Paja Patak i "Epohalni imaginarijum"

Dnevnik zabluda

Paja Patak i "Epohalni imaginarijum"

Piše Slobodan Maldini

Nakon pisanja "Novosti" povodom izložbe "Kraj i početak" umetničke grupe "Dimenzija", iz izloga srpskog Kulturno informativnog centra u srcu Pariza uklonjena je po nalogu Ministarstva kulture skulptura Mikija Mausa i Paje Patka "Iznad duge" autora Milorada Miće Stajčića, zbog neprimerenog sadržaja. Diznijevi junaci izrađeni su u pozi homoseksualnog polnog čina i to ispod plakata srednjovekovne freske Belog anđela iz manastira Mileševe. Originalno delo sadrži i dugu, simbol i zastavu LGBT pokreta, na ovoj izložbi izostavljenu. Premeštanje skulpture na sprat galerije izazvalo je povike nezadovoljnika da se radi o "tvrdoj" cenzuri. Ali, neodgovornoj kustoskinji izložbe Kseniji Marinković pa i Ministarstvu, promaklo je nešto mnogo važnije. Podsetiću na slučaj iz 1992, kada je u Santa Monici u Kaliforniji postavljena skulptura svetski čuvenog Denisa Openhajma pod nazivom "Virus" koja sadrži likove Paje Patka i Mikija Mausa. Po njenom otkrivanju, Openhajmu je stiglo pismo od kompanije "Dizni" sa zahtevom da svoju skulpturu "odmah ukloni i uništi", jer nije ovlašćen da koristi likove Mikija ni Paje. Uz pismo, stigao je i papreni odštetni zahtev.

Srpska umetnost često se suočavala sa protivzakonitom upotrebom intelektualne svojine i neprimerenim umetničkim delima. Na ovogodišnjem Bijenalu arhitekture u Veneciji, autor izložbe Branko Stanojević neovlašćeno je izložio tuđu intelektualnu svojinu: mural nekadašnjih studenata arhitekte Bogdana Bogdanovića, izostavivši imena autora. Ružna slika poslata je na Bijenalu u Veneciji 2015, kada je Ivan Grubanov izložio "Ujedinjene mrtve nacije", već viđene 2009. u delu Dejva Kola "Zastave sveta". Na istom Bijenalu 2009. Zoran Todorović je bizarnim radom "Toplina", ćebadima od ljudske kose po uzoru na onu pravljenu u nacističkim koncentracionim logorima, poslao svetu pogrešnu sliku o Srbiji.

Pod nazivom "Epohalni imaginarijum" Tv Pink najavljuje "najveći projekat Željka Mitrovića u istoriji svetske televizije". Za rijaliti program "Zadruga 2", medijski magnat sagradio je "kneževinu" sa više od 100 luksuznih objekata, pozorištem, podzemnom pećinom, zoološkim vrtom. Na veštačkom zalivu učesnici će uživati u čak 40 luksuznih plovila, a voziće skupocene oldtajmere. Za ovu priliku Mitrović je dopremio iz Firence i Venecije "kolekciju od šest šlepera" kopija ali i "pojedine originale" umetnina, uključujući Ticijana, Rafaela, Goju i Leonarda, koje je izradilo čak 200 umetnika iz Evrope!?

Kultura oslikava bogatstvo, pamet i lepotu jednog naroda. Obraća se svim socijalnim nivoima, u svakom trenutku. Investicija u kulturu je ulaganje u optimizam, budućnost društva. U Francuskoj je, na primer, ulaganje u kulturu donelo više sredstava nego oblasti osiguranja, hotelijerstva i auto-industrije zajedno. Zašto bi kod nas bilo drugačije?

Na fotografiji: Beli anđeo iz Mileševe, Paja i Miki, lična arhiva

Trgovina teritorijom, Večernje novosti, 24. avgust 2018.

Dnevnik zabluda

Trgovina teritorijom

Piše Slobodan Maldini

U toku pokušaja razgraničenja sa srpskom južnom pokrajinom i pozivima za razgraničenje od Federacije BiH koji dolaze iz susedne Republike Srpske, objavljen je tender za prodaju imovine Poljoprivrednog kombinata "Beograd" (PKB). Po početnoj ceni 104,5 miliona evra investitorima je ponuđeno 16.785 hektara zemljišta, ali i imovina zavisnih društava PKB-a. Ova "poslovna transakcija" ne bi privlačila pažnju da se ne radi o preduzeću koje na teritoriji šire okoline Beograda gazduje na čak  300 kvadratnih kilometara, što je u poređenju sa površinom urbanizovane teritorije naše prestonice od 360 kvadratnih kilometara, tek nešto manje od nje. Pitanje je: da li treba kupcu PKB-a prepuštati kontrolu nad neverovatno velikom površinom gravitirajuće teritorije Beogradu i koji su rizici te prodaje?

