Friday, 16 November 2018

Fantomske knjige, 16. novembar 2018.




Dnevnik zabluda

Fantomske knjige

Piše Slobodan Maldini

Nakon nedavnih izbora za nove članove, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić ponudio je ostavku. Radi se o činjenici da ima potpuno drugačija shvatanja o ugroženosti Akademije, njenog mesta i njene budućnosti. Oko svega digla se prašina, a na videlo su isplivale prljave stvari. Akademik Dejan Despić objavio je u pismu listu "Danas" da su svi njegovi kandidati propali samo zato što ih je on predložio, na šta je sekretar Odeljenja likovne umetnosti Milan Lojanica odgovorio da je to pismo "ukradeno", "nevalidno", a da se akademik Despić "zbunio u računu". Ali, da li je samo Despićevo pismo "nevalidno" ili je problem mnogo dublji?

Pod nazivom "Sakaćenje Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu – zavist i ostracizam", profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu u penziji Miloš R. Perović objavio je studiju katastrofalnog stanja u našoj akademskoj sredini. U njoj analizira puteve sticanja visokih akademskih zvanja profesora na nedostojan i nedopustiv način: spletkama, manipulacijama i plagijatima. On je ukazao na prefinjen, do danas nepoznat vid "snalaženja" u osvajanju visokih akademskih pozicija. Nazvao ga je "fenomenom fantomskih knjiga".

Perović opisuje slučaj Vladimira Maka, koji je postao redovni profesor Arhitektonskog fakulteta na osnovu lažne tvrdnje da će mu knjigu objaviti ugledni izdavač Ašgejt iz Londona, što se nije dogodilo jer tu "fantomsku knjigu" nije ni napisao. Dalje, piše: "Neprolaznu slavu u akademskim krugovima Beograda i Srbije, Mako je stekao knjigom u dva dela objavljenom povodom proslave 170 godina nastave arhitekture u našoj zemlji. Odmah po završetku slavlja, knjiga je povučena iz cirkulacije zbog nedopustivih grešaka." Perović se obratio biblioteci Arhitektonskog fakulteta i zatražio drugu knjigu u izdanju fakulteta, sa ISBN brojem iz kataloške baze, autora grupe profesora. Nije mogao da je dobije - jer nije objavljena.

Nedavnom beleškom, Perović je opisao dva slučaja "fantomskih knjiga".  U prvom je u biblioteci SANU zatražio knjigu "Savski amfiteatar i prostori uz obale Save" akademika Milana Lojanice. Odgovorili su mu da knjigu ne poseduju. Onda se pozvao na "Godišnjak SANU br. 111" sa biografijom akademika gde je pod naslovom "Objavljeni radovi - posebna izdanja" dat podatak da je on tu knjigu objavio u izdanju same SANU. Tada je nastala panika. Nakon "konsultacija", Perović je obavešten da ta knjiga "verovatno postoji", ali da je nemaju u biblioteci SANU, štaviše, da do nje nije moguće doći "zbog zahteva autora"! U drugom slučaju, isti čuveni akademik se u "Godišnjaku br. 111" predstavio autorom "posebnog izdanja", na osnovu svog kratkog priloga u katalogu Perovićeve autorske izložbe "With Man in Mind" u Londonu u galeriji Kraljevskog instituta britanskih arhitekata, isključivši pravog autora.

Na slici: Naslovna strana kataloga Perovićeve izložbe u Londonu, lična arhiva




Friday, 9 November 2018

Umetnici tuđinci, "Večernje novosti", 9. novembar 2018.




Dnevnik zabluda

Umetnici tuđinci

Piše Slobodan Maldini

U sveopštoj antisrpskoj histeriji stvorenoj u Crnoj Gori na mržnji prema svemu srpskom: istoriji, jeziku, ćiriličnom pismu, a posebno crkvi, tamošnje vlasti zabranile su ulazak u zemlju grupi srpskih intelektualaca "iz bezbednosnih razloga". Među njima, zabranu ulaska dobio je i Matija Bećković. Pesnik rođen u porodici crnogorskih Srba, koji je detinjstvo proveo u Crnoj Gori u selu Velje Duboko i Kolašinu, dao je komentar na ovu odluku crnogorske vlade rečima da mu "imponuje da jednoj članici NATO pakta bezbednost ugrožava jedan pesnik." Ovaj događaj otvorio je brojna pitanja o pripadnosti umetnika nacionalnim identitetima Srbije i Crne Gore.

