Muzej stradanja, "Večernje novosti", 29. mart 2019.

Dnevnik zabluda

Muzej stradanja

Piše Slobodan Maldini

Pod imenima Milosrdni anđeo ili Operacija plemeniti nakovanj, 1999. godine izvršeno je  monstruozno bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U ovom zlodelu učestvovale su 22 zemlje neposredno ili posredno, ustupajući svoj vazdušni prostor. Zapadna alijansa izvršila je više od 30.000 vazdušnih naleta u kojima je stradalo više od 2.500 ljudi i razoreno sve ono što čini normalan život zemlje. Međutim, iako je prošlo 20 godina od najstrašnije vojne operacije na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, do danas nisu dovoljno predstavljeni istorijski podaci o tom najvećem međunarodnom zločinu na kraju 20. veka. Da li se prema sopstvenoj istoriji odnosimo sa nedovoljnom pažnjom i da li zbog toga preti zaborav i prevladavanje drugih "istorija", kao što su one koje danas neki pišu na Kosovu, u Bosni i Hrvatskoj?

Istorija zaboravljanja srpskog stradanja duga je onoliko koliko ono traje. Počinje od Prvog svetskog rata, kulminira sa logorima smrti ustaške NDH, a nastavlja se u komunističkoj Jugoslaviji i NATO agresiji. Iako danas svakodnevno slušamo od Bošnjaka i kosovskih Albanaca o genocidu kojeg su Srbi navodno počinili protiv ovih naroda, sami nedovoljno ističemo činjenice o istinskom genocidu koji je srpski narod prepolovio tokom svetskih ratova, sve do agresije NATO koja produženo traje i danas, odnoseći nevine žrtve bombardovanja uranijumom. Dok su Jevreji svoju istoriju stradanja pomno dokumentovali i predstavili svetu u više od 220 muzeja Holokausta, među kojima je 56 muzeja samo u Francuskoj, Srbija je genocid svoga naroda skromno predstavila u Muzeju 21. oktobra u Kragujevcu i beogradskom Muzeju žrtava genocida. I posle 20 godina od agresije Zapadne alijanse na SRJ, muzej stradanja u NATO bombardovanju ne postoji ni kao ideja.

Ako nismo bili u stanju da do sada izgradimo muzeje stradanja Srba u Prvom svetskom ratu, pa ni u Drugom svetskom ratu kada je samo na poljima Donje Gradine u Republici Srpskoj ubijeno više od 700.000 Srba zatvorenika ustaškog logora Jasenovac, dužnost je da to učinimo danas. Jer, istorije koje pišu naši dželati netačno opisuju Srbe kao genocidan narod, koji je svetu "doneo svetske ratove", "istrebljivao" Bošnjake i Albance, zbog čega i dalje plaćamo najvišu cenu.

U razgovoru sa antropologom Srboljubom Živanovićem, predsednikom Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu koja je vršila istraživanja grobnica u Donjoj Gradini, pitao sam ga za istinitost podatka da je tu pogubljeno čak 700.000 Srba. "Cifra nije tačna", rekao je, "bilo ih je više!" Na pitanje kako to zna, odgovorio je: "Lično sam brojao žrtve, iskopavajući na terenu. A one koje je odnela reka Sava, ne možemo da dokažemo." I zaista, ako ne sačuvamo uspomenu na naše žrtve, danas nam prete svetske vode koje će da ih odnesu u zaborav.

Na slici: Muzej stradanja, Donja Gradina, idejne skice S. Maldini; lična arhiva

Mrak propisa, "Večernje novosti", 22. mart 2019.

Dnevnik zabluda

Mrak propisa

Piše Slobodan Maldini

Na polju arhitekture i urbanizma, u Srbiji godinama nije ostvaren pomak u jačanju institucija za borbu protiv kršenja zakona. Po pravilu, urbanistički planovi ne se ne primenjuju ili se sprovode selektivno, a za to niko ne odgovara. U narodu preovlađuje osećaj nemoći i svesti da živimo u vremenu gaženja civilizacijskih normi i totalne degradiacije urbanog života. Čuveni arhitekta Le Korbizje davno je rekao da su "zgrade mašine za stanovanje", a današnje gradove moguće je parafrazirati kao "mašine za pravljenje novca". Jer, urbanizam više ne služi stanovnicima, već je sredstvo malobrojnih za sticanje bogatstva. U tom procesu ulozi su veliki, a građanin je samo nužno zlo na putu moćnika tržišta nekrentnina prema ličnom blagostanju. U borbi za profitom, zakoni su samo prepreke koje treba ukloniti.

