Friday, 16 August 2019

Politika i urbanizam, Večernje novosti, 16. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Politika i urbanizam

Piše Slobodan Maldini

Urbana politika je skup mera i aktivnosti uređenja i kontrole razvoja prostora. Nju sprovode države u nameri da prevaziđu narastajuće probleme urbanizacije, ekološke degradacije, kulturno-istorijske devastacije i unaprede kvalitet životne sredine. Toj nameri služe razvojni planovi i planovi zaštite prostora, a radi postizanja ovog cilja neophodna je podrška stručnjaka. Međutim, urbana politika često nije motor razvoja i zaštite prostora, već je sredstvo u službi politike, a ne građana. U malim i nerazvijenim društvima kakva je Srbija, ona lako postaje instrument vladanja i tada smo suočeni sa brojnim problemima.

U Srbiji u kojoj je urbana politika još nerazvijena,  prostorno planiranje se zloupotrebljava radi interesa suprotnim interesima građana. Iz političkih namera, sve više nam nameću urbanistička rešenja koja nemaju za cilj poboljšanje prostornih uslova za život i rad, već su u funkciji širenja pogrešne slike o progresu. Proteklih decenija Srbija je doživela urbanističku ekspanziju. Ali, umesto kontrolisana i usklađena sa potrebama i unapređenjem humanosti života, ova haotična gradnja velikih razmera ima političke ciljeve. Uz isključenje stručne javnosti, protivno upozorenjima urbanista, Beograd je danas gradilište u kojem se brine pre o interesima stranih kompanija, Arapa, Jevreja i lokalnih moćnika, nego o interesima njegovih stanovnika. Strateški najznačajniju poziciju u Evropi - uliv Save u Dunav zauzeli su stranci, koji tu grade simbol svoje moći i prisustva ovekovečen u arhitekturi. U ovoj trci da zauzmu pozicije, u plavnom terenu Beograda na vodi Arapi grade Kulu Beograd, najavljenu kao "najvišu u Srbiji", koju pokušavaju da nadvise Jevreji kulom Belgrejd skajlajn na brdu iznad. Radi se o prevlasti na ovom prostoru, uticaju, snazi kapitala. A sve to plaća narod Srbije.

Svoje meteorske uspone mnogi političari duguju urbanizmu, jer znaju da je građevinarstvo simbol razvoja. Kranovi i gradilišta predstavljaju sliku progresa i prosperiteta. Međutim, malo je njih koji arhitekturu i urbanizam ne gledaju kao puko nametanje moći, već prvenstveno kao sredstvo podizanja kvaliteta života građana, unapređenja životne sredine i zaštite kulturnog nasleđa. Na ideji razvoja grada prema potrebama stanovništva poznatoj pod sloganom "grin end klin" (zeleni i čisti) profilisali su se mnogi političari u razvijenim zemljama. Onaj ko u političkom programu ima izgradnju zelenih i čistih gradova i podizanje nivoa kvaliteta života, uvek ima podršku građana. Nažalost, u Srbiji pojam "zelenog i čistog" često je nedostižan, a umesto njega prisutan je opis "sivo i zabetonirano", što je još uvek "dobitna kombinacija" u stvaranju svesti u narodu o naglom urbanom razvoju, bez obzira na stvarne potrebe za zaštitom humanih, ekoloških i kulturnih vrednosti urbanih prostora.

Na fotografiji: Kula Beograd i kule Belgrejd skajlajn, foto: lična arhiva




Luksuzni slamovi, Večernje novosti, 9. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Luksuzni slamovi

Piše Sloboda Maldini

Poslednjih godinu dana vrednost nekretnina u srpskoj prestonici skočila je 10 procenata. U periodu samo tri godine zabeležen je rast cena neverovatnih 30 procenata. Iako standard stanovnika Srbije nije porastao, cene stanova u Beogradu daleko su nadmašile Sarajevo a nešto manje Zagreb. Trend Beograda prate Novi Sad i Niš, a poseban slučaj predstavljaju Zlatibor i Kopaonik. Luksuzni stanovi, poput onih na Dedinju, prodaju se po 4-5.000 evra pa kvadratnom metru, što je još uvek niže nego u Beču gde su 6-10.000 evra, Moskvi sa oko 7.000 evra ili u Parizu gde se beleže cene stanova u rasponu 9-40.000 evra po kvadratnom metru. Ali, šta je uticalo na rast vrednosti nekretnina u Srbiji?

