Dnevna doza mraka, "Večernje novosti" 28. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Dnevna doza mraka

Piše Slobodan Maldini

Nikada me nisu interesovali rijaliti programi. Televizijski žanr koji se bavi "gledanjem kroz ključaonicu u tuđe živote" i javnim prikazivanjem intime učesnika, za mene predstavlja perverziju i gubljenje vremena. Prvi put sam pronikao u suštinu rijalitija davnih sedamdesetih, gledajući uznemirujući film Sidnija Polaka "Konje ubijaju, zar ne?" Kasnije, pažnju mi je privukao rijaliti holandske organizacije "Mars jedan" koja je 2012. predložila slanje prvih ljudi na Mars i osnivanje ljudske kolonije, što bi bilo finansirano iz rijaliti programa na Crvenoj planeti. Na ovaj rijaliti bez povratka prijavilo se čak nekoliko kandidata iz Srbije!

Međutim, nisam pretpostavljao da će se rijaliti sve češće nametati mojoj pažnji - hteo to ja ili ne. Prelistavajući naslovne strane dnevnih novina, često nailazim na učesnike dva najveća srpska TV rijalitija, snimljene i u krajnje degutantnim, skaradnim seksualnim pozama. Da se ove scene događaju na ulici, prestupnici bi odmah bili žigosani, privedeni i kažnjeni. Ali, pred višemilionskim auditorijumom, akteri pornografije prenosa iz "javnih kuća", štaviše, potenciraju svoj životinjski nagon za parenjem, za šta su debelo plaćeni novcem gledalaca, moguće u odnosu na broj izvršenih snošaja? Neposredno uz fotografije Trampa, pa čak i Putina, naslovnice tabloida po pravilu su obasute fotografijama polusveta - obnaženih starleta rijalitija. Novine objavljuju njihovu "seksualnu stranost", ali i lako stečeno bogatstvo u rijalitiju. A narod sve to vari.

Javnosti se nedavno predstavio sam Veliki Brat, sagradivši za učesnike rijalitija "grad iz snova", sa sve zgradom Skupštine "moćnijom od prave" i kolekcijom umetnina "značajnijom od one iz nacionalnih muzeja". Duh iz boce rijalitija napustio je televizijske kulise i ušao u sam život, neočekivano i u politiku. Reagujući na kritike upućene od ministra kulture, Veliki Brat je objavio fotografiju raspojasanog ministra na jahti, sa čašom u ruci, a u priloženom saopštenju daje na znanje da postoji uvid u ličan, ali i "kompromitujući" sadržaj ministrovog računara na radnom mestu. Umesto podrške ministru, predsednica Vlade je izmestila temu rijalitija na plan političke borbe, optuživši vođu opozicije i medijsku kuću B92 da su prvi Srbiju zagadili rijalitijem, smestivši neprihvatljiv sadržaj u Pionirski park u Košutnjaku, namenjen obrazovanju dece! Rijaliti je nastavljen hajkom kolega na ministra, nadasve od Regulatornog tela za elektronske medije.

Rijaliti se nigde ne zabranjuje, pa ni u Srbiji. U demoktariji, svako ima pravo na slobodu izražavanja, pa čak i fotografisani travestit koji je na nedavnoj LGBT "Paradi ponosa" isključivo provocirao krstom i ikonom sveca odštampanom preko svojih genitalija?! Jer, u demokratiji svako ima pravo da izrazi mišljenje, pa čak i kada je ono društveno neprihvatljivo.

Na slici: Skupština u "Zadruzi 2", izvor: internet

Rušenje i sećanje, Večernje novosti, 21. septembar, 2018.

Dnevnik zabluda

Rušenje i sećanje

Piše Slobodan Maldini

Ironijom sudbine, u danima kada je u Galeriji Narodne banke Srbije na Slaviji otvorena izložba "Moderna Beograda - arhitektonska baština prestonice", u godini evropskog kulturnog nasleđa, srušen je najraniji objekat Moderne u arhitekturi Beograda, vila u Topolskoj ulici 15. koju je 1927. projektovao Milan Šlang. Radi interesa investitora, nestao je u nepovrat jedinstveni primer beogradskog arhitektonskog i kulturnog nasleđa. Rušenje je obrazložio gradski sekretar za urbanizam Miloš Vulović rečima da je građevinsku dozvolu za izgradnju objekta na mestu srušene vile izdao po propisima, početkom jula, dok su Topolska i okolne ulice od Zavoda za zaštitu spomenika kulture zakasnelo stavljene pod zaštitu kao kulturno dobro po objavljivanju odluke u "Službenom glasniku", 15. avgusta.