Sve više je primera kršenja urbanističkih propisa, a u tome učestvuju i najodgovornije državne institucije. Nedavno je objavljeno da je direktorka "Zavoda za rušenje spomenika" odobrila građevinskoj mafiji da zida u zaštićenoj zoni u centru Beograda. Radi se o rušenju dva nepokretna kulturna dobra u centru grada. Na mestu pod zaštitu stavljene Palate Pere Velimirovića iz 1908. u Resavskoj 25 i vredne kuće stila akademizma sa kraja 19. veka u Mišarskoj 3, biće sagrađene višespratnice. Poražavajuće je da je dozvole za rušenje ovih spomenika kulture izdala lično direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda Olivera Vučković, bez pratećeg obrazloženja koje po pravilu priređuje stručna služba ove institucije.

Na prostoru Beogradske tvrđave u toku je priprema za gradnju gondole koja će spajati Kalemegdansku terasu sa parkom "Ušće" na Novom Beogradu. Posečena su sva stabla, pa i ona zaštićena, koja su se našla na budućoj trasi. I u ovom slučaju, "zaboravljen" je zakon sadržan u Generalnom urbanističkom planu Beograda iz 2016. u kojem doslovno piše: „Zabranjuje se postavljanje dalekovoda, žičanih sajli za alternativni prevoz i rekreaciju, naročito u području Beogradske tvrđave i u njenim širim vizuelnim i akvateritorijalnim obuhvatima“.

Posetioci nedavnog FEST-a bili su šokirani obimom devastacije Velike dvorane Doma sindikata, kompleksa zaštićenog i proglašenog spomenikom kulture. Ova jedinstvena zgrada sagrađena je po projektu arhitekte Branka Petričića 1947. u duhu autentičnog i danas ponovo aktuelnog socrealizma, pod uticajima kasnog modernizma. Mnogi se sećaju izvanrednog ambijenta vrhunski dizajnirane Velike dvorane u prefinjenim svetlim tonovima, sa plitkim lučnim rebrastim svodovima i jedinstvenim orguljama u regionu. Nažalost, autentičan enterijer je uništen, orgulja više nema, sve površine obojene su u odbojnu crnu boju, a na zidove su prikovane sirove daske, upropastivši jedinstven duh nekadašnje sale zbog kojeg je i zaštićena kao kulturno dobro.

Na slici: Spomenik kulture Dom sindikata, lična arhiva

Pornografija, "Večernje novosti" 15. mart 2019.

Dnevnik zabluda

Pornografija

Piše Slobodan Maldini

Kada govorimo o pornografiji, najčešće mislimo na predstavljanje ljudskog tela radi iskazivanja seksualnog uzbuđenja. Pornografija je prisutna na fotografijama, filmovima, ilustracijama, a u literaturi često se vezuje za šund. Ali, postoje i drugi oblici pornografije, mnogo češći u svakodnevnom životu. Pornografiju je moguće sresti u opštoj kulturi, ponašanju, u tv emisijama, na naslovnim stranama tabloida, ali i u ostalim oblastima, pre svega likovnim umetnostima i arhitekturi.

Sve više smo obasuti pornografskim sadržajima. Neprestano se susrećemo sa njima u dnevnim novinama, na internetu, u rijaliti programima, gde je eksplicitno prisutna do brutalnosti. Na njoj se hrani ceo jedan milje, eksploatišući je do iznemoglosti. Nakon što su istrošene pornografske teme u zatvorenim scenografijama tv rijalitija, proširene su na druga, bizarna mesta, čak i na groblja. U ovom okruženju, svoje role odigrale su mnoge zvezde srpske estrade, rušeći norme i granice ponašanja i uspostavljajući novu paradigmu kulture nacije. Ali šta je sa umetnošću, koja se smatra predvodnikom prosvećenosti?