Kamatne stope na stambene kredite nikad nisu bile povoljnije i iznose 2 do 2,5 procenata, što je duplo manje u odnosu na pre nekoliko godina. Mesečna rata stambenog kredita danas je niža od cene rentiranja stana. U Srbiji je sve izraženiji decenijski porast priliva stanovništva u gradove, posebno u prestonicu, što dovodi do potražnje stambenog prostora. Srbi iz dijaspore, Kosova, Bosne i Hercegovine i Crne Gore sve više se odlučuju da ulažu kapital u nekretnine u srpskoj prestonici. Beograd beleži porast turista iz inostranstva koji češće zakupljuju stanove, pa je prisutan trend ulaganja u nekretnine radi izdavanja "dan na dan". Veliki broj nelegalnih građevina smanjuje izbor za kupovinu nekretnine, što utiče na povećanje cene. U Srbiji je mogućnost poslovnog ulaganja sredstava građana mala i ograničena. Domaću proizvodnju i tržište preuzele su strane kompanije, pa se građani opredeljuju da novac, umesto u nepovoljnu štednju, ulažu u nekretnine, a ne u privatan biznis. Međutim, da li su naši gradovi spremno dočekali bum cena nekretnina?

Generalni urbanistički plan prestonice izrađen je restriktivno. I dalje je izražen hroničan nedostatak građevinskog prostora. U Beogradu bukvalno ne postoji mogućnost gradnje individualne stambene kuće. Delimično humano stanovanje male gustine moguće je ostvariti samo u udaljenim prigradskim naseljima. Ali i tamo se grade višespratne kolektivne zgrade, što je nedopustivo. Standard stanovanja u prigradskim naseljima trebalo bi da bude bolji, ali je drastično lošiji u odnosu na centar zbog nedostatka infrastrukture. Snabdevanje je loše, nema dečjih vrtića, škola, sportskih i kulturnih centara.

Ali, zabrinjava trend  "poslamljivanja grada". Beograd se sve više suočava sa problemima povećanja gustine stanovanja, probijanja dozvoljenih visina zgrada, nedostatkom garaža i parking mesta, uništenjem zelenila i parkova nastalih divljanjem investitora. Dedinje, nekada elitno mesto male gustine naseljenosti, vila i dvorišta, danas je "poslamljeno" višespratnicama. U gradovima vlada opšti haos u kojem arhitekti i urbanisti gube bitku sa sve moćnijim investitorima.

Na slici: "Luksuzni slam" na Dedinju, foto: lična arhiva



Sunday, 4 August 2019

BUNTOVNIK




Dnevnik zabluda

Buntovnik

Piše Slobodan Maldini

U zagrebačkom Muzeju savremene umetnosti održana je izložba "Bogdan Bogdanović - Misli i snovi" na kojoj je predstavljen nepoznati opus srpskog arhitekte i umetnika, u Hrvatskoj čuvenog po spomeniku Kameni cvet u Jasenovcu. Izložba u Zagrebu jedna je u nizu aktivnosti povodom donacije brojnih Bogdanovićevih dela koju su iz Beča uručili Gradu Zagrebu Anica i Manfred Macke i poznati austrijski arhitekta Boris Podreka. Opus velikana nikada nije predstavljen u Srbiji na tako dostojan način.

Graditelj, pisac i filozof, politički disident Bogdanović bio je profesor Univerziteta u Beogradu od 1973, a od 1982. do 1986. gradonačelnik Beograda. Posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem i neslaganjem sa njegovom politikom otišao je u Beč, gde je umro 2010. Zbog smelih umetničkih, vanakademskih i političkih stavova Bogdanović je često u srpskoj intelektualnoj sredini smatran buntovnikom, što je odredilo njegov život u političkom i kulturnom izgnanstvu. Ali, zbog čega je Bogdanović anatemisan?

