Saturday 25 May 2013
Saturday 18 May 2013
Slobodan Maldini: Novi talas 1977 - 80-tih - Izbor dokumenata za knjigu profesora Miloša Perovića
Biennale de Paris 1985
M.E.Č.
Vertikalna umetnost
Zagrebačke izložbe 1981-85
POSTMODERNA ARHITEKTURA U SRBIJI '80 TIH GODINA
Tokom perioda 80-tih, srpska arhitektonska scena je izuzetno
živa. Mlade generacije arhitekata izlažu svoje projekte, a vodeću ulogu u
izlagačkoj aktivnosti ima Galerija Studentskog kulturnog centra, koju vodi
Biljana Tomić. Kroz ovu galeriju prošli su gotovo svi značajniji mladi
arhitekti koji su se istakli u periodu 80-tih. Ova galerija nije bila samo
izložbeni prostor; u njoj su održavana predavanja, radionice, performansi, a
značajna je bila i izdavačka aktivnost. Zahvaljujući Biljani Tomić, galerija je
predstavljala svojevrsna vrata sa pogledom iz Beograda u svet i istovremeno sa
pogledom iz sveta ka Beogradu, koja su uvek i svima bila širom otvorena.
1980. godine slikar, kritičar i teoretičar umetnosti Dragoš Kalajić (1943-2005) okuplja arhitekte i slikare na izložbi »Vertikalna umetnost« i osniva grupu »Beogradska Vertikala« čiji su članovi bili, pored Kalajića: Olja Ivanjicki, Aleksandar Cvetković, Božidar Damjanovski, Dragan Mileusnić, Kosta Bunuševac, Dejan Ećimović, Vesna Vujica, Slobodan Maldini, Marin Rajković, Mustafa Musić, Ognjen Babić. Posthumno je u grupu uključena Milena Pavlović-Barili. Manifest Vertikale predstavio je Kalajić: »vertikalni umetnici modernu umetnost smatraju zastarelom i prevazidjenom, umetnost koja je stvarana radi umetnosti, igre, optičkih atrakcija, skandala... Vertikalni umetnici hoće da umetnosti vrate njenu suštinsku funkciju: ona treba da bude sredstvo budjenja, razvijanja i usmeravanja suštinskih sadržaja čoveka ka ciljevima koji se zovu Apsolut, odnosno Lepota, Dobrota, Istina«.
Na beogradskoj arhitektonskoj sceni slede antologijske izložbe: »Solarna arhitektura« (1980), »Arhitektura vode – Ratno ostrvo« i »Arhitektura zemlje« (1981), koje su održane u Salonu Muzeja savremene umetnosti, pod rukovodstvom Jadranke Vinterhalter. Na otvaranju izložbe »Solarna arhitektura« simbolično je »probijen« zid načinjen od hartije, a nova generacija arhitekata je stupila na scenu. Medju učesnicima izložbe, bili su: Ognjen Babić, Predrag Pedja Ristić, Mustafa Musić, Slobodan Maldini, Ranko Radović, Dejan Ećimović, Vesna Vujica, Vladimir Lovrić, Branko Lalović i drugi. Bio je to definitivan ulazak postmoderne u srpsku arhitekturu.
Kritiku izložbe dao je Aleksandar Milenković u partijskom listu »Komunist«: »Nekritičko prihvatanje pokreta konceptualizma u umetnosti dovelo bi nas u paradoksalnu situaciju da time izrazimo sumnju u naš društveni sistem i njegovu filozofiju življenja... Ne mogu se ravnodušno posmatrati takve egzibicije umetnika koje u suštini predstavljaju otvoren čin protesta protiv društva u celini. U tom smislu, ni proizvoljna ekvilibristika arhitektonskim rečnikom u ostvarenjima protagonista post-moderne arhitekture, ili konceptualistička dezarhitektura ne rešavaju nijedan stvarni problem društva.« (Aleksandar Milenković, »Komunist«, 4. septembar 1981.).
Na izložbi »Arhitektura zemlje« predstavljene su četiri osnovne postavke: protežiranje iskonske ruralne neimarske logike, reinterpretacija »na naš način« savremene semantički ispražnjene suburbane arhitekture, vraćanje arhetipalnim svojstvima tradicionalnih kuća i poimanje zemlje i prostora kao delova univerzalnog ustrojstva civilizacije i čovekovog bitisanja. Na izložbi su svoje projekte predstavili Ognjen Babić, Slobodan Danko Selinkić, Marin Rajković, Marjan Čehovin, Mustafa Musić, Ivan Ratković, Slobodan Maldini, Dragan Živković, Stevan Žutić, Predrag Pedja Ristić, slikar Radovan Kragulj.
