Konkursna arhitektura, Večernje novosti 29. decembar 2017.

Dnevnik zabluda

Konkursna arhitektura 2017

Piše Slobodan Maldini

Protekle godine bili smo svedoci mnogobrojnih aktivnosti na polju arhitekture. Nakon perioda graditeljskog tavorenja, oživljena je institucija arhitektonskih konkursa, čime su arhitekte dobile mogućnost da aktivno učestvuju u izgradnji. Neki državni projekti rešavani su na javnim nadmetanjima, gde su učestvovali brojni predstavnici struke. Među konkursima koji su skrenuli pažnju, nalaze se: Konkurs za objekat Gradske galerije na Kosančićevom vencu u Beogradu, Urbanističko-arhitektonski konkurs za zgradu Beogradske filharmonije i deo Bloka 13 na Novom Beogradu, Urbanističko-arhitektonski konkurs dela Makiškog polja na Čukarici, Međunarodni konkurs za idejno rešenje spomen obeležja Zoranu Đinđiću na Studentskom trgu u Beogradu. Ovi konkursi sadrže veliki broj arhitektonskih predloga i ideja i doprineli su jačanju prisustva struke na značajnijim društvenim projektima. Međutim, oni sobom nose i mnoge dileme, pitanja i rasprave o nagrađenim radovima, unoseći novo svetlo na našu arhitektonsku scenu. A ovo svetlo pokazalo je niz nedoslednosti, nelogičnosti i nepravilnosti koje vladaju našom arhitekturom. Podsetiću samo na neke među njima.

Javnost do danas nije dobila odgovor na pitanje plagijatorstva koje se pojavilo na prvonagrađenom projektu zgrade Beogradske filharmonije. Naime, ovaj rad ima neverovatnu sličnost sa međunarodno poznatom zgradom Opere u Oslu. Još poraznije je što su autori tog rešenja u parku neposredno pored palate "Srbija", koje je područje zaštićenog kulturnog dobra, "poturili" projekat četiri stambeno-poslovne kule neverovatne spratnosti. Na Konkursu za Beogradsku galeriju, prvonagrađen rad je proširen na susednu parcelu koja nije predmet konkursa, što predstavlja očiglednu bespravnu gradnju. Na konkursu za urbanističko rešenje beogradskog vodoizvorišta - dela Makiškog polja - prekršeni su osnovni urbanistički uslovi već u samom raspisu. Konkursnom dokumentacijom predviđena je gradnja neverovatnih 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada, bez obzira što urbanističkim planom to nije dozvoljeno. Krunu neuspeha doživeo je Konkurs za spomenik Zoranu Đinđiću, na kojem je prvu nagradu dobio autor suprotno konkursnim uslovima. Iako neposredno sarađuje čak sa dvojicom članova žirija, vajaru Mrđanu Bajiću je dodeljena prva nagrada protivno pravilima konkursa.

Na ova i mnoga druga pitanja, do danas nismo dobili odgovore, a verovatno ih nećemo ni dobiti. Sve će ostati na retkim i usamljenim novinskim natpisima, vremenom zaboravljenim po staroj poznatoj izreci "pas laje, vetar nosi." Ono što ostaje u sećanju jeste gorčina zbog toga što su današnji arhitektonski konkursi daleko od toga da budu anonimni i originalni. A raspisivači konkursa i članovi žirija daleko su od interesa struke, već se uklapaju u opštu klimu, koju diktiraju neki drugi.

Na slici: Kule na prvonagrađenom radu za Filharmoniju

Kaldrma, Večernje novosti, 22 12. 2017.

Dnevnik zabluda

Kaldrma

Piše Slobodan Maldini

Svedoci smo brojnih neprimerenih nedavno izvedenih restauracija starih gradskih četvrti, koje izazivaju burne reakcije građana. U toku su radovi na rekonstrukciji beogradskog Kosančićevog venca, a nedavno je obnovljena kaldrma u Skadarliji tako što je stara autentična dopunjena novom, postavljenom na neadekvatnu podlogu od asfalta. Ovakve grube greške načinjene na našim kulturnim dobrima otvaraju niz pitanja o lošem stanju u zaštiti spomenika kulture.

