Slobodan Maldini: "Arhitektonski crtež", tekst u "Večernjim novostima", 26. aprila 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ARHITEKTONSKI CRTEŽ

"Crtanje je poezija koja se vidi bolje nego što se oseti. Poezija je crtež koji se oseti a ne vidi.", napisao je  Leonardo da Vinči. Le Korbizje je rekao: "Radije volim crtanje nego razgovor. Crtanje je brže i ostavlja manje prostora za laži."

Nedavno je u beogradskom Domu omladine otvorena izložba "Arhitektura na "marginama"" u organizaciji autorskog tandema Gavrilović/Stojanović, na kojoj su predstavljeni arhitektonski crteži 41 autora. Svoje radove prikazali su su arhitekti iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, Francuske.

Crtež je "produžetak čovekove ruke". Kao takav je i "produžetak čovekovog duha". Crtežom se umetnik izražava koristeći ovaj medijum da prenese informacije, odnosno svoju energiju na okolinu: ljude oko sebe, posmatrače ili one koji koriste crteže da bi po njima gradili. U arhitekturi, crtež je neophodan medijum putem kojeg se prenose ideje, stavovi, opredeljenja. Njime arhitekti predstavljaju drugima svoje misli, a arhitektonski projekti nastali iz ovih prvobitnih skica prenose informacije putem kojih se oblikuje prostor.

               

Ljudi su crtežom izražavali svoja osećanja, počev od vremena prvobitnih pećinskih zajednica, kasnije u dobu staroegipatskih hijeroglifa pa sve do savremenih  grafita ispisanih na zidovima predgrađa metropola. Kao forma, crtež se razvijao, menjao i prilagođavao uslovima i stepenu razvoja društva. Tokom istorije kulture, umetnici su dostizali savršenstvo izraza u crtežu. Veliki majstori italijanske renesanse po pravilu bili su prvenstveno dobri crtači, a potom i arhitekti, slikari, vajari, pisci. Crtež je doživeo neverovatnu transformaciju u doba apstraktne umetnosti, kada je linija postala krajnje svedeno umetničko pismo. I kao takav, crtež je ostao nezamenljivo sredstvo umetničkog izražavanja.

U današnjoj arhitekturi kod nas, crtež je godinama zapostavljan. Polako ali sigurno, potisnut je od strane novih tehnoloških rešenja koja su našla primenu u arhitektonskom projektovanju. Arhitekti danas koriste računare i softver da bi postigli željeni cilj - izrazili svoju ideju i predstavili projektovan arhitektonski objekat. U našoj savremenoj arhitekturi crtež je gotovo zaboravljen. Retki su arhitekti koji slobodnoručno skiciraju svoje arhitektonske objekte, a još su ređi oni koji arhitektonske projekte rade ručno, putem crteža. U poplavi kompjuterske grafike i 3D računarskog modelovanja crtež je nestao sa scene. Mladi arhitekti polako zaboravljaju na ovaj način izražavanja.

Zbog toga su izložbe poput ove veoma značajne. One treba da ožive svest arhitekata o neophodnosti ove zaboravljene tehnike umetničkog izraza i pokažu prednosti crteža nad savremenim tehnološkim rešenjima grafičkog izražavanja. Jer, mašina nikada ne može da izrazi autentičnu ideju arhitekte - autora, predstavljenu na najneposredniji način putem crteža.

OBRAZOVNI TURIZAM I EROZIJA VREDNOSTI

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

OBRAZOVNI TURIZAM I EROZIJA VREDNOSTI

Dugi niz godina naše društvo potresa opšta erozija vrednosti na svim poljima, naročito u kulturi. Obzirom da ne postoje osnovni uslovi za razvoj, kultura je podložna svim vrstama negativnih uticaja. Degradacija je genelaran proces, a negativni primeri su brojni. Pokušaću u analizi da se ograničim samo na eroziju obrazovanja  u arhitekturi kao najširoj i najuticajnijoj oblasti u umetnosti.

Proteklih godina svedoci smo procesa hiperprodukcije arhitekata i stručnjaka srodnih oblasti. Za razliku od susednih država gde je broj akademskih obrazovnih ustanova usklađen sa potrebama i opštim stanjem razvoja društva, kod nas postoji neumereni rast broja stručnjaka obrazovanih u ovim oblastima. Samo u Beogradu postoji bar pet visokoškolskih ustanova na polju arhitekture, a njima se pridružuju fakulteti u Nišu, Novom Sadu, Novom Pazaru. Svake godine u našoj zemlji završi školovanje preko hiljadu mladih arhitekata i urbanista. Ovoliki broj novoobrazovanih stručnjaka sigurno nije potreban. Međutim, koliki je nivo stručnosti i kvaliteta mladih arhitekata kod nas?

