Friday, 16 August 2019

Politika i urbanizam, Večernje novosti, 16. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Politika i urbanizam

Piše Slobodan Maldini

Urbana politika je skup mera i aktivnosti uređenja i kontrole razvoja prostora. Nju sprovode države u nameri da prevaziđu narastajuće probleme urbanizacije, ekološke degradacije, kulturno-istorijske devastacije i unaprede kvalitet životne sredine. Toj nameri služe razvojni planovi i planovi zaštite prostora, a radi postizanja ovog cilja neophodna je podrška stručnjaka. Međutim, urbana politika često nije motor razvoja i zaštite prostora, već je sredstvo u službi politike, a ne građana. U malim i nerazvijenim društvima kakva je Srbija, ona lako postaje instrument vladanja i tada smo suočeni sa brojnim problemima.

U Srbiji u kojoj je urbana politika još nerazvijena,  prostorno planiranje se zloupotrebljava radi interesa suprotnim interesima građana. Iz političkih namera, sve više nam nameću urbanistička rešenja koja nemaju za cilj poboljšanje prostornih uslova za život i rad, već su u funkciji širenja pogrešne slike o progresu. Proteklih decenija Srbija je doživela urbanističku ekspanziju. Ali, umesto kontrolisana i usklađena sa potrebama i unapređenjem humanosti života, ova haotična gradnja velikih razmera ima političke ciljeve. Uz isključenje stručne javnosti, protivno upozorenjima urbanista, Beograd je danas gradilište u kojem se brine pre o interesima stranih kompanija, Arapa, Jevreja i lokalnih moćnika, nego o interesima njegovih stanovnika. Strateški najznačajniju poziciju u Evropi - uliv Save u Dunav zauzeli su stranci, koji tu grade simbol svoje moći i prisustva ovekovečen u arhitekturi. U ovoj trci da zauzmu pozicije, u plavnom terenu Beograda na vodi Arapi grade Kulu Beograd, najavljenu kao "najvišu u Srbiji", koju pokušavaju da nadvise Jevreji kulom Belgrejd skajlajn na brdu iznad. Radi se o prevlasti na ovom prostoru, uticaju, snazi kapitala. A sve to plaća narod Srbije.

Svoje meteorske uspone mnogi političari duguju urbanizmu, jer znaju da je građevinarstvo simbol razvoja. Kranovi i gradilišta predstavljaju sliku progresa i prosperiteta. Međutim, malo je njih koji arhitekturu i urbanizam ne gledaju kao puko nametanje moći, već prvenstveno kao sredstvo podizanja kvaliteta života građana, unapređenja životne sredine i zaštite kulturnog nasleđa. Na ideji razvoja grada prema potrebama stanovništva poznatoj pod sloganom "grin end klin" (zeleni i čisti) profilisali su se mnogi političari u razvijenim zemljama. Onaj ko u političkom programu ima izgradnju zelenih i čistih gradova i podizanje nivoa kvaliteta života, uvek ima podršku građana. Nažalost, u Srbiji pojam "zelenog i čistog" često je nedostižan, a umesto njega prisutan je opis "sivo i zabetonirano", što je još uvek "dobitna kombinacija" u stvaranju svesti u narodu o naglom urbanom razvoju, bez obzira na stvarne potrebe za zaštitom humanih, ekoloških i kulturnih vrednosti urbanih prostora.

Na fotografiji: Kula Beograd i kule Belgrejd skajlajn, foto: lična arhiva




Luksuzni slamovi, Večernje novosti, 9. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Luksuzni slamovi

Piše Sloboda Maldini

Poslednjih godinu dana vrednost nekretnina u srpskoj prestonici skočila je 10 procenata. U periodu samo tri godine zabeležen je rast cena neverovatnih 30 procenata. Iako standard stanovnika Srbije nije porastao, cene stanova u Beogradu daleko su nadmašile Sarajevo a nešto manje Zagreb. Trend Beograda prate Novi Sad i Niš, a poseban slučaj predstavljaju Zlatibor i Kopaonik. Luksuzni stanovi, poput onih na Dedinju, prodaju se po 4-5.000 evra pa kvadratnom metru, što je još uvek niže nego u Beču gde su 6-10.000 evra, Moskvi sa oko 7.000 evra ili u Parizu gde se beleže cene stanova u rasponu 9-40.000 evra po kvadratnom metru. Ali, šta je uticalo na rast vrednosti nekretnina u Srbiji?

Kamatne stope na stambene kredite nikad nisu bile povoljnije i iznose 2 do 2,5 procenata, što je duplo manje u odnosu na pre nekoliko godina. Mesečna rata stambenog kredita danas je niža od cene rentiranja stana. U Srbiji je sve izraženiji decenijski porast priliva stanovništva u gradove, posebno u prestonicu, što dovodi do potražnje stambenog prostora. Srbi iz dijaspore, Kosova, Bosne i Hercegovine i Crne Gore sve više se odlučuju da ulažu kapital u nekretnine u srpskoj prestonici. Beograd beleži porast turista iz inostranstva koji češće zakupljuju stanove, pa je prisutan trend ulaganja u nekretnine radi izdavanja "dan na dan". Veliki broj nelegalnih građevina smanjuje izbor za kupovinu nekretnine, što utiče na povećanje cene. U Srbiji je mogućnost poslovnog ulaganja sredstava građana mala i ograničena. Domaću proizvodnju i tržište preuzele su strane kompanije, pa se građani opredeljuju da novac, umesto u nepovoljnu štednju, ulažu u nekretnine, a ne u privatan biznis. Međutim, da li su naši gradovi spremno dočekali bum cena nekretnina?

