Slobodan Maldini: Spomenik kraljevima, "Večernje novosti", 30. avgust 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

SPOMENIK KRALJEVIMA

Piše Slobodan Maldini

Ove godine obeležava se sto godina od početka Prvog svetskog rata. Prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919. Srbija je u ratu izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno, 28% celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. godine. Unutar ovog broja poginulo je ili umrlo od rana i tifusa  402.435 vojnika.  Od 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo oko 140.000. Prema proceni Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Versaju, ratna šteta Srbije bila je u vrednosti polovine njene tadašnje ukupne nacionalne imovine.

Poput većine srpskog muškog stanovništva, moji pradeda i deda zajedno su učestvovali u ratu. Imali su sreću da se vrate kući živi. Njihova odiseja obuhvatila je albansku golgotu, oporavak u srpskom vojnom logoru u Bizerti u Tunisu i trijumfalni povratak u zemlju. Posleratne godine moj deda je proveo u Francuskoj na školovanju.

Kao mladi student, napravio sam put tragom svojih predaka. Interesantna destinacija bilo je srpsko vojno groblje u Bizerti. Međutim, veliko iznenađenje doživeo sam u Parizu, gde sam prvi put ugledao na najprestižnijoj lokaciji nedaleko od Trijumfalne kapije, na Trgu Aleksandra 1. Jugoslovenskog, Spomenik kralju Aleksandru Prvom Jugoslovenskom i  Petru Prvom Srpskom. Pariski spomenik podigla je Kraljevini Srbiji Republika Francuska posle pobede u 1. svetskom ratu 1918. Istovremeno, dodelila je značajnom trgu u 16. arondismanu u Parizu ime Kralja Petra Prvog Karađorđevića. Nije mi poznato da je ovako visoku počast doživela druga evropska država. Spomenik predstavlja klasičnu kompoziciju sačinjenu od čak sedam ljudskih figura, sa centralno postavljenim konjem na kojem jaše Aleksandar Prvi, kralj Jugoslavije. Pored konja nalaze se kralj Petar Prvi i maršal Francuske Franše d'Epere. Spomenik je 1936. izradio francuski skulptor Maksim Real de Sart, izlila ga je radionica Diren, a arhitekta je bio Anri Šajo.

Već skoro dve decenije beogradski arhitekta Milan Pališaški bezuspešno ubeđuje srpske vlasti da podignu repliku ovog spomenika u Beogradu. Njegovoj kampanji pridružili su se Akademija arhitekture Srbije i brojni doajeni srpske arhitekture, uključujući arhitektu Mihajla Mitrovića. Predložena lokacija je plato između Novog i Starog dvora, u Pionirskom parku. Prvi povod postavljanja spomenika bila je 200. godišnjica Prvog srpskog ustanka 2004. Najnoviji povod je 100. godišnjica početka Prvog svetskog rata. U blizini dva Dvora podignuti su spomenici: Nadeždi Petrović, Ivi Andriću, fontana i tzv. Kajmakčalanska osmatračnica. Na istom gradskom prostoru najavljeno je otkrivanje spomenika ruskom caru Nikolaju Romanovu, koji će uskoro biti dopremljen iz Moskve. Ova godina je zadnja svečana prilika da se odužimo i podignemo spomenik našim kraljevima čiji se grb i danas vijori na zastavi Srbije.

Slobodan Maldini: Mikromuzeji, "Večernje novosti" 23. avgust 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

MIKROMUZEJI

Piše Slobodan Maldini

Danas u Beogradu ne radi nijedan značajan muzej. Narodni muzej još uvek čeka rekonstrukciju koja je prolongirana izradom novog projekta. Muzej savremene umetnosti je započeo rekonstrukciju, ali radovi stoje već nekoliko godina. Muzej grada Beograda, iako je dobio veliki prostor na novoj lokaciji u Nemanjinoj ulici, ne može da se useli, jer je zgrada neuslovna. Turisti koji dolaze u Beograd ne idu u muzeje, već borave na otvorenim prostorima Kalemegdanske tvrđave, Knez Mihajlove ulice ili se voze autobusima po gradu razgledajući fasade iz vozila u pokretu. Situacija sa muzejima je izuzetno složena i ozbiljna, a rešenje ovog problema je na dugom štapu.

