Vonderland, "Večernje novosti", 28. decembar 2018.

Dnevnik zabluda

Vonderland

Piše Slobodan Maldini

Savremeni urbani rečnik opisuje pojam "vonderland" kao " imaginarnu zemlju čuda", mesto za sanjanje i boravak u nerealnoj situaciji, delikatne lepote i čarobnog šarma. U fiktivnoj zemlji Vonderland boravila je Alisa iz knjige "Alisa u zemlji čuda" Luisa Kerola, dospevši u nju slučajno. Glavni akteri u mnogim američkim filmovima, nakon što se domognu kakvog novca, upute se u Diznilend, kojeg smatraju paradigmom lepote ovosvetskog uživanja. Zemlja iz mašte Vonderland, aktuelna je tokom novogodišnjih praznika, kada se ukrašavaju javni prostori, a gradovi odišu prazničnom atmosferom. Tih dana ulice blistaju, a radosni građani uživaju u novogodišnjem sjaju. Međutim, novogodišnja dekoracija često nam šalje pogrešne poruke.

Ove godine Beograd je ukrašen kao nikada do sada. Još jednom uložena su enormna sredstva radi stvaranja atmosfere lažnog izobilja i sreće imaginarnog Vonderlanda. O novogodišnjoj rasveti naše prestonice pišu i svetski mediji. Britanski "Gardijan" objavio je da je od 2014. gradska vlast u Beogradu potrošila 800.000.000 dinara na novogodišnju rasvetu. Počevši od 3 miliona dinara koliko su iznosili troškovi 2014, oni će ove zime biti najmanje neverovatnih 340 miliona dinara. Ali, da li je građanima Beograda potrebna ovako skupa novogodišnja dekoracija i na šta je sve uložen naš novac?

Kao ceo svet, i mi slavimo novogodišnje i božićne praznike. Međutim, umesto da tom prilikom aktiviramo domaće umetnike i izrazimo bogatstvo nacionalne kulture, tradicije i folklora po kojima smo poznati u svetu, mi nepotrebno kreiramo lošu sliku o sebi. I ove godine centar Beograda je pozornica vulgarnosti, kiča, lažnog razmetanja, kojima gradska vlast pustoši kasu zbog nečega što nam nije potrebno. Umesto temeljnog čišćenja ulica, popravki urušenih stepeništa i održavanja raspadnutih fasada, enormna sredstva su nemoralno bačena u izložbu lošeg ukusa, sliku estetskog primitivizma, poruku o dubokoj kulturnoj degradaciji koja se stvara kod nas i šalje u svet.

Na ulazu u Knez Mihajlovu ulicu isprečilo se estetsko ruglo - pozlaćena šljašteća "trijumfalna kapija" sa sve krunom na vrhu, nezgrapnih proporcija i dimenzija. Na Slaviji je postavljena kičasta "svetleća kočija" nalik onima iz Diznijevih crtanih filmova. Osećaj za estetiku prolaznika posebno iritira dekoracija ispred novobeogradske Palate Srbije. Na platou poznatom po državnim ceremonijama, prostoru gde nije uobičajen pristup ni duže zadržavanje, nikao je diznijevski Vonderland! Prilaz prestižnoj državnoj zgradi ukrašen je degutantnom pasarelom ružičastih srca, a scenografiju upotpunjavaju scene iz bajki: dvorac, kula, vozić, a tu je i "svetleća kraljica". Krajnje je neprimereno praviti novogodišnje vašarište od protokolarnog platoa Palate Srbije. Ali, to je slika naše današnjice - upotpunjena vizijom Vonderlanda.

Na slici: Dekoracija ispred Palate Srbije, lična arhiva

Ideologija i spomenici, Večernje novosti, 21. decembar 2018.

Dnevnik zabluda

Ideologija i spomenici

Piše Slobodan Maladini

Početkom osamdesetih izgradio sam Spomenik palim borcima u Dobruši kod Istoka, na zapadu Kosova i Metohije. Nekoliko meseci pre otvaranja spomenika 1985. godine, došao sam da pogledam moje delo. Zaprepastio sam se kada sam na vrhu spomenika, na temenu obeliska postavljenog u centru, ugledao crvenu zvezdu petokraku. Odmah sam uložio protest, prvo kod izvođača radova, a potom i kod predsednika Opštine Istok, sa zahtevom da crvena zvezda petokraka odmah bude uklonjena, iz umetničkih razloga. Smatrao sam da moje delo ne treba da predstavlja ideologiju, već da ima isključivo estetski sadržaj. Verovao sam da je vreme ideologije i socrealizma u umetnosti odavno prošlo. Moj zahtev je odbijen, čime sam postao jedini autor na području nekadašnje Jugoslavije  posttitovog perioda na čijem umetničkom delu je primenjena zvezda petokraka sa jasnom ideološkom porukom. Početkom devedesetih moj spomenik je srušen, prvenstveno zbog ovog ideološkog obeležja.

Odmah po pobedi koalicije "Zajedno" 1997. i konstituisanja prve Skupštine Beograda u kojoj nisu na vlasti komunisti ili socijalisti, sa tornja Starog dvora zbačena je zvezda petokraka i zamenjena dvoglavim orlom. Godine 2003. "pala" je i poslednja petokraka koju su komunisti 1946. postavili na vrh kupole Novog dvora, čime su definitivno izbrisani simboli naše komunističke prošlosti.

Nedavno je Opština Voždovac objavila anketu sa pitanjem koje navodi ispitanike na željeni odgovor: "Da li ste za to da se na ulazu u zgradu opštine Voždovac postave novi spomenici Vasi Čarapiću, voždu Karađorđu, vojvodi Stepi i Milunki Savić?" Iza pitanja stoji namera da se sa mesta ulaza u zgradu uklone postojeći spomenici socijalističkog ideološkog sadržaja i zamene onima sa drugačijom porukom. Neodvojivo od arhitekture objekta, danas se tu nalaze dva spomenika pod nazivom "Borba", rad vajara Sretena Stojanovića iz 1948. odnosno 1949. koji predstavljaju partizanku i partizana s jedne i radnicu i radnika sa druge strane. Sreten Stojanović je akademik, vajar, jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Iza sebe je ostavio značajna dela: spomenike Karađorđu ispred Hrama Svetog Save, Njegošu ispred zgrade Filozofskog fakulteta, Filipu Višnjiću. Njegovo monumentalno zdanje "Sloboda" na Iriškom vencu, među najlepšim primerima jugoslovenskog socrealizma, doživelo je uništenje kada je ukraden bronzani reljef dug desetak metara i težak više stotina kilograma!

Beograd već ima dva spomenika Čarapiću, Karađorđu i vojvodi Stepi, a Milunki Savić podignuti su spomenici u Raškoj i Inđiji. Bez obzira na korisnu inicijativu za podizanje novih obeležja srpskim velikanima, ne smemo da dozvolimo štetno uklanjanje vrednog nacionalnog spomenika kulture istaknutog srpskog vajara Sretena Stojanovića, posebno ne zbog njegovog ideološkog karaktera.

Oblakoderi na Ceru

Dnevnik zabluda

Oblakoderi na Ceru

Piše Slobodan Maldini

Već dugo traje agonija sprečavanja gradnje nelegalnog objekta na Pančićevom vrhu na Kopaoniku. Iako je doneto rešenje o rušenju ovog nezakonitog čuda površine čak 1.000 kvadratnih metara na vrhu zaštićenog nacionalnog parka, ono do danas nije srušeno. I pored upozoravanja javnosti, gradnja gorogana privodi se kraju "upotrebom falsifikata i antidatiranih papira". U senci ovog skandala, pod maskom "objekta nacionalnog identiteta na koji svi možemo biti ponosni" najavljena je i od malobrojnih predstavnika arhitektonske struke podržana gradnja mnogo goreg, drskog arhitektonskog monstruma na ekološki jedinstvenoj lokaciji.