Suština izložbe data je sledećim opisom: »Znatan deo glamurozne buke oko pojave generacije postmodernih arhitekata sačinjavaju višestruki odjeci iste pojave u praznini ambijenta naše savremene arhitektonske teorije i prakse. Ta praznina je kvantitativne i kvalitativne prirode; naime, ispražnjenost društvenih kasa za investicije u gradjevinarstvu tu koincidira sa spoznajom ispraznosti načela i nasledja moderne arhitekture pred izazovima, potrebama savremenog čoveka i društva. Idejnu krizu arhitekata moderne često prati i moralna kriza, pojačana sve češćim i energičnijim protestima javnosti protiv modernih »mašina za stanovanje«. Da bismo se lapidarno i duhovito obavestili o mišljenju korisnika tih mašina, dovoljno je navesti samo nekoliko popularnih imena za modernističke zgradurine Novog Beograda: »Šest kaplara«, »Konzerve«, »Besne gliste«, »Mercedes«, »Kineski zid«, »Kifla«, »Četiri idiota«...« (Dragoš Kalajić, juli 1981.).
1982. godine održana je izložba pod nazivom »Grad u reinkarnaciji« u prostoru Knez Mihailove ulice, čime je ova ulica dobila ulogu poprišta arhitektonskog performansa i kulturnog dogadjaja. Na putu od Kalemegdana do Slavije, svakodnevni prolaznici gradom mogli su da primete na ulicama, trgovima i prolazima promene koje su uneli različiti umetnici, različita umetnička dogadjanja, koja nisu uobičajena na otvorenim prostorima. Unutar arhitekture trgova ili ulice stajali su novi trgovi kao simbolična mesta okupljanja, na kojima su se odvijali koncerti, slušala muzika, igrale predstave... Ulica je preuzela ulogu komunikacijskih dogadjanja. Sve ovo, izazvalo je slojevite reakcije gradjana i strukovnih grupa... Instalacija koja je podignuta tom prilikom po projektu grupe »MEČ« predstavljala je belo obojen rimski Forum, koji je, medjutim, sadržao polomljene antičke jonske stubove, a kroz Forum je smelo i brutalno bio probijen ogromni trougaoni klin obojen jarko crvenom bojom, koji je u kompoziciju unosio konstruktivistički duh El Lisickog. Ova kompozicija je imala jasnu poruku: klasična (odnosno: moderna) arhitektura je mrtva, a na pomolu je dolazak novih arhitektonskih ideja. Instalacija je izazvala burne polemike u arhitektonskim krugovima, što je dovelo do njenog prevremenog rušenja i uklanjanja, uz izgovor da »ometa pešački saobraćaj u Knez Mihailovoj ulici«.
Iste godine održana je u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu izložba »Beogradska postmoderna – antologija postmoderne«, teza Dragoša Kalajića, na kojoj su bila prisutna dela: Bogdana Bogdanovića, Milene Pavlović-Barili, Leonida Šejke, Dragoša Kalajića, Vesne Vujice, Predraga Ristića, Mustafe Musića, Slobodana Maldinija, Stevana Žutića. Na izložbi je odbio da učestvuje Dejan Ećimović jer se nije složio sa konceptom izložbe. Dok je kritičar Zoran Manević projekt kuće u Grockoj Pedje Ristića uporedio sa kasnim primerima Kojićevog folklorizma, Žutićevu »Electric chair in red neon« uporedio je sa sličnim idejama konstruktivista, a Maldinijev projekt »Hrama vertikalne simetrije« je smatran bliskim monumentalizmu kojeg su negovali arhitekti u totalitarnim režimima pred Drugi svetski rat, kao na primer u projektu italijanskih autora za beogradsku Operu iz 1939. godine.