Turska kaldrma je nastala na antičkoj tehnici popločavanja drumova. Stari Rimljani su svoje ulice poločavali ravnim kamenim pločama položenim na debeo sloj kamene podloge, a u vreme turske vladavine drumovi su popločavani kaldrmom - zaobljenim rečnim kamenjem - položenim na tvrdu podlogu. Pre nego što je popločana, Skadarlija je bila zimi teško prohodna, prekrivena blatom. Kada je 1869. useljeno Narodno pozorište, ova susedna četvrt postala je popularna među glumcima i ostalim umetnicima, pa je uz kafane dobila i druge urbane atribute: ulično osvetljenje i nov kaldrmisan pod. Značaj Skadarlije naglašen je 1935. u "Uredbi o zaštiti gradskih starina", gde piše da se ona "mora sačuvati u postojećem stanju i na kojem se ne mogu vršiti promene bez dozvole vlasti." 1957. arhitekta Uglješa Bogunović je u dnevnom listu "Politika" inicirao revitalizaciju Skadarlije, a 1968. njena stara kaldrma je zamenjena kvalitetnijom, prenetom sa Pašinog brda.

Skadarlijska kaldrma je propala zbog kamiona koji snabdevaju kafane, i zato je više puta betonirana. 2010. ispred kafane "Šešir moj" nestručno je zabetonirana "da bi dame mogle lakše da hodaju u štiklama". Međutim, nije jasan razlog nedavnog asfaltiranja Skadarlije pre vraćanja kaldrme. Nije moguće trajno vezati kamen sa asfaltom: ova veza popušta leti na visokim temperaturama, ali i prilikom kiša, koje se bujično slivaju niz strmu Skadarsku ulicu. Ako svemu dodamo i težinu kamiona za snabdevanje, neuspeh je zagarantovan.

Delovi Beograda i Zemuna i danas su popločani starom kaldrmom. Skadarlija, Kosančićev venac i Gardoš su autentični istorijski ambijenti koji zaslužuju posebnu pažnju. Ove urbane zone danas su promenile funkciju: na Gardošu niču mikro hoteli i restorani, što zahteva novu infrastrukturu. Svakako je potrebno rekonstruisati istorijska jezgra Beograda, a na arhitektonskoj struci su obaveza i najveća odgovornost za to. Struka je danas nedovoljno prisutna na značajnim rekonstrukcijama, a ovi projekti su neodgovorno prepušteni nekompetentnim političarima. Ovako važne i delikatne urbane zahvate potrebno je raditi otvoreno, transparentno i svakodnevno upoznavati građane sa planovima i postignutim rezultatima. Pre svega, treba biti odgovoran i tu odgovornost neprestano isticati u prvi plan. Samo na taj način,  moguće je steći i sačuvati poverenje javnosti u ono što se radi.

Na fotografiji: Skadarlija, stara razglednica

Priznanja u arhitekturi, Večernje novosti, 15. decembar, 2017.

Dnevnik zabluda

Priznanja u arhitekturi

Piše Slobodan Maldini

U galeriji "Atrijum" Biblioteke grada Beograda priređena je izložba Asocijacije srpskih arhitekata "Umetnost arhitekture", na kojoj su učestvovali naši najznačajiniji arhitekti - samostalni umetnici, članovi Asocijacije i ULUPUDS-a. Na izložbi je dodeljena nagrada "Milan Zloković", nazvana po imenu čuvenog začetnika arhitekture modernizma u Srbiji, autorima: prof. dr. Petru Arsiću, Danilu Arsiću, Tanji Vrbnik-Brkić i Ani Virijević za doprinos savremenoj srpskoj arhitekturi na projektu rekonstrukcije manastira Tvrdoš kod Trebinja, BiH. Nagrada ovog najstarijeg srpskog reprezentativnog udruženja retko je kredibilno priznanje koje se dodeljuje u klimi opšteg sunovrata vrednosti u našoj arhitekturi. Jer, brojne degradirane nagrade uručuju se arhitektima za prosečna dostignuća u razvoju struke, dok pojedine velikane profesionalna priznanja često zaobiđu ili im stignu prekasno.

Kada je 2013. dodeljena Velika nagrada arhitekture Udruženja arhitekata Srbije ostarelom, zaboravljenom i nepravedno zapostavljenom profesoru arhitekti Branislavu Milenkoviću (r. 1926), prilikom uručenja nagrade ovaj tada osamdesetsedmogodišnjak održao je prisutnima nezaboravnu lekciju. U ironičnom tonu, zahvalio je na "životnom priznanju" i rekao "da mu ono veoma znači jer je vetar koji duva u leđa i pomaže mu da još više i bolje radi!"  Na još nespretniji način iz zaborava je "izvučen" devedesetogodišnji bard srpske arhitekture Mihajlo Mitrović (r. 1922) kada je 2012. predložen za kandidata da bi odmah zatim bio odbijen njegov prijem u dopisnog člana SANU. Na istoj izbornoj skupštini Mihajlov 26 godina mlađi kolega Branislav Mitrović (r. 1948) izabran je za redovnog člana.