Nakon analize stanja nameće se poražavajući zaključak.  Naši  stručnjaci danas nisu na nivou nekadašnjih akademski obrazovanih građana. Tome doprinose brojni razlozi. Dotaći ću samo neke od njih. Opšti nivo obrazovanja u Srbiji je nizak. Diplome kod nas često ne predstavljaju rezultat studijskog rada, već su posledica pukog vremena provedenog na fakultetu. Prepisivanje naučnih radova je uobičajeno. Poznat je primer profesorke koja je u svojoj disertaciji prepisala tekstove iz knjige čuvenog američkog teoretičara. Nakon nekoliko godina knjigu tog autora sa Zapada prevela je i objavila domaća izdavačka kuća, zbog čega su nastali problemi. Drugi univerzitetski profesor godinama je mentor doktorantima u oblasti urbanizma, bez obzira što je po obrazovanju iz sasvim druge struke - građevinski inženjer.

Studiranje i doktoriranje arhitekture u Srbiji skuplje je nego u Zapadnoj Evropi. Zato se mnogi odlučuju da akademsko zvanje dobiju izvan granica zemlje. Nije mali broj onih koji diplomu prestižnog svetskog univerziteta kupuju preko interneta. Ova mogućnost je daleko jeftinija od studiranja u Srbiji, a kupcu donosi diplomu nekog poznatog univerziteta sa Zapada, koja je kod nas cenjena i redovno prihvatljivija od domaće. Poznati su slučajevi "vikend doktora nauka", koji do zvanja dolaze na tzv. "turističkim  kursevima" u letnjim kampovima van zemlje koje organizuju poznati svetski univerziteti. Sa ovako stečenim "prestižnim zvanjem", oni lako dolaze do mesta univerzitetskog profesora u Srbiji. Danas imamo hiperprodukciju ovako nastalih "doktora nauka" koji su do titule došli studirajući kod nekompetentnih mentora u Srbiji ili boravkom u turističkoj poseti kampu nekog svetskog univerziteta zvučnog imena. 

Slobodan Maldini: Zakoni, standardi i spratnost, "Večernje novosti" 5. april 2012.

DNEVNIK ZABLUDA

Piše Slobodan Maldini

ZAKONI, STANDARDI ISPRATNOST

U jednom razgovoru sa kolegom arhitektom slučajno sam saznao da je projektovao desetospratnu stambenu zgradu u centru Beograda. Budući da mi je poznato da je urbanističkim planovima tu ograničena spratnost stambenih objekata na 6 spratova, ovaj slučaj me je zaintrigirao. Pogledao sam arhitektonske planove. I zaista, projektovana zgrada je imala deset etaža. Međutim, i dalje je plan bio u granicama propisanih 6. Ostale etaže su nosile čudna imena, poput: visoko prizemlje, mezanin, da bi zgrada na vrhu imala tzv. "povučeni sprat", potom potkrovlje, a iznad njega tzv. "natkrovlje". Sve u svemu desetak punih etaža spakovanih u zakonom predviđenih 6.

Nakon ovog nesvakidašnjeg saznanja, prilikom svakog odlaska u centar grada počeo sam da brojim etaže novosagrađenih stambenih zgrada. Rezultati su bili iznenađujući: veliki procenat ovih zgrada sadrži tzv. "skrivene legalne etaže", odnosno njihova spratnost odudara od planskih urbanističkih standarda.

Svima poznato pravilo br. 1 u tzv. "ivestitorskom urbanizmu" jeste da je za zaradu na izgradnji nekretnina najbitnija lokacija. Drugo nepisano pravilo jeste da je zarada sadržana u stepenu u kojem se ta lokacija iskoristi. U ovom pravilu leži tajna "uspeha" novokomponovanih građevinskih preduzimača. Planovi se krše na sve načine. Na datoj lokaciji gradi se objekat koji svojim sadržajem i gabaritom izlazi van urbanističkog standarda. Za to se koriste arhitektonski oblici: erkeri (ispadi zgrade iznad trotorara na višim spratovima), dodatne etaže koje vizuelno ne ulaze u spratnost ("međuspratovi", "povučeni spratovi", "natkrovlja"), grade se prizemlja na dve etaže ("nisko" i "visoko prizemlje", odnosno galerija). Ove zgrade zauzimaju veći prostor nego što je to dozvoljeno, "gušeći" ionako pretrpano urbano tkivo. Ovakva arhitektura ne zadovoljava standardne potrebe stanovnika. Takvi objekti ne obezbeđuju minimalan broj parking i garažnih mesta, stanovi u njima nemaju dobru osunčanost, provetrenost, broj stanova na stepeništu je prevelik, površine stanova su neprimereno male, protivpožarni i sigurnosni propisi su neadekvatno primenjeni prilikom projektovanja.

Nakaradnoj arhitekturi doprinose i loši zakoni. Nakon što je dozvoljena nadgradnja starih objekata nadziđivanjem i pretvaranjem ravnih krovova u kose, mnogi arhitektonski objekti su nadzidani sa po jednom ili češće, više etaža (na slici). Sve ove zgrade prethodno su projektovane da nose određen broj etaža i nisu konstruktivno predviđene da budu nadgrađene. Njihovi temelji, građeni pre 50 i više godina, ne mogu da nose nov teret. Opterećenje jedne ili nekoliko nadzidanih etaža predstavlja tempiranu bombu za ove zgrade. A njih je u našim gradovima na hiljade. Ovakvi, zakonom nisko postavljeni urbanistički standardi daju zeleno svetlo građevinskim "preduzimačima" da krše pravila gradnje.