Na izložbi su predstavljeni stavovi postmoderne arhitekture: »...Post-moderna se suprotstavlja »internacionalnom stilu«, o kome svedoče »blokovi spavaonica« Novog Beograda, izgradjeni po istim modelima koji su svojim djubrištima od arhitekture prepunili svet, od Aljaske do Afrike, od Pacifika do Atlantika. Zato post-moderni arhitekti stvaraju, projektuju staništa, ne za nekog apstraktnog čoveka-mašinu, već za konkretne ljude od krvi i mesa, za ljude sa dušom. Zato je moderna arhitektura bezdušna, a Post-moderna hrabro ističe značaj ljudske duše. Post-moderni arhitekti imaju u vidu ne samo fizičke, već i duhovne, psihološke, duševne potrebe tog konkretnog čoveka... To je jedna humana alternativa. Sa svih strana sveta već odavno, skoro jednu deceniju, odjekuju detonacije eksplozija kojima se ruše »blokovi spavaonica« jer samo očajnici pristaju da žive u tako nehumanim uslovima, u tim kazamatima mravlje utopije, jedne nakaradne utopije, koja čoveka hoće da svede na mrava« (iz Manifesta »Beogradske vertikale«, Dragoš Kalajić).
Godine 1984. održava se izložba »Ekologija i umetnost« u Mariboru. Tim povodom, Ognjen Babić projektuje »Grad od drveta u Demokratskoj republici Kongo«, Dragan Živković daje predlog »Spomenika na Ratnom Ostrvu« u Beogradu, Stevan Žutić predstavlja »Spomenik gradu« u vidu heurističke igre, Slobodan Maldini projektuje »Solarno stepenište«, Mustafa Musić »Ulicu sećanja« a Ranko Radović »Solarni grad«. Grupa »Alter Imago« (Nada Alavanja, Tahir Lušić i Mileta Prodanović) predstavljaju intervencije umetnika na ruiniranim fasadama i ruševinama gradova u projektu »Arte delle ruine« u kojima se stilistika »novog slikarstva« susreće sa stilskim obeležjima prošlih arhitektonskih oblika kao njihovo isticanje ili potiranje. »Tafepolis« Predraga Pedje Ristića predstavlja idejno rešenje polja za sahranjivanje koje bi ujedno bilo i žitnica, »čime bi se čovek ponovo integrisao sa metabolizmom prirode«.
Susret generacija dogodio se na izložbi »Tri generacije beogradskih graditelja« 1984. godine, kada su Aleksandar Deroko (1894-1988), Bogdan Bogdanović (rodj. 1922) i nekoliko članova grupe »MEČ«: Mustafa Musić (rodj 1949), Slobodan Maldini (rodj. 1956) i Stevan Žutić (rodj. 1954), zajedno priredili retrospektivnu izložbu u Beogradu, Zagrebu i Kruševcu, povodom 90-tog rodjendana Aleksandra Deroka. Tim povodom, štampane su i dve mape autorskih grafika učesnika izložbe. Karakteristično je da »niti Deroko ranije ni Bogdanović kasnije, nisu se bavili gradjenjem; oni su proučavali arhitekturu, i što za jedne u životu postaje profesionalno opredeljenje, za druge danas mlade, postaje stav, model lične egzistencije... Arhitekte grupe MEČ u to stanje »izmedju« ulaze sa svešću »ne predati se«, i više, svesni njegovog metaforičkog značenja, oni traže mogućnosti prelaska izmedju stanja stvari i privida, ka jeziku čiste arhitekture«. (Biljana Tomić, »Projekat« – br.7, juli 1996.).
Krajem decembra 1983. i početkom januara 1984. godine grupa arhitekata, dizajnera, likovnih umetnika i fotografa organizovanih oko umetničkog udruženja »SINTUM« realizuje akciju »Silazak Beograda na reke«, a napušteni blok vojnog hotela u Karadjordjevoj ulici u Beogradu postaje stecište umetnika i mesto avangardnih umetničkih dogadjanja. U manifestu grupe se kaže: »...vodjena intuicijom kreativnih graditelja, grupa arhitekata okupljena oko SINTUM-a, zajedno sa svojim prijateljima i svim ostalim kreativnim Beogradjanima, kroz okupljanje i koncentrisanje ljudi i dogadjaja na ovom m e s t u – kroz generisanje i usmeravanje kreativne radne energije - želi da kroz ovu prvu akciju započne realizaciju cilja silaska Beograda na reke«. Medju umetnicima koji su u to vreme radili u udruženju »SINTUM« i izlagali u napuštnom vojnom hotelu, bili su: Dušan Tešić, Josip Pilasanović, grupa »MEČ«, Milovan De Stijl Marković, Predrag Djaković, Ilija Gligorijević (Ika Florida), Ivan Ratković, Stojan Stojčić, Dragan Živković, Dragan Papić, Milan Tomić, Milan Mitić i drugi, a medju posetiocima ovog kreativnog centra bili su: Bogdan Bogdanović, Boris Podreka i Aldo Rosi.