Zbog ovakvih primera, nije čudo što su mnoga priznanja na planu arhitekture danas dovedena do apsurda. Nagrada "Ranko Radović", osnovana da afirmiše kritičko-teorijsku misao u arhitekturi, nosi ime po mnogima kontroverznog arhitekte. Poznati ministar u Vladi Mila Đukanovića, Radović je karijeru počeo na beogradskom arhitektonskom fakultetu, kojeg je napustio početkom devedesetih zbog odlaska u inostranstvo. Po povrtaku u Beograd, nezadovoljan što ga mesto za katedrom na fakultetu nije sačekalo, prelazi u Novi Sad. Tu osniva Departman za arhitekturu na Fakultetu tehničkih nauka, instituciju krajnje upitnog akademskog nivoa zato što su u njoj preko noći doskorašnji neiskusni studenti na sumnjiv i ekspresan način proizvođeni u doktore nauka i univerzitetske profesore.

Mnogima smeta što Salon arhitekture, nekada najprestižniju izložbu savremene arhitekture u Srbiji, umesto arhitekte danas vodi istoričarka umetnosti. Niz godina Salonom autorski rukovodi Ljiljana Miletić Abramović, direktorka Muzeja primenjene umetnosti, a priznanja ove nekada najpoznatije manifestacije arhitekata, danas nemaju ni delić svog negdašnjeg sjaja.

Na fotografiji: projekat rekonstrukcije manastira Tvrdoš, Petar Arsić i dr.

Narodno blago daleko od očiju javnosti, Ekspres nedeljnik, 15. decembar 2017.

NARODNO BLAGO DALEKO OD OČIJU JAVNOSTI

Razgovor sa Slobodanom Maldinijem vodila Katarina Nikolić

- Gde se nalaze najvredniji eksponati i dela nasih autora, ali i stranih, u kojim muzejima? 

(navedite mi molim vas i dela i muzeje)

U beogradskom Narodnom muzeju nalaze se dela svetskih majstora savremenog slikarstva: „Portret žene“ Andre Lota, „Purpurne bukve“ Anri Matisa, Portret mlade žene“, Tuluza Lotreka, „Kupačica“ Ogista Renoara, „Seljanka“ Van Goga, „Ruanska katedrala“ Kloda Monea, „Tahićanka“ Pola Gogena, „Glava žene“ Pabla Pikasa, „Kompozicija II“ Pita Mondrijana, „Seljak i krava“ Marka Šagala i dr. Muzej poseduje crtež „Žensu akt“ Amadea Modiljanija, koji je poklonila muzeju sestra Rastka Petrovića Ljubica Luković. Drugi Modiljani „Portret muškarca“  nalazi se u privatnom vlasništvu novosađanina Zorana Mandića. U „Kolektanei“ Eriha Šlomovića nalaze se crteži sa posvetom Šagala, Matisa, Klea, Pikasa i dr.

Do danas nije napravljena lista umetnina koje su opljačkane i iznete iz Srbije za vreme Drugog svetskog rata. Među njima, prema usmenim izvorima, među njima nalaze se platna Rafaela i Rembranta. Posle rata, jevrejske porodice su podnele oko 3.200 zahteva za obeštećenje, ali detalji nisu poznati.

Tokom rata devedesetih, sa Kosova je u inostranstvo iznet veliki broj srpskih nacionalno vrednih umetničkih predmeta. Problem je veliki, jer ne postoji kredibilan registar pokradenih umetnina