Na Konkursu za idejno rešenje Memorijalnog kompleksa na vrhu parka prirode planine Cer pobedio je projekat koji po nehumanosti i surovosti u uništenju prirodnog ambijenta nema presedana. Prvonagrađeno rešenje arhitekata Ilje Mikitišina, Igora Mikitišina, Miljana Salate i Rajka Anđelića čine dva brutalna nebodera načinjena u konstrukciji metalnih rešetaka sa umetnutim kubusima, postavljena jedan uz drugog - usred jedinstvenog zaštićenog parka prirode. U pokušaju da na projektu prebrojim broj strukturnih etaža ovih višespratnica, došao sam čak do broja 40! Postavivši megalomanske četrdesetospratnice na vrh pitome planine, projektanti su kreirali gigantski monstrum koji nema karakteristike spomenika, a ponajmanje priliči prirodnom ambijentu. Nametnuli su urbanističku asocijaciju na njujorške Kule bliznakinje koje su, za razliku od prenaseljenog zabetoniranog Menhetna, podignute na mestu gde je imperativ očuvanje izvornog prirodnog okruženja. Spomenik "upotpunjuju" nedirnutoj prirodi neprimereni sadržaji Muzeja velikog rata, Dokumentacionog centra, Edukativnog centra, čak i objekti pansionskog smeštaja, površine neverovatnih 5.000 metara kvadratnih!

Nedopustivu urbanizaciju planine mogao je da izvrši samo neko ko ili nikada nije bio na njoj ili mrzi planinu i prirodu, a zasigurno je loš arhitekta. Bunovni žiri predvođen akademikom Branislavom Mitrovićem nagradio je projekat nedostojan struke, ne vodeći računa o mestu ni kontekstu datog prostora. Praviti od planine - retkog i ograničenog resursa nedirnute prirode - urbanizovani "gradski siti" sa neboderima, nezamislivo je svuda u svetu gde je prisutna svest o očuvanju prirodnog nasleđa.

U Srbiji, pojedince ne brine nestajanje prirodnih bogatstava, štaviše, nagrađuju se projekti koji ih uništavaju. Cer svakako nije zaslužio brutalnu urbanizaciju. Surovo devalvirana gradnjom nebodera mimikriranih u spomenik, ova jedinstvena planina u kojoj su svoja staništa pronašle čak tri zaštićene vrste ptica, sa velikim bogatstvom graba, bukve i hrasta, lekovitog bilja i šumskog voća, ne sme da doživi zlu sudbinu Pančićevog vrha. Apelujem na Ministarstvo zaštite životne sredine da spreči ovu ekološki katastrofalnu gradnju.

Na slici: Neboderi na Ceru, prvonagrađeno rešenje, izvor: internet

Neprimerena lokacija, Večernje novosti, 7. decembar 2018.

Dnevnik zabluda

Neprimerena lokacija

Piše Slobodan Maldini

Na sednici Skupštine grada Beograda doneta je odluka o postavljanju spomenika kralju Aleksandru I Karađorđeviću na platou između Starog i Novog dvora. U obrazloženju odluke podseća se na istorijski značaj kralja Aleksandra, ubijenog u atentatu u Marselju 1934. čime je postao "prva žrtva fašizma u Evropi", a budući spomenik je jedan od načina da "pokažemo odnos prema sopstvenoj istoriji." Dobro je što će naša prestonica napokon odati počast kralju Ujedinitelju, tvorcu Kraljevine Jugoslavije. Međutim, odlukom o postavljanju spomenika na predloženom mestu pokazaćemo još jednom totalno nepoštovanje sopstvene istorije, jer je ova lokacija sigurno nabizarnija moguća za podizanje spomenika kralju Aleksandru I Karađorđeviću!

Na mestu budućeg spomenika odigrao se 1903. sramni događaj, u srpskoj istoriji poznat kao Majski prevrat. Bio je to vojni državni udar u kojem su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije došla je dinastija Karađorđević. U ovom prevratu ubijena su 123 najbliža člana kraljevske porodice Obrenović, koja je praktično zatrta, i još oko 200 najbližih saradnika srpskog kralja. U noći između 10. i 11. juna 1903. kralj i kraljica su pogubljeni u Starom dvoru, a njihova bajonetima unakažena gola tela bačena su kroz prozor u dvorište, gde su dodatno iskasapljena sekirom, upravo na mestu na kojem je po nedavnoj odluci predviđeno da bude podignut spomenik kralju Aleksandru I Karađorđeviću. Odmah po izlasku sunca Beograd je okićen zastavama, a ubice srpske kraljevske porodice paradirale su Beogradom sa intimnim delovima iskasapljenih tela nataknutim na sablje. Ovo zlodelo zauvek je promenilo lice Srbije u svetu. Tadašnji ruski poslanik u Srbiji Čarikov posmatrao je zverski čin sa terase ruskog poslanstva koje se nalazilo preko puta dvora, sa mesta gde se danas nalazi spomenik poslednjem imperatoru sveruskom Nikolaju II. Britanski list "Gardijan" pisao je tada da su ovakvim ponašanjem Srbi "pokazali  da su gori od Arnauta" (Albanaca). Na presto je doveden knez Petar Karađorđević, otac Aleksandra I, koji je dotada živeo kao običan građanin u Ženevi.

U noći krvavog pira iz dvora su ukradeni Nemanjina osnivačka povelja Hilandara, poznata kao Hilandarska tapija, i čuveno Miroslavljevo jevanđelje. Tek početkom Prvog svetskog rata, Miroslavljevo jevanđelje je otkriveno kod novopostavljenog kralja Petra I Karađorđevića, dok je Hilandarskoj tapiji izgubljen svaki trag.

Umesto utvrđivanja pune istine o Majskom prevratu i sramnog krvavog pogubljenja kraljevskog para, iznenađuje podizanje spomenika kralju Aleksandru I Karađorđeviću na mestu zločina nad kraljem prethodnikom. To je najlošije, najbizarnije rešenje, sa nesagledivim posledicama.

Na slici: Plato kod Starog dvora i pogubljeni kraljevski bračni par Obrenović, lična arhiva

Privatni kolekcionari i država

Dnevnik zabluda

Privatni kolekcionari i država

Piše Slobodan Maldini

U derutnoj zgradi budućeg Muzeja grada Beograda koja čeka na rekonstrukciju i adaptaciju održana je izložba umetničkog opusa Radomira Damnjanovića Damnjana "Retrospektiva 1965-2018". Izložbu su priredili poznati srpski kolekcionari Slavica i Daniel Trajković, vlasnici po mnogima najznačajnije umetničke zbirke dela novije istorije srpske umetnosti. Na njoj su predstavili neverovatnih više od 250 najvrednijih Damnjanovih dela iz bogatog opusa nastalog u čak šest decenija stvaralaštva. Izložba je upotpunjena sadržajnom i bogato opremljenom monografijom o poznatom umetniku u izdanju Fondacije "Kolekcije Trajković."

Poznavaoci Kolekcije Trajković i ovog puta su iznenađeni kvalitetom umetnikovog opusa predstavljenog na izložbi, što daleko nadmašuje izložbe koje u Srbiji priređuju institucije u kulturi. Među obimnim i istorijski značajnim izložbama koje su ovi kolekcionari do danas priredili svakako je "Kolekcija Trajković: lična svita" u Muzeju istorije Jugoslavije 2012. ali i predstavljanja Dušana Otaševića, kojim povodom su objavili kvalitetnu monografiju ovog slikara. Kapitalne izložbe poput Damnjanove, ponovo pokreću pitanje marginalnog odnosa države prema nacionalnoj kulturi i u prvi plan postavljaju značaj privatnih inicijativa.

Već decenijama, naša umetnost je suočena sa neodgovarajućim odnosom države. Umetnici su marginalizovani, nedovoljno podržani od zajednice, rade često na ivici egzistencije. Sve veće investicije u srpsku likovnu umetnost proteklih decenija došle su prvenstveno iz inostranstva, a njima su favorizovani umetnici koji šalju političke poruke saglasno politici Zapada. Nasuprot, država se opredeljuje za "svoje ljude", koji rade u "sistemu" uspostavljenom u politizovanim institucijama u kulturi, pre svega u nacionalnim muzejima i centrima za kulturu. Da bi opstali u ovakvoj situaciji,  politički neangažovani umetnici moraju da se prilagođavaju kulturnim obrascima koje im nameće sredina. Preživljavaju samo malobrojni, prvenstveno oni koji su ime izgradili na međunarodnom planu, višedecenijskim radom.

