Beograd na vodi i kritičari, Večernje novosti, 27. april 2018.

Dnevnik zabluda

Beograd na vodi i kritičari

Piše Slobodan Maldini

Već duže vreme novinari se obrušavaju na predstavnike vlasti u Beogradu zbog odavno, nelegalno srušenih bespravo podignutih baraka u Hercegovačkoj ulici, na prostoru gde se danas gradi najveća urbanistička struktura na Balkanu, Beograd na vodi. Nekoliko trivijalnih starih građevina privuklo je neobično veliku pažnju nekih medija koji uporno prate svako pa i najmanje događanje na ovom slučaju. U međuvremenu, u zaborav pada gorogan u njihovom susedstvu koji raste velikom brzinom, menjajući strukturu užeg centra grada duž desne obale Save. Iako žestoko kritikovan u toku urbanističkih priprema i arhitektonskog projektovanja, Beograd na vodi danas više ne privlači pažnju svojih nekadašnjih kritičara. Arhitektonska javnost kao da se definitivno pomirila sa izgradnjom ovog urbanističkog monstruma i više ne reaguje na ovu neprimerenu gradnju. Ali, ko su bili kritičari Beograda na vodi?

Najžešći protivnici izgradnje novog centra grada na obali reke nalazili su se u redovima dve akademske institucije: Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Akademiji arhitekture Srbije. Danas najuticajniji, pa prema tome i najodgovorniji srpski arhitekta, član SANU i Akademije arhitekture Srbije Milan Lojanica predvodio je grupu akademika SANU koja je izradila dokument gde je žestoko kritikovan ovaj projekat na osnovu kojeg je trebalo zaustaviti njegovo loše projektovanje i gradnju. Akademik je tada zajedno sa novoizabranim predsednikom Akademije arhitekture Srbije Bojanom Kovačevićem pokrenuo i drugu kampanju, protiv prethodnog predsednika Akademije arhitekture devedesetogodišnjeg Mihajla Mitrovića samo zato što se nije negativno izjasnio o "ponudi" iz Skupštine grada za projektovanje jednog objekta u Beogradu na vodi!? U isto vreme, poduhvat Beograd na vodi kritikuju još dvojica članova Akademije arhitekture: Branislav Jovin i Dragoljub Bakić. Ali, zašto su danas kritike akademika usahle?

Angažovan na projektovanju nove Beogradske autobuske stanice, Milan Lojanica je prestao da kritikuje urbanističke promašaje auktuelne vlasti. Predsednik Akademije arhitekture Bojan Kovačević viđen je kao član gradskog žirija na arhitektonskom konkursu za zgradu Beogradske filharmonije, zajedno sa kritikovanim gradskim urbanistom Milutinom Folićem. Kovačević je čak uspeo da pohvali mladog gradskog urbanistu u intervjuu na televiziji N1. Jovin je nedavno predložen za nagradu grada Beograda za fontanu na platou kod "Crvenog petla", što je njegov stari projekat česme u Herceg Novom. Za istu nagradu predložen je i Lojanica, za kontroverzni projekat Tržnog centra "Rajićeva". Arhitekta akademik koji poslednji stoji na bedemu odbrane struke u "slučaju Beograd na vodi" je Dragoljub Bakić. Ali, on odavno ne gradi, niti žirira. Njegova "vizija" Beograda na vodi je: prazan prostor, pretvoren u veliki park.

Kultura sećanja, Večernje novosti, 20. april 2018.

Dnevnik zabluda

Kultura sećanja

Piše Slobodan Maldini

Tek što je najznačajniji član žirija na konkursu za izradu spomenika Zoranu Đinđiću u Beogradu slikar Vladimir Veličković neuverljivo pokušao da stavi tačku na optužbe protiv žirija i prvoganrađenog autora Mrđana Bajića za nepoštovanje propozicija konkursa, usledio je i drugi spor oko značenja simbola prvonagrađenog rada na konkursu gde je Veličković takođe nosio odgovornost najreprezentativnijeg člana žirija. Radi se o nadmetanju za spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, gde je usvojeno rešenje ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova.