Nakon što sam nedavno objavio na interentu izlazak iz štampe moje knjige "Istorija srpske umetnosti XVIII-XXI vek", iz Crne Gore je usledio komentar u kojem se izražava neslaganje što sam u knjigu uvrstio slikara Modraga Dada Đurića, budući da ovaj francuski nadrealista i pripadnik beogradske grupe slikara "Mediala" ne pripada srpskoj umetnosti, već je isključivo crnogorski slikar, koji je nadasve sahranjen u Crnoj Gori. Poput Crnogoraca Uroša Toškovića i Vukote Tupe Vukotića, Đurić se formirao pedesetih u Beogradu u krugu avangardnih "medialaca", a zrelost nadrealiste stekao je u Francuskoj. Pozvan je da predstavlja Crnu Goru na Venecijanskom bijenalu tek 2009, godinu dana pre nego što će preminuti od duge bolesti. Za razliku od izdanja na francuskom i srpskom jeziku, do danas nije objavljena nijedna značajna monografija o Dadu na crnogorskom jeziku.

Umetnica performansa Marina Abramović u jednom intervjuju za sebe kaže da se "ne oseća ni kao Srpkinja ni Crnogorka", u drugom govori "mi Crnogorke ne starino". Bez obzira što je Crnu Goru predvodila na 54. Venecijanskom bijenalu  2011, istoričari umetnosti sa Zapada predstavljaju je prvenstveno kao srpsku umetnicu.

Rođen u Crnoj Gori, arhitekta Ranko Radović je govorio da je "kao beba donet u Beograd", gde je školovan i ostavio svoje građevine. U kratkom periodu dvehiljaditih bio je ministar urbanizma u Crnoj Gori, a posle prerane smrti sahranjen je kod Danilovgrada, što ga ipak ne čini crnogorskim arhitektom. Drugi poznati graditelj Branislav Mitrović je srpski arhitekta, mada i sam ostavlja mogućnost pripadnosti crnogorskom miljeu projektujući i u ovoj državi.

Još 1974. srušena je Njegoševa zavetna crkva na Lovćenu koju je podigao čuveni srpski pesnik. Dok danas albanski političari u Crnoj Gori traže rušenje srpske Crkve Svete Trojice na Rumiji, u centru albanizovanog Ulcinja i još na dve lokacije Albanska alternativa podiže spomenike Đurađu Kastriotu. Monumente Srbinu borcu protiv islamizacije kojeg su Albanci prisvojili kao svog nacionalnog heroja Skenderbega, postavljaju uz obrazloženje "da podižu svest o slobodi i njenom očuvanju i unapređuju saradnju sa ostalim narodima u Crnoj Gori"?!

Na fotografiji: Slika Dada Đurića iz knjige "Istorija srpske umetnosti XVIII-XXI vek"


Friday, 2 November 2018

Politika zaborava, Večernje novostri, 2. novembar 2018.



Dnevnik zabluda

Politika zaborava

Piše Slobodan Maldini

U povećanom interesovanju umetničkih krugova u SAD za kulturnu ostavštinu balkanskih zemalja, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) održava se izložba jugoslovenske arhitekture iz perioda od 1948. do 1980. Na njoj su predstavljena izuzetna dela vodećih arhitekata socijalističke Jugoslavije, među kojima i spomenici događajima iz Drugog svetskog rata, kao Bici na Sutjesci vajara Miodraga Živkovića i Kameni cvet Bogdana Bogdanovića u Spomen parku konclogora Jasenovac. Tim povodom, priredio sam okrugli sto pod nazivom "Zaštita ugrožene kulturne baštine", na kojem je učestvovao i Miodrag Živković. Devedesetogodišnji doajen srpskog vajarstva izrazio je tada zadovoljstvo dobrim stanjem svojih restaurisanih spomenika: na Tjentištu, Kadinjači i u Kragujevcu. Međutim, u diskusiji je ukazano na loše stanje spomenika u nekim zemljama bivše Jugoslavije.