U situaciji dominantnog političkog uticaja u kojoj vladaju državni klanovi, nestručni i priučeni "radnici u kulturi", opstanak srpske likovne umetnosti održavaju privatni kolekcionari. Zato nije čudo da privatne kolekcije sadrže dela značajnija i vrednija po obimu i kvalitetu od najvećih, znamenitih državnih institucija. Izložbe poput onih koje su priredili Trajkovići, država nikada neće moći da ostvari samostalno, ni po vrednosti predstavljenih umetnički dela, ni po njihovom opsegu. Pre svega, zbog nepostojanja dovoljnog broja vrednih umetničkih dela koja može da predstavi, budući da država decenijama izdvaja ekstremno niska sredstva za njihov otkup, ali i zbog nepostojanja osnovne strategije kojom će sačuvati naše nacionalno umetničko nasleđe.

Na fotografiji: Damnjan: Mrtva priroda sa flašama, iz Kolekcije Trajković

Četvrta inicijativa, Večernje novosti, 23. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Četvrta inicijativa

Piše Slobodan Maldini

U doba kada gubitnici pišu istoriju, na proslavi potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu u Parizu, Srbija je duboko povređena. Protokol je smestio predsednika Srbije izvan zvanične tribine, van dometa televizijskih kamera. Ovo je nezamislivo, s obzirom da je Srbija u Velikom ratu, kao niko drugi, izgubila 1,3 miliona stanovnika, gotovo trećinu ukupne populacije, i čak 62% muškog radnog stanovništva. Ovaj namerni propust treba da pokaže beznačajnost Srbije na političkoj mapi Zapada, gde se njen imidž sistematski urušava etiketom "loših momaka" iz proteklih ratova na području nekadašnje Jugoslavije, a njen današnji uticaj marginalizuje. Međutim, kakav je ugled u svetu imala Srbija posle Prvog svetskog rata i zbog čega nam se danas sve ovo događa?

Posle Velikog rata, Francuska se Srbima odužila na odgovarajući način. Beograd je drugi od pet gradova van Francuske koji nosi oreden Legije časti, a njega je 1921. lično dodelio general d'Epere. Savezništvo je 1930. ovekovečeno Spomenikom zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, autora Ivana Meštrovića. Godine 1936. Francuska je podigla u Parizu Spomenik kraljevima Petru 1. i Aleksandru 1. Karađorđevićima, na skveru nazvanom imenom Aleksandra 1, nedaleko od Skupštine grada, a ispred Zgrade kancelarija Savezne vlade. Spomenik je izradio prestižni francuski vajar Maksim Real de Sart, izlila ga je radionica Diren, a arhitekta je bio Anri Šajo. Spomenik predstavlja klasičnu kompoziciju čak sedam ljudskih figura, sa centralno postavljenim konjem na kojem jaše Aleksandar 1, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar 1. i maršal Francuske Franše d'Epere.

Prvu inicijativu za izradu replike pariskog spomenika i njeno podizanje u Beogradu predstavio je arhitekta Milan Pališaški 2011. godine, pred posetu Borisa Tadića predsedniku Sarkoziju. Drugu bezuspešnu inicijativu uputio sam ja vlastima i predsedniku Srbije 2014. povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. I trećom neuspelom inicijativom pozvao sam  2017. godine predsednika Srbije da upotrebi svoj uticaj i pokrene projekat podizanja replike ovog spomenika u Beogradu 2018, na 100. godišnjicu završetka Prvog svetskog rata.

Uprkos fijasku Srbije na nedavnoj proslavi u Parizu, pokrećem četvrtu inicijativu kao građanin Srbije ali i kao prvi čovek Asocijacije srpskih arhitekata, najznačajnijeg reprezentativnog udruženja arhitekata u Srbiji. Pozivam predsednika Francuske Emanuela Makrona da unese u agendu svoje posete Srbiji 6. i 7. decembra projekat izrade replike pariskog spomenika i podrži njeno postavljanje u Beogradu. Ovu inicijativu uputio sam Makronu lično, pismenim putem. Podršku mi pružaju srpski vajari i umetnici iz Pariza i Beograda, spremnošću da izrade kalup ovog spomenika, izliju ga i postave u Beogradu. Voleo bih da četvrta inicijativa bude poslednja.

Na fotografiji: Izgled spomenika Aleksandru 1. danas i u vreme izrade, lična arhiva

Fantomske knjige, 16. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Fantomske knjige

Piše Slobodan Maldini

Nakon nedavnih izbora za nove članove, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić ponudio je ostavku. Radi se o činjenici da ima potpuno drugačija shvatanja o ugroženosti Akademije, njenog mesta i njene budućnosti. Oko svega digla se prašina, a na videlo su isplivale prljave stvari. Akademik Dejan Despić objavio je u pismu listu "Danas" da su svi njegovi kandidati propali samo zato što ih je on predložio, na šta je sekretar Odeljenja likovne umetnosti Milan Lojanica odgovorio da je to pismo "ukradeno", "nevalidno", a da se akademik Despić "zbunio u računu". Ali, da li je samo Despićevo pismo "nevalidno" ili je problem mnogo dublji?

Pod nazivom "Sakaćenje Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu – zavist i ostracizam", profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu u penziji Miloš R. Perović objavio je studiju katastrofalnog stanja u našoj akademskoj sredini. U njoj analizira puteve sticanja visokih akademskih zvanja profesora na nedostojan i nedopustiv način: spletkama, manipulacijama i plagijatima. On je ukazao na prefinjen, do danas nepoznat vid "snalaženja" u osvajanju visokih akademskih pozicija. Nazvao ga je "fenomenom fantomskih knjiga".

Perović opisuje slučaj Vladimira Maka, koji je postao redovni profesor Arhitektonskog fakulteta na osnovu lažne tvrdnje da će mu knjigu objaviti ugledni izdavač Ašgejt iz Londona, što se nije dogodilo jer tu "fantomsku knjigu" nije ni napisao. Dalje, piše: "Neprolaznu slavu u akademskim krugovima Beograda i Srbije, Mako je stekao knjigom u dva dela objavljenom povodom proslave 170 godina nastave arhitekture u našoj zemlji. Odmah po završetku slavlja, knjiga je povučena iz cirkulacije zbog nedopustivih grešaka." Perović se obratio biblioteci Arhitektonskog fakulteta i zatražio drugu knjigu u izdanju fakulteta, sa ISBN brojem iz kataloške baze, autora grupe profesora. Nije mogao da je dobije - jer nije objavljena.

Nedavnom beleškom, Perović je opisao dva slučaja "fantomskih knjiga".  U prvom je u biblioteci SANU zatražio knjigu "Savski amfiteatar i prostori uz obale Save" akademika Milana Lojanice. Odgovorili su mu da knjigu ne poseduju. Onda se pozvao na "Godišnjak SANU br. 111" sa biografijom akademika gde je pod naslovom "Objavljeni radovi - posebna izdanja" dat podatak da je on tu knjigu objavio u izdanju same SANU. Tada je nastala panika. Nakon "konsultacija", Perović je obavešten da ta knjiga "verovatno postoji", ali da je nemaju u biblioteci SANU, štaviše, da do nje nije moguće doći "zbog zahteva autora"! U drugom slučaju, isti čuveni akademik se u "Godišnjaku br. 111" predstavio autorom "posebnog izdanja", na osnovu svog kratkog priloga u katalogu Perovićeve autorske izložbe "With Man in Mind" u Londonu u galeriji Kraljevskog instituta britanskih arhitekata, isključivši pravog autora.

Na slici: Naslovna strana kataloga Perovićeve izložbe u Londonu, lična arhiva

Umetnici tuđinci, "Večernje novosti", 9. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Umetnici tuđinci

Piše Slobodan Maldini

U sveopštoj antisrpskoj histeriji stvorenoj u Crnoj Gori na mržnji prema svemu srpskom: istoriji, jeziku, ćiriličnom pismu, a posebno crkvi, tamošnje vlasti zabranile su ulazak u zemlju grupi srpskih intelektualaca "iz bezbednosnih razloga". Među njima, zabranu ulaska dobio je i Matija Bećković. Pesnik rođen u porodici crnogorskih Srba, koji je detinjstvo proveo u Crnoj Gori u selu Velje Duboko i Kolašinu, dao je komentar na ovu odluku crnogorske vlade rečima da mu "imponuje da jednoj članici NATO pakta bezbednost ugrožava jedan pesnik." Ovaj događaj otvorio je brojna pitanja o pripadnosti umetnika nacionalnim identitetima Srbije i Crne Gore.