Po povratku sa studijskog boravka u SAD 1969. Bogdanovića su prvi put okarakterisali "odmetnikom" kolege profesori, a njegov pokušaj reforme nastave tzv. "Nova škola" brutalno je presečen. Tada je ovaj "Majstor arhitekture" uputio teške reči na račun Arhitektonskog fakulteta: "Istorija, ako se ikada bude pozabavila Majstorovim ponašanjem, oprostiće mu verovatno mnoge sitne i ljudske grehe, ali mu neće oprostiti što je najbolje godine svoga života proveo u svinjskom brlogu (Svinjski grad, Svinjopolis, tako to Platon zove), bez moći da ga izmeni, ali i bez želje da iz njega pobegne."

Za buntovnika su ga smatrali i neki članovi SANU. Iako član Akademije, Bogdanović je smatrao da tu ne pripada. Zadržavali su ga, kako je rekao "da se ne bi desilo da neko napusti Akademiju". Napisao je: "Pretpostavljam da bih mogao da izađem iz manastira, sa malo sreće možda bih mogao da pobegnem, da sam žensko, i iz kupleraja na Bliskom istoku, a iz Akademije ne mogu, zato što iz nje niko nije izašao."

Nakon pisma upućenog Slobodanu Miloševiću u kojem se protivi nacionalizmu u njegovoj politici i nekoliko godina provedenih u Beogradu u strahu i trpljenju provokacija, političkih tortura, maltretiranja i javnih poziva na linč, kada mu je tokom posete Parizu ukraden pasoš, kako je poverovao u režiji DB-a, Bogdanović je 1993. napustio Beograd i otišao u Beč. U Evropi priznat, u vlastitoj zemlji uglavnom je smatran izdajnikom Srbije i Srba. Poslednje godine života proveo je povučeno, objavljujući knjige na nemačkom jeziku.

Po smrti "buntovnika", urna sa pepelom velikana poštom je poslata iz Beča za Beograd, gde je danima niko nije preuzeo. Po odobrenju Jevrejske zajednice, prijatelji su je pohranili na bizarnom mestu - u improvizovanoj i neprikladnoj niši podno Bogdanovićevog Spomenika jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu.

Na slici: Bogdanovićev crtež, lična arhiva




Friday, 2 August 2019

Spomenik kulture, "Večernje novosti", 2. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Spomenik kulture

Piše Slobodan Maldini

Pre pedeset godina, 31. jula 1969. otvoren je najsavremeniji hotel na Balkanu, poznati beogradski hotel "Jugoslavija". Gradnju najznačajnije građevine posleratnog modernizma u Beogradu inicirao je državni vrh, a njen prvobitni naziv je hotel "Beograd". Konkurs za arhitektonski projekat raspisan je davne 1947, a prva nagrada dodeljena je Projektnom zavodu Hrvatske. Arhitektonsko rešenje potpisali su predstavnici stila modernizma: Lavoslav Horvat, Mladen Kauzlarić i Kazimir Ostrogović. U čistoj i jasnoj estetici prema uzoru na najvrednija ostvarenja čuvenog Le Korbizjea, predložena je impozantna građevina na desnoj obali Dunava kod železničke stanice Zemun, u modernom gradu koji je nicao po planovima Nikole Dobrovića. Gradnja hotela - mastodonta započela je naredne godine, ali je već nakon izgradnje zahtevne i obimne konkstrukcije, obustavljena 1949. usled političkih i ekonomskih turbulencija na relaciji Jugoslavija-SSSR.

Deceniju kasnije, 1960. godine gradnja je nastavljena po projektu Lavoslava Horvata. Dizajn enterijera izradili su prepoznatljivi srpski arhitekti: Ivan Antić, Mirko Jovanović, Vladeta Maksimović i Milorad Pantović, student i saradnik Le Korbizjea u njegovom pariskom ateljeu. Novi hotel pomerio je standarde arhitektonskog projektovanja na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Hol svečane sale opremljen je tada najvećim lusterom na svetu, ukrašenim sa 40.000 kristala proizvedenih u prestižnoj fabrici "Svarovski". Bilo je to glamurozno mesto gde su boravili uticajni predstavnici svetske elite: Džimi Karter, Ričard Nikson, Kraljica Elizabeta II, Nil Armstrong...