Tokom maja-juna 1984. godine, u Beogradu je Slobodan Danko Selinkić predstavio izložbu »Brod od kamena«, grupe italijanskih autora, a u Beograd su došli učesnici izložbe: Aldo Rosi, Paolo Portogezi, Alesandro Anselmi, Franko Purini, Laura Termes i dr. Izložba je održana u Studentskom kulturnom centru, gde su Rosi i Portogezi održali maestralna predavanja. Iste godine, 1984., beogradskoj arhitektonskoj sredini predstavio se i Poris Podreka (rodj. 1940), tršćanski i austrijski djak i bečki arhitekta i profesor arhitekture, koji je srpsku arhitektonsku sredinu upoznao sa novim tokovima u svetskoj arhitekturi – postmodernom. Godine 1987. je u Beogradu predstavljena izložba Paola Portogezija (rodj. 1931) »Domus sapientiae«, a Beograd tih godina biva jednom od malih prestonica evropskog Novog talasa u arhitekturi.
1985 godine u Galeriji Srpske Akademije Nauka i Umetnosti priredjena je izložba »Središte kulture III milenijum«, čiji su autori Aleksandar Despić (1927-2005), Miloš R. Perović (rodj. 1939), Dragoslav Srejović (1931-1996) i Gordana Harašić. Izložba je imala značajan arhitektonsko-urbanistički karakter, a medju učesnicima bili su: Ivan Antić, Svetislav Ličina, Milan Lojanica, Mirko Jovanović, Mihajlo Mitrović, Dejan Ećimović, Marjan Čehovin, Radisav Marić, Miodrag Mirković, Aleksandar Djokić, Boris Podreka, Dušan Tešić, Zoran Lazović, Slobodan Maldini, Jovan Jovanović, SINTUM – Branimir Popović i Predrag Djukić, Dragan Mrdja. Povodom izložbe, Miloš R. Perović je napisao: »Treći milenijum, novi kulturni centar Beograda, ukoliko jednoga dana bude izgradjen prema programu koji je mala grupa entuzijasta, okupljena oko jednog od odbora Srpske akademije nauka i umetnosti zamislila, svakako će otvoriti danas neslućene mogućnosti komuniciranja sa celim svetom. Za jednu, moglo bi se reći, u priličnoj meri ksenofobnu sredinu kakva je naša, to bi mogla da bude »karika koja nedostaje« ka spontanijem prihvatanju inovacija i smanjenju tehnološkog i kulturnog jaza koji sve više zabrinjava«.
1980. godine slikar, kritičar i teoretičar umetnosti Dragoš Kalajić (1943-2005) okuplja arhitekte i slikare na izložbi »Vertikalna umetnost« i osniva grupu »Beogradska Vertikala« čiji su članovi bili, pored Kalajića: Olja Ivanjicki, Aleksandar Cvetković, Božidar Damjanovski, Dragan Mileusnić, Kosta Bunuševac, Dejan Ećimović, Vesna Vujica, Slobodan Maldini, Marin Rajković, Mustafa Musić, Ognjen Babić. Posthumno je u grupu uključena Milena Pavlović-Barili. Manifest Vertikale predstavio je Kalajić: »vertikalni umetnici modernu umetnost smatraju zastarelom i prevazidjenom, umetnost koja je stvarana radi umetnosti, igre, optičkih atrakcija, skandala... Vertikalni umetnici hoće da umetnosti vrate njenu suštinsku funkciju: ona treba da bude sredstvo budjenja, razvijanja i usmeravanja suštinskih sadržaja čoveka ka ciljevima koji se zovu Apsolut, odnosno Lepota, Dobrota, Istina«.
Na beogradskoj arhitektonskoj sceni slede antologijske izložbe: »Solarna arhitektura« (1980), »Arhitektura vode – Ratno ostrvo« i »Arhitektura zemlje« (1981), koje su održane u Salonu Muzeja savremene umetnosti, pod rukovodstvom Jadranke Vinterhalter. Na otvaranju izložbe »Solarna arhitektura« simbolično je »probijen« zid načinjen od hartije, a nova generacija arhitekata je stupila na scenu. Medju učesnicima izložbe, bili su: Ognjen Babić, Predrag Pedja Ristić, Mustafa Musić, Slobodan Maldini, Ranko Radović, Dejan Ećimović, Vesna Vujica, Vladimir Lovrić, Branko Lalović i drugi. Bio je to definitivan ulazak postmoderne u srpsku arhitekturu.