Najvredniji eksponati i dela naših i stranih autora nalaze se u beogradskom Narodnom muzeju. U sastavu Zbirke strane umetnosti nalazi se oko 1.100 slikarskih i skulptorskih dela uglavnom evropskih umetnika. Godine 1891. venecijanski slikar slovačkog porekla Bertold Lipaj poklonio je muzeju vrednih 70 slika italijanskih majstora. Knez Pavle Karađorđević je, formirajući prvi Muzej savremene umetnosti, skupio nasleđem, poklonima i akvizicijama vrednu kolekciju stranih i domaćih umetnika, među kojima i dela Vlamenka, Utrila, Šagala, Modiljanija ali i El greka, Pusena Monea, Gogena. Godine 1931. grad Amsterdam je poklonio veliku kolekciju umetnosti iz 19. i 20 veka, u kojoj su slike Mondrijana i Van Goga. Deo čuvene zbirke kontroverznog kolekcionara Eriha Šlomovića koja broji oko 350 komada završila je 1949. u Narodnom muzeju. Šlomovićev album "Kolektanea" sadrži crteže Pikasa, Matisa, Šagala, Kandinskog, Klea, lota i drugih velikana 20. veka.

Međutim, najznačajniju zbirku svetskih savremenih umetnika propustio je da sačuva Studentski kulturni centar (SKC) u Beogradu. Među brojnim umetnicima, na izložbama koje su priređene u beogradskom Studentskom kulturnom centru izlagali su neki od najznačajnijih protagonista svetske umetničke scene toga vremena: Jozef Bojs, Đina Pane, Akile Bonito Oliva, Harald Zeman, Donald Kaspit, Filiberto Mena, Katrin Mije i drugi. Nažalost, brojna dela koja su ovi i drugi umetnici ostavili u Beogradu, nestala su. Pre par godina otišao sam u SKC sa molbom da mi pokažu čuvene Bojsove table koje je on poklonio nakon performansa 1974. godine. Međutim, niko od zaposlenih nije razumeo šta tražim. Podsetio sam da se radi o čuvenim Bojsovim tablama koje su svojevremeno fiksirane i spakovane na galeriji Velike sale  SKC-a. Na kraju, shvatio sam da su ove četiri table, veličine čak 2 metra, ukradene! Na svetskom tržištu Bojsovih dela, danas one vrede više od milion evra. Za umetničke predmete koje je SKC-u poklonio Klaus Rinke, kao i za desetine drugih milionski vrednih dela koja su nekada bila u vlasništvu SKC-a, nisam pitao. Radi se o neprocenjivoj kolekciji radova svetski najznačajnijih umetnika, kakvu danas ne poseduju ni najpoznatiji svetski muzeji, koja se tokom sedamdesetih i osamdesetih nalazila u SKC-u, ali je potom netragom nestala. Začudo, do danas se ama baš niko nije zapitao gde je završila najvrednija srpska kolekcija savremenih umetnika!?

- Koje biste nam vi muzeje istakli, i preporucili svojim sugradjanima, ali i turistima da svakako obidju u Beogradu, kao i u Srbiji, i zbog cega? Sta nikako ne treba propustiti?

 Beograd danas ima samo jedan otvoren umetnički muzej - Muzej savremene umetnosti. Generacije naše dece nisu imale priliku da se upoznaju sa domaćim muzejskim kolekcijama. Za to vreme, naša mnoga najznačajnija kulturna dobra krase vitrine svetskih muzeja. Tako, ako želimo da vidimo najraskošniju srpsku knjigu iz srednjeg veka, tzv. Minhenski psaltir, treba da otputujemo u Minhen, gde je pohranjen nakon što je ukraden iz fruškogorskog manastira Privina glava. Nikoljsko jevanđelje iz 14. veka nalazi se u Dablinu, u Irskoj, Prolog stihovni iz 1566, u Lajbahu. Iz manastira Sv. katarine na Sinaju ukradena su i odnešena u London 43 srpska rukopisa iz perioda 10-13. veka. Ukradeni najstariji pisani rukopis sa naših prostora Evangeliarium sirmiensium čuva se u Bavarskoj biblioteci pod šifrom 6224.