U Hrvatskoj je u toku "ispiranje mozgova" - kampanja prekrajanja istorije, zatiranja istorijskih činjenica i konstruisanja laži u nameri pisanja nove, politički prihvatljive istorije. Sve učestalije, promovišu se knjige i filmovi u kojima se negiraju hrvatski zločini prema Srbima, Jevrejima i Romima. Ustaški logor za zatvaranje i ubijanje srpske dece Jastrebarsko prozvan je "domom za ratnu siročad", a partizani oslobodioci logora nazvani su "napadačima na decu". Iako nema tačne evidencije, prema podacima sa stručnih skupova, u Hrvatskoj je porušeno ili uklonjeno čak oko 3.000 spomenika koji podsećaju na događaje u Drugom svetskom ratu. Na izložbi u njujorškom MoMA Srbin iz Hrvatske vajar Vojin Bakić predstavljen je fotografijom ostataka njegovog Spomenika ustanku naroda Banije i Korduna na Petrovoj Gori u Hrvatskoj, uništenog devedesetih.

1978. učestvovao sam na Konkursu za Spomen kompleks Donja Gradina, danas u Republici Srpskoj, na području logora Jasenovac gde je izvršen genocid nad više od 700.000 Srba, 80.000 Roma i 23.000 Jevreja. Konkurs nije realizovan. 37 godina kasnije, 2015, na nov konkurs stigao je rad neidentifikovanog "autora" sa "spomen obeležjem" u obliku ustaškog znaka "U", sa ukrštenim kamom i maljem - oružjem kojim su u Jasenovcu likvidirani Srbi, Romi i Jevreji. Posle drugog u istoriji neuspelog konkursa, pozvan sam od Vlade Republike Srpske da predložim rešenje budućeg Memorijalnog kompleksa. Nakon što ga je jednoglasno usvojila Vlada RS, pozitivno ocenili stručna javnost, Patrijarh Srpske pravoslavne crkve, predsednik Svetske organizacije Roma i najviši jevrejski zvaničnici u regionu, protiv ovog projekta je povedena kampanja izvan Republike Srpske, upotpunjena lažima protivrežimskog banjalučkog blogera čiju internet stranicu smatraju glasilom stranih agentura sa ciljem destabilizacije Republike Srpske. Januara 2018. održan je treći konkurs, o čijim rezultatima do danas nisam pronašao nikakvu informaciju.

Na slici: Živkovićev spomenik Bici na Sutjesci i uništen Bakićev spomenik na Petrovoj Gori



Friday, 26 October 2018

Žuta arhitektura, Večernje novosti, 26. oktobra 2018.



Dnevnik zabluda

Žuta arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Danas se često susrećemo sa pojmom "žuta štampa", koji opisuje novinarstvo sklono senzacionalizmu, sklandalu i preterivanju, u nameri prodavanja što više primeraka novina. Slično "žutom novinarstvu", termin "žuta arhitektura" koristi se u svrhu osude one arhitekture, urbanizma ili graditeljstva uopšte tretiranih na neprofesionalan ili neetički način. Sve češće smo svedoci "žute arhitekture" u našoj sredini. Ona je predstavljena "investitorskim urbanizmom", odnosno, zadovoljavanjem sumanutih želja biznismena za uvećanjem profita nasuprot potrebama građana da žive u humanim, pristojnim ljudskim uslovima. Međutim, postoje primeri gde arhitekti javno kritikuju neprihvatljiva rešenja investitorskog urbanizma, a pritom sami svesno učestvuju u cirkusu "žute arhitekture".

Nedavno su na naslovnim stranama čak dva nedeljna lista objavljene fotografije dvojice intervjuisanih predstavnika srpske arhitektonske scene. U listu "Nedeljnik" predstavljen je akademik Milan Lojanica kao "jedan od najvećih živih srpskih arhitekata", a u listu "Vreme" mr. Bojan Kovačević kao "predsednik Akademije arhitekture Srbije". Koje poruke šalju naslovne strane dva tiražna srpska nedeljnika?

