Slobodan Maldini: Ideologija i umetnost, Večernje novosti 26. decembar 2015.

Dnevnik zabluda

Ideologija i umetnost

Piše Slobodan Maldini

Umetnost i ideologija če često prepliću. Umetnici koji su živeli u vremenu i društvu u kojem je ideologija bila dominantna, stvarali su pod njenim uticajem. Veza umetnosti i ideologije u velikom broju slučajeva uticala je na biografije stvaralaca, a životni putevi umetnika koji su stvarali u doba u kojem je ideologija bila osnov, često su imali nepredviđen kraj. Opisaću sudbine trojice naših ideološki različitih umetnika.

Slikar i grafičar, Đorđe Andrejević Kun (1904-1964), sin grafičkog majstora iz Vroclava, završio je štamparski zanat u Beogradu, nakon čega je nastavio da uči slikarstvo. Bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe. 1945. radi kao šef odseka za umetnost u Ministarstvu prosvete, a od 1950. je član SANU.

Slikar, likovni kritičar i arhitekta Branko Popović (1882-1944) završio je Tehnički fakultet u Beogradu. Studirao je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Izlagao je na izložbama u Parizu, Londonu, Veneciji. Kao učesnik u Balkanskim ratovina ranjen je kod Kumanova, a za hrabrost u Prvom svetskom ratu dobio je francuski orden Legije časti. Zagovornik demokratije, 1941. učestvovao je u izradi "Srpskog civilnog plana" sa srpskim intelektualcima (Čajkanovićem, S. Stefanovićem i dr.). Iste godine biva zatvoren u logor na Banjici. Uspeo je da se izvuče i vrati na funkciju dekana Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Srećan i ozaren zato što je dočekao oslobodioce, na dan ulaska partizana u Beograd 1944. Popović je uhapšen od nove vlasti. Prema jednom svedočenju, islednik je počeo da vređa Branka, koji je zbog toga ustao i udario mu šamar. Islednik je zatim izvadio pištolj i ubio ga. Popovićevima je konfiskovana kuća u Knez Mihailovoj 24, a supruga sa decom je izbačena na ulicu. U kuću se odmah uselio Brankov dugogodišnji "prijatelj" Đorđe Andrejević Kun. U novom stanu, Kun je priredio prijem za tada ugledne slikare, na kojem se pohvalio da "piju iz čaša Branka Popovića".

Desimir Žižović Buin (1920-1966), samouki slikar i strip crtač, završio je četiri razreda škole. U vreme Drugog svetskog rata bio je pripadnik kraljevske otadžbinsk vojske, gde je ilustrovao listove "Mladi Ravnogorac" i "Ravnogorski borac". Kada su ga partizani zarobili, navodno, streljanja ga je pomilovao Đorđe Andrejević Kun. Posle oslobođenja, 1944. Buin je u Kunovoj radionici izrađivao portrete Tita i Staljina. Autor je edicije "Mirko i Slavko", stripa o dečacima- partizanima koji se bore protiv "naivnih i glupih Nemaca" (na slici). Sa 200.000 štampanih primeraka po jednoj epizodi, bio je to najtiražniji strip u Jugoslaviji. U ovom kultnom komunističkom blokbasteru partizani su pobili više Nemaca nego što ih je kročilo u našu zemlju, ali nisu ubili nijednog četnika. Sam Buin je izjavio da su "Mirko i Slavko" nastali po uzoru na grafike Đorđa Andrejevića - Kuna.

Slobodan Maldini: Anatomija urbanizma

Dnevnik zabluda

Anatomija urbanizma

Piše Slobodan Maldini

Institucija konkursa u arhitektonskom i urbanističkom projektovanju kod nas je zaboravljena. Ne sećam se kada je poslednji put bio objavljen neki urbanistički konkurs. Gradovi u Srbiji se razvijaju na osnovu urbanističkih planova koje donose državne institucije, bez konkursa i učešća strukovnih organizacija. Pritom, ne postoje alternativna rešenja na osnovu kojih bi bilo moguće izvršiti analizu kvaliteta izrađenih urbanističkih planova. Nekada su organizovani konkursi za projektovanje svakog pojedinačnog bloka na Novom Beogradu. Danas, na projekte utiču investitori, namećući svoj interes ispred društvenog. Ali, kakva je anatomija stanja u našem urbanizmu?