Najveći rizik prepuštanja strateški značajne teritorije stranim ili domaćim privatnim vlasnicima je u neizvesnoj budućnosti te teritorije. Proteklih decenija, svedoci smo procesa tzv. konverzije zemljišta, gde se ono urbanističkim planovima prenamenjuje, odnosnom dobija novu, komercijalnu namenu. Potencijalnom vlasniku PKB-a već sada je jasno da mu se umesto nagomilavanja dugova od poljoprivredne proizvodnje više isplati preprodaja ili izgradnja teritorije. A najbolji "poslovni potez" je konverzija - "preko noći" pretvaranje poljoprivrednog u skupo gradsko građevinsko zemljište. Primere sličnih "planskih" konverzija - trgovine teritorijom - imali smo u pretvaranju zemljišta Beogradske luke u stambeno naselje ili Beogradskog željezničkog čvora u čuveni arapski Beograd na vodi. Generalnim urbanističkim planovima Beograd je ukidao privredne površine i pretvarao ih u stambeno-poslovne i trgovačke. Na mestima nekadašnjih fabrika i oranica danas niču komercijalni sadržaji: stanovi i šoping centri. Zašto bi bilo drugačije sa teritorijom PKB-a? U eri investitorskog i koruptivnog urbanizma, postoji opravdani strah da će naredni Generalni urbanistički plan "dokrajčiti" beogradsko poljoprivredno zemljište i komercijalizovati ga za strateške potrebe stranaca.

Srbija je zemlja u kojoj decenijama opada broj stanovnika. Svake godine izgubimo jedan manji grad. Ali, zajedno sa ljudima, gubimo i teritorije. Procenjuje se da je više od 300.000 hektara obradivog zemljišta, uglavnom u Vojvodini, danas u vlasništvu samo nekolicine stranih i domaćih investitora. Oni su u procesu takozvanog lendgrebinga, odnosno "otimanja zemlje", kupili u bescenje većinu najkvalitetnijeg zemljišta u Srbiji. Danas srpsko tržište hranom kontrolišu i eksploatišu hrvatske "Idea" i "Merkator", belgijski "Delez", a odnedavno i nemački "Lidl". Ne bi me iznenadilo da na svom privatnom zemljištu u Beogradu kupljenom od PKB-a, za svoje strateške planove počne gradnju nekakvog "Drugog Beograda" strana kompanija, pa čak ni neka sa Kosova.

Na slici: Crveno obojena površina gazdinstava PKB, lična arhiva

Kakav je rezultat konkursa?

Dnevnik zabluda

Kakav je rezultat konkursa?

Piše Slobodan Maldini

Velikan naše moderne arhitekture Nikola Dobrović napisao je još 1946. sledeće: " Urbanizam i država imaju zajednički interes, ali uloga države je organizaciona, a arhitektura je ta koja ima viziju i daje sebi za pravo da određuje ulogu svima, pa i državi."

Danas od ovog stava nije ostalo ništa, jer u odnosu politike prema urbanizmu odavno ništa nije slučajno, niti se prepušta slučajnosti. Upravo zato, radi dobijanja najkvalitetnijeg urbanističko-arhitektonskog rešenja postoji institucija javnog i anonimnog konkursa. Međutim, da li su ova nadmetanja zaista anonimna, ili su samo "neophodno zlo" koje obezbeđuje nužnu podršku javnosti za neki društveno značajan projekat? Investitori koji imaju interes, ne ispuštaju kontrolu ni nad konkursom. Oni utiču i na sastav žirija, gde po pravilu sede "podobni" članovi koji realizuju odluke moćnika. Ali, koje smo konkurse nedavno imali i kakav je njihov rezultat?