Nakon što sam nedavno objavio na interentu izlazak iz štampe moje knjige "Istorija srpske umetnosti XVIII-XXI vek", iz Crne Gore je usledio komentar u kojem se izražava neslaganje što sam u knjigu uvrstio slikara Modraga Dada Đurića, budući da ovaj francuski nadrealista i pripadnik beogradske grupe slikara "Mediala" ne pripada srpskoj umetnosti, već je isključivo crnogorski slikar, koji je nadasve sahranjen u Crnoj Gori. Poput Crnogoraca Uroša Toškovića i Vukote Tupe Vukotića, Đurić se formirao pedesetih u Beogradu u krugu avangardnih "medialaca", a zrelost nadrealiste stekao je u Francuskoj. Pozvan je da predstavlja Crnu Goru na Venecijanskom bijenalu tek 2009, godinu dana pre nego što će preminuti od duge bolesti. Za razliku od izdanja na francuskom i srpskom jeziku, do danas nije objavljena nijedna značajna monografija o Dadu na crnogorskom jeziku.

Umetnica performansa Marina Abramović u jednom intervjuju za sebe kaže da se "ne oseća ni kao Srpkinja ni Crnogorka", u drugom govori "mi Crnogorke ne starino". Bez obzira što je Crnu Goru predvodila na 54. Venecijanskom bijenalu  2011, istoričari umetnosti sa Zapada predstavljaju je prvenstveno kao srpsku umetnicu.

Rođen u Crnoj Gori, arhitekta Ranko Radović je govorio da je "kao beba donet u Beograd", gde je školovan i ostavio svoje građevine. U kratkom periodu dvehiljaditih bio je ministar urbanizma u Crnoj Gori, a posle prerane smrti sahranjen je kod Danilovgrada, što ga ipak ne čini crnogorskim arhitektom. Drugi poznati graditelj Branislav Mitrović je srpski arhitekta, mada i sam ostavlja mogućnost pripadnosti crnogorskom miljeu projektujući i u ovoj državi.

Još 1974. srušena je Njegoševa zavetna crkva na Lovćenu koju je podigao čuveni srpski pesnik. Dok danas albanski političari u Crnoj Gori traže rušenje srpske Crkve Svete Trojice na Rumiji, u centru albanizovanog Ulcinja i još na dve lokacije Albanska alternativa podiže spomenike Đurađu Kastriotu. Monumente Srbinu borcu protiv islamizacije kojeg su Albanci prisvojili kao svog nacionalnog heroja Skenderbega, postavljaju uz obrazloženje "da podižu svest o slobodi i njenom očuvanju i unapređuju saradnju sa ostalim narodima u Crnoj Gori"?!

Na fotografiji: Slika Dada Đurića iz knjige "Istorija srpske umetnosti XVIII-XXI vek"

Politika zaborava, Večernje novostri, 2. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Politika zaborava

Piše Slobodan Maldini

U povećanom interesovanju umetničkih krugova u SAD za kulturnu ostavštinu balkanskih zemalja, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) održava se izložba jugoslovenske arhitekture iz perioda od 1948. do 1980. Na njoj su predstavljena izuzetna dela vodećih arhitekata socijalističke Jugoslavije, među kojima i spomenici događajima iz Drugog svetskog rata, kao Bici na Sutjesci vajara Miodraga Živkovića i Kameni cvet Bogdana Bogdanovića u Spomen parku konclogora Jasenovac. Tim povodom, priredio sam okrugli sto pod nazivom "Zaštita ugrožene kulturne baštine", na kojem je učestvovao i Miodrag Živković. Devedesetogodišnji doajen srpskog vajarstva izrazio je tada zadovoljstvo dobrim stanjem svojih restaurisanih spomenika: na Tjentištu, Kadinjači i u Kragujevcu. Međutim, u diskusiji je ukazano na loše stanje spomenika u nekim zemljama bivše Jugoslavije.

U Hrvatskoj je u toku "ispiranje mozgova" - kampanja prekrajanja istorije, zatiranja istorijskih činjenica i konstruisanja laži u nameri pisanja nove, politički prihvatljive istorije. Sve učestalije, promovišu se knjige i filmovi u kojima se negiraju hrvatski zločini prema Srbima, Jevrejima i Romima. Ustaški logor za zatvaranje i ubijanje srpske dece Jastrebarsko prozvan je "domom za ratnu siročad", a partizani oslobodioci logora nazvani su "napadačima na decu". Iako nema tačne evidencije, prema podacima sa stručnih skupova, u Hrvatskoj je porušeno ili uklonjeno čak oko 3.000 spomenika koji podsećaju na događaje u Drugom svetskom ratu. Na izložbi u njujorškom MoMA Srbin iz Hrvatske vajar Vojin Bakić predstavljen je fotografijom ostataka njegovog Spomenika ustanku naroda Banije i Korduna na Petrovoj Gori u Hrvatskoj, uništenog devedesetih.

1978. učestvovao sam na Konkursu za Spomen kompleks Donja Gradina, danas u Republici Srpskoj, na području logora Jasenovac gde je izvršen genocid nad više od 700.000 Srba, 80.000 Roma i 23.000 Jevreja. Konkurs nije realizovan. 37 godina kasnije, 2015, na nov konkurs stigao je rad neidentifikovanog "autora" sa "spomen obeležjem" u obliku ustaškog znaka "U", sa ukrštenim kamom i maljem - oružjem kojim su u Jasenovcu likvidirani Srbi, Romi i Jevreji. Posle drugog u istoriji neuspelog konkursa, pozvan sam od Vlade Republike Srpske da predložim rešenje budućeg Memorijalnog kompleksa. Nakon što ga je jednoglasno usvojila Vlada RS, pozitivno ocenili stručna javnost, Patrijarh Srpske pravoslavne crkve, predsednik Svetske organizacije Roma i najviši jevrejski zvaničnici u regionu, protiv ovog projekta je povedena kampanja izvan Republike Srpske, upotpunjena lažima protivrežimskog banjalučkog blogera čiju internet stranicu smatraju glasilom stranih agentura sa ciljem destabilizacije Republike Srpske. Januara 2018. održan je treći konkurs, o čijim rezultatima do danas nisam pronašao nikakvu informaciju.

Na slici: Živkovićev spomenik Bici na Sutjesci i uništen Bakićev spomenik na Petrovoj Gori

Žuta arhitektura, Večernje novosti, 26. oktobra 2018.

Dnevnik zabluda

Žuta arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Danas se često susrećemo sa pojmom "žuta štampa", koji opisuje novinarstvo sklono senzacionalizmu, sklandalu i preterivanju, u nameri prodavanja što više primeraka novina. Slično "žutom novinarstvu", termin "žuta arhitektura" koristi se u svrhu osude one arhitekture, urbanizma ili graditeljstva uopšte tretiranih na neprofesionalan ili neetički način. Sve češće smo svedoci "žute arhitekture" u našoj sredini. Ona je predstavljena "investitorskim urbanizmom", odnosno, zadovoljavanjem sumanutih želja biznismena za uvećanjem profita nasuprot potrebama građana da žive u humanim, pristojnim ljudskim uslovima. Međutim, postoje primeri gde arhitekti javno kritikuju neprihvatljiva rešenja investitorskog urbanizma, a pritom sami svesno učestvuju u cirkusu "žute arhitekture".

Nedavno su na naslovnim stranama čak dva nedeljna lista objavljene fotografije dvojice intervjuisanih predstavnika srpske arhitektonske scene. U listu "Nedeljnik" predstavljen je akademik Milan Lojanica kao "jedan od najvećih živih srpskih arhitekata", a u listu "Vreme" mr. Bojan Kovačević kao "predsednik Akademije arhitekture Srbije". Koje poruke šalju naslovne strane dva tiražna srpska nedeljnika?