Pornografiju u smislu šunda, kiča, pogrešnog shvatanja savremene umetnosti i nametanja populističkih obrazaca, sve više srećemo u skulpturi. Danas se javni spomenici u Srbiji podižu prema modelu političara, u kojem se vrši udovoljavanje estetskim obrascima širokih narodnih slojeva. Zloupotrebljavajući neinformisanost neobrazovanih, masama se nameću retrogradni, prevaziđeni uzorci koji srozavaju do dna kuturnu sliku nacije. Svedoci smo trenda podizanja loših, umetnički bezvrednih javnih spomenika, koji uništavaju ionako nizak kulturni nivo nacije. U arhitekturi, postoji drugi oblik pornografije koji vodi totalnom uništenju smisla humanog života. Novonametnuti urbanistički planovi donose katastrofalno poslamljivanje gradova u kojima se smatra normalnim život u neprihvatljivim uslovima visokih zgrada podignutih duž uskih ulica nalik kanjonima kroz koje je saobraćaj nemoguć i gde ne dopire svetlost. Kvalitet života u gradovima alarmantno opada, čak ispod egzistencijalnog nivoa slamova. Nehumane visine zgrada i nedovoljne širine saobraćajnica danas su osnov lošeg urbanizma u Srbiji.

Kada sam pre šest godina započeo kolumnu u "Večernjim novostima", usledili su pozivi za razgovore sa predstavnicima BIA-e, koji su se interesovali za moj rad. Već pri prvom susretu dali su mi do znanja da pomno čitaju moje tekstove, ali "nije im bio jasan sadržaj moje knjige "Porno i pank neoarhitektura"". Delove knjige objavio sam na engleskom jeziku na internetu 2008, iste godine kada su čuveni Zaha Hadid i Folf Pri držali u Beču seminar o pornografskoj arhitekturi. Pokušaji da objavim knjigu preko Amazona bili su neuspešni, sve dok nisam promenio naslov i dizajn korica. Novi naziv je: "Vizija, strast, umetnost i arhitektura"!?

Na slici: Haotičan urbanizam Beograda, lična arhiva

Zaštićena i loša arhitektura, Večernje novosti, 8. mart 2019.

Dnevnik zabluda

Zaštićena i loša arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Beogradsko stambeno naselje Cerak Vinogradi autora arhitekata Milenije i Darka Marušića i Nedeljka Borovnice nedavno je postalo prva savremena urbana celina koja je proglašena kulturnim dobrom i stavljena pod zaštitu države. Osim nje, pod zaštitu su na predlog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda stavljene i zgrade: Dom zadruga arhitekte Dimitrija M. Leka u Makedonskoj 21, "Zgrada sa slikarskim ateljeima" autora Miroslava Jovanovića u Pariskoj 14, Dom Udruženja inženjera i tehničara u ulici Kneza Miloša 7, Dom radničke komore u Nemanjinoj 28. Zaštićene su i Srpska škola u Batajnici i Stara osnovna škola na Bežaniji.

Nadam se da primer stambenog naselja Cerak Vinogradi predstavlja početak prakse zaštite kvalitetnih savremenih arhitektonskih dela. Jer, postoji mnogo kulturno-istorijski značajnih građevina koje iz nekih razloga nisu dospele na listu zaštićenih, ili su čak bile na njoj, ali su doživele rušenje. Poznati beogradski slučajevi su: upravna zgrada "Ikarus", zgrada u Durmitorskoj 16, blok nekadašnje Ambasade SAD, stara zgrada Ambasade Nemačke, mnoge vile na Dedinju. Najvrednija zdanja modernista Dušana Babića i Milana Zlokovića nestala su ili uništena nestručnom dogradnjom. Ali, šta je sa lošim arhitektonskim objektima, koji su neretko nastali na mestu srušenih dragulja? Kakav je odnos struke prema njima?

Ukoliko bi danas sačinili bazu podataka loših izgrađenih arhitektonskih objekata u Srbiji, većina postojećih bila bi svrstana u ovu kategoriju. U eri kada investitori predatori otimaju kvalitetne lokacije da bi na njima gradili i skupo prodavali svoje arhitektonsko smeće, mnogi njihovi objekti zaslužuju opis "loših za život i rad". Ali, u ovoj grupi su i monstruozna, nehumana stambena naselja iz vremena sedamdesetih: Istočna kapija Beograda Vere Ćirković i Milutina Jerotijevića, Julino brdo Milana Lojanice, Predraga Cagića i Borivoja Jovanovića, Bežanijski blokovi (Blokovi 61-64) pomenutih autora Milenije i Darka Marušića i brojna druga. Lista loše arhitekture sadržala bi imena autora i njihove objekte, uz preporuku da budu rekonstruisani, a mnogi i srušeni, jer su život i rad u njima ispod nivoa humanosti. Sa ovakvom karakterizacijom, mnogi novosagrađeni objekti ostali bi bez kupaca, a njihova upotreba bila bi pod znakom pitanja.