Na dva konkursa za uređenje beogradskog trga "Slavija" dobili smo više dobrih rešenja, a političari su odabrali najlošije - tipsku tzv. "kinesku fontanu", što nijedan učesnik nadmetanja nije predložio. Nakon više konkursa i izrađenih projekata za rekonstrukciju Narodnog muzeja, usvojeno je vankonkursno rešenje malih intervencija, što nije ponudio nijedan učesnik na konkursima. Na nadmetanju za spomenik Zoranu Điđiću prva nagrada data je učesniku koji je prekršio konkursne uslove jer nije imao pravo da učestvuje na njemu. Konkurs za zgradu Beogradske filharmonije je propao zbog kršenja uslova zaštite područja kulture od sva tri nagrađena učesnika. Prvonagrađeni rad na konkursu za stambenu zgradu u Gramšijevoj ulici predložio je rušenje čuvene zgrade "Ikarus", a prvoplasiran rad za Gradsku galeriju na Kosančićevom vencu nezakonito je proširio objekat na tuđu imovinu. Takmičenje za nacionalni Spomenik Stefanu Nemanji iznedrilo je prvonagrađen rad sa ruskim, a ne srpskim nacionalnim simbolima. Na konkursu za urbanistički projekat područja Makiša, raspisivač konkursa je protivzakonito opredelio gradnju čak 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada!

Lista urbanističko-arhitektonskih celina projektovanih mimo javnih konkursa daleko je duža. Među njima su: rekonstrukcija ruševine Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, Studentskog trga, Gardoša, Muzeja savremene umetnosti, kompleksa Generalštaba, gradnje stambenog kompleksa na mestu nekadašnje Ambasade SAD, kompleksa "Belgrejd skajlajn", "Beogradske kule" i "Beograda na vodi", stambenog nakelja "K - distrikt" podno Kalemegdana, Nacionalnog stadiona u Surčinu, desetine šoping molova, stambeno-poslovni kompleksi i mnogi drugi. Bez obzira što su investitori nekih navedenih urbanističkih celina država, privatni strani ili domaći subjekti, proces urbanističko-arhitektonskog projektovanja morao je da prođe kroz institucije javnih konkursa.

Na slici: Kineska fontana sa internet prodavnice, izvor: www.alibaba.com

Igre oko filharmonije, Večernje novosti, 10 avgust 2018.

Dnevnik zabluda

Igre oko filharmonije

Piše Slobodan Maldini

Pod nazivom "Filharmonija čist plagijat?", januara 2017. objavljena je u "Večernjim novostima" moja reakcija na prvonagrađeno rešenje na konkursu za projekat Beogradske filharmonije u kojoj sam ukazao da su nagrađeni autori, docenti na beogradskom Arhitektonskom fakultetu Dragan Marčetić i Milan Maksimović, dobili nagradu za - plagijat. Radi se o grubom preuzimanju karakteristika objekta Opere u Oslu čuvenog norveškog studija Snoheta. U ovoj optužbi podržao me je istoričar umetnosti i arhitekta dr. Zoran Manević. U drugom broju "Večernjih novosti", pod naslovom "Iza fasada dva konkursa" dopunio sam tvrdnju o plagijatorstvu analizom prvonagrađenog rada. U sastavu projekta filharmonije, pobednički autori su protivno zakonu na zaštićenom području kulturnog dobra Bloka 13 pored palate "Srbija" predložili izgradnju bloka sa četiri dvadesetsedmospratne kule! Štaviše, drugonagrađen i trećeplasiran projekat tima uticajnog arhitekte i grupe univerzitetskih profesora takođe su na zaštićenom području bezobzirno projektovali neprihvatljive blokove zgrada komercijalne namene, mamutskih dimenzija. Povodom novih optužbi nije se oglasila nijedna strukovna institucija, ni Arhitektonski fakultet, pa ni Akademija arhitekture, bez obzira što su upravo njihovi visoki predstavnici sačinjavali konkursni žiri.

Nedavno me je iznenadila vest da je u pripremi drugi, ponovljeni arhitektonski konkurs za zgradu Beogradske filharmonije, nakon što je prethodi propao. Raspisivač novog konkursa naglašava da tu nema mesta gradnji visokih zgrada komercijalnog sadržaja. Za ovakav "obrt", navodi, "odgovorni su članovi žirija konkursa, urbanisti i stručne službe zaštite... (koji) nisu dozvolili da okruženje proglašeno za zaštićenu okolinu kulturnog dobra eventualno bude devastirano agresivnom izgradnjom". Suprotno ovom hvalospevu, logično je ne samo da članovi žirija podnesu ostavke na svoja preplaćena mesta, već ne smeju da žiriraju na budućim konkursima, jer jesu dozvolili bespravnu gradnju na zaštićenom kulturnom dobru! Štaviše, treba da odgovaraju za gubitak novca isplaćenog za plagijat i protivzakonita konkursna rešenja, izgubljeno vreme i nepotrebno trošenje para za dva konkursa. Ali, šta je sa novim konkursom?