Međutim, ni neke zbirke domaćih savremenih umetnika u Srbiji, nisu bolje prošle. Podsetiću na žalosnu sudbinu "Unutrašnjeg muzeja" umetnika Dragana Papića.  U svom stanu u centru Beograda Papić decenijama gradi svoj "Unutrašnji muzej". Na buvljacima kupuje predmete od kojih izrađuje umetnička dela. Muzej su do sada posetile mnoge značajne srpske ličnosti, a uvršten je u mapu beogradskih kulturnih destinacija. Pre nekoliko godina, kamion Gradske čistoće došao je po prijavi komšije da odnese Papićevo "nagomilano đubre" u hodniku i dvorištu zgrade. Posle intervencije iz Ministarstva kulture, kamion se vratio prazan. Mnoga vredna dela izgubljena su nakon što su preminuli njihovi vlasnici. Nepoznata je sudbina kolekcije sa Pikasovom slikom u vlasništvu čuvenog arhitekte Aleksandra Deroka, kojoj se gubi trag nakon njegove smrti. Ružnu sudbinu doživela je i zaostavština profesora arhitekte Milorada Pantovića. Ovaj student Le Korbizjea i Ozenfana čuvao je Le Korbizjeove crteže i prepisku sa svetski poznatim arhitektima. Kada je umro, naslednici su sve što se zateklo u kući bacili na gradsku deponiju smeća. Poslednjih godina života vajarka Olga Jevrić izgubila je značajan deo svoje zaostavštine. Iz njenog ateljea na Starom sajmištu ukradeni su vredni artefakti. Lopovi su pronađeni, međutim, odneti predmeti i dokumentacija bili su već uništeni - bačeni u đubre, a na oko vredniji deo "plena" završio je - na buvljoj pijaci! Da mu zaostavština ne doživi sličnu sudbinu, arhitekta Bogdan Bogdanović ju je za života izneo iz zemlje i stavio na raspolaganje državi Austriji. 2014. je otvoren Legat Petra Lubarde. U obnovljenoj vili na Dedinju izloženo je njegovih 16 slika i 28 crteža. Od 57 slika na spisku legata, pronađene su 24. Ostalih nema.

- U cemu mozemo da se merimo kada je rec o muzejima u Evropi i svetu, a po cemu zaostajemo?

Novorenovirani Muzej savremene umetnosti danas je jedan od najsavremenijih objekata te vrste u ovom delu Evrope. Međutim, teško da ijedna zemlja u Zapadnoj Evropi ima toliki broj izgubljenih, ukradenih ili uništenih vrednih umetničkih dela, kao što je naša. Naše kulturno blago je decenijama nestajalo u nepovrat. Ali, zabrinjava što društvo nije načinilo ni najmanji napor da to spreči i povrati vredna dela koja se danas bespravno nalaze u drugim svetskim institucijama.

- Upoznati ste da je nedavno u Zagrebu otvoren Teslin muzej, dok se za beogradski tvrdi da je jedan od najposecenijih, ali i da se uskoro seli sa adrese u Krunskoj. Sta mozete da nam kazete o tome?

Danas se vodi kampanja preotimanja Tesline urne i pokušaj njenog premeštanja u portu Hrama Svetog Save. Tražeći razlog za izmeštanje urne, crkva je proglasila satanističkim obredom jedan održan intervju sa stranim gitaristom u muzeju, pored Tesline urne. Niko do tada nije doveo u vezu Teslu i satanizam. Međutim, onog trenutka kada urna sa Teslinim posmrtnim ostacima bude preoteta, Muzej Nikole Tesle neće imati značaj koji ima danas. Nadalje, nakon što zgrada u kojoj se danas nalazi muzej bude vraćena starim vlasnicima, ova institucija će pretrpeti golgotu neizvesnog preseljenja u ambiciozno zamišljen prostor stare električne centrale na Dorćolu veličine 30.000 kvadrata, za šta danas nema novca. Bojim se da je ova, inače dobra ideja, preveliki zalogaj za društvo koje decenijama nema sredstava da renovira čak ni svoje najbitnije muzeje. 

- Koliko su postavke u Etnografskom, Muzeju Jugoslavije, MSU, Teslinom muzeju... (mozete i vi da dodate one za koje smatrate da su nezaobilazni deo srpske i ju bastine) reprezentativne i po cemu?

Nažalost, domaće muzejske postavke tehnološki daleko zaostaju za ostalim svetskim muzejima. Teško je danas uporediti naše i svetske muzeje. Iako imamo kvalitetna dela, prostori su krajnje loši, tehnički i tehnološki zastareli i neodgovarajući.

- Vredi li da se neki stranac uputi ka Srbiji i Beogradu samo da bi video postavke u nasim muzejima, kao sto vecina nasih gradjana odlazi do Beca, Budimpeste, Barselone, Pariza...?

Beograd danas nije destinacija za obilazak muzeja. Turisti koji dođu u Beograd donedavno su posećivali lokacije stradale tokom NATO agresije, a noći provode na splavovima i restoranima, gde je provod bagatelan. Slika koju nose o Beogradu nema veze sa muzejima, već pre sa kafanama.