Naš "najveći živi arhitekta" fotografisan je ispred svog "remek dela": tržnog centra "Rajićeva" u Knez Mihailovoj ulici. Da podsetim, trgovački kompleks izraelskog investitora podignut je na prostoru - muzeju, zaštićenom kulturnom dobru. Tokom, osamdesetih, u vreme kada je direktorka Zavoda za zaštitu spomenika Kulture Beograda bila beskompromisna Aleksandra Banović, tu nije bilo dozvoljeno ni pomeranje vrata na izlogu prodavnice, a kamoli gradnja novih objekata. Ovaj tržni centar poznati režiser Goran Marković svojevremeno je nazvao "urbanističkim monstrumom... koji se širi kao tumor među kućama koje predstavljaju kulturnu baštinu, prošlost staru nekoliko milenijuma." Iznenađujuće, u intervjuu "Nedeljniku", autor inostranog tržnog centra "žali se" na kolonizaciju naše zemlje, u kojoj  "još nedostaju stranci i u policiji, vojsci i zašto onda ne i u državnoj upravi?"

Na naslovnoj strani nedeljnika "Vreme" predstavljen je arhitekta Bojan Kovačević ispred kula Beograda na vodi, kao "predsednik Akademije arhitekture Srbije". On kritikuje "nepopravljive greške" u urbanizmu koje je načinila aktuelna vlast u Beogradu. U velikoj meri je u pravu. Međutim, ono što dovodi u zabludu brojne čitaoce nedeljnika "Vreme" i otvara sumnju u sve rečeno u ovom napisu, jeste činjenica da intervjuisani arhitekta nije predstavljen na verodostojan način. Uvidom u javne podatke Agencije za privredne registre jasno je da se ne radi ni o kakvoj "Akademiji" već o udruženju građana, a ne akademika, sa nazivom koji mnoge dovodi u zabludu, a čuveni arhitekta nije zakonski "predsednik Akademije", već registrovani zastupnik ovog udruženja.

Na fotografiji: Tržni centar "Rajićeva" i kule u Beogradu na vodi, lična arhiva

Friday, 12 October 2018

Intimni svet arhitekte, Večernje novosti, 12. oktobar 2018.




Dnevnik zabluda

Intimni svet arhitekte

Piše Slobodan Maldini

Poznatog arhitektu čiji je rad ovenčan brojnim nagradama Božidara Batu Jankovića (1931-2017) upoznao sam slučajno. Neočekivano, pozvao me je u svoj dom, gde mi je pokazao svoje arhitektonske projekte. Tog davnog popodneva u njegovom krovnom ateljeu uz Hram Svetog Save razgovarali smo o arhitekturi, putovanjima, filozofiji. Odmah smo pronašli zajedničku temu. Filozofije Istoka, hinduizam i budizam su interesovanja koja su nas spojila. Saznao da su njegova hodočašća na Istok za njega imala isti značaj kao i za mene, da su ga ispunila novim duhom i promenila mu život iz korena. Nakon ovog susreta, kontakt smo nastavili internet prepiskom.

Krajem 2016. prestao sam da dobijam Batina pisma. Leta 2017. došao sam u atelje preminulog Bate sa željom da ponovo vidim njegove arhitektonske projekte. Ali, umesto njih, tamo sam otkrio neverovatan likovni materijal koji je arhitektu otkrivao u sasvim novom svetlu - kao umetnika - crtača i slikara! Sa žaljenjem, shvatao sam da ovaj izuzetno nadareni umetnik za života čak ni svojim najbližim prijateljima nije dao priliku da se upoznaju sa njegovim umetničkim delom koje razotkriva intimistu - fantazmagoričara - liričara - nadrealistu - pesnika - filozofa, Božidara Jankovića.

Usledile su nedelje u kojima sam uranjao u fantastični Jankovićev opus. Iznenađen prefinjenim umetničkim izrazom, analizirao sam njegove minuciozne crteže i slike uobličivši lik meni do tada nepoznatog umetnika. Taj lični, misaoni svet, pretočen u crteže i slike, čuvao je stari arhitekta u dubinama ormara svoga ateljea, ne pokazujući ga nikome.