Kritiku izložbe dao je Aleksandar Milenković u partijskom listu »Komunist«: »Nekritičko prihvatanje pokreta konceptualizma u umetnosti dovelo bi nas u paradoksalnu situaciju da time izrazimo sumnju u naš društveni sistem i njegovu filozofiju življenja... Ne mogu se ravnodušno posmatrati takve egzibicije umetnika koje u suštini predstavljaju otvoren čin protesta protiv društva u celini. U tom smislu, ni proizvoljna ekvilibristika arhitektonskim rečnikom u ostvarenjima protagonista post-moderne arhitekture, ili konceptualistička dezarhitektura ne rešavaju nijedan stvarni problem društva.« (Aleksandar Milenković, »Komunist«, 4. septembar 1981.).
Na izložbi »Arhitektura zemlje« predstavljene su četiri osnovne postavke: protežiranje iskonske ruralne neimarske logike, reinterpretacija »na naš način« savremene semantički ispražnjene suburbane arhitekture, vraćanje arhetipalnim svojstvima tradicionalnih kuća i poimanje zemlje i prostora kao delova univerzalnog ustrojstva civilizacije i čovekovog bitisanja. Na izložbi su svoje projekte predstavili Ognjen Babić, Slobodan Danko Selinkić, Marin Rajković, Marjan Čehovin, Mustafa Musić, Ivan Ratković, Slobodan Maldini, Dragan Živković, Stevan Žutić, Predrag Pedja Ristić, slikar Radovan Kragulj.
Suština izložbe data je sledećim opisom: »Znatan deo glamurozne buke oko pojave generacije postmodernih arhitekata sačinjavaju višestruki odjeci iste pojave u praznini ambijenta naše savremene arhitektonske teorije i prakse. Ta praznina je kvantitativne i kvalitativne prirode; naime, ispražnjenost društvenih kasa za investicije u gradjevinarstvu tu koincidira sa spoznajom ispraznosti načela i nasledja moderne arhitekture pred izazovima, potrebama savremenog čoveka i društva. Idejnu krizu arhitekata moderne često prati i moralna kriza, pojačana sve češćim i energičnijim protestima javnosti protiv modernih »mašina za stanovanje«. Da bismo se lapidarno i duhovito obavestili o mišljenju korisnika tih mašina, dovoljno je navesti samo nekoliko popularnih imena za modernističke zgradurine Novog Beograda: »Šest kaplara«, »Konzerve«, »Besne gliste«, »Mercedes«, »Kineski zid«, »Kifla«, »Četiri idiota«...« (Dragoš Kalajić, juli 1981.).
1982. godine održana je izložba pod nazivom »Grad u reinkarnaciji« u prostoru Knez Mihailove ulice, čime je ova ulica dobila ulogu poprišta arhitektonskog performansa i kulturnog dogadjaja. Na putu od Kalemegdana do Slavije, svakodnevni prolaznici gradom mogli su da primete na ulicama, trgovima i prolazima promene koje su uneli različiti umetnici, različita umetnička dogadjanja, koja nisu uobičajena na otvorenim prostorima. Unutar arhitekture trgova ili ulice stajali su novi trgovi kao simbolična mesta okupljanja, na kojima su se odvijali koncerti, slušala muzika, igrale predstave... Ulica je preuzela ulogu komunikacijskih dogadjanja. Sve ovo, izazvalo je slojevite reakcije gradjana i strukovnih grupa... Instalacija koja je podignuta tom prilikom po projektu grupe »MEČ« predstavljala je belo obojen rimski Forum, koji je, medjutim, sadržao polomljene antičke jonske stubove, a kroz Forum je smelo i brutalno bio probijen ogromni trougaoni klin obojen jarko crvenom bojom, koji je u kompoziciju unosio konstruktivistički duh El Lisickog. Ova kompozicija je imala jasnu poruku: klasična (odnosno: moderna) arhitektura je mrtva, a na pomolu je dolazak novih arhitektonskih ideja. Instalacija je izazvala burne polemike u arhitektonskim krugovima, što je dovelo do njenog prevremenog rušenja i uklanjanja, uz izgovor da »ometa pešački saobraćaj u Knez Mihailovoj ulici«.