Naš "najveći živi arhitekta" fotografisan je ispred svog "remek dela": tržnog centra "Rajićeva" u Knez Mihailovoj ulici. Da podsetim, trgovački kompleks izraelskog investitora podignut je na prostoru - muzeju, zaštićenom kulturnom dobru. Tokom, osamdesetih, u vreme kada je direktorka Zavoda za zaštitu spomenika Kulture Beograda bila beskompromisna Aleksandra Banović, tu nije bilo dozvoljeno ni pomeranje vrata na izlogu prodavnice, a kamoli gradnja novih objekata. Ovaj tržni centar poznati režiser Goran Marković svojevremeno je nazvao "urbanističkim monstrumom... koji se širi kao tumor među kućama koje predstavljaju kulturnu baštinu, prošlost staru nekoliko milenijuma." Iznenađujuće, u intervjuu "Nedeljniku", autor inostranog tržnog centra "žali se" na kolonizaciju naše zemlje, u kojoj  "još nedostaju stranci i u policiji, vojsci i zašto onda ne i u državnoj upravi?"

Na naslovnoj strani nedeljnika "Vreme" predstavljen je arhitekta Bojan Kovačević ispred kula Beograda na vodi, kao "predsednik Akademije arhitekture Srbije". On kritikuje "nepopravljive greške" u urbanizmu koje je načinila aktuelna vlast u Beogradu. U velikoj meri je u pravu. Međutim, ono što dovodi u zabludu brojne čitaoce nedeljnika "Vreme" i otvara sumnju u sve rečeno u ovom napisu, jeste činjenica da intervjuisani arhitekta nije predstavljen na verodostojan način. Uvidom u javne podatke Agencije za privredne registre jasno je da se ne radi ni o kakvoj "Akademiji" već o udruženju građana, a ne akademika, sa nazivom koji mnoge dovodi u zabludu, a čuveni arhitekta nije zakonski "predsednik Akademije", već registrovani zastupnik ovog udruženja.

Na fotografiji: Tržni centar "Rajićeva" i kule u Beogradu na vodi, lična arhiva

Intimni svet arhitekte, Večernje novosti, 12. oktobar 2018.

Dnevnik zabluda

Intimni svet arhitekte

Piše Slobodan Maldini

Poznatog arhitektu čiji je rad ovenčan brojnim nagradama Božidara Batu Jankovića (1931-2017) upoznao sam slučajno. Neočekivano, pozvao me je u svoj dom, gde mi je pokazao svoje arhitektonske projekte. Tog davnog popodneva u njegovom krovnom ateljeu uz Hram Svetog Save razgovarali smo o arhitekturi, putovanjima, filozofiji. Odmah smo pronašli zajedničku temu. Filozofije Istoka, hinduizam i budizam su interesovanja koja su nas spojila. Saznao da su njegova hodočašća na Istok za njega imala isti značaj kao i za mene, da su ga ispunila novim duhom i promenila mu život iz korena. Nakon ovog susreta, kontakt smo nastavili internet prepiskom.

Krajem 2016. prestao sam da dobijam Batina pisma. Leta 2017. došao sam u atelje preminulog Bate sa željom da ponovo vidim njegove arhitektonske projekte. Ali, umesto njih, tamo sam otkrio neverovatan likovni materijal koji je arhitektu otkrivao u sasvim novom svetlu - kao umetnika - crtača i slikara! Sa žaljenjem, shvatao sam da ovaj izuzetno nadareni umetnik za života čak ni svojim najbližim prijateljima nije dao priliku da se upoznaju sa njegovim umetničkim delom koje razotkriva intimistu - fantazmagoričara - liričara - nadrealistu - pesnika - filozofa, Božidara Jankovića.

Usledile su nedelje u kojima sam uranjao u fantastični Jankovićev opus. Iznenađen prefinjenim umetničkim izrazom, analizirao sam njegove minuciozne crteže i slike uobličivši lik meni do tada nepoznatog umetnika. Taj lični, misaoni svet, pretočen u crteže i slike, čuvao je stari arhitekta u dubinama ormara svoga ateljea, ne pokazujući ga nikome.

Teško je dati sažeti opis likovnog dela Bate Jankovića. Obrazovan kao arhitekta, nije pripadao krugu slikara ni grafičara, zbog čega je, možda, svoje intimno likovno stvaralaštvo držao zaključano, daleko od pogleda svih, pa i onih najbližih. Nikada nije priredio samostalnu izložbu, niti je pokušao da javno predstavi svoj stvaralački opus. A on je vredan pažnje. Njegova raskošna likovna zaostavština iznenadila je i one njemu izuzetno bliske. Malo ko je mogao da pretpostavi da je Batin intimni umetnički svet toliko snažan da ga u likovnom smislu predstavlja na likovnoj sceni kao izuzetno zrelog stvaraoca, razvijanog u složenom procesu, tokom niza decenija. Batini crteži i slike nastajali su počev od šezdesetih pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih godina je autor profilisao sopstveni stil likovnog izraza. Iz crteža, u koje je posvećeno i istrajno pretakao posebne događaje iz svog života, odišu umetnikova seta, unutrašnja preispitivanja, sumnje, razočarenje. Njegove slike nose breme strahova, bol, vapaj duše zarobljene u unutrašnjem svetu iz kojeg se i ne trudi da izađe. Jankovićevi radovi vibriraju suspregnutom uzdrhtalošću, u nekima bolno odjekuju jecaji, krik... Na sreću, danas su oni dostupni i širokoj publici.

Noć arhitekture, Večernje novosti, 5. oktobar 2018.

Dnevnik zabluda

Noć arhitekture

Piše Slobodan Maldini

Kada sam nedavno primio pozivnicu za događaj na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu pod nazivom "Noć arhitekture" sa temom "Paviljon Srbije na Međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji", pomislio sam da se radi o kritici ovogodišnje postavke predstavnika Srbije u Veneciji na čelu sa Brankom Stanojevićem koji je izložio delo nekadašnjih studenata Bogdana Bogdanovića pod svojim autorskim imenom, ne navodeći njegove tvorce. Pogrešio sam. Povodom obeležavanja "Svetskog dana arhitekture" Međunarodne unije arhitekata, Arhitektonski fakultet je organizovao kontradogađaj "Noć arhitekture", sa noćnim programom koji uključuje i "svečani" prijem novoupisanih brucoša na fakultet, što više liči na prijem u nekakvu "večernju školu"!? Koju poruku je moguće pročitati iza nesvakidašnjeg koncepta koji se na fakultetu odvija noću?

Odavno je jasno da se nad našom arhitekturom nadvio mrak, zbog čega događaj "Noć arhitekture" predstavlja signal o teškom stanju u našem graditeljstvu. Jer, gradovi su nam zasuti amaterskim, divlje i "na svoju ruku"građenim objektima, bez učešća arhitekata i građevinskih dozvola. Nemilice se upropašćuju kulturna dobra, a loše urbane intervencije uništavaju i ono malo preostalih istorijski vrednih građevina. U arhitekturi i urbanizmu vlada rasulo, opšti raspad. Ali, šta je sa Arhitektonskim fakultetom, koji u mraku jadnog stanja u našoj arhitekturi, organizuje program simboličnog naziva "Noć arhitekture"?

Prema javno izrečenom mišljenjima nekadašnjih profesora fakulteta, današnja situacija tamo je mračna, zabrinjavajuća, a slična je i na nekim drugim akademskim institucijama. Proces uklanjanja eminentnih članova iz redova akademske zajednice stari autoritet sa fakulteta opisuje kao "patološku akademsku zavist i svest o sopstvenim intelektualnim ograničenjima". Zabrinjavajuće je veliki broj profesora koji su ovo akademsko zvanje dobili na neprimeren način, uključujući i nekadašnjeg dekana fakulteta Vladimira Maka. Često se ističe slučaj profesorke Nađe Kurtović-Folić koja je, uhvaćena u plagijarizmu opštepoznate knjige istoričara arhitekture sa Berklija Spire Kostova, primorana da iz Beograda pređe na fakulet u Novom Sadu, gde mimikrirana, već deceniju radi i kao mentor doktorandima! Zbog ovakvih slučajeva, univerzitetskim profesorima, ali i arhitektima u Srbiji uopšte, obesmišljeni su kompetentnost i autoritet. U ovako jadnom stanju struke, kapitalne objekte u zemlji kroje stranci, a obrazovaniji domaći arhitekti beže u inostranstvo. Arhitektonska i druge oblasti i akademske institucije u Srbiji su u totalnom rasulu, zagađene u srži, a u talogu onoga što nam je ostalo snalaze se jedino manipulatori i beskrupukozni ignoranti. I zato, nije čudo što se "akademski" programi, poput "Noći arhitekture", odvijaju u vreme kada većina istinskih akademskih autoriteta - spava.

