raspodela nagrada trebalo je da obeshrabri i odbije svakog potencijalnog učesnika na konkursu, eliminiše nepoželjnu konkurenciju i u prvi plan postavi onog autora koji je unapred siguran u svoj uspeh.

Iako je očigledno da je raspis bio samo nužna formalnost radi opravdanja odluke o trošenju sredstava građana za izradu spomenika, na konkurs su ipak stigla 4 rada. Među njima i radovi nasamarenih doajena srpskog vajarstva: 92-godišnjeg univerzitetskog profesora Miodraga Živkovića i  Dragana Radenovića, člana Akademije lepih umetnosti Francuske. Dvojica vajara osvojili su drugo i treće mesto, dok je prvo pripalo njihovom mlađem kolegi Zoranu Ivanoviću, vanrednom profesoru na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Ali, šta karakteriše Ivanovićev rad?

Umesto da bude eliminisan zbog nepoštovanja konkursnih uslova, prvonagrađen je rad koji, jedini među pristiglima, ima izuzetnu i detaljnu sličnost sa Augustinčićevim delom. Na njemu kralj uspravljeno jaše na konju u identičnoj pozi prethodnika - sa visoko uzdignutom sabljom u ruci, a konj ima isti stav prednjih nogu i karakterističan zgrčeni pokret glave u levo. Budući da se ne radi o replici, u pitanju je očigledan, loš plagijat.

Od Augustinčićevog do današnjeg spomenika prošlo je 80 godina.  U tom periodu, savremena skulptura je evoluirala u odnosu na nekadašnju. Današnji umetnički izraz je dublji, tehnike usavršene, tehnologije nove. Plagijator velikana Augustinčića ne može postati veliki skulptor, a loš plagijat ne može predstavljati grad Sombor na dostojan način. Posle ovog konkursa, ostaje gorak ukus i svest da smo zbog neznalica i neupućenih koji se mešaju u umetnost, po ko zna koji put izgubili jedinstvenu priliku da pokažemo sopstvena kulturna dostignuća. Ali, još uvek nije propuštena šansa da zbog očiglednih nepravilnosti konkurs bude poništen.

Na slici: Augustinčićev i Ivanovićev spomenik, foto: lična arhiva

Otimanje autorstva, Večernje novosti, 4. oktobar 2019.

Dnevnik zabluda

Otimanje autorstva

Piše Slobodan Maldini

Na nedavno održanom javnom času na beogradskom Ušću, umetnica performansa Marina Abramović predstavila je svoj Manifest. Već u drugoj od sedamdeset pet njegovih tačaka ona poručuje da "umetnik ne sme da krade ideje od drugih umetnika". Moguće da je umetnica svoj stav izoštrila nakon tužbe njenog nekadašnjeg partnera Uvea Lajsiepena i presude po kojoj je, zbog kršenja Ugovora o zajedničkim autorskim radovima, morala da mu plati visoku odštetu.

Ni u arhitekturi stvari ne stoje bolje. Jedan prijatelj arhitekta požalio mi se da je sa investitorom ugovorio dizajn hola jedne zgrade, da bi mu naručilac, postepeno, za iste pare proširivao posao na još dve etaže u holu i objekte okolo njega. Na kraju, iskoristio je situaciju da, bez autorske naknade, prema dobijenom projektu počne gradnju novog, istovetnog objekta.

Sada već davne 2005. pokušao sam da unesem red po temi autorstva i naplate dela u arhitekturi. Nakon dve godine rada, objavio sam knjigu "Obračun honorara arhitekata, inženjera, urbanista i prostornih planera", do danas najcelovitiju studiju o autorstvu u arhitekturi kod nas. Ceo tiraž 1.000 primeraka ponudio sam Inženjerskoj komori Srbije, po ceni troškova štampe i poklonio im deset knjiga. Ponudio sam i besplatne obuke po toj temi. Nisu mi odgovorili na ponudu. Ali, ubrzo sam saznao da je Inženjerska komora Srbije po višemilionskoj ceni ugovorila sa Energoprojektom izradu sadržaja koji se nalazi u samo jednom od dvadeset poglavlja moje knjige, delu koji se odnosi na stambenu arhitekturu. Naredne godine, dobio sam poziv za promociju knjige "Obračun honorara u stambenoj gradnji" koju je za potrebe Komore izradio Energoprojekt. Otišao sam. Videvši već prvi slajd na prezentaciji Energoprojektove brošure, ostao sam bez daha. Na njemu je pisalo: "Zahvaljujemo Slobodanu Maldiniju što smo koristili njegov materijal"!? Zapanjeno sam shvatio da su na otimanju autorstva nad mojim delom o zaštiti autorstva zaradili veliki novac drugi i to uz podršku državne institucije osnovane radi zaštite autorskih prava!