Iste godine održana je u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu izložba »Beogradska postmoderna – antologija postmoderne«, teza Dragoša Kalajića, na kojoj su bila prisutna dela: Bogdana Bogdanovića, Milene Pavlović-Barili, Leonida Šejke, Dragoša Kalajića, Vesne Vujice, Predraga Ristića, Mustafe Musića, Slobodana Maldinija, Stevana Žutića. Na izložbi je odbio da učestvuje Dejan Ećimović jer se nije složio sa konceptom izložbe. Dok je kritičar Zoran Manević projekt kuće u Grockoj Pedje Ristića uporedio sa kasnim primerima Kojićevog folklorizma, Žutićevu »Electric chair in red neon« uporedio je sa sličnim idejama konstruktivista, a Maldinijev projekt »Hrama vertikalne simetrije« je smatran bliskim monumentalizmu kojeg su negovali arhitekti u totalitarnim režimima pred Drugi svetski rat, kao na primer u projektu italijanskih autora za beogradsku Operu iz 1939. godine.
Na izložbi su predstavljeni stavovi postmoderne arhitekture: »...Post-moderna se suprotstavlja »internacionalnom stilu«, o kome svedoče »blokovi spavaonica« Novog Beograda, izgradjeni po istim modelima koji su svojim djubrištima od arhitekture prepunili svet, od Aljaske do Afrike, od Pacifika do Atlantika. Zato post-moderni arhitekti stvaraju, projektuju staništa, ne za nekog apstraktnog čoveka-mašinu, već za konkretne ljude od krvi i mesa, za ljude sa dušom. Zato je moderna arhitektura bezdušna, a Post-moderna hrabro ističe značaj ljudske duše. Post-moderni arhitekti imaju u vidu ne samo fizičke, već i duhovne, psihološke, duševne potrebe tog konkretnog čoveka... To je jedna humana alternativa. Sa svih strana sveta već odavno, skoro jednu deceniju, odjekuju detonacije eksplozija kojima se ruše »blokovi spavaonica« jer samo očajnici pristaju da žive u tako nehumanim uslovima, u tim kazamatima mravlje utopije, jedne nakaradne utopije, koja čoveka hoće da svede na mrava« (iz Manifesta »Beogradske vertikale«, Dragoš Kalajić).
Godine 1984. održava se izložba »Ekologija i umetnost« u Mariboru. Tim povodom, Ognjen Babić projektuje »Grad od drveta u Demokratskoj republici Kongo«, Dragan Živković daje predlog »Spomenika na Ratnom Ostrvu« u Beogradu, Stevan Žutić predstavlja »Spomenik gradu« u vidu heurističke igre, Slobodan Maldini projektuje »Solarno stepenište«, Mustafa Musić »Ulicu sećanja« a Ranko Radović »Solarni grad«. Grupa »Alter Imago« (Nada Alavanja, Tahir Lušić i Mileta Prodanović) predstavljaju intervencije umetnika na ruiniranim fasadama i ruševinama gradova u projektu »Arte delle ruine« u kojima se stilistika »novog slikarstva« susreće sa stilskim obeležjima prošlih arhitektonskih oblika kao njihovo isticanje ili potiranje. »Tafepolis« Predraga Pedje Ristića predstavlja idejno rešenje polja za sahranjivanje koje bi ujedno bilo i žitnica, »čime bi se čovek ponovo integrisao sa metabolizmom prirode«.
Susret generacija dogodio se na izložbi »Tri generacije beogradskih graditelja« 1984. godine, kada su Aleksandar Deroko (1894-1988), Bogdan Bogdanović (rodj. 1922) i nekoliko članova grupe »MEČ«: Mustafa Musić (rodj 1949), Slobodan Maldini (rodj. 1956) i Stevan Žutić (rodj. 1954), zajedno priredili retrospektivnu izložbu u Beogradu, Zagrebu i Kruševcu, povodom 90-tog rodjendana Aleksandra Deroka. Tim povodom, štampane su i dve mape autorskih grafika učesnika izložbe. Karakteristično je da »niti Deroko ranije ni Bogdanović kasnije, nisu se bavili gradjenjem; oni su proučavali arhitekturu, i što za jedne u životu postaje profesionalno opredeljenje, za druge danas mlade, postaje stav, model lične egzistencije... Arhitekte grupe MEČ u to stanje »izmedju« ulaze sa svešću »ne predati se«, i više, svesni njegovog metaforičkog značenja, oni traže mogućnosti prelaska izmedju stanja stvari i privida, ka jeziku čiste arhitekture«. (Biljana Tomić, »Projekat« – br.7, juli 1996.).
