Privatni kolekcionari i država

Dnevnik zabluda

Privatni kolekcionari i država

Piše Slobodan Maldini

U derutnoj zgradi budućeg Muzeja grada Beograda koja čeka na rekonstrukciju i adaptaciju održana je izložba umetničkog opusa Radomira Damnjanovića Damnjana "Retrospektiva 1965-2018". Izložbu su priredili poznati srpski kolekcionari Slavica i Daniel Trajković, vlasnici po mnogima najznačajnije umetničke zbirke dela novije istorije srpske umetnosti. Na njoj su predstavili neverovatnih više od 250 najvrednijih Damnjanovih dela iz bogatog opusa nastalog u čak šest decenija stvaralaštva. Izložba je upotpunjena sadržajnom i bogato opremljenom monografijom o poznatom umetniku u izdanju Fondacije "Kolekcije Trajković."

Poznavaoci Kolekcije Trajković i ovog puta su iznenađeni kvalitetom umetnikovog opusa predstavljenog na izložbi, što daleko nadmašuje izložbe koje u Srbiji priređuju institucije u kulturi. Među obimnim i istorijski značajnim izložbama koje su ovi kolekcionari do danas priredili svakako je "Kolekcija Trajković: lična svita" u Muzeju istorije Jugoslavije 2012. ali i predstavljanja Dušana Otaševića, kojim povodom su objavili kvalitetnu monografiju ovog slikara. Kapitalne izložbe poput Damnjanove, ponovo pokreću pitanje marginalnog odnosa države prema nacionalnoj kulturi i u prvi plan postavljaju značaj privatnih inicijativa.

Već decenijama, naša umetnost je suočena sa neodgovarajućim odnosom države. Umetnici su marginalizovani, nedovoljno podržani od zajednice, rade često na ivici egzistencije. Sve veće investicije u srpsku likovnu umetnost proteklih decenija došle su prvenstveno iz inostranstva, a njima su favorizovani umetnici koji šalju političke poruke saglasno politici Zapada. Nasuprot, država se opredeljuje za "svoje ljude", koji rade u "sistemu" uspostavljenom u politizovanim institucijama u kulturi, pre svega u nacionalnim muzejima i centrima za kulturu. Da bi opstali u ovakvoj situaciji,  politički neangažovani umetnici moraju da se prilagođavaju kulturnim obrascima koje im nameće sredina. Preživljavaju samo malobrojni, prvenstveno oni koji su ime izgradili na međunarodnom planu, višedecenijskim radom.

U situaciji dominantnog političkog uticaja u kojoj vladaju državni klanovi, nestručni i priučeni "radnici u kulturi", opstanak srpske likovne umetnosti održavaju privatni kolekcionari. Zato nije čudo da privatne kolekcije sadrže dela značajnija i vrednija po obimu i kvalitetu od najvećih, znamenitih državnih institucija. Izložbe poput onih koje su priredili Trajkovići, država nikada neće moći da ostvari samostalno, ni po vrednosti predstavljenih umetnički dela, ni po njihovom opsegu. Pre svega, zbog nepostojanja dovoljnog broja vrednih umetničkih dela koja može da predstavi, budući da država decenijama izdvaja ekstremno niska sredstva za njihov otkup, ali i zbog nepostojanja osnovne strategije kojom će sačuvati naše nacionalno umetničko nasleđe.

Na fotografiji: Damnjan: Mrtva priroda sa flašama, iz Kolekcije Trajković

Četvrta inicijativa, Večernje novosti, 23. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Četvrta inicijativa

Piše Slobodan Maldini

U doba kada gubitnici pišu istoriju, na proslavi potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu u Parizu, Srbija je duboko povređena. Protokol je smestio predsednika Srbije izvan zvanične tribine, van dometa televizijskih kamera. Ovo je nezamislivo, s obzirom da je Srbija u Velikom ratu, kao niko drugi, izgubila 1,3 miliona stanovnika, gotovo trećinu ukupne populacije, i čak 62% muškog radnog stanovništva. Ovaj namerni propust treba da pokaže beznačajnost Srbije na političkoj mapi Zapada, gde se njen imidž sistematski urušava etiketom "loših momaka" iz proteklih ratova na području nekadašnje Jugoslavije, a njen današnji uticaj marginalizuje. Međutim, kakav je ugled u svetu imala Srbija posle Prvog svetskog rata i zbog čega nam se danas sve ovo događa?