U NATO bombardovanju 1999. hotel je teško oštećen, a 2006. prodat je iz trećeg pokušaja kompaniji "Alpe-Adria hoteli". Plan rekonstrukcije hotela sa zadržanim izvornim stanjem izradio je 2010. Goran Vojvodić, dodavši mu višespratnu kulu. Posle ovog projekta nižu se loša rešenja koja uključuju po dve kule visine čak 140 metara, tržni centar, poslovne i stambene sadržaje. Morbidan, stilski neodređen projekat sa dve kule koje uništavaju jedinstveni modernistički  objekat hotela izradio je Ognjen Đurović. Među novijima je projekat hotela Kempinski lisabonskog biroa "Promontorio", koji prodaje notorni plagijat kule hotela "Skandik Viktorija" arhitekte Gerta Vingarda iz Stokholma, po principu "jednu kulu prodati kupcima u Srbiji, a sa tim parama napraviti sve ostalo".

Sudeći po brutalnosti projekata "rekonstrukcije" hotela "Jugoslavija", koji su sve osim rekonstrukcije, poslednji je momenat da ova arhitektonski vredna zgrada konačno bude stavljena na listu spomenika kulture, zaštićena od bahatih investitora. Predlažem da se autentičan i jedinstven objekat srpskog modernizma zgrada hotela "Jugoslavija" i urbanistički ambijent bloka u kojem se ona nalazi, po hitnom postupku stave na listu zaštićenih spomenika kulture.

Na slici: Beogradski hotel Kempinski i stokholmski Skandik Viktorija, lična arhiva


Friday, 26 July 2019

Urbicid, Večernje novosti, 26. jul 2019.




Dnevnik zabluda

Urbicid

Piše Slobodan Maldini


Kada je Stefan Lazarević dobio 1403. titulu despota i Beograd na upravljanje, napisao je: "Nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, razrušen i zapusteo, sazdah ga i posvetih Presvetoj Bogorodici". S pravom piše o "najkrasnijem mestu", jer je geografski položaj grada jedinstven. Pet vekova kasnije, arhitekta i urbanista Le Korbizje je u svom dnevniku sa putovanja po Balkanu 1908. Beograd nazvao "nečasnim, prljavim i neorganizovanim". Ovaj zapis velikana slobodno je interpretiran kao "najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu". Za istoričare, ova konstatacija arhitekte nastala je na osnovu zapažanja posledica viševekovnih rušenja. Očigledno, Le Korbizjeov "najružniji grad na najlepšem mestu", kroz istoriju je bio najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta, a na osnovu napisa Njujork Tajmsa iz daleke 1876. lako je zaključiti "da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom koji je tada sravnjen sa zemljom, danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej." Putujući Balkanom 1927, Le Korbizje je posetio makedonski gradić Kruševo. Ganut lepotom prefinjenog urbanizma gde svaka kuća ima neometan pogled i osunčanje, posebno elegantnim linijama detalja fasada, slavni arhitekta je u svom daljem radu crpeo inspiraciju iz ovog predivnog balkanskog mesta. Ali, po čemu se razlikuju Beograd i Kruševo i da li smo se danas udaljili od rezigniranog Le Korbizjeovog opisa naše prestonice?