Krajem decembra 1983. i početkom januara 1984. godine grupa arhitekata, dizajnera, likovnih umetnika i fotografa organizovanih oko umetničkog udruženja »SINTUM« realizuje akciju »Silazak Beograda na reke«, a napušteni blok vojnog hotela u Karadjordjevoj ulici u Beogradu postaje stecište umetnika i mesto avangardnih umetničkih dogadjanja. U manifestu grupe se kaže: »...vodjena intuicijom kreativnih graditelja, grupa arhitekata okupljena oko SINTUM-a, zajedno sa svojim prijateljima i svim ostalim kreativnim Beogradjanima, kroz okupljanje i koncentrisanje ljudi i dogadjaja na ovom m e s t u – kroz generisanje i usmeravanje kreativne radne energije - želi da kroz ovu prvu akciju započne realizaciju cilja silaska Beograda na reke«. Medju umetnicima koji su u to vreme radili u udruženju »SINTUM« i izlagali u napuštnom vojnom hotelu, bili su: Dušan Tešić, Josip Pilasanović, grupa »MEČ«, Milovan De Stijl Marković, Predrag Djaković, Ilija Gligorijević (Ika Florida), Ivan Ratković, Stojan Stojčić, Dragan Živković, Dragan Papić, Milan Tomić, Milan Mitić i drugi, a medju posetiocima ovog kreativnog centra bili su: Bogdan Bogdanović, Boris Podreka i Aldo Rosi.
Tokom maja-juna 1984. godine, u Beogradu je Slobodan Danko Selinkić predstavio izložbu »Brod od kamena«, grupe italijanskih autora, a u Beograd su došli učesnici izložbe: Aldo Rosi, Paolo Portogezi, Alesandro Anselmi, Franko Purini, Laura Termes i dr. Izložba je održana u Studentskom kulturnom centru, gde su Rosi i Portogezi održali maestralna predavanja. Iste godine, 1984., beogradskoj arhitektonskoj sredini predstavio se i Poris Podreka (rodj. 1940), tršćanski i austrijski djak i bečki arhitekta i profesor arhitekture, koji je srpsku arhitektonsku sredinu upoznao sa novim tokovima u svetskoj arhitekturi – postmodernom. Godine 1987. je u Beogradu predstavljena izložba Paola Portogezija (rodj. 1931) »Domus sapientiae«, a Beograd tih godina biva jednom od malih prestonica evropskog Novog talasa u arhitekturi.
1985 godine u Galeriji Srpske Akademije Nauka i Umetnosti priredjena je izložba »Središte kulture III milenijum«, čiji su autori Aleksandar Despić (1927-2005), Miloš R. Perović (rodj. 1939), Dragoslav Srejović (1931-1996) i Gordana Harašić. Izložba je imala značajan arhitektonsko-urbanistički karakter, a medju učesnicima bili su: Ivan Antić, Svetislav Ličina, Milan Lojanica, Mirko Jovanović, Mihajlo Mitrović, Dejan Ećimović, Marjan Čehovin, Radisav Marić, Miodrag Mirković, Aleksandar Djokić, Boris Podreka, Dušan Tešić, Zoran Lazović, Slobodan Maldini, Jovan Jovanović, SINTUM – Branimir Popović i Predrag Djukić, Dragan Mrdja. Povodom izložbe, Miloš R. Perović je napisao: »Treći milenijum, novi kulturni centar Beograda, ukoliko jednoga dana bude izgradjen prema programu koji je mala grupa entuzijasta, okupljena oko jednog od odbora Srpske akademije nauka i umetnosti zamislila, svakako će otvoriti danas neslućene mogućnosti komuniciranja sa celim svetom. Za jednu, moglo bi se reći, u priličnoj meri ksenofobnu sredinu kakva je naša, to bi mogla da bude »karika koja nedostaje« ka spontanijem prihvatanju inovacija i smanjenju tehnološkog i kulturnog jaza koji sve više zabrinjava«.
Slobodan Maldini, stari tekst, iz 1990tih
Subscribe to:
Posts (Atom)