Ali, postoji nešto još gore od otimanja autorstva. To su krađe identiteta autora. Nedavno sam na internetu otkrio meni dotada nepoznato predstavljanje mog arhitektonskog biroa na sajtu Daibau. Osnovan u Sloveniji, sa ograncima u Austriji, Hrvatskoj i Srbiji, sadrži podatke o arhitektonskim biroima, nudeći u njihovo ime usluge. Jedan detalj mi je privukao pažnju: pored naziva mog biroa koji nosi moje ime i prezime, na ovom sajtu je objavljen meni nepoznat broj mobilnog telefona. Odgovorio sam na poziv sa sajta i naručio arhitektonski projekat od sebe samog. Za petnaestak minuta su me pozvali telefonom, zatražili podatke o naručiocu i rekli da će me ubrzo kontaktirati u vezi porudžbine. Ni desetak dana posle poziva nisu me zvali, a moju stranu na sajtu su - izbrisali.

Na slici: Uve Lajsiepen i Marina Abramović, foto: Jutjub

Čistači, Večernje novosti, 27. septembar 2019.

Dnevnik zabluda

Čistači

Piše Slobodan Maldini

Nisam sklon verovanju u čuda, međutim, ponekad me iznenadi nadrealan sklop okolnosti nekog događaja. Prenosim utiske o jednom takvom.

Moja garaža na Bežanijskoj kosi nalazi se preko puta slama. U stotinak udžerica, u njemu živi oko hiljadu duša, Roma. Preživljavaju preturajući po kantama za đubre iz kojih vade hartiju, pvc i metalnu ambalažu i prodaju ih trgovcima sekundarnih sirovina. U Beogradu poznati kao "čistači", često odnose i već separisani otpad, zbog čega ponedeljkom iznosim "zelene kese" sa reciklažnim đubretom tek posle ponoći. Ali, i tada se desi da ih ovi skupljači isprazne. Jednom sam u gluvo doba noći jurio za njima niz ulicu, uz povike da vrate moje đubre.

Pre neki dan, signalista Miroljub Todorović pozvao me je u svoj stan da donesem njegove radove koje sam izložio na mojoj nedavnoj izložbi u Narodnoj banci. Ovi listovi hartije sadrže mejl art kolaže i zapise beogradske i njujorške umetnice Marine Abramović. Sa radovima sam otišao u garažu, seo u auto i odvezao se kod Todorovića, na Gundulićev venac. U ulici je bila gužva, pa sam parking pronašao kod Bitef teatra. Platio sam sms-om parkiranje, izašao iz automobila i tada, zapanjen, shvatio da nisam u auto stavio poverene mi radove. Zaboravio sam ih na ulici, ispred garaže! U očaju, pustio sam krik: "Izgubio sam Marinu!" U samom tom trenutku, neverovatno, pored mene je, zagledan u nebo, probazao konceptualista Neša Paripović, Marinin prvi muž!

Shvativši da se karma grubo igra sa mnom, munjevito sam povezao auto nazad, na Bežanijsku kosu. Ispred garaže nije bilo mojih zaboravljenih radova. Ali, iza ugla, ugledao sam Romkinju, "čistačicu", koja je gurala kolica sa otpadnom hartijom. Na vrhu gomile štrčala su Marinina pisma. Pritrčao sam i dreknuo: "Ovo je moje, kako si smela to da uzmeš?!" "Komšija, nemo' da se ljutiš, samo sam pokupila bačenu 'artiju s' ulice", odgovorila je.