Današnji Beograd uveliko se razlikuje od nekadašnjeg. Zajedno sa Novim Beogradom koji je posle rata podignut upravo prema Le Korbizjeovoj urbanističlkoj doktrini, srpska prestonica je postala savremeni grad. Ali, za razliku od mnogih istorijskih mesta, pa i Kruševa, nepromišljenim urbanizmom i neplanskom gradnjom izgubio je svoje osnovne urbane vrednosti. Nad njim je izvršen urbicid. Od grada na padini iz koje se razvio Savski amfiteatar sa građevinama orijentisanim prema reci, predivnih pogleda, osunčanim i provetrenim, nesmotrenom urbanizacijom obale uništili smo prirodno urbanističko bogatstvo. Nasuprot Kruševu, Beograd je svoju urbanističku prednost koju mu je podario teren zabetonirao gigantomanijskom arhitekturom bezličnih, bezidejnih solitera koji se položajem nameću a ne uklapaju i uništavaju sve dobro što je u arhitekturi Beograda stvarano vekovima, pre svega vezu grada sa terenom. Današnji Savski amfiteatar više nije mesto sa kojeg se pružaju vizure, gde zgrade ne zaklanjaju jedna drugu, već pre liči na golemi zid, barijeru koja se isprečila između prirodno građenog Beograda i nametnutog novog grada - geta bogatih, u kojem manjina uživa u urbanističkim pogodnostima oduzetim starosedeocima. Bez Savskog amfiteatra, današnji Beograd je izgubio panoramu, svoje lice, postao je bezličan, beskarakteran, bezizražajan, loš.

Na slici: Novi izgled Savskog amfiteatra, lična arhiva






Friday, 19 July 2019

Mizantropolis, Večernje novosti, 19. jul 2019.




Dnevnik zabluda

Mizantropolis

Piše Slobodan Maldini

Uneskova lista svetske kulturne baštine sadrži urbanističke i druge lokalitete značajne za kulturu čovečanstva. Da bi bio na ovoj listi, jedan grad treba da bude jedinstven, geografski i istorijski prepoznatljiv, sa posebnim kulturnim i fizičkim značajem. Među poznatim gradovima na listi svetske kulturne baštine su: Amsterdam, Berlin, Brisel, Budimpešta, Krakov, Češki Krumlov, Dubrovnik, Edinburg, Grac, Jerevan, Liverpul, Lion, Moskva, Prag, Salcburg, Split, Varšava... Međutim, na istoj listi nema nijednog grada u Srbiji. I pored jedinstvenih urbanističkih istorijskih celina kao što su: Beograd, Zemun, Petrovaradin, Sremski Karlovci, Sremska Mitrovica... Srbija ni danas nema urbani lokalitet pridružen listi svetske kulturne baštine. Da li su naši gradovi zaista toliko ispod svetskih kulturnih kriterijuma, ili razlog njihovog neprepoznavanja kao kulturne baštine leži u nama samima?
Područje Beogradske tvrđave proglašeno je spomenikom kulture od izuzetnog značaja davne 1979. Od tada do danas, nestručnom i bespravnom gradnjom doživelo je tešku degradaciju. Na ovom zaštićenom prostoru podignute su neodgovarajuće stambene zgrade, ogroman tržni centar, u planu je izgradnja neprikladnog stambenog bloka, garaže, a u toku je "planirana bespravna izgradnja" gondole u srcu srednjovekovnog lokaliteta, što briše svaku pomisao njegovog mogućeg upisa na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Ni proglašenje spomenikom kulture Petrovaradinske tvrđave, poznate pozornice festivala "Egzit", nije sprečilo devastaciju ovog istorijskog kompleksa. Usled neprikladne eksploatacije, ona će bez ozbiljnije rekonstrukcije propasti. Snove o uvršćenju područja Petrovaradina na listu Uneska razbio je novi Plan regulacije gde je predviđena izgradnja mosta i tunela sa četiri trake na samom ulazu u tvrđavu i planirano uvođenje šinskog prevoza kroz petrovaradinsko Podgrađe, čime ovaj spomenik kulture postaje saobraćajni čvor, umesto atraktivna pešako-turistička zona.

I pored formalne zaštite, naši istorijski gradovi i lokaliteti su urušeni, zapostavljeni, uništeni do mere da smo sve dalje od mogućnosti da ih sačuvamo, čak ni upisom na listu svetske kulturne baštine. Radi profita investitora, dozvoljavamo im eksploataciju lokacija koje bi druge zemlje smatrale svetim, nacionalnim blagom. Zbog plitkoumlja moćnika, u nepovrat uništavamo kulturno-civilizacijsko nasleđe građeno milenijumima. Sve više degradiramo svoju urbanu zaostavštinu. Umesto mesta gde se čuva istorija, naše kulturno blago, ove muzeje na otvorenom brutalno pretvaramo u savremene slamove urbane osrednjosti u vlasništvu novokomponovanih bogataša, gde poštovanje dedovine zamenjuje mržnja prema plitkoj, novosagrađenoj urbanoj grozoti. Od nekadašnjih kulturnih prestonica, naše gradove sve više srozavamo u mizantropolise - mesta mržnje, bespomoći i očaja.