Posle Velikog rata, Francuska se Srbima odužila na odgovarajući način. Beograd je drugi od pet gradova van Francuske koji nosi oreden Legije časti, a njega je 1921. lično dodelio general d'Epere. Savezništvo je 1930. ovekovečeno Spomenikom zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, autora Ivana Meštrovića. Godine 1936. Francuska je podigla u Parizu Spomenik kraljevima Petru 1. i Aleksandru 1. Karađorđevićima, na skveru nazvanom imenom Aleksandra 1, nedaleko od Skupštine grada, a ispred Zgrade kancelarija Savezne vlade. Spomenik je izradio prestižni francuski vajar Maksim Real de Sart, izlila ga je radionica Diren, a arhitekta je bio Anri Šajo. Spomenik predstavlja klasičnu kompoziciju čak sedam ljudskih figura, sa centralno postavljenim konjem na kojem jaše Aleksandar 1, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar 1. i maršal Francuske Franše d'Epere.

Prvu inicijativu za izradu replike pariskog spomenika i njeno podizanje u Beogradu predstavio je arhitekta Milan Pališaški 2011. godine, pred posetu Borisa Tadića predsedniku Sarkoziju. Drugu bezuspešnu inicijativu uputio sam ja vlastima i predsedniku Srbije 2014. povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. I trećom neuspelom inicijativom pozvao sam  2017. godine predsednika Srbije da upotrebi svoj uticaj i pokrene projekat podizanja replike ovog spomenika u Beogradu 2018, na 100. godišnjicu završetka Prvog svetskog rata.

Uprkos fijasku Srbije na nedavnoj proslavi u Parizu, pokrećem četvrtu inicijativu kao građanin Srbije ali i kao prvi čovek Asocijacije srpskih arhitekata, najznačajnijeg reprezentativnog udruženja arhitekata u Srbiji. Pozivam predsednika Francuske Emanuela Makrona da unese u agendu svoje posete Srbiji 6. i 7. decembra projekat izrade replike pariskog spomenika i podrži njeno postavljanje u Beogradu. Ovu inicijativu uputio sam Makronu lično, pismenim putem. Podršku mi pružaju srpski vajari i umetnici iz Pariza i Beograda, spremnošću da izrade kalup ovog spomenika, izliju ga i postave u Beogradu. Voleo bih da četvrta inicijativa bude poslednja.

Na fotografiji: Izgled spomenika Aleksandru 1. danas i u vreme izrade, lična arhiva

Fantomske knjige, 16. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Fantomske knjige

Piše Slobodan Maldini

Nakon nedavnih izbora za nove članove, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić ponudio je ostavku. Radi se o činjenici da ima potpuno drugačija shvatanja o ugroženosti Akademije, njenog mesta i njene budućnosti. Oko svega digla se prašina, a na videlo su isplivale prljave stvari. Akademik Dejan Despić objavio je u pismu listu "Danas" da su svi njegovi kandidati propali samo zato što ih je on predložio, na šta je sekretar Odeljenja likovne umetnosti Milan Lojanica odgovorio da je to pismo "ukradeno", "nevalidno", a da se akademik Despić "zbunio u računu". Ali, da li je samo Despićevo pismo "nevalidno" ili je problem mnogo dublji?

Pod nazivom "Sakaćenje Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu – zavist i ostracizam", profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu u penziji Miloš R. Perović objavio je studiju katastrofalnog stanja u našoj akademskoj sredini. U njoj analizira puteve sticanja visokih akademskih zvanja profesora na nedostojan i nedopustiv način: spletkama, manipulacijama i plagijatima. On je ukazao na prefinjen, do danas nepoznat vid "snalaženja" u osvajanju visokih akademskih pozicija. Nazvao ga je "fenomenom fantomskih knjiga".

Perović opisuje slučaj Vladimira Maka, koji je postao redovni profesor Arhitektonskog fakulteta na osnovu lažne tvrdnje da će mu knjigu objaviti ugledni izdavač Ašgejt iz Londona, što se nije dogodilo jer tu "fantomsku knjigu" nije ni napisao. Dalje, piše: "Neprolaznu slavu u akademskim krugovima Beograda i Srbije, Mako je stekao knjigom u dva dela objavljenom povodom proslave 170 godina nastave arhitekture u našoj zemlji. Odmah po završetku slavlja, knjiga je povučena iz cirkulacije zbog nedopustivih grešaka." Perović se obratio biblioteci Arhitektonskog fakulteta i zatražio drugu knjigu u izdanju fakulteta, sa ISBN brojem iz kataloške baze, autora grupe profesora. Nije mogao da je dobije - jer nije objavljena.