Generalni urbanistički plan prestonice izrađen je restriktivno. I dalje je izražen hroničan nedostatak građevinskog prostora. U Beogradu bukvalno ne postoji mogućnost gradnje individualne stambene kuće. Delimično humano stanovanje male gustine moguće je ostvariti samo u udaljenim prigradskim naseljima. Ali i tamo se grade višespratne kolektivne zgrade, što je nedopustivo. Standard stanovanja u prigradskim naseljima trebalo bi da bude bolji, ali je drastično lošiji u odnosu na centar zbog nedostatka infrastrukture. Snabdevanje je loše, nema dečjih vrtića, škola, sportskih i kulturnih centara.

Ali, zabrinjava trend  "poslamljivanja grada". Beograd se sve više suočava sa problemima povećanja gustine stanovanja, probijanja dozvoljenih visina zgrada, nedostatkom garaža i parking mesta, uništenjem zelenila i parkova nastalih divljanjem investitora. Dedinje, nekada elitno mesto male gustine naseljenosti, vila i dvorišta, danas je "poslamljeno" višespratnicama. U gradovima vlada opšti haos u kojem arhitekti i urbanisti gube bitku sa sve moćnijim investitorima.

Na slici: "Luksuzni slam" na Dedinju, foto: lična arhiva



Sunday, 4 August 2019

BUNTOVNIK




Dnevnik zabluda

Buntovnik

Piše Slobodan Maldini

U zagrebačkom Muzeju savremene umetnosti održana je izložba "Bogdan Bogdanović - Misli i snovi" na kojoj je predstavljen nepoznati opus srpskog arhitekte i umetnika, u Hrvatskoj čuvenog po spomeniku Kameni cvet u Jasenovcu. Izložba u Zagrebu jedna je u nizu aktivnosti povodom donacije brojnih Bogdanovićevih dela koju su iz Beča uručili Gradu Zagrebu Anica i Manfred Macke i poznati austrijski arhitekta Boris Podreka. Opus velikana nikada nije predstavljen u Srbiji na tako dostojan način.

Graditelj, pisac i filozof, politički disident Bogdanović bio je profesor Univerziteta u Beogradu od 1973, a od 1982. do 1986. gradonačelnik Beograda. Posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem i neslaganjem sa njegovom politikom otišao je u Beč, gde je umro 2010. Zbog smelih umetničkih, vanakademskih i političkih stavova Bogdanović je često u srpskoj intelektualnoj sredini smatran buntovnikom, što je odredilo njegov život u političkom i kulturnom izgnanstvu. Ali, zbog čega je Bogdanović anatemisan?

Po povratku sa studijskog boravka u SAD 1969. Bogdanovića su prvi put okarakterisali "odmetnikom" kolege profesori, a njegov pokušaj reforme nastave tzv. "Nova škola" brutalno je presečen. Tada je ovaj "Majstor arhitekture" uputio teške reči na račun Arhitektonskog fakulteta: "Istorija, ako se ikada bude pozabavila Majstorovim ponašanjem, oprostiće mu verovatno mnoge sitne i ljudske grehe, ali mu neće oprostiti što je najbolje godine svoga života proveo u svinjskom brlogu (Svinjski grad, Svinjopolis, tako to Platon zove), bez moći da ga izmeni, ali i bez želje da iz njega pobegne."

Za buntovnika su ga smatrali i neki članovi SANU. Iako član Akademije, Bogdanović je smatrao da tu ne pripada. Zadržavali su ga, kako je rekao "da se ne bi desilo da neko napusti Akademiju". Napisao je: "Pretpostavljam da bih mogao da izađem iz manastira, sa malo sreće možda bih mogao da pobegnem, da sam žensko, i iz kupleraja na Bliskom istoku, a iz Akademije ne mogu, zato što iz nje niko nije izašao."

Nakon pisma upućenog Slobodanu Miloševiću u kojem se protivi nacionalizmu u njegovoj politici i nekoliko godina provedenih u Beogradu u strahu i trpljenju provokacija, političkih tortura, maltretiranja i javnih poziva na linč, kada mu je tokom posete Parizu ukraden pasoš, kako je poverovao u režiji DB-a, Bogdanović je 1993. napustio Beograd i otišao u Beč. U Evropi priznat, u vlastitoj zemlji uglavnom je smatran izdajnikom Srbije i Srba. Poslednje godine života proveo je povučeno, objavljujući knjige na nemačkom jeziku.