Ako analiziramo proces urbanističkog planiranja kod nas, uočavamo karakteristike koje odvajaju praksu planiranja od potreba društva. Nije nepoznato da je urbanističko planiranje kod nas u suštini realizacija interesa pojedinaca i grupa investitora, a da malo ima veze sa stvarnim potrebama stanovnika. Počev od izrade generalnih planova, sve do planova detaljne regulacije, jasno je da oni ne zastupaju interese građana. Generalni urbanistički planovi se ne sprovode po principu potrebe razvoja gradova, već po logici kapitala investitora. U cilju sprovođenja te logike, ograničavaju se pojedine zone gradnje i njihovo moguće širenje, dok se u drugim zonama predviđaju objekti neumereno velike površine i spratnosti. Cilj takvog planiranja je špekulisanje građevinskim zemljištem u svrhu ostvarenja povoljne poslovne situacije za račun preduzimača. Prilikom izrade regulacionih planova, u njima sve manje učestvuju građani, ali su istovremeno u tom procesu redovni "savetodavci" investitori, koji se pojavljuju u urbanističkim zavodima gde sufinansiraju izradu planova. Naravno, to im omogućuje da povećaju vrednost zemljišta čiji su vlasnici ili potencijalni kupci i tako ostvare visok profit.

Urbanističko planiranje naših gradova odavno nije rukovođeno razvojem, već isključivo interesom preduzimača, a zatim i ličnim interesom onih koji odlučuju u tom procesu. Tu nema mesta za urbanistička pravila, već se radi isključivo o novcu. Da ne spominjem anatomiju kapitala onih koji proteklih decenija ulažu u gradnju kod nas. Do danas, još niko nije izvršio analizu naše novoizgrađene urbane strukture na način da je evidentirao hiljade "legalnih" objekata na kojima su premašena urbanistička ograničenja po spratnosti i površini. Ova analiza dovela bi do iznenađujućeg zaključka: da su urbanistička ograničenja u većini premašivali određeni investitori i arhitekti i da im je to dozvoljavano. Daljom analizom, utvrdila bi se njihova veza sa: vladajućim gradskim strukturama, komisijama za urbanizam i dr. Posebne veze oni imaju sa pojedinim političkim strankama, sve do pripadnosti uticajnim grupama moćnika koje ne priznaju urbanistička pravila. 

Slobodan Maldini: Beograd na obalama, Večernje novosti, 12. decembar 2015.

Dnevnik zabluda

Beograd na obalama

Piše Slobodan Maldini

U toku je realizacija najznačajnijeg urbanističko-arhitektonskog projekta naše prestonice, Beograda na vodi. Na tzv. Savskom amfiteatru koji obuhvata prostor desne obale reke Save na mestu pre njenog uliva u Dunav, treba da nikne novo urbano jezgro srpske metropole. Oko ovog projekta već nekoliko godina vode se polemike, a arhitekti bezuspešno pokušavaju da zaustave njegovu realizaciju, smatrajući ga neodgovarajućim i štetnim. Međutim, problem silaska Beograda na reke ne odnosi se samo na Savski amfiteatar i ne traje samo nekoliko godina, koliko traju pripreme za realizaciju Beograda na vodi. Ovaj problem obuhvata i levu obalu Save, kao i obale Dunava. Ali, zbog čega Beograd do danas nije "sišao" na obale reka i zašto Savski amfiteatar do danas nije urbanizovan?

Po završetku Drugog svetskog rata, umesto spuštanja starog gradskog jezgra na obalu Save, doneta je odluka o podizanju Novog  Beograda, na mestu ušća dve reke. Prvu urbanističku skicu Novog Beogrаdа urаdio je аrhitektа Nikolа Dobrović. Njegov rаd, zasnovan nа urbanističkim principimа arhitekte Le Korbizijea, poslužio je kаo osnovа zа rаspisivаnje urbanističkog konkursа. Godine 1946. Ministarstvo građevina je postavilo zahtev da centralna zona budućeg Novog Beograda bude planirana na Ušću, na mestu zgrade Centralnog komiteta, umesto na Savskom prospektu, kako je to predviđao Dobrovićev plan rekonstrukcije grada. Ova izmena promenila je celokupnu koncepciju urbanističke postavke Novog Beograda, čija veza sa starim gradom više nije bila urbanistička, već je zasnovana na povezanosti starog grada sa zgradom CK. Ponuđeni predlozi na konkursu za urbanističko rešenje Novog Beograda 1947. zadržali su mostove prema starom gradu, a njihovi pravci su se po prelasku reke prelamali u novu, ortogonalnu matricu. U tim uslovima, Savski amfiteatar je ostao prostor „između“ dve odvojene urbane strukture i nikada nije suštinski povezao Novi i stari Beograd. Zato do danas nije izgrađen.