Nedavnom beleškom, Perović je opisao dva slučaja "fantomskih knjiga".  U prvom je u biblioteci SANU zatražio knjigu "Savski amfiteatar i prostori uz obale Save" akademika Milana Lojanice. Odgovorili su mu da knjigu ne poseduju. Onda se pozvao na "Godišnjak SANU br. 111" sa biografijom akademika gde je pod naslovom "Objavljeni radovi - posebna izdanja" dat podatak da je on tu knjigu objavio u izdanju same SANU. Tada je nastala panika. Nakon "konsultacija", Perović je obavešten da ta knjiga "verovatno postoji", ali da je nemaju u biblioteci SANU, štaviše, da do nje nije moguće doći "zbog zahteva autora"! U drugom slučaju, isti čuveni akademik se u "Godišnjaku br. 111" predstavio autorom "posebnog izdanja", na osnovu svog kratkog priloga u katalogu Perovićeve autorske izložbe "With Man in Mind" u Londonu u galeriji Kraljevskog instituta britanskih arhitekata, isključivši pravog autora.

Na slici: Naslovna strana kataloga Perovićeve izložbe u Londonu, lična arhiva

Umetnici tuđinci, "Večernje novosti", 9. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Umetnici tuđinci

Piše Slobodan Maldini

U sveopštoj antisrpskoj histeriji stvorenoj u Crnoj Gori na mržnji prema svemu srpskom: istoriji, jeziku, ćiriličnom pismu, a posebno crkvi, tamošnje vlasti zabranile su ulazak u zemlju grupi srpskih intelektualaca "iz bezbednosnih razloga". Među njima, zabranu ulaska dobio je i Matija Bećković. Pesnik rođen u porodici crnogorskih Srba, koji je detinjstvo proveo u Crnoj Gori u selu Velje Duboko i Kolašinu, dao je komentar na ovu odluku crnogorske vlade rečima da mu "imponuje da jednoj članici NATO pakta bezbednost ugrožava jedan pesnik." Ovaj događaj otvorio je brojna pitanja o pripadnosti umetnika nacionalnim identitetima Srbije i Crne Gore.

Nakon što sam nedavno objavio na interentu izlazak iz štampe moje knjige "Istorija srpske umetnosti XVIII-XXI vek", iz Crne Gore je usledio komentar u kojem se izražava neslaganje što sam u knjigu uvrstio slikara Modraga Dada Đurića, budući da ovaj francuski nadrealista i pripadnik beogradske grupe slikara "Mediala" ne pripada srpskoj umetnosti, već je isključivo crnogorski slikar, koji je nadasve sahranjen u Crnoj Gori. Poput Crnogoraca Uroša Toškovića i Vukote Tupe Vukotića, Đurić se formirao pedesetih u Beogradu u krugu avangardnih "medialaca", a zrelost nadrealiste stekao je u Francuskoj. Pozvan je da predstavlja Crnu Goru na Venecijanskom bijenalu tek 2009, godinu dana pre nego što će preminuti od duge bolesti. Za razliku od izdanja na francuskom i srpskom jeziku, do danas nije objavljena nijedna značajna monografija o Dadu na crnogorskom jeziku.

Umetnica performansa Marina Abramović u jednom intervjuju za sebe kaže da se "ne oseća ni kao Srpkinja ni Crnogorka", u drugom govori "mi Crnogorke ne starino". Bez obzira što je Crnu Goru predvodila na 54. Venecijanskom bijenalu  2011, istoričari umetnosti sa Zapada predstavljaju je prvenstveno kao srpsku umetnicu.

Rođen u Crnoj Gori, arhitekta Ranko Radović je govorio da je "kao beba donet u Beograd", gde je školovan i ostavio svoje građevine. U kratkom periodu dvehiljaditih bio je ministar urbanizma u Crnoj Gori, a posle prerane smrti sahranjen je kod Danilovgrada, što ga ipak ne čini crnogorskim arhitektom. Drugi poznati graditelj Branislav Mitrović je srpski arhitekta, mada i sam ostavlja mogućnost pripadnosti crnogorskom miljeu projektujući i u ovoj državi.