Na slici: kulturno jezgro Beograda devastirano neprikladnom zgradom autora arh. Branislava Redžića, lična arhiva

Friday, 12 July 2019

Zaboravljena nagrada, Večernje novosti, 12. jul 2019.




Dnevnik zabluda

Zaboravljena nagrada

Piše Slobodan Maldini

Najstarija regionalna nagrada za arhitekturu bila je jugoslovenska nagrada lista Borba. U saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije ustanovljena je 19. februara 1965, na godišnjicu kada je u Zagrebu 1922. štampan prvi broj ovog nezavisnog dnevnog lista. Narednih decenija, nagrađivana su najznačajnija arhitektonska ostvarenja na području nekadašnje Jugoslavije. Najbolji izveden arhitektonski objekat predlagan je u svakoj od šest republika, a potom je savezni žiri birao najznačajnije jugoslovensko arhitektonsko delo. Prvobitno, nagrada nije sadržala novčani iznos, a nagrađeni projekti objavljivani su u nedeljnom dodatku lista Borba.

Glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Borba Manojlo Vukotić, nekoliko uglednih srpskih arhitekata, sarajevski arhitekta Ivan Štraus i zagrebački arhitekta i vajar Vjenceslav Rihter doneli su 1992. Odluku o promeni načina izbora najznačajnijeg arhitektonskog dela koje će da bude nagrađeno Borbinom nagradom. Te godine, promenjen je naziv nagrade i od tada se raspisuje Autorski konkurs za najuspešnije arhitektonsko delo realizovano u protekloj godini. Na konkursu su učestvovali arhitekti iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Slovenije i Srbije, a uvedene su novčane nagrade za izgrađen objekat i arhitektonski projekat. Među istaknutim dobitnicima nagrade su imena velikana arhitekture Jugoslavije: Boris Magaš, Živorad Janković, Stanko Mandić, Janez Lajovic, Stojan Maksimović, Aleksandar Šaletić, Jahiel Finci, Zlatko Ugljen, Janez Kobe, Ivan Štraus, Branislav Mitrović i mnogi drugi. Od 1993. pridružena je i nagrada za najbolji studentski projekat nastao u prethodnoj godini.

Tokom  2001. i 2002. Borbina nagrada nije dodeljena, a nakon kratkog prekida tradicije, instituciju nagrade nastavlja novinsko-izdavačka kompanija Novosti. Zajedno sa političkim promenama i tranzicijom koje su se događale na prostorima nekadašnje Jugoslavije, menjala se i nagrada. Sa saveznog nivoa preneta je na teritoriju Srbije i Crne Gore. Od 2007. do 2013. dodeljivana je predstavnicima srpske arhitekture, uključujući i njihove objekte realizovane  izvan Srbije. Zbog nedostatka sredstava, duga tradicija je 2014. godine prekinuta.

Prvobitno u regionalnoj arhitekturi a kasnije samo u srpskoj, ova nagrada predstavlja najznačajnije i najstarije tradicionalno strukovno priznanje. Njena istorija sadrži primere najkvalitetnijih arhitektonskih zdanja, a dobitnici nagrade su najznačajniji autori, zbog čega je njeno gašenje nemerljivi gubitak. Prelažem da ovo, najznačajnije priznanje u arhitekturi Srbije, bude obnovljeno. Za nastavak prekinute tradicije nisu potrebna veća materijalna sredstva, već pre svega dobra volja. Podrška ideji postoji među strukovnim udruženjima, a potom i kod brojnih ljubitelja savremene arhitekture i umetnosti.

Na slici: Zgrada Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu arh. Ivana Štrausa, Borbina nagrada 1989, lična arhiva