- Da li ste upoznati kakva dela su u privatnim kolekcijama?

Postoje privatne kolekcije sa ozbiljnim delima srpske umetnosti. Pomenuću samo neke među njima. Joca Vujić iz Sente je sakupljao najvrednija dela srpskih slikara perioda romantizma i bidermajera XIX veka. Njegovih više od 300 slika nalaze u Narodnom muzeju. Pavle Beljanski, diplomata i kolekcionar, svoju zbirku je poklonio Novom Sadu. Ona sadrži 185 dela 37 autora, pretežno iz perioda između Prvog i Drugog svetskog rata. Novosađanin Đuro Popović poseduje danas jednu od najbogatijih umetničkih zbirki srpskih majstora. U njoj se nalazi oko 1.000 izuzetnih dela srpskog slikarstva. Kolekcija Vujičić je privatna zbirka srpske umetnosti 20. veka sa sedištem u Beogradu. U njoj je zastupljeno više od 200 autora sa preko 500 umetničkih dela. Milutin Popović je kolekciju izgradio kupujući slike u Prodajnoj galeriji Beograd. Kolekcija Trajković je privatna umetnička zbirka likovnih dela druge polovine 20. veka i početka 21. veka. U njoj je zastupljeno oko 150 autora sa oko 1.000 dela. Osnivanjem Muzeja i Magacina Macura u Novim Banovcima, Vladimir Macura je 2008. godine uveo na domaću umetničku scenu privatno kolekcionarstvo kao ozbiljnu muzejsku kategoriju. Sledila ga je Madlen Cepter osnivanjem Cepter muzeja u Beogradu 2010.

"Prijateljstvo" i arhitektura

Dnevnik zabluda

"Prijateljstvo" i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Američka administracija stavila je Srbiju u fokus svog interesovanja. Državni sekretar SAD Reks Tilerson nedavno je izjavio da će Sjedinjene Američke Države nastaviti na razvijanju stabilnosti i demokratije na Balkanu i pozvao da "odbacimo svoja neprijateljstva kako bi mir postao trajan." Istovremeno, Atlantski savet šalje nam iz Vašingtona najavu "istorijskog pomirenja sa Srbijom." Uporedo sa porukama iz SAD, Srbiji je upućen i drugi, iskreniji signal. Obuvena u čizme hrvatskih paravojnih formacija ZNG iz davnih devedesetih, predsednica našeg zapadnog suseda Kolinda Grabar Kitarović nedavno je poručila da će "puno vode proteći Dunavom pre nego što Srbija i Hrvatska mogu govoriti da su prijateljske države." Ove dve izjave nisu iznenadile građane Srbije. Jer, naš narod je odavno izgradio svoju sliku o "prijateljima" sa Zapada. A nju izvanredno ilustruju događaji na arhitektonsko-urbanističkoj sceni.

Hrvatska privreda je svojim trgovinskim objektima odavno premrežila Srbiju. Gotovo da nema većeg grada u zemlji gde se ne nalazi bar jedan šoping centar najveće propale hrvatske kompanije Agrokor: Idea, Merkator ili Roda. Projektovani po koncepciji zatvorenih tržnih centara u SAD, ti kompleksi su promenili sliku naših gradova. Ovi društveni centri predstavljaju novi koncept življenja u kojem je čovek sveden na potrošača, nosioca potreba i sredstvo za ostvarenje ciljeva stranog kapitala. Oni su nametnuti našim tradicionalnim pijacama, dućanima, malim bakalnicama, promenivši urbani život u Srbiji. Nekada, stanovnici naših gradova šetali su ulicama, družili se, sedeli i razgovarali. Danas su samo nemi konzumenti u novim "hramovima" brendova sa Zapada.

SAD su u Srbiji takođe ostavile svoje graditeljske tragove, promenivši urbanu sliku pojedinih područja. Odmah po završetku NATO bombardovanja 1999. SAD su podigle svoju vojnu bazu Bondstil kod Uroševca na Kosovu, najveću izgrađenu od Hladnog rata. Za potrebe izgradnje gigantskog vojnog kompleksa na površini oko 4 kvadratna kilometra sravnjena su dva brda i nasuta dolina između njih. Ovaj logor, podignut bez ikakvih dozovola, opisao je nakon posete izaslanik za ljudska prava Saveta Evrope Alvaro Gil-Robles kao "manju verziju Gvantanama".