Na slici: Plakat za "Noć arhitekture" u Beogradu

("Večernje novosti", 5. oktobar 2018)

Dnevna doza mraka, "Večernje novosti" 28. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Dnevna doza mraka

Piše Slobodan Maldini

Nikada me nisu interesovali rijaliti programi. Televizijski žanr koji se bavi "gledanjem kroz ključaonicu u tuđe živote" i javnim prikazivanjem intime učesnika, za mene predstavlja perverziju i gubljenje vremena. Prvi put sam pronikao u suštinu rijalitija davnih sedamdesetih, gledajući uznemirujući film Sidnija Polaka "Konje ubijaju, zar ne?" Kasnije, pažnju mi je privukao rijaliti holandske organizacije "Mars jedan" koja je 2012. predložila slanje prvih ljudi na Mars i osnivanje ljudske kolonije, što bi bilo finansirano iz rijaliti programa na Crvenoj planeti. Na ovaj rijaliti bez povratka prijavilo se čak nekoliko kandidata iz Srbije!

Međutim, nisam pretpostavljao da će se rijaliti sve češće nametati mojoj pažnji - hteo to ja ili ne. Prelistavajući naslovne strane dnevnih novina, često nailazim na učesnike dva najveća srpska TV rijalitija, snimljene i u krajnje degutantnim, skaradnim seksualnim pozama. Da se ove scene događaju na ulici, prestupnici bi odmah bili žigosani, privedeni i kažnjeni. Ali, pred višemilionskim auditorijumom, akteri pornografije prenosa iz "javnih kuća", štaviše, potenciraju svoj životinjski nagon za parenjem, za šta su debelo plaćeni novcem gledalaca, moguće u odnosu na broj izvršenih snošaja? Neposredno uz fotografije Trampa, pa čak i Putina, naslovnice tabloida po pravilu su obasute fotografijama polusveta - obnaženih starleta rijalitija. Novine objavljuju njihovu "seksualnu stranost", ali i lako stečeno bogatstvo u rijalitiju. A narod sve to vari.

Javnosti se nedavno predstavio sam Veliki Brat, sagradivši za učesnike rijalitija "grad iz snova", sa sve zgradom Skupštine "moćnijom od prave" i kolekcijom umetnina "značajnijom od one iz nacionalnih muzeja". Duh iz boce rijalitija napustio je televizijske kulise i ušao u sam život, neočekivano i u politiku. Reagujući na kritike upućene od ministra kulture, Veliki Brat je objavio fotografiju raspojasanog ministra na jahti, sa čašom u ruci, a u priloženom saopštenju daje na znanje da postoji uvid u ličan, ali i "kompromitujući" sadržaj ministrovog računara na radnom mestu. Umesto podrške ministru, predsednica Vlade je izmestila temu rijalitija na plan političke borbe, optuživši vođu opozicije i medijsku kuću B92 da su prvi Srbiju zagadili rijalitijem, smestivši neprihvatljiv sadržaj u Pionirski park u Košutnjaku, namenjen obrazovanju dece! Rijaliti je nastavljen hajkom kolega na ministra, nadasve od Regulatornog tela za elektronske medije.

Rijaliti se nigde ne zabranjuje, pa ni u Srbiji. U demoktariji, svako ima pravo na slobodu izražavanja, pa čak i fotografisani travestit koji je na nedavnoj LGBT "Paradi ponosa" isključivo provocirao krstom i ikonom sveca odštampanom preko svojih genitalija?! Jer, u demokratiji svako ima pravo da izrazi mišljenje, pa čak i kada je ono društveno neprihvatljivo.

Na slici: Skupština u "Zadruzi 2", izvor: internet

Rušenje i sećanje, Večernje novosti, 21. septembar, 2018.

Dnevnik zabluda

Rušenje i sećanje

Piše Slobodan Maldini

Ironijom sudbine, u danima kada je u Galeriji Narodne banke Srbije na Slaviji otvorena izložba "Moderna Beograda - arhitektonska baština prestonice", u godini evropskog kulturnog nasleđa, srušen je najraniji objekat Moderne u arhitekturi Beograda, vila u Topolskoj ulici 15. koju je 1927. projektovao Milan Šlang. Radi interesa investitora, nestao je u nepovrat jedinstveni primer beogradskog arhitektonskog i kulturnog nasleđa. Rušenje je obrazložio gradski sekretar za urbanizam Miloš Vulović rečima da je građevinsku dozvolu za izgradnju objekta na mestu srušene vile izdao po propisima, početkom jula, dok su Topolska i okolne ulice od Zavoda za zaštitu spomenika kulture zakasnelo stavljene pod zaštitu kao kulturno dobro po objavljivanju odluke u "Službenom glasniku", 15. avgusta.

Još jednom su finansijski interesi i investitorski urbanizam odneli pobedu nad dugoročnim interesima društva da sačuva sećanje na svoju kulturnu istoriju. I ponovo je arhitektonska struka bila inertni, nemi i nemoćni posmatrač događaja na koji ne može da utiče. A ova nenormalna situacija toliko često se ponavlja, da je postala uobičajenom. Podsetiću samo na nekoliko eklatantnih primera. Povodom pretnje rušenjem kompleksa Generalštaba Nikole Dobrovića arhitektonska struka tek je sporadično i bezvoljno pokušala da se umeša u ovaj slučaj. Nedavno je, uz "asistenciju struke" srušena istorijski vredna zgrada "Ikarus" arhitekte Franje Jenča na Novom Beogradu. Zgrada nove Ambasade Nemačke u ulici Kneza Miloša niče na mestu srušenog arhitektonskog dragulja Bogdana Ignjatovića. Nakon rušenja čuvene benzinske stanice "Dejton" arhitekte Marija Jobsta na Novom Beogradu sagrađena je arhitektonski loša pumpa, koja ne zavređuje pažnju. Kompleks istorijski vrednih palata nekadašnje ambasade SAD na frontu ulice Kneza Miloša sa vilom koju je projektovao Jovan Simeonović, preko noći je srušen. Nedaleko, uništen je još jedan biser arhitekture Beograda:  zgrada Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, poznatog slovenačkog arhitekte Ludviga Tomorija...

Proteklih nekoliko godina objavio sam više od 300 tekstova - vapaja za očuvanjem kulturnog nasleđa. Nijednim nisam uspeo nešto bitno da promenim. Paradoksalno, na njih su negativno reagovali arhitekti. Zbog kritike gradnje urbanističkog gorogana na Mostarskoj petlji, profesorka Arhitektonskog fakulteta me je, tako, upozorila da bih mogao da "završim u gepeku", a nakon teksta "Betoniranje Gardoša", nekadašnja asistentiknja istog fakulteta obasula me je mafijaški brutalnim pretnjama. Posle mojih analiza propalog konkursa za Beogradsku filharmoniju, član žirija konkursa predsednik Akademije arhitekture Srbije krajnje je neprimereno reagovao.

Na fotografiji: Vuća u Topolskoj 15, pre rušenja, lična arhiva

Kosovska inicijativa, Večernje novosti 14. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Kosovska inicijativa

Piše Slobodan Maldini

U intenziviranju napora za iznalaženje rešenja kosovskog Gordijevog čvora Srbija je pokrenula političku inicijativu u cilju oslobođenja od hipoteke prošlosti i okretanja budućnosti neopterećene problemima. U naporima da unaprede ekonomiju područja Kosova i Metohije na kojima žive i rade Srbi, političarima se pridružuju privrednici, a Srpska pravoslavna crkva zauzela je tvrd stav očuvanja celovitosti granica srpske južne pokrajine. Jasno je da vreme ne ide za račun Srba u pokrajini, pa ni u Centralnoj Srbiji, koja je svakom godinom pustija za oko 35.000 stanovnika. Vremenom, politika se menja, privrednici se sele za profitom, a Crkva je odavno izgubila moć na Kosovu i Metohiji. Ali, ono što je izvesno i vekovno nepromenljivo je nacionalna istorija, sadržana u spomenicima kulture.