Dva spomenika predstavljaju estetsku i kulturnu suprotnost. Bajićeva "Strela" je znak sa elementima trgovačko-marketinškog žiga izrađen u lokalnoj verziji pop arta, stila primerenog masovnoj kulturi. Spomenik se poigrava banalnim elementom strele, primenjujući ga na neodgovarajući način radi prenošenja političke poruke. Rukavišnjikovljeva zastarela akademska skulptura predstavlja primer ruskog novog realizma, stila koji korene posredno vuče iz socrealizma. Da podsetim: socijalistički realizam je doktrina nastala u nekadašnjem SSSR-u po kojoj umetnost izražava ideje komunističke partije i socijalističkog društva. Stil poseduje nametljivu deskriptivnost, grandioznost i monumentalnost, preočitu i prebanalnu ideološku poruku, čak karikaturalno naglašavanje. Kao nekadašnji socrealizam, savremeni novi realizam sadrži ideje politike strukture na vlasti, direktno prenoseći njihova ubeđenja. Slično jugoslovenskim socrealističkim spomenicima na kojima radnici mašu srpom i čekićem a borci u uniformama sa titovkama na glavama vitlaju puškama i bombama, na savremenom spomeniku Stefan Nemanja, odeven u srednjovekovni scenski kostim, podiže krst i istura Hilandarsku povelju. Ali, kakva je naša kultura sećanja?

U ne tako davnoj istoriji, Jugoslavija je bila preplavljena spomenicima Titu. Štaviše, svaka javna ustanova imala je bistu predsednika, a u svakoj školskoj učionici bila je okačena njegova slika. Kao i u Rusiji, gde su nakon političkih promena uništeni spomenici koji podsećaju na nekadašnje vođe, u Jugoslaviji su posle Titove smrti uništeni skoro svi njegovi spomenici. U destrukciji je najdalje otišla Hrvatska, gde je porušeno ili uklonjeno oko 3.000 spomenika koji su podsećali na narodnooslobodilačku borbu i socijalističku prošlost. Nadasve, zamenjeni su nazivi ulica i javnih institucija koji su podsećali na period socijalizma, zatrto je sećanje na njega.

Danas je potrebno temeljno redefinisati položaj kulture sećanja. Nije dovoljno podizati spomenike poput staroegipatskih piramida, koje fizički nije moguće srušiti. Danas nam je više nego neophodan dijalog o kulturnoj politici. Jer, bez čuvanja kulturnog identiteta nacije, nije moguće sačuvati spomenike ali ni ljude, u istoj onoj meri kao što nije moguće sačuvati teritorije, poput Kosova.

Na fotografiji: Bajićeva "Strela" i Rukavišnjikovljev Spomenik Stefanu Nemanji

Časopis m-Kvadrat, Mostar, april 2018.

Intervju: Slobodan Maldini, časopis m-Kvadrat, Mostar, br. 111

Ged je Bojs? Večernje novosti, 13. april 2018.

Dnevnik zabluda

Gde je Bojs?

Piše Slobodan Maldini

Kada sam pre pune tri godine napisao u "Večernjim novostima" članak o izgubljenim tablama koje je čuveni nemački performer, skulptor i teoretičar umetnosti Jozef Bojs poklonio beogradskom Studentskom kulturnom centru (SKC-u), možda sam i imao nekakvih očekivanja da će moj novinski tekst doprineti porastu interesovanja umetničke javnosti za ovo neprocenjivo delo. Posle protoka vremena, postao sam svestan činjenice da zapravo nikoga nije briga zbog ovog netragom nestalog milionski vrednog umetničkog dela. Štaviše, danas postoje skeptici koji ne veruju da su Bojsove table iz Beograda ikada postojale!

Nedavno sam na sajtu njujorškog Muzeja savremene umetnosti (MoMA) pronašao prikaz pod nazivom "Bojsovo predavanje u Beogradu" ilustrovan fotografijama načinjenim tim povodom na Aprilskim susretima SKC-a davne 1974. godine. Na fotografijama je zabeležen Bojsov predavanje u holu SKC-a tokom kojeg je izradio vredno umetničko delo na osam tabli ukupne veličine 8x2 metra. Po završetku performansa, table su fiksirane protiv propadanja i deponovone na sigurno mesto u SKC-u. Kada sam posle velikog požara u SKC-u sredinom osamdesetih radio rekonstrukciju zgrade, viđao sam Bojsovo delo spakovano na galeriji Velike sale. Danas je neshvatljivo da je ono nestalo i nije mu moguće ući u trag.

Nakon mog novinskog teksta, javili su mi se umetnici da potvrde postojanje Bojsovih tabli u prostoru SKC-a više godine nakon njihovog nastanka. Posebnu pažnju privukla mi je internet poruka poznatog srpskog umetnika u kojoj on ukazuje na mogući trag prema nestalom Bojsu. On vodi do kolekcionara umetnina, Srbina u Njujorku, u čijoj zbirci se navodno nalazi i jedna od Bojsovih tabli. Nagorelu u uglu, nju je ovaj njujorški arhitekta navodno pronašao u nekoj garaži!? Ali, kako je moguće da umetnički rad dužine osam metara dospe u SAD?