Još 1974. srušena je Njegoševa zavetna crkva na Lovćenu koju je podigao čuveni srpski pesnik. Dok danas albanski političari u Crnoj Gori traže rušenje srpske Crkve Svete Trojice na Rumiji, u centru albanizovanog Ulcinja i još na dve lokacije Albanska alternativa podiže spomenike Đurađu Kastriotu. Monumente Srbinu borcu protiv islamizacije kojeg su Albanci prisvojili kao svog nacionalnog heroja Skenderbega, postavljaju uz obrazloženje "da podižu svest o slobodi i njenom očuvanju i unapređuju saradnju sa ostalim narodima u Crnoj Gori"?!

Na fotografiji: Slika Dada Đurića iz knjige "Istorija srpske umetnosti XVIII-XXI vek"

Politika zaborava, Večernje novostri, 2. novembar 2018.

Dnevnik zabluda

Politika zaborava

Piše Slobodan Maldini

U povećanom interesovanju umetničkih krugova u SAD za kulturnu ostavštinu balkanskih zemalja, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) održava se izložba jugoslovenske arhitekture iz perioda od 1948. do 1980. Na njoj su predstavljena izuzetna dela vodećih arhitekata socijalističke Jugoslavije, među kojima i spomenici događajima iz Drugog svetskog rata, kao Bici na Sutjesci vajara Miodraga Živkovića i Kameni cvet Bogdana Bogdanovića u Spomen parku konclogora Jasenovac. Tim povodom, priredio sam okrugli sto pod nazivom "Zaštita ugrožene kulturne baštine", na kojem je učestvovao i Miodrag Živković. Devedesetogodišnji doajen srpskog vajarstva izrazio je tada zadovoljstvo dobrim stanjem svojih restaurisanih spomenika: na Tjentištu, Kadinjači i u Kragujevcu. Međutim, u diskusiji je ukazano na loše stanje spomenika u nekim zemljama bivše Jugoslavije.

U Hrvatskoj je u toku "ispiranje mozgova" - kampanja prekrajanja istorije, zatiranja istorijskih činjenica i konstruisanja laži u nameri pisanja nove, politički prihvatljive istorije. Sve učestalije, promovišu se knjige i filmovi u kojima se negiraju hrvatski zločini prema Srbima, Jevrejima i Romima. Ustaški logor za zatvaranje i ubijanje srpske dece Jastrebarsko prozvan je "domom za ratnu siročad", a partizani oslobodioci logora nazvani su "napadačima na decu". Iako nema tačne evidencije, prema podacima sa stručnih skupova, u Hrvatskoj je porušeno ili uklonjeno čak oko 3.000 spomenika koji podsećaju na događaje u Drugom svetskom ratu. Na izložbi u njujorškom MoMA Srbin iz Hrvatske vajar Vojin Bakić predstavljen je fotografijom ostataka njegovog Spomenika ustanku naroda Banije i Korduna na Petrovoj Gori u Hrvatskoj, uništenog devedesetih.

1978. učestvovao sam na Konkursu za Spomen kompleks Donja Gradina, danas u Republici Srpskoj, na području logora Jasenovac gde je izvršen genocid nad više od 700.000 Srba, 80.000 Roma i 23.000 Jevreja. Konkurs nije realizovan. 37 godina kasnije, 2015, na nov konkurs stigao je rad neidentifikovanog "autora" sa "spomen obeležjem" u obliku ustaškog znaka "U", sa ukrštenim kamom i maljem - oružjem kojim su u Jasenovcu likvidirani Srbi, Romi i Jevreji. Posle drugog u istoriji neuspelog konkursa, pozvan sam od Vlade Republike Srpske da predložim rešenje budućeg Memorijalnog kompleksa. Nakon što ga je jednoglasno usvojila Vlada RS, pozitivno ocenili stručna javnost, Patrijarh Srpske pravoslavne crkve, predsednik Svetske organizacije Roma i najviši jevrejski zvaničnici u regionu, protiv ovog projekta je povedena kampanja izvan Republike Srpske, upotpunjena lažima protivrežimskog banjalučkog blogera čiju internet stranicu smatraju glasilom stranih agentura sa ciljem destabilizacije Republike Srpske. Januara 2018. održan je treći konkurs, o čijim rezultatima do danas nisam pronašao nikakvu informaciju.

Na slici: Živkovićev spomenik Bici na Sutjesci i uništen Bakićev spomenik na Petrovoj Gori