Poslednji je momenat kada Srbija može nešto konkretno da učini na Kosovu i Metohiji i zadrži uticaj na terenu. A to je moguće samo na polju očuvanja kulturnog nasleđa. Predlažem realizaciju dva značajna projekta: rekonstrukciju istorijskog kompleksa manastira Svetih arhangela i pripadajuće tvrđave Višegrad u kanjonu reke Prizrenske Bistrice kod Prizrena, i revitalizaciju manastira Pećka patrijaršija izgradnjom kompleksa koji sadrži Muzej srpske pravoslavne crkve i rezidenciju patrijarha. Realizacija ovih projekata, podržana od velikih sila i Evropske unije, treba da obnovi i na duži rok učvrsti prisustvo kulture Srbije u Peći i Prizrenu.

Kompleks manastira Svetih arhangela iz 14. v, spomenik kulture od izuzetnog značaja, zajedno sa manastirskim utvrđenjem Višegrad iz 12. v. predstavlja jedinstvenu srednjovekovnu ambijentalnu celinu na Balkanu. Citadelu na brdu i donji grad utvrdio je car Dušan, unutar kojeg je podigao svoju zadužbinu. U sastavu kompleksa nalaze se tri crkve: ona posvećena svetim Arhangelima i dve svetom Nikoli. Manastir su 1615. srušile Osmanlije, a materijal sa ruševine iskorišćen je za gradnju Sinan-pašine džamije u Prizrenu. Obnovljeni kompleks spalili su i opljačkali 1999. pripadnici OVK. Danas je više nego neophodno izvršiti celovitu rekonstrukciju tri crkve i celog utvrđenja Višegrad: Gornjeg i Donjeg Grada.

Manastir Pećka patrijaršija kod Peći je vekovni centar autokefalne srpske patrijaršije, jedinstveno svetilište koje je za vreme turske okupacije čuvalo nadu u opstanak Srba. Tu su podignuti temelji srpskog nacionalnog identiteta. Od osnivanja u 13. veku do danas, ovaj spomenik kulture ima za cilj da održi srpsku kulturnu tradiciju. Danas je neophodno revitalizovati kompleks Pećke patrijaršije i dopuniti ga novim sadržajima, među kojima su: Muzej Srpske pravoslavne crkve i Patrijaršijski dvor koji će da bude stalna, a u najmanjem letnja rezidencija patrijarha Srpske pravoslavne crkve i mesto redovnog okupljanja i zasedanja Svetog arhijerejskog sinoda.

Na slici: rekonstrukcija kompleksa Sv. Arhangela, Prizren, autor: Andrija Todosijević, izvor: www.behance.net

Mutni stadioni, Večernje novosti, 7. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Mutni stadioni

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević predložio da gradski Poslovno-sportski centar "Vojvodina", čuveni "Spens", bude srušen. Jer, ovaj sportski kompleks izgrađen 1981. povodom 36. svetskog prvenstva u stonom tenisu površine 85.000 kvadratnih metara, dugo posluje sa gubicima, dostiglim čak 80 miliona evra. Prvi čovek Novog Sada predlaže da na mestu srušenog simbola grada bude sagrađen manji, funkcionalniji i ekonomičniji urbanistički centar.

Kao asistent koautora kompleksa "Spens" profesora Živorada Jankovića i Branka Bulića, početkom osamdesetih pratio sam realizaciju ovog, ali i drugih sportskih kompleksa, verujući u njihovu budućnost. Jankovićev sportski centar "Gripe" u Splitu, gde su odigrane Mediteransko igre 1979, nekadašnji gradonačelnik Željko Kerum je 2010. predložio da bude srušen zbog neprofitabilnosti, a centar "Skenderija" istog autora u srcu Sarajeva za sada odoleva zahtevima za rušenjem u cilju gradnje arapskog "Malog Dubaija". 2010. predstavljen je plan portugalskog arhitekte Marija Sua Kaja novog stadiona Crvene Zvezde na mestu srušenog starog, sa šoping centrom i hotelom, a 2013. objavljen je plan rušenja "Marakane" i Stadiona JNA i izgradnje zajedničkog kompleksa novcem britanske kompanije "Mejs".

Nedavno je zbunjujuće predstavljen najnoviji projekat srpskog "Nacionalnog stadiona" kod Ostružnice što je u stvari kopija prvonagrađenog rada stadiona "Arena" u Banjaluci na davnom konkursu iz 2009, autora "Omni strukture" iz Moskve! Nije jasno zbog čega je uz projekat banjalučkog stadiona objavljeno ime španske kompanije "Fenvik Iribaren Arhitekts" umesto svarnog projektanta ovog objekta? I zbog čega se javnosti predstavlja projekat banjalučkog kao naš "Nacionalni stadion", navodno duplo većeg kapaciteta?

Ali, jasno je da će ovaj megalomanski kompleks koštati građane Srbije neverovatnih 150 miliona evra, što je na pr. svojevremeno bila početna cena prodaje JAT-a. U poređenju sa novcem u budžetu 2018. za sve projekte i ustanove u kulturi u Srbiji u iznosu oko 62 miliona evra, zapanjuje veličina ove nepotrebne investicije. Angažovanje stranaca kao što su španski projektanti na srpskom nacionalnom stadionu mimo javnih arhitektonskih konkursa je katastrofalno, jer pored hiljada domaćih, vlast se odlučuje da poverenje ukaže stranim arhitektima. Budući stadion ima megalomanski kapacitet 60.000 gledalaca, što je za Srbiju nezamislivo. I pored desetak glomaznih, neisplativih stadiona u Beogradu i dva fudbalska centra u Pazovi i Ovči, što nemaju ni najbogatije zemlje, gradi se nov, preskup fudbalski gorogan. Dok naši fudbalski klubovi grcaju u dugovima a stadioni i sportski kompleksi poput novosadskog SPENS-a čekaju da budu srušeni zbog nerentabilnosti, izgradnja ove rupe bez dna - predimenzionisanog i neisplativog hrama fudbala na njivama u okolini Beograda - nema opravdanje.

Na fotografiji: Stadion "Arena" u Banjaluci (levo) i "Nacionalni stadion" u Ostružnici (desno), izvor: lična arhiva

Paja Patak i "Epohalni imaginarijum"

Dnevnik zabluda

Paja Patak i "Epohalni imaginarijum"

Piše Slobodan Maldini

Nakon pisanja "Novosti" povodom izložbe "Kraj i početak" umetničke grupe "Dimenzija", iz izloga srpskog Kulturno informativnog centra u srcu Pariza uklonjena je po nalogu Ministarstva kulture skulptura Mikija Mausa i Paje Patka "Iznad duge" autora Milorada Miće Stajčića, zbog neprimerenog sadržaja. Diznijevi junaci izrađeni su u pozi homoseksualnog polnog čina i to ispod plakata srednjovekovne freske Belog anđela iz manastira Mileševe. Originalno delo sadrži i dugu, simbol i zastavu LGBT pokreta, na ovoj izložbi izostavljenu. Premeštanje skulpture na sprat galerije izazvalo je povike nezadovoljnika da se radi o "tvrdoj" cenzuri. Ali, neodgovornoj kustoskinji izložbe Kseniji Marinković pa i Ministarstvu, promaklo je nešto mnogo važnije. Podsetiću na slučaj iz 1992, kada je u Santa Monici u Kaliforniji postavljena skulptura svetski čuvenog Denisa Openhajma pod nazivom "Virus" koja sadrži likove Paje Patka i Mikija Mausa. Po njenom otkrivanju, Openhajmu je stiglo pismo od kompanije "Dizni" sa zahtevom da svoju skulpturu "odmah ukloni i uništi", jer nije ovlašćen da koristi likove Mikija ni Paje. Uz pismo, stigao je i papreni odštetni zahtev.

Srpska umetnost često se suočavala sa protivzakonitom upotrebom intelektualne svojine i neprimerenim umetničkim delima. Na ovogodišnjem Bijenalu arhitekture u Veneciji, autor izložbe Branko Stanojević neovlašćeno je izložio tuđu intelektualnu svojinu: mural nekadašnjih studenata arhitekte Bogdana Bogdanovića, izostavivši imena autora. Ružna slika poslata je na Bijenalu u Veneciji 2015, kada je Ivan Grubanov izložio "Ujedinjene mrtve nacije", već viđene 2009. u delu Dejva Kola "Zastave sveta". Na istom Bijenalu 2009. Zoran Todorović je bizarnim radom "Toplina", ćebadima od ljudske kose po uzoru na onu pravljenu u nacističkim koncentracionim logorima, poslao svetu pogrešnu sliku o Srbiji.