Prema saopštenju, već su odobrena sredstva za isplatu stranoj kompaniji "Arup" za projekat koji će "oblikovati  srce" nove Filharmonije!? Ako je to slučaj, čemu onda konkurs? Zašto dalje trošiti vreme i novac na "namešteno" nadmetanje? Ali, krunsko pitanje je: zbog čega se angažuje skupa londonska kompanija za srpski nacionalni projekat? Da li zaista u Srbiji ne postoje arhitekti sposobni da projektuju ovakvu zgradu, već su samo "dekoracija" na konkursu već poznatog ishoda? Ako želi posao, "Arup" bi trebalo da učestvuje na ovom takmičenju ravnopravno sa drugima i pobedi - ili izgubi.

Na slici: Kule na prvonagrađenom projektu zgrade Beogradske filharmonije, lična arhiva

Betoniranje Gardoša

Dnevnik zabluda

Betoniranje Gardoša

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je predstavljena arheološka senzacija: na lokalitetu antičkog rimskog grada Viminacijuma na poljima termoelektrane kod Kostolca otkriven je mauzolej za koji se pretpostavlja da je pripadao mladom rimskom imperatoru. Međutim, ova i slične radosne vesti sve više su pod senkom loših, u kojima se konstatuje da je neka arheološka lokacija ili zaštićeno kulturno dobro uništeno divljom gradnjom. Još gore, sve češće smo svedoci da država, pogrešnim odnosom prema kulturnom nasleđu, doprinosi njegovom nestanku. Zbog interesa investitora, na našim spomenicima kulture niču urbanistički monstrumi, a malobrojne arheološke i druge spomeničke lokalitete nestručno upropaštavaju svojim neodgovarajućim projektima režimski arhitekti.

Na red je došla poslednja nedirnuta beogradska oaza: zaštićen spomenik kulture, kompleks Gardoš u Zemunu. Betoniranje poslednjeg autentičnog istorijskog jezgra u Beogradu potpisuje arhitekta Ksenija Bulatović. Kako sama kaže, namera je da "kozmetičkim zahvatima pretvori taj biser Zemuna u mesto gde će vrveti od meštana i turista". A za kreaciju gradske vreve na jedinom preostalom nedirnutom, tihom i skrovitom mestu u Beogradu pobrinuće se projektovanjem zabetoniranih površina terasa, fitnes zonom, pozornicom sa krovom od stakla, objektima za promocije i proslave - što je nedopustivo na Gardošu! Autorka betoniranja Gardoša već je na sličan način degradirala beogradski Cvetni trg, do te mere da je na njemu čak i pomen na cveće nemoguć. Ali, zbog čega nam se ovo događa?

Zbog zarade moćnika, uništavaju se naše najkvalitetnije lokacije. A najbolje među njima su zaštićeni spomenici kulture. Da bi te lokacije komercijalizovali - skupo prodali, moćnici angažuju režimske arhitekte: akademike i profesore, koji zalažu svoje autoritete zbog finansijskih interesa. Ugrožavanje Kosančićevog venca, Studentskog trga, čak i Kalemegdana vrši svojim neprimerenim, neodgovornim, devastirajućim projektima bečki arhitekta i akademik SANU Boris Podreka. Njegova fotomontaža tzv. "Drugog Beograda na vodi" na Donjem Kalemegdanu pokazuje gde su granice investitorskog urbanizma. Zaštićenu zonu Knez Mihailove degradirao je projektom šoping centra "Rajićeva" i drugi akademik SANU Milan Lojanica.

Iako pre par godina glasna u protivljenju projektu "Beograd na vodi", SANU se nije oglasila povodom arhitektonskih zabluda svoja dva člana. Zbog svega, danas je neophodno da sudovi časti profesionalnih institucija pa i akademija pokrenu postupke protiv nekolicine režimskih arhitekata, u najmanjem da se SANU distancira od grešaka svojih članova. Poznato je da moćnici novcem manipulišu autoritativnim arhitektima radi postizanja svog cilja. Za novac, poslušnici projektuju kako im se naredi. To se vidi na njihovim lošim, destruktivnim, besmislenim projektima, dugoročno štetnim za naše društvo.

Na slici: Betoniranje Gardoša Ksenije Bulatović, lična arhiva