Kompleks nove ambasade SAD sagrađen je u Beogradu 2013. Uz glavnu zgradu nalaze se objekti za smeštaj marinaca, radionice, "tehničke zgrade". Ova monstruozna građevina, po upućenima najveći špijunski centar na Balkanu, podignuta je na površini 40.000 kvm usred ekskluzivne stambene zone neposredno uz Dvorski kompleks, čime je trajno uništila decenijama stvaran i čuvan karakter Dedinja. Nametnuvši se urbanom okruženju stambenih vila neprimerenom veličinom  i neprikladnom funkcijom, degradirala je naš najznačajniji nacionalni spomenik kulture - Dvorski kompleks srpskih kraljeva.

Na slici: zgrada Ambasade SAD u Beogradu, izvor Gugl Zemlja

Zgrade duhovi, Večernje novosti, 1. decembar 2017.

Dnavnik zabluda

Zgrade duhovi

Piše Slobodan Maldini

Poznat je slučaj iseljenika sa naših prostora u Švedsku koji je tamo sagradio svoju porodičnu kuću na "tradicionalan" balkanski način - u sopstvenoj režiji, bez projekta i ikakvih dozvola. Pošto nije imao dokumentaciju za bespravno podignuti objekat a prema švedskom zakonu nije postojala situacija da neko može da sagradi kuću bez građevinske dozvole, nije mogao da bude procesuiran. Ovo je verovatno jedan od retkih slučajeva kada je balkanska "domišljatost" odnela pobedu nad uređenim Zapadnim sistemom. Ali, ovakva situacija kod nas nije ništa novo. Primeri nelegalne gradnje su brojniji od primera gradnje po zakonu. Potrdu ovoga nalazimo na svakom mestu. U Srbiji se i danas živi u slamovima u koje je moguće ući samo peške, a u nekima su čak podignute i čitave fabrike, neverovatno "uklopljene" u urbanistički haos. U neka srpska turistička mesta turistički autobusi ne mogu da uđu, jer je to fizički nemoguće zbog isprečene divlje gradnje.

I posle četiri izvršene legalizacije, u Srbiji postoji neverovatno veliki broj bespravno podignutih objekata. Oni se svrstavaju u kategoriju "zgrada duhova" jer zvanično "ne postoje", budući da nisu zakonski dokumentovani, odnosno za njih ne postoje tehnička niti pravna dokumentacija. Prema nepreciznim podacima, Srbija je još uvek suočena sa problemom više od dva miliona nezakonito izgrađenih objekata. Veliki broj njih vlasnici nikada neće legalizovati iz straha od plaćanja poreza. Za vlasnike divlje podignutih objekata nemoguće je uvesti sankcije, jer će oni svoje nelegalne straćare pre srušiti, nego da za njih plaćaju visoke iznose.

Međutim, zabrinjava gradnja po razrađenom modelu "zgrada duhova". Na ekskluzivnim beogradskim lokacijamana Dedinju, Voždovcu, u naseljima niskih porodičnih vila, sve više ima slučajeva gradnje visokospratnih kolektivnih stambenih zgrada čija arhitektura ne poštuje bilo kakva urbanistička ograničenja. Po pravilu, investitori tih "zgrada duhova" su nepoznati - n.n. lica ili kompanije, ne postoji bilo kakva projektna dokumentacija za zgrade, ne postoji dozvola za gradnju, nema ikakvog pismenog traga. Ponegde je čak teško ući u trag pravom vlasniku zemljišta. Protiv ove gradnje inspekcije po pravilu ne reaguju "kao nenadležne", a bukvalno nemaju protiv koga da donesu rešenja. A i ako donesu rešenja o rušenju, najčešće grad za to nema sredstva, pa se ono odlaže. Za to vreme, ova gradilišta su aktivna. "Zgrade duhovi" čekaju novu legalizaciju. Na pitanje skeptika kako je ovo moguće kada su načinjeni satelitski snimci koji pokazuju stanje na terenu, upućeni znaju da satelitski snimci ne predstavljaju ništa bez onoga ko je i ovlašćen da ih tumači. A "tumači" satelitskih snimaka, kao i nadležni za izdavanje urbanističkih i građevinskihe dozvola, po pravilu su u "sistemu", istom onom kojem pripadaju "zgrade duhovi".

Gradnja - "zgrade duhovi" u Beogradu, foto arhiva "Novosti"