Na sreću, kulturna istorija naše zemlje nije predstavljena samo u nacionalnim muzejskim zbirkama i arhivama. Postoji značajan broj pojedinaca - zaljubljenika koji su osetili potrebu da svoje zbirke, koje su sklupljali i stvarali decenijama, podele sa drugima. Oni to rade u malim privatnim muzejskim kolekcijama, tzv. "mikro muzejima". Ove male institucije često su jednako važne za našu kulturu poput onih velikih, nacionalnih i društveno priznatih i podržanih. Te kolekcije opstaju uprkos ekonomskoj krizi, kulturnoj oseci i opštem nerazumevanju društva za male privatne inicijative.

Za mikro muzeje nije bitna lokacija. Nasuprot  velikim državnim muzejskim institucijama, one se ne nalaze u centru prestonice, niti na turistički prestižnim lokacijama. One su naprosto nastale tamo gde je bilo najpogodnije mesto za njihov razvoj. Nabrojaću samo nekoliko naših mikro muzeja. Nedaleko od Beograda, u selu Boljevci, nalazi se etno muzej "Stajkova kuća", malo seosko domaćinstvo u kojem je Đorđe Milovanović- Stajkov sačuvao predmete značajne za etno kulturu Srba i Slovaka na našem tlu. U drugom selu u okolini prestonice, Pećincima, dugi niz godina postoji Muzej hleba, osnivača slikara Slobodana Jeremića. Muzej pčelarstva osnovala je porodica Živanović u Sremskim Karlovcima, a on je danas nezaobilazno mesto svih turista koji posete ovaj istorijski gradić. "Muzej magije Rosi" osnovao je i vodi na fruškogorskom Banstolu mađioničar Miroslav Vuković iz sela Maradik. Tu se nalazi najbogatija zbirka mađioničarskih trikova u ovom delu sveta. U zlatiborskom selu Zlakusa nalazi se najveća kolekcija keramike na Balkanu.

Pariski dizajner poreklom iz Beograda Milan Simić planira da u Beogradu osnuje Muzej bicikala. U napuštenom prostoru ispod Brankovog mosta (na slici) on želi da smesti vrednu kolekciju starih dvotočkaša, ali za to mu je potrebna podrška grada. Još jedan Beograđanin, umetnik Dragan Papić Dr. Agan decenijama u svojoj kući i dvorištu u centru čuva svoj izvanredan "Unutrašnji muzej". Najveća prepreka su mu gradski komunalci koji po prijavama suseda uporno pokušavaju da njegove eksponate odnesu, jer ih neupućeni smatraju za - đubre.

Slobodan Maldini: Eksplozija kreativnosti ("Večernje novosti", 16. avgust 2014.)

DNEVNIK ZABLUDA

EKSPOLZIJA KREATIVNOSTI

Piše Slobodan Maldini

Arhitektura je kreativna umetnost. Ali, ona je i tehnika, disciplina koja na primeren način upotrebljava tehnologije radi zadovoljenja ljudskih prostornih potreba. Po mišljenju mnogih istoričara kulture arhitekti su umetnici, dok su po tehnički orijentisanim pragmatičnim kritičarima oni inženjeri i nemaju veće dodirne tačke sa umetnošu. Istina je da postoje kreativni i suvoparni arhitekti. Tužno je saznanje da kreativci retko dolaze u situaciju da realizuju svoje izvanredne vizionarske ideje. Među arhitektima -  graditeljima preovladavaju oni koji sebe ne vide u svetu umetnosti. Ovo je i razlog zbog čega današnji arhitektonski planovi često ne sadrže u sebi nove ideje, niti estetski stav, što je vrlo bitna karakteristika uspešno izvedenog arhitektonskog dela.

Međutim, postoje područja u kojima kreativnost oblikovanja prostora nema granica i vrednovana je u skladu sa umetničkim značajem ideje eutora. To je oblast filmske i pozorišne scenografije. Na ovom umetničkom polju stvaraoci nisu sputani zakonskim ograničenjima gradnje i ponekad besmislenim zahtevima investitora. Jedini limit ovakvih stvaralaca je njihova mašta. I baš u ovoj oblasti naša mala zemlja dala je nekoliko svetskih velikana.