Sutradan, na otvaranju izložbe u galeriji Arte, sreo sam se sa Radomirom Damnjanovićem Damnjanom. Ostareli, teško pokretni bard srpskog slikarstva došao je iz svog Milana u retku posetu Beogradu. Ispričao sam mu šta mi se dogodilo. "Pa to je za infarkt!" uzviknuo je. Pitao sam ga da li će ići na otvaranje Marinine izložbe "Čistač". "Neću", odgovorio je, "Marini sam jednom davno spasao život tokom performansa u plamenu zapaljene petokrake, ali me njena umetnost ne interesuje." "Čudno, ni tvoja negdašnja supruga i Marinina nekada bliska prijateljica i kustosica Dunja Blažević ne želi da dođe na otvaranje." "Ma, to je samo obična, putujuća izložba, doneta iz nekog sela, Humlebeka, u Danskoj." "Ali, Damnjane, za izložbu je ova država platila bezmalo milion i po dolara!" "Toliko?! Velike izložbe u najbogatijim zemljama ne koštaju ni upola!" Kasno uveče, vratio sam se kući. Ispred ulaza, poznati prizor: uronjen do pasa u kantu za đubre, "čistač" iz slama vadio je staru hartiju.

Na slici: Depo "čistača" na Bežanijskoj kosi, foto: S. Maldini

Slobodan Maldini: Kamen i asfalt, Večernje novosti, 20. septembar 2019.

Dnevnik zabluda

Kamen i asfalt

Piše Slobodan Maldini

Još se nije stišala bura kritika povodom nedavno završenog Trga republike u Beogradu. Zapanjujuće, umesto upotrebe domaćeg kamena, za izradu nacionalnog trga prestonice uvežen je slovenački tonalit, neodgovarajuće sive boje. Ali, u žižu javnosti je dospeo novi problem. Kamene kocke kojima su popločane kolske saobraćajne površine trga, već su počele da propadaju. Zbog toga je gradski menadžer naložio hitnu zamenu i preslaganje loše postavljene kaldrme, uz napomenu da će "izvođača pedeset puta vraćati dok ne uradi posao kako treba." Ali, da li su ovaj i drugi "poslovi" popločavanja Beograda urađeni "kako treba"?

Prilikom prošlogodišnjih radova na Trgu republike, ispod afalta su pronađene drvene kocke iz druge polovine 19. veka, kojima je trg bio popločan. Ova kaldrma, postavljena od trga sve do Terazija, načinjena je od drveta da bi se smanjila buka prilikom prelaska vozila, a opstala je sve do 1947, nakon čega je asfaltirana. Otkrivene drvene kocke popisali su stručnjaci iz Zavoda za zaštitu spomenika u  nameri delimičnog vraćanja autentičnog poda trga, ali po tom pitanju ništa nije urađeno. Tada su pronađeni i ostaci Virtemberške kapije u sastavu Kasarne Karla Aleksandra Virtemberškog, najimpozantnije građevine habzburške Kraljevine Srbije i najistočnijeg primerka baroka na tlu Evrope. Kapija je konzervirana i prelivena asfaltom.

Kamena kocka je igrala značajnu ulogu u beogradskoj istoriji. 3. septembra 1939, dva dana nakon Hitlerove invazije na Poljsku i početka rata, oko Kalemegdana je vožena automobilska trka Beogradski Gran Pri. Trkalište je popločano kamenom kockom, koja zbog kašnjenja u radovima nije zalivena asfaltom. Po ovoj kaldrmi, trkači su svoje bolide vozili neverovatnih 200 km na sat, a tada je povređen Herman Lang kada ga je u glavu pogodila kocka izbijena iz nezalivene piste. Pobedu je odneo Tacio Nuvolari ispred fon Brauhiča i Milera.

U senci "preslaganja" kamenih kocki na Trgu republike, prolazi brutalno asfaltiranje Kalemegdana. Svedoci smo zalivanja asfaltom velikih površina pešačkih staza našeg najznačajnijeg kulturno-istorijskog kompleksa. Sudeći po finalno urađenim spojevima ivičnjaka i kišnih slivnika sa asfaltom, ova lepljiva crna materija neprijatnog mirisa je postala završni sloj pešačkih staza na Kalemegdanu. I dok je asfalt izbačen sa kolovoza kod Trga republike kojim saobraćaju autobusi gradskog prevoza, pešačke površine jedinstvenog zaštićenog spomenika kulture danas se uništavaju asfaltiranjem. Beograd je još jednom pao na ispitu o čuvanju nacionalne kulturne istorije. U razvijenim zemljama odavno je jasno da asfalt i spomenici kulture ne idu zajedno. Zato je tamo upotreba asfalta na spomenicima - zabranjena.

Na slici: Asfaltiranje Kalemegdana, lična arhiva