Svojevremeno sam čuo svedočenje nekadašnjeg zaposlenog radnika SKC-a o davnom događaju kada su iz matične zgrade kolima prevozili "umetničko delo velikih dimenzija". Budući da nije moglo da stane u gepek, postavili su ga na krov automobila. Pošto su se zaustavili na samo kilometar od polazišta, negde na beogradskom Trgu Republike, ustanovili su da je ono nestalo. Nikome među tada prisutnima nije bilo jasno kako je moguće da umetnički predmet izuzetnog gabarita i veličine neprimećeno nestane tokom kratke petominutne vožnje, u automobilskoj vrevi, usred centra grada?

Slično pitanje postavljam i ovaj put: Kako je moguće da je nestalo svih osam Bojsovih tabli ogromnih dimenzija i da do danas, nekoliko decenija posle njihovog nestanka, nikome nije jasno šta se dogodilo i gde se one nalaze? Još teže pitanje je: Da li je moguće da današnji, kao i i nekada zaposleni u SKC-u o tome ne znaju baš ništa? Ne preostaje mi drugo, nego da ponovim: Gde su Bojsove table?

Na fotografiji: Bojs crta na tablama u SKC-u, arhiva SKC-a, foto N. Čanković

Povodom izložbe grupe MEČ, Večernje novosti, 13. april 2018.

Večernje novosti: Dela bolje prošlosti

Eutanazija struke, Večernje novosti, 6. april 2018.

Dnevnik zabluda

Eutanazija struke

Piše Slobodan Maldini

Nedavno su dodeljene nagrade 40. Salona arhitekture koji se ove godine  održava pod nazivom "Polja budućnosti". Gran pri Salona pripao je Dejanu Todoroviću za projekat rekonstrukcije Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, remek-dela arhitekata Ivanke Raspopović i Ivana Antića. Muzej je zatvoren za javnost 2007. zbog adaptacije koja je završena čak deset godina kasnije. Obuhvatila je sređivanje krova, podrumskih prostorija, zamenu instalacija i uređenje enterijera. Nije jasno kakvu je novu arhitektonsku vrednost Todorović postigao jer u arhitektonskom smislu izvorni objekat nije značajnije izmenjen, a žiri je nagradu nemušto obrazložio rečima da je autor projekat radio "posvećeno, sa velikim poštovanjem prema objektu i njegovim autorima." Izgleda da je poštovanje izvornih objekata i autora retkost u našoj arhitekturi, koju treba posebno prepoznati i nagraditi?

Ali, ono što baca senku na ovogodišnji Salon je trijumf lošeg na "Poljima budućnosti" Salona zbog izbora nagrađenog rada u najznačajnijoj kategoriji "Arhitektura". Nagrada je dodeljena akademiku profesoru Milanu Lojanici i profesoru fakulteta Vladimiru Lojanici za Poslovno-trgovački i hotelski centar "Rajićeva." O čemu je reč?

O tržnom centru "Rajićeva" "elita" struke je ćutala sve dok ga režiser Goran Marković u jednom intervjuju nije nazvao "urbanističkim monstrumom".  Radi se o neverovatnoj gradnji u istorijskom jezgru Beograda, nekadašnjem Singidunumu, gde je izraelski investitor prekršio sva urbanistička, istorijska i civilizacijska pravila izgradivši u zaštićenoj sredini među desetinama spomenika kulture arhitektonsko ruglo. Kompleks je uništio neprocenjivo vrednu arheološku lokaciju, razgradio najznačajnije spomenike kulture u neposrednoj blizini i utro put konačnom razaranju kulturno vrednog tkiva naše prestonice. Nagrada Salona arhitekture ovom projektu predstavlja urušavanje, propadanje, konačan raspad naše savremene arhitekture. Ali, zbog čega je nagrađen ovaj loš objekat?

Proces eutanazije savremene srpske arhitekture konačno se privodi kraju. Prisustvovali smo falsifikovanju istorije struke objavljivanjem nečuvene knjige "170 ličnosti za 170 godina visokoškolske nastave u oblasti arhitekture u Srbiji", proterivanju kompetentne istoričarke arhitekture Ljiljane Blagojević sa fakulteta, falsifikatu na projektu Beogradske filharmonije od docenata fakulteta, nezakonitom prekrajanju urbanističkih planova na Makišu koje je potpisala profesorka, sve do uništenja kulturnog dobra zgrade "Ikarusa" od samog dekana fakulteta.

U "slučaju Rajićeva", mašinerija "profesorskog lobija" odnela je pobedu. Nagrađeno je ruglo Beograda kojeg struka treba da se stidi. Neće me iznenaditi da na narednom salonu nagradu dobije kompleks "Beograd na vodi". Ali, arhitektonsku "elitu" za to ionako nije briga.

Na fotografiji: Tržni centar "Rajićeva", Milan i Vladimir Lojanica