Filmski scenograf Miljen Kreka Kljaković  (r. 1950.) radi na velikim filmskim produkcijama. Dobitnik je nagrade "Feliks" Evropske filmske akademije, a za scenografiju televizijskog filma "Raspućin" nominovan je za nagradu "Emi". Protekle tri godine radio je scenografije za iransku produkciju filma "Prorok Muhamed" iranskog režisera Madžida Madžidija. Ovaj vrlo skup projekat smatra se jednim od najvećih u novijoj filmskoj istoriji. Za potrebe filma Kreka je projektovao i realizovao dva istorijska grada: Meku i Medinu, rekonstruisavši ih u potpunosti onako kako su izgledali u 6. veku.Sagrađene su ulice, trgovi, pijace, stotine kuća sa sve enterijerima i arhitektonskim detaljima. Ulice su ispunile hiljade statista i stotine kamila.

Miljenov sledbenik Aleksandar Denić (r. 1963) nominovan je ove godine za najvišu međunarodnu nagradu tzv. "Oskar za operu" za scenografije ciklusa Vagnerovih opera "Prsten Nibelunga" na festivalu u Bajrojtu 2013. u režiji  Franka Kastorfa. Snagom ideja on gradi novu teatarsku formu - simbiozu pozorišta i filma. Njegove scenografije nisu samo mesto događanja predstave, već se tu paralelno vodi filmska radnja, snimljena kamerama u živo.

Beogradska arhitektkinja Marina Helman (1956-2011) bila je majstor retko viđene teatarske forme - pozorišnog performansa. Njene Izvanredne, osećajne  scenografije, poput one na "Festivalu Svetskog pozorišta u Ajnsidelnu" 2011. (na slici) u režiji Folkera Hesea i izvođenju Pine Bauš su ujedno pozorišne scenografije i umetničke instalacije sa izuzetno snažnom emotivnom porukom koja potresa sva čula.

Slobodan Maldini: Novosadski arhitekti, "Večernje novosti", 9. avgust 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

NOVOSADSKI ARHITEKTI

Piše Slobodan Maldini

Prošle nedelje preminuo je velikan srpske arhitekture Dušan Krstić. Poznati novosadski arhitekta rođen je 1938. u Novom Sadu, a diplomirao je u Beogradu 1962. godine. Radni vek proveo je u Novom Sadu,  gde je 1999. godine izabran za profesora na Fakultetu tehničkih nauka, Smer arhitektura. Tu je radio sve do penzionisanja 2008. Načinio je značajan uticaj na popularizaciju arhitekture svojim javnim nastupima - predavanjima i izložbama. Pažnju javnosti skrenuo je 1968. godine kada je u Ledincima kod Novog Sada projektovao stambenu zgradu brutalnog izgleda - koristeći priručno izrađene betonske blokove vidne na fasadi. Njegovi Društveni dom i stambene zgrade (na slici) na Limanu sadrže estetiku velikana Luisa Kana koja do tada nije imala sledbenike na našim prostorima.

Sa Krstićem sam nekoliko godina predavao na katedri Arhitektonsko projektovanje na Departmanu za arhitekturu. Bio je smiren, blag, ali kritički oštar arhitekta i profesor. Godinama je bio zaokupljen proučavanjem lika i dela američkog arhitekte Rudolfa Šindlera, koji je poput njega, bio zapostavljen i neprepoznat od strane istoričara arhitekture. Dugo godina neshvaćen i ignorisan od svojih novosadskih kolega, Krstić je satisfakciju napokon dobio 2008. godine kada mu je za životno delo uručena Velika nagrada arhitekture Udruženja arhitekata Srbije.

Malo je ljudi koji su poput Krstića zadužili arhitektonsku scenu Novog Sada. Jedan među njima je Đorđe Tabaković. Velikan srpskog modernizma, on je među prvima kod nas prihvatio bezornamentalni stil Le Korbizjea koji je bio funkcionalan, praktičan i jeftin za gradnju. Mada je sam često vodio gradilišta, nije bio toliko posvećen onda kada je trebalo i da naplati svoj rad. Do izgradnje Tabakovićeve "Palate Tanurdžić" (1934) u Novom Sadu nije bilo većih objekata za zajedničko stanovanje. Ova dominantna palata definiše urbani prostor centra grada, a njena fasada daje karakter izgledu tri centralne ulice. Njegova kuća doktora Klajna (1932) i danas je svojim proporcijama i prefinjenom estetikom daleko ispred savremenih novosadskih zgrada. Ovaj arhitekta nikada nije doživeo zvanično priznanje za svoj rad. Tek u poslednje vreme teorija arhitekture postavlja tog autora na zaslužno visoko mesto.