Teško je dati sažeti opis likovnog dela Bate Jankovića. Obrazovan kao arhitekta, nije pripadao krugu slikara ni grafičara, zbog čega je, možda, svoje intimno likovno stvaralaštvo držao zaključano, daleko od pogleda svih, pa i onih najbližih. Nikada nije priredio samostalnu izložbu, niti je pokušao da javno predstavi svoj stvaralački opus. A on je vredan pažnje. Njegova raskošna likovna zaostavština iznenadila je i one njemu izuzetno bliske. Malo ko je mogao da pretpostavi da je Batin intimni umetnički svet toliko snažan da ga u likovnom smislu predstavlja na likovnoj sceni kao izuzetno zrelog stvaraoca, razvijanog u složenom procesu, tokom niza decenija. Batini crteži i slike nastajali su počev od šezdesetih pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih godina je autor profilisao sopstveni stil likovnog izraza. Iz crteža, u koje je posvećeno i istrajno pretakao posebne događaje iz svog života, odišu umetnikova seta, unutrašnja preispitivanja, sumnje, razočarenje. Njegove slike nose breme strahova, bol, vapaj duše zarobljene u unutrašnjem svetu iz kojeg se i ne trudi da izađe. Jankovićevi radovi vibriraju suspregnutom uzdrhtalošću, u nekima bolno odjekuju jecaji, krik... Na sreću, danas su oni dostupni i širokoj publici.



Friday, 5 October 2018

Noć arhitekture, Večernje novosti, 5. oktobar 2018.


Dnevnik zabluda

Noć arhitekture

Piše Slobodan Maldini

Kada sam nedavno primio pozivnicu za događaj na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu pod nazivom "Noć arhitekture" sa temom "Paviljon Srbije na Međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji", pomislio sam da se radi o kritici ovogodišnje postavke predstavnika Srbije u Veneciji na čelu sa Brankom Stanojevićem koji je izložio delo nekadašnjih studenata Bogdana Bogdanovića pod svojim autorskim imenom, ne navodeći njegove tvorce. Pogrešio sam. Povodom obeležavanja "Svetskog dana arhitekture" Međunarodne unije arhitekata, Arhitektonski fakultet je organizovao kontradogađaj "Noć arhitekture", sa noćnim programom koji uključuje i "svečani" prijem novoupisanih brucoša na fakultet, što više liči na prijem u nekakvu "večernju školu"!? Koju poruku je moguće pročitati iza nesvakidašnjeg koncepta koji se na fakultetu odvija noću?

Odavno je jasno da se nad našom arhitekturom nadvio mrak, zbog čega događaj "Noć arhitekture" predstavlja signal o teškom stanju u našem graditeljstvu. Jer, gradovi su nam zasuti amaterskim, divlje i "na svoju ruku"građenim objektima, bez učešća arhitekata i građevinskih dozvola. Nemilice se upropašćuju kulturna dobra, a loše urbane intervencije uništavaju i ono malo preostalih istorijski vrednih građevina. U arhitekturi i urbanizmu vlada rasulo, opšti raspad. Ali, šta je sa Arhitektonskim fakultetom, koji u mraku jadnog stanja u našoj arhitekturi, organizuje program simboličnog naziva "Noć arhitekture"?

Prema javno izrečenom mišljenjima nekadašnjih profesora fakulteta, današnja situacija tamo je mračna, zabrinjavajuća, a slična je i na nekim drugim akademskim institucijama. Proces uklanjanja eminentnih članova iz redova akademske zajednice stari autoritet sa fakulteta opisuje kao "patološku akademsku zavist i svest o sopstvenim intelektualnim ograničenjima". Zabrinjavajuće je veliki broj profesora koji su ovo akademsko zvanje dobili na neprimeren način, uključujući i nekadašnjeg dekana fakulteta Vladimira Maka. Često se ističe slučaj profesorke Nađe Kurtović-Folić koja je, uhvaćena u plagijarizmu opštepoznate knjige istoričara arhitekture sa Berklija Spire Kostova, primorana da iz Beograda pređe na fakulet u Novom Sadu, gde mimikrirana, već deceniju radi i kao mentor doktorandima! Zbog ovakvih slučajeva, univerzitetskim profesorima, ali i arhitektima u Srbiji uopšte, obesmišljeni su kompetentnost i autoritet. U ovako jadnom stanju struke, kapitalne objekte u zemlji kroje stranci, a obrazovaniji domaći arhitekti beže u inostranstvo. Arhitektonska i druge oblasti i akademske institucije u Srbiji su u totalnom rasulu, zagađene u srži, a u talogu onoga što nam je ostalo snalaze se jedino manipulatori i beskrupukozni ignoranti. I zato, nije čudo što se "akademski" programi, poput "Noći arhitekture", odvijaju u vreme kada većina istinskih akademskih autoriteta - spava.