Kada je 1995. po projektima Marija Jobsta građena benzinska stanica na elitnoj novobeogradskoj lokaciji poznata kao "Dejtonka", da bi pumpa uopšte bila predmet razgovora sa urbanistima, osnovni uslov bilo je njeno vhunsko arhitektonsko oblikovanje. 2015, i pored apela struke da ova jedinstvena i čuvena građevina bude stavljena na listu zaštićenih, srušili su je novi vlasnici i na tom mestu podigli arhitektonski bezvrednu, tipsku benzinsku stanicu. Ovu novu, bezličnu, lošu građevinu, trebalo bi što pre srušiti.

Na slici: Cerak Vinogradi (levo) i Blok 63 (desno), foto lična arhiva

Saobraćajni haos, Večernje novosti, 1. mart 2019.

Dnevnik zabluda

Saobraćajni haos

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je predstavljena nova beogradska autobuska stanica, čija gradnja treba da počne narednog leta na novobeogradskom Bloku 42. Prema projektu arhitekata Milana i Vladimira Lojanice, Beograd će na 3,7 hektara površine preko puta novobeogradske Buvlje pijace dobiti savremeni objekat koji će, pored perona za autobuse, imati podzemnu garažu, čekaonicu za majke sa decom, vrtić za mališane zaposlenih i hostel za vozno osoblje. Prema tvrdnji autora, ovim arhitektonskim rešenjem Beograd će prvi put dobiti arhitektonski kompleks koji će objediniti autobuski i železnički saobraćaj. Ali, da li urbanističko rešenje novog transportnog terminala predstavlja pozitivan pomak u urbanizmu grada?

Realizacijom Beograda na vodi naša prestonica je izgubila tradicionalno saobraćajno čvorište. Na 95 procenata površine zemljišta na kojem se danas gradi novi gradski centar nekada se nalazila infrastruktura železnice, a na ostalih 5 procenata ona namenjena autobuskom putničkom saobraćaju. 2018, nakon što je posle 134 godine Glavna železnička stanica prestala da radi, centralno čvorište za polazne i dolazne vozove izmešteno je u nedovršenu stanicu Prokop. Odmah je bilo jasno da ovo, decenijama napušteno gradilište stisnuto između mosta i tunela, nema osnovne funkcionalne uslove. Nije integrisano u javni prevoz ni u urbanizam grada jer nije pešački, pa ni kolski dostupno, nema nezaobilaznu saobraćajnu infrastrukturu : parkinge, garažu, ni frekventnu gradsku putničku vezu.

Zajedno sa železničkom, u istoriju je otišla i stara beogradska autobuska stanica. Ali, Beograd nikada nije imao funkcionalno rešenje međugradskog autobuskog saobraćaja. U nedostatku terminala, međunarodni turistički autobusi decenijama polaze sa improvizovanih, saobraćajno nedozvoljenih lokacija: kod crkava Svetog Marka i Svetog Save, kod Sava Centra, Buvljaka, na Autokomandi, sa brojnih "divljih" stajališta. Da li je rešenje nove autobuske stanice u skladu sa osnovnim funkcionalnim zahtevima savremene prestonice?

Na mestu budućeg uliva sa nove autobuske stanice u autoput kod novobeogradske Arene, svakodnevno smo svedoci saobraćajnog kolapsa. Vožnja auto putem od Bežanije do Konjarnika, koja je nekada trajala 5 minuta, danas je u saobraćajnom "špicu" produžena na jedan sat. Slična je situacija i na Mostu na Adi, koji bez izgradnje predviđenog senjačkog tunela, nema funkciju. Ako dodatno saobraćaj opterete stotine autobusa koji će odlaziti i pristizati na novu autobusku stanicu, bićemo svedoci totalnog saobraćajnog haosa. Nemoćni da dospeju do nove autobuske stanice, putnici sa područja starog Beograda biće upućeni da putuju vozom, sa železničke stanice do koje takođe neće moći da dospeju zbog saobraćajnog kolapsa. Možda će da koriste avio prevoz? Ali, i do aerodroma put će ih voditi preko novobeogradskog saobraćajnog čepa.

Na slici: Idejno rešenje nove autobuske stanice arhitekata Lojanica, lična arhiva