Još jednom su finansijski interesi i investitorski urbanizam odneli pobedu nad dugoročnim interesima društva da sačuva sećanje na svoju kulturnu istoriju. I ponovo je arhitektonska struka bila inertni, nemi i nemoćni posmatrač događaja na koji ne može da utiče. A ova nenormalna situacija toliko često se ponavlja, da je postala uobičajenom. Podsetiću samo na nekoliko eklatantnih primera. Povodom pretnje rušenjem kompleksa Generalštaba Nikole Dobrovića arhitektonska struka tek je sporadično i bezvoljno pokušala da se umeša u ovaj slučaj. Nedavno je, uz "asistenciju struke" srušena istorijski vredna zgrada "Ikarus" arhitekte Franje Jenča na Novom Beogradu. Zgrada nove Ambasade Nemačke u ulici Kneza Miloša niče na mestu srušenog arhitektonskog dragulja Bogdana Ignjatovića. Nakon rušenja čuvene benzinske stanice "Dejton" arhitekte Marija Jobsta na Novom Beogradu sagrađena je arhitektonski loša pumpa, koja ne zavređuje pažnju. Kompleks istorijski vrednih palata nekadašnje ambasade SAD na frontu ulice Kneza Miloša sa vilom koju je projektovao Jovan Simeonović, preko noći je srušen. Nedaleko, uništen je još jedan biser arhitekture Beograda:  zgrada Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, poznatog slovenačkog arhitekte Ludviga Tomorija...

Proteklih nekoliko godina objavio sam više od 300 tekstova - vapaja za očuvanjem kulturnog nasleđa. Nijednim nisam uspeo nešto bitno da promenim. Paradoksalno, na njih su negativno reagovali arhitekti. Zbog kritike gradnje urbanističkog gorogana na Mostarskoj petlji, profesorka Arhitektonskog fakulteta me je, tako, upozorila da bih mogao da "završim u gepeku", a nakon teksta "Betoniranje Gardoša", nekadašnja asistentiknja istog fakulteta obasula me je mafijaški brutalnim pretnjama. Posle mojih analiza propalog konkursa za Beogradsku filharmoniju, član žirija konkursa predsednik Akademije arhitekture Srbije krajnje je neprimereno reagovao.

Na fotografiji: Vuća u Topolskoj 15, pre rušenja, lična arhiva

Kosovska inicijativa, Večernje novosti 14. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Kosovska inicijativa

Piše Slobodan Maldini

U intenziviranju napora za iznalaženje rešenja kosovskog Gordijevog čvora Srbija je pokrenula političku inicijativu u cilju oslobođenja od hipoteke prošlosti i okretanja budućnosti neopterećene problemima. U naporima da unaprede ekonomiju područja Kosova i Metohije na kojima žive i rade Srbi, političarima se pridružuju privrednici, a Srpska pravoslavna crkva zauzela je tvrd stav očuvanja celovitosti granica srpske južne pokrajine. Jasno je da vreme ne ide za račun Srba u pokrajini, pa ni u Centralnoj Srbiji, koja je svakom godinom pustija za oko 35.000 stanovnika. Vremenom, politika se menja, privrednici se sele za profitom, a Crkva je odavno izgubila moć na Kosovu i Metohiji. Ali, ono što je izvesno i vekovno nepromenljivo je nacionalna istorija, sadržana u spomenicima kulture.

Poslednji je momenat kada Srbija može nešto konkretno da učini na Kosovu i Metohiji i zadrži uticaj na terenu. A to je moguće samo na polju očuvanja kulturnog nasleđa. Predlažem realizaciju dva značajna projekta: rekonstrukciju istorijskog kompleksa manastira Svetih arhangela i pripadajuće tvrđave Višegrad u kanjonu reke Prizrenske Bistrice kod Prizrena, i revitalizaciju manastira Pećka patrijaršija izgradnjom kompleksa koji sadrži Muzej srpske pravoslavne crkve i rezidenciju patrijarha. Realizacija ovih projekata, podržana od velikih sila i Evropske unije, treba da obnovi i na duži rok učvrsti prisustvo kulture Srbije u Peći i Prizrenu.

Kompleks manastira Svetih arhangela iz 14. v, spomenik kulture od izuzetnog značaja, zajedno sa manastirskim utvrđenjem Višegrad iz 12. v. predstavlja jedinstvenu srednjovekovnu ambijentalnu celinu na Balkanu. Citadelu na brdu i donji grad utvrdio je car Dušan, unutar kojeg je podigao svoju zadužbinu. U sastavu kompleksa nalaze se tri crkve: ona posvećena svetim Arhangelima i dve svetom Nikoli. Manastir su 1615. srušile Osmanlije, a materijal sa ruševine iskorišćen je za gradnju Sinan-pašine džamije u Prizrenu. Obnovljeni kompleks spalili su i opljačkali 1999. pripadnici OVK. Danas je više nego neophodno izvršiti celovitu rekonstrukciju tri crkve i celog utvrđenja Višegrad: Gornjeg i Donjeg Grada.