Treći velikan novosadske arhitekture, Dragiša Brašovan, projektovao je sedište Radničke komore (1929-31) i palatu Dunavske banovine (1936), koja izduženim oblikom asocira na dunavsku lađu. Pravilne i odmerene geometrije, ova palata predstavlja i danas arhitektonski simbol Novog Sada. Kao i ostale građevine podignute u duhu modernizmai ona je nakon Drugog svetskog rata, usled promene vlasti doživela devastaciju. Sa nje su skinuti bareljefi sa likovima vladara dinastije Karađorđevića. U vreme agresije NATO, oštećena je tokom bombardovanja, ali je ubrzo i obnovljena.

Slobodan Maldini: Besmislene investicije, "Večernje novosti", 2. avgust 2014.

DNEVNIK ZABLUDA

BESMISLENE INVESTICIJE

Piše Slobodan Maldini

Pre dve godine u Beogradu je bila aktuelna vest o rušenju bespravno podignutog objekta "Sveti Nikola" na Vidikovcu. Ime sveca sugerisalo je na verski, duhovni, ili kulturni objekat. Međutim, ispostavilo se da se radi o "javnoj kući". Vlasniku nelegalnog objekta tada je suđeno zbog navodne trgovine ljudima. Posle spektakularnog rušenja "bordelja", vlasnik je iz zatvora dobio spor protiv SO Rakovica, tužeći opštinu što je bespravno srušila njegov objekat, nakon čega je opština dobila sudsku presudu po kojoj treba da ponovo sagradi istu kuću. Ovo je samo jedan primer koji pokazuje haos u kojem živimo.

Pored gradnje apsurdnih građevina neverovatnih namena, u Beogradu su često donošene pogrešne investicione odluke koje građane skupo koštaju. Beograd je pozornica urbanističkih grešaka dosadašnjih vlasti koje imaju dugotrajne posledice. Poput kuće "Sv. Nikola", prestonica je prepuna besmislenih građevina. Razvoj grada retko prati planove, već je posledica sticaja okolnosti i trenunih, često neverovatnih odluka. Pomenuću samo neke primere. Most na Adi je vrhunac neodgovornosti. Ova "skalamerija" od 500 miliona evra ne samo da nema svrhu postojanja, već predstavlja "rupu bez dna", jer zahteva nove besmislene objekte: tunel ispod Senjaka i nadvožnjak dužinom Novog Beograda. Nepotreban stub mosta predstavlja konstruktivni problem koji je rešen uz pomoć strane tehnologije i brda novca. Stub je definitino unakazio panoramu grada, koja je sada "okovana kajlama" kroz koje ne mogu da prolete ni jata pataka koja se tradicionalno skupljaju na Adi.

Železnička stanica "Prokop" je još jedan primer bacanja para. Stešnjena između mosta i dva tunela, ona nema prostornih i saobraćajnih preduslova ni mogućnosti da vrši funkciju željezničkog čvora grada. Ova ogromna investicija je napuštena već 30 godina, što po sebi govori o funkcionalnoj neodrživosti te građevine.

Impozantna metro stanica "Vukov spomenik" (na slici) nažalost neće postati stanica Beogradskog metroa. U urbanističkom planu iz 2003. projekat metroa je napušten u korist lakog šinskog sistema. Sama stanica ne bi ni mogla da bude deo metroa, jer je izgrađena kao stanica železnice, pa bi morala da se rekonstruiše.

1993. je najavljeno da će Beograđane naredne zime toplovodom od Obrenovca grejati obrenovačka termoelektrana. I ovaj kapitalan projekat je propao. Danas je ostao samo za tu namenu izgrađeni most preko Save od Obrenovca ka Boljevcima, koji je tek nedavno otvoren za putnički saobraćaj. Kilometarski betonski kanali toplovoda su - zatrpani. Poput Mosta na Adi, Prokopa ili stanice Vukov spomenik i sada se čeka inicijativa nove vlasti da ove investicije završi ili da tim objektima da novu namenu. A svaka inicijativa traži novac i nova zaduživanja na teret građana, koji s pravom strepe od novih planova vlasti.