Na slici: Plakat za "Noć arhitekture" u Beogradu

("Večernje novosti", 5. oktobar 2018)

Friday, 28 September 2018

Dnevna doza mraka, "Večernje novosti" 28. septembar 2018.



Dnevnik zabluda

Dnevna doza mraka

Piše Slobodan Maldini

Nikada me nisu interesovali rijaliti programi. Televizijski žanr koji se bavi "gledanjem kroz ključaonicu u tuđe živote" i javnim prikazivanjem intime učesnika, za mene predstavlja perverziju i gubljenje vremena. Prvi put sam pronikao u suštinu rijalitija davnih sedamdesetih, gledajući uznemirujući film Sidnija Polaka "Konje ubijaju, zar ne?" Kasnije, pažnju mi je privukao rijaliti holandske organizacije "Mars jedan" koja je 2012. predložila slanje prvih ljudi na Mars i osnivanje ljudske kolonije, što bi bilo finansirano iz rijaliti programa na Crvenoj planeti. Na ovaj rijaliti bez povratka prijavilo se čak nekoliko kandidata iz Srbije!

Međutim, nisam pretpostavljao da će se rijaliti sve češće nametati mojoj pažnji - hteo to ja ili ne. Prelistavajući naslovne strane dnevnih novina, često nailazim na učesnike dva najveća srpska TV rijalitija, snimljene i u krajnje degutantnim, skaradnim seksualnim pozama. Da se ove scene događaju na ulici, prestupnici bi odmah bili žigosani, privedeni i kažnjeni. Ali, pred višemilionskim auditorijumom, akteri pornografije prenosa iz "javnih kuća", štaviše, potenciraju svoj životinjski nagon za parenjem, za šta su debelo plaćeni novcem gledalaca, moguće u odnosu na broj izvršenih snošaja? Neposredno uz fotografije Trampa, pa čak i Putina, naslovnice tabloida po pravilu su obasute fotografijama polusveta - obnaženih starleta rijalitija. Novine objavljuju njihovu "seksualnu stranost", ali i lako stečeno bogatstvo u rijalitiju. A narod sve to vari.

Javnosti se nedavno predstavio sam Veliki Brat, sagradivši za učesnike rijalitija "grad iz snova", sa sve zgradom Skupštine "moćnijom od prave" i kolekcijom umetnina "značajnijom od one iz nacionalnih muzeja". Duh iz boce rijalitija napustio je televizijske kulise i ušao u sam život, neočekivano i u politiku. Reagujući na kritike upućene od ministra kulture, Veliki Brat je objavio fotografiju raspojasanog ministra na jahti, sa čašom u ruci, a u priloženom saopštenju daje na znanje da postoji uvid u ličan, ali i "kompromitujući" sadržaj ministrovog računara na radnom mestu. Umesto podrške ministru, predsednica Vlade je izmestila temu rijalitija na plan političke borbe, optuživši vođu opozicije i medijsku kuću B92 da su prvi Srbiju zagadili rijalitijem, smestivši neprihvatljiv sadržaj u Pionirski park u Košutnjaku, namenjen obrazovanju dece! Rijaliti je nastavljen hajkom kolega na ministra, nadasve od Regulatornog tela za elektronske medije.

Rijaliti se nigde ne zabranjuje, pa ni u Srbiji. U demoktariji, svako ima pravo na slobodu izražavanja, pa čak i fotografisani travestit koji je na nedavnoj LGBT "Paradi ponosa" isključivo provocirao krstom i ikonom sveca odštampanom preko svojih genitalija?! Jer, u demokratiji svako ima pravo da izrazi mišljenje, pa čak i kada je ono društveno neprihvatljivo.

Na slici: Skupština u "Zadruzi 2", izvor: internet