Pod nazivom "Epohalni imaginarijum" Tv Pink najavljuje "najveći projekat Željka Mitrovića u istoriji svetske televizije". Za rijaliti program "Zadruga 2", medijski magnat sagradio je "kneževinu" sa više od 100 luksuznih objekata, pozorištem, podzemnom pećinom, zoološkim vrtom. Na veštačkom zalivu učesnici će uživati u čak 40 luksuznih plovila, a voziće skupocene oldtajmere. Za ovu priliku Mitrović je dopremio iz Firence i Venecije "kolekciju od šest šlepera" kopija ali i "pojedine originale" umetnina, uključujući Ticijana, Rafaela, Goju i Leonarda, koje je izradilo čak 200 umetnika iz Evrope!?

Kultura oslikava bogatstvo, pamet i lepotu jednog naroda. Obraća se svim socijalnim nivoima, u svakom trenutku. Investicija u kulturu je ulaganje u optimizam, budućnost društva. U Francuskoj je, na primer, ulaganje u kulturu donelo više sredstava nego oblasti osiguranja, hotelijerstva i auto-industrije zajedno. Zašto bi kod nas bilo drugačije?

Na fotografiji: Beli anđeo iz Mileševe, Paja i Miki, lična arhiva

Trgovina teritorijom, Večernje novosti, 24. avgust 2018.

Dnevnik zabluda

Trgovina teritorijom

Piše Slobodan Maldini

U toku pokušaja razgraničenja sa srpskom južnom pokrajinom i pozivima za razgraničenje od Federacije BiH koji dolaze iz susedne Republike Srpske, objavljen je tender za prodaju imovine Poljoprivrednog kombinata "Beograd" (PKB). Po početnoj ceni 104,5 miliona evra investitorima je ponuđeno 16.785 hektara zemljišta, ali i imovina zavisnih društava PKB-a. Ova "poslovna transakcija" ne bi privlačila pažnju da se ne radi o preduzeću koje na teritoriji šire okoline Beograda gazduje na čak  300 kvadratnih kilometara, što je u poređenju sa površinom urbanizovane teritorije naše prestonice od 360 kvadratnih kilometara, tek nešto manje od nje. Pitanje je: da li treba kupcu PKB-a prepuštati kontrolu nad neverovatno velikom površinom gravitirajuće teritorije Beogradu i koji su rizici te prodaje?

Najveći rizik prepuštanja strateški značajne teritorije stranim ili domaćim privatnim vlasnicima je u neizvesnoj budućnosti te teritorije. Proteklih decenija, svedoci smo procesa tzv. konverzije zemljišta, gde se ono urbanističkim planovima prenamenjuje, odnosnom dobija novu, komercijalnu namenu. Potencijalnom vlasniku PKB-a već sada je jasno da mu se umesto nagomilavanja dugova od poljoprivredne proizvodnje više isplati preprodaja ili izgradnja teritorije. A najbolji "poslovni potez" je konverzija - "preko noći" pretvaranje poljoprivrednog u skupo gradsko građevinsko zemljište. Primere sličnih "planskih" konverzija - trgovine teritorijom - imali smo u pretvaranju zemljišta Beogradske luke u stambeno naselje ili Beogradskog željezničkog čvora u čuveni arapski Beograd na vodi. Generalnim urbanističkim planovima Beograd je ukidao privredne površine i pretvarao ih u stambeno-poslovne i trgovačke. Na mestima nekadašnjih fabrika i oranica danas niču komercijalni sadržaji: stanovi i šoping centri. Zašto bi bilo drugačije sa teritorijom PKB-a? U eri investitorskog i koruptivnog urbanizma, postoji opravdani strah da će naredni Generalni urbanistički plan "dokrajčiti" beogradsko poljoprivredno zemljište i komercijalizovati ga za strateške potrebe stranaca.

Srbija je zemlja u kojoj decenijama opada broj stanovnika. Svake godine izgubimo jedan manji grad. Ali, zajedno sa ljudima, gubimo i teritorije. Procenjuje se da je više od 300.000 hektara obradivog zemljišta, uglavnom u Vojvodini, danas u vlasništvu samo nekolicine stranih i domaćih investitora. Oni su u procesu takozvanog lendgrebinga, odnosno "otimanja zemlje", kupili u bescenje većinu najkvalitetnijeg zemljišta u Srbiji. Danas srpsko tržište hranom kontrolišu i eksploatišu hrvatske "Idea" i "Merkator", belgijski "Delez", a odnedavno i nemački "Lidl". Ne bi me iznenadilo da na svom privatnom zemljištu u Beogradu kupljenom od PKB-a, za svoje strateške planove počne gradnju nekakvog "Drugog Beograda" strana kompanija, pa čak ni neka sa Kosova.

Na slici: Crveno obojena površina gazdinstava PKB, lična arhiva

Kakav je rezultat konkursa?

Dnevnik zabluda

Kakav je rezultat konkursa?

Piše Slobodan Maldini

Velikan naše moderne arhitekture Nikola Dobrović napisao je još 1946. sledeće: " Urbanizam i država imaju zajednički interes, ali uloga države je organizaciona, a arhitektura je ta koja ima viziju i daje sebi za pravo da određuje ulogu svima, pa i državi."

Danas od ovog stava nije ostalo ništa, jer u odnosu politike prema urbanizmu odavno ništa nije slučajno, niti se prepušta slučajnosti. Upravo zato, radi dobijanja najkvalitetnijeg urbanističko-arhitektonskog rešenja postoji institucija javnog i anonimnog konkursa. Međutim, da li su ova nadmetanja zaista anonimna, ili su samo "neophodno zlo" koje obezbeđuje nužnu podršku javnosti za neki društveno značajan projekat? Investitori koji imaju interes, ne ispuštaju kontrolu ni nad konkursom. Oni utiču i na sastav žirija, gde po pravilu sede "podobni" članovi koji realizuju odluke moćnika. Ali, koje smo konkurse nedavno imali i kakav je njihov rezultat?

Na dva konkursa za uređenje beogradskog trga "Slavija" dobili smo više dobrih rešenja, a političari su odabrali najlošije - tipsku tzv. "kinesku fontanu", što nijedan učesnik nadmetanja nije predložio. Nakon više konkursa i izrađenih projekata za rekonstrukciju Narodnog muzeja, usvojeno je vankonkursno rešenje malih intervencija, što nije ponudio nijedan učesnik na konkursima. Na nadmetanju za spomenik Zoranu Điđiću prva nagrada data je učesniku koji je prekršio konkursne uslove jer nije imao pravo da učestvuje na njemu. Konkurs za zgradu Beogradske filharmonije je propao zbog kršenja uslova zaštite područja kulture od sva tri nagrađena učesnika. Prvonagrađeni rad na konkursu za stambenu zgradu u Gramšijevoj ulici predložio je rušenje čuvene zgrade "Ikarus", a prvoplasiran rad za Gradsku galeriju na Kosančićevom vencu nezakonito je proširio objekat na tuđu imovinu. Takmičenje za nacionalni Spomenik Stefanu Nemanji iznedrilo je prvonagrađen rad sa ruskim, a ne srpskim nacionalnim simbolima. Na konkursu za urbanistički projekat područja Makiša, raspisivač konkursa je protivzakonito opredelio gradnju čak 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada!

Lista urbanističko-arhitektonskih celina projektovanih mimo javnih konkursa daleko je duža. Među njima su: rekonstrukcija ruševine Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, Studentskog trga, Gardoša, Muzeja savremene umetnosti, kompleksa Generalštaba, gradnje stambenog kompleksa na mestu nekadašnje Ambasade SAD, kompleksa "Belgrejd skajlajn", "Beogradske kule" i "Beograda na vodi", stambenog nakelja "K - distrikt" podno Kalemegdana, Nacionalnog stadiona u Surčinu, desetine šoping molova, stambeno-poslovni kompleksi i mnogi drugi. Bez obzira što su investitori nekih navedenih urbanističkih celina država, privatni strani ili domaći subjekti, proces urbanističko-arhitektonskog projektovanja morao je da prođe kroz institucije javnih konkursa.

Na slici: Kineska fontana sa internet prodavnice, izvor: www.alibaba.com