Manastir Pećka patrijaršija kod Peći je vekovni centar autokefalne srpske patrijaršije, jedinstveno svetilište koje je za vreme turske okupacije čuvalo nadu u opstanak Srba. Tu su podignuti temelji srpskog nacionalnog identiteta. Od osnivanja u 13. veku do danas, ovaj spomenik kulture ima za cilj da održi srpsku kulturnu tradiciju. Danas je neophodno revitalizovati kompleks Pećke patrijaršije i dopuniti ga novim sadržajima, među kojima su: Muzej Srpske pravoslavne crkve i Patrijaršijski dvor koji će da bude stalna, a u najmanjem letnja rezidencija patrijarha Srpske pravoslavne crkve i mesto redovnog okupljanja i zasedanja Svetog arhijerejskog sinoda.

Na slici: rekonstrukcija kompleksa Sv. Arhangela, Prizren, autor: Andrija Todosijević, izvor: www.behance.net

Mutni stadioni, Večernje novosti, 7. septembar 2018.

Dnevnik zabluda

Mutni stadioni

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević predložio da gradski Poslovno-sportski centar "Vojvodina", čuveni "Spens", bude srušen. Jer, ovaj sportski kompleks izgrađen 1981. povodom 36. svetskog prvenstva u stonom tenisu površine 85.000 kvadratnih metara, dugo posluje sa gubicima, dostiglim čak 80 miliona evra. Prvi čovek Novog Sada predlaže da na mestu srušenog simbola grada bude sagrađen manji, funkcionalniji i ekonomičniji urbanistički centar.

Kao asistent koautora kompleksa "Spens" profesora Živorada Jankovića i Branka Bulića, početkom osamdesetih pratio sam realizaciju ovog, ali i drugih sportskih kompleksa, verujući u njihovu budućnost. Jankovićev sportski centar "Gripe" u Splitu, gde su odigrane Mediteransko igre 1979, nekadašnji gradonačelnik Željko Kerum je 2010. predložio da bude srušen zbog neprofitabilnosti, a centar "Skenderija" istog autora u srcu Sarajeva za sada odoleva zahtevima za rušenjem u cilju gradnje arapskog "Malog Dubaija". 2010. predstavljen je plan portugalskog arhitekte Marija Sua Kaja novog stadiona Crvene Zvezde na mestu srušenog starog, sa šoping centrom i hotelom, a 2013. objavljen je plan rušenja "Marakane" i Stadiona JNA i izgradnje zajedničkog kompleksa novcem britanske kompanije "Mejs".

Nedavno je zbunjujuće predstavljen najnoviji projekat srpskog "Nacionalnog stadiona" kod Ostružnice što je u stvari kopija prvonagrađenog rada stadiona "Arena" u Banjaluci na davnom konkursu iz 2009, autora "Omni strukture" iz Moskve! Nije jasno zbog čega je uz projekat banjalučkog stadiona objavljeno ime španske kompanije "Fenvik Iribaren Arhitekts" umesto svarnog projektanta ovog objekta? I zbog čega se javnosti predstavlja projekat banjalučkog kao naš "Nacionalni stadion", navodno duplo većeg kapaciteta?

Ali, jasno je da će ovaj megalomanski kompleks koštati građane Srbije neverovatnih 150 miliona evra, što je na pr. svojevremeno bila početna cena prodaje JAT-a. U poređenju sa novcem u budžetu 2018. za sve projekte i ustanove u kulturi u Srbiji u iznosu oko 62 miliona evra, zapanjuje veličina ove nepotrebne investicije. Angažovanje stranaca kao što su španski projektanti na srpskom nacionalnom stadionu mimo javnih arhitektonskih konkursa je katastrofalno, jer pored hiljada domaćih, vlast se odlučuje da poverenje ukaže stranim arhitektima. Budući stadion ima megalomanski kapacitet 60.000 gledalaca, što je za Srbiju nezamislivo. I pored desetak glomaznih, neisplativih stadiona u Beogradu i dva fudbalska centra u Pazovi i Ovči, što nemaju ni najbogatije zemlje, gradi se nov, preskup fudbalski gorogan. Dok naši fudbalski klubovi grcaju u dugovima a stadioni i sportski kompleksi poput novosadskog SPENS-a čekaju da budu srušeni zbog nerentabilnosti, izgradnja ove rupe bez dna - predimenzionisanog i neisplativog hrama fudbala na njivama u okolini Beograda - nema opravdanje.

Na fotografiji: Stadion "Arena" u Banjaluci (levo) i "Nacionalni stadion" u Ostružnici (desno), izvor: lična arhiva