1967. godine raspisan je konkurs pod ambicioznim nazivom "Beograd kao Njujork", koji je privukao medijsku pažnju. Među rešenjima prispeo je rad Stojana Maksimovića i Borka Novakovića. Oni su centar grada zamislili na futuristički način: u njega su smestili visoke nebodere, saobraćajnice na više nivoa, odvojene od pešačkih zona. Njihov projekat predstavljao je snažan kontrast u odnosu na istorijsko jezgro grada i nije korespondirao sa postojećom urbanom strukturom, već joj se nametao. 1975. godine Miloš R. Perović je sa saradnicima izradio urbanistički projekat Savskog amfiteatra u kojem su funkcionalno povezane obadve obale Save (na slici). I danas, to je celovito rešenje koje povezuje staro gradsko jezgro sa Novim Beogradom, kvalitetnije od novog plana Beograda na vodi. Šteta što je ova ideja povezivanja dve obale Save zaboravljena. 

Slobodan Maldini: Kolekcionari, Večernje novosti, 5. decembar 2015

Dnevnik zabluda

Kolekcionari

Piše Slobodan Maldini

Najznačajniji beogradski muzeji već godinama ne rade. Narodni muzej je pred skupom rekonstrukcijom, Muzej savremene umetnosti je upao u neizvesnu reparaciju, Muzej grada Beograda čeka useljenje u istorijsku zgradu. Neophodni građevinski radovi premašuju naše današnje ekonomske mogućnosti. U državnom budžetu kultura je premalena stavka, a otkup umetničkih dela nije dovoljan niti se sprovodi racionalno. Nedavni otkup video rada "Ispovest" Marine Abramović za 100.000 dolara predstavlja iznenađenje. Poznajući rad velike umetnice, ubeđen sam da bi ona ovo delo, kao i mnoga druga, rado poklonila našoj zemlji, da je samo na pravi način bila zamoljena.

U nedostatku akcije države i muzejskih institucija, naša sredina je okrenuta individualnim ljubiteljima umetnosti - kolekcionarima. Oni su ostavili dubok trag u našoj kulturi, ali o njima se danas nedovoljno zna. Prvi značajan srpski kolekcionar je knez Pavle Karađorđević. Zahvaljujući njemu, u Beograd je stigla prva kolekcija inostrane moderne umetnosti. Umetnine je nabavio uz pomoć Milana Kašanina, s kojim je aprila 1935. osnovao Muzej, jedan od najznačajnijih za srpsku umetnost. Erih Šlomović je svoju zbirku slika izgradio na osnovu prijateljstva sa francuskim trgovcem i kolekcionarom umetnina Ambrozom Volarom. Nakon nenadane smrti Volara 1939. Šlomović je deo slika (200) pohranio u trezor pariske banke, a deo (429 ili 300) uputio u Kraljevinu Jugoslaviju. Nakon nestanka Šlomovića u ratnom vihoru, kolekcija je na kraju dospela u Narodni muzej. Joca Vujić iz Sente je veći deo svog novca posvetio sakupljanju najvrednijih dela srpskih slikara perioda romantizma i bidermajera XIX veka. Njegova arhivska građa sadrži više od 300 slika. Kolekcija se nalazi u Narodnom muzeju. Pavle Beljanski, diplomata i kolekcionar, svoju zbirku je poklonio Novom Sadu. Ona sadrži 185 dela 37 autora, pretežno iz perioda između Prvog i Drugog svetskog rata. Novosađanin Đuro Popović poseduje jednu od najbogatijih umetničkih zbirki srpskih majstora. U njoj se nalazi oko 1.000 izuzetnih dela srpskog slikarstva. Kolekcija Vujičić je privatna zbirka srpske umetnosti 20. veka sa sedištem u Beogradu. U kolekciji je zastupljeno više od 200 autora sa preko 500 umetničkih dela. Milutin Popović je svoju kolekciju izgradio kupujući slike u Prodajnoj galeriji Beograd. Kolekcija Trajković je privatna umetnička zbirka likovnih dela druge polovine 20. veka i početka 21. veka. U njoj je zastupljeno oko 150 autora sa oko 1.000 dela. Osnivanjem Muzeja i Magacina Macura u Novim Banovcima (na slici), Vladimir Macura je 2008. godine uveo na domaću umetničku scenu privatno kolekcionarstvo kao ozbiljnu muzejsku kategoriju. Sledila ga je Madlena Cepter osnivanjem Cepter muzeja u Beogradu 2010. Verujem se da će njihovim stopama poći i drugi srpski kolekcionari.