Po smrti "buntovnika", urna sa pepelom velikana poštom je poslata iz Beča za Beograd, gde je danima niko nije preuzeo. Po odobrenju Jevrejske zajednice, prijatelji su je pohranili na bizarnom mestu - u improvizovanoj i neprikladnoj niši podno Bogdanovićevog Spomenika jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu.

Na slici: Bogdanovićev crtež, lična arhiva




Friday, 2 August 2019

Spomenik kulture, "Večernje novosti", 2. avgust 2019.




Dnevnik zabluda

Spomenik kulture

Piše Slobodan Maldini

Pre pedeset godina, 31. jula 1969. otvoren je najsavremeniji hotel na Balkanu, poznati beogradski hotel "Jugoslavija". Gradnju najznačajnije građevine posleratnog modernizma u Beogradu inicirao je državni vrh, a njen prvobitni naziv je hotel "Beograd". Konkurs za arhitektonski projekat raspisan je davne 1947, a prva nagrada dodeljena je Projektnom zavodu Hrvatske. Arhitektonsko rešenje potpisali su predstavnici stila modernizma: Lavoslav Horvat, Mladen Kauzlarić i Kazimir Ostrogović. U čistoj i jasnoj estetici prema uzoru na najvrednija ostvarenja čuvenog Le Korbizjea, predložena je impozantna građevina na desnoj obali Dunava kod železničke stanice Zemun, u modernom gradu koji je nicao po planovima Nikole Dobrovića. Gradnja hotela - mastodonta započela je naredne godine, ali je već nakon izgradnje zahtevne i obimne konkstrukcije, obustavljena 1949. usled političkih i ekonomskih turbulencija na relaciji Jugoslavija-SSSR.

Deceniju kasnije, 1960. godine gradnja je nastavljena po projektu Lavoslava Horvata. Dizajn enterijera izradili su prepoznatljivi srpski arhitekti: Ivan Antić, Mirko Jovanović, Vladeta Maksimović i Milorad Pantović, student i saradnik Le Korbizjea u njegovom pariskom ateljeu. Novi hotel pomerio je standarde arhitektonskog projektovanja na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Hol svečane sale opremljen je tada najvećim lusterom na svetu, ukrašenim sa 40.000 kristala proizvedenih u prestižnoj fabrici "Svarovski". Bilo je to glamurozno mesto gde su boravili uticajni predstavnici svetske elite: Džimi Karter, Ričard Nikson, Kraljica Elizabeta II, Nil Armstrong...

U NATO bombardovanju 1999. hotel je teško oštećen, a 2006. prodat je iz trećeg pokušaja kompaniji "Alpe-Adria hoteli". Plan rekonstrukcije hotela sa zadržanim izvornim stanjem izradio je 2010. Goran Vojvodić, dodavši mu višespratnu kulu. Posle ovog projekta nižu se loša rešenja koja uključuju po dve kule visine čak 140 metara, tržni centar, poslovne i stambene sadržaje. Morbidan, stilski neodređen projekat sa dve kule koje uništavaju jedinstveni modernistički  objekat hotela izradio je Ognjen Đurović. Među novijima je projekat hotela Kempinski lisabonskog biroa "Promontorio", koji prodaje notorni plagijat kule hotela "Skandik Viktorija" arhitekte Gerta Vingarda iz Stokholma, po principu "jednu kulu prodati kupcima u Srbiji, a sa tim parama napraviti sve ostalo".

Sudeći po brutalnosti projekata "rekonstrukcije" hotela "Jugoslavija", koji su sve osim rekonstrukcije, poslednji je momenat da ova arhitektonski vredna zgrada konačno bude stavljena na listu spomenika kulture, zaštićena od bahatih investitora. Predlažem da se autentičan i jedinstven objekat srpskog modernizma zgrada hotela "Jugoslavija" i urbanistički ambijent bloka u kojem se ona nalazi, po hitnom postupku stave na listu zaštićenih spomenika kulture.

Na slici: Beogradski hotel Kempinski i stokholmski Skandik Viktorija, lična arhiva


Friday, 26 July 2019

Urbicid, Večernje novosti, 26. jul 2019.




Dnevnik zabluda

Urbicid

Piše Slobodan Maldini


Kada je Stefan Lazarević dobio 1403. titulu despota i Beograd na upravljanje, napisao je: "Nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, razrušen i zapusteo, sazdah ga i posvetih Presvetoj Bogorodici". S pravom piše o "najkrasnijem mestu", jer je geografski položaj grada jedinstven. Pet vekova kasnije, arhitekta i urbanista Le Korbizje je u svom dnevniku sa putovanja po Balkanu 1908. Beograd nazvao "nečasnim, prljavim i neorganizovanim". Ovaj zapis velikana slobodno je interpretiran kao "najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu". Za istoričare, ova konstatacija arhitekte nastala je na osnovu zapažanja posledica viševekovnih rušenja. Očigledno, Le Korbizjeov "najružniji grad na najlepšem mestu", kroz istoriju je bio najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta, a na osnovu napisa Njujork Tajmsa iz daleke 1876. lako je zaključiti "da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom koji je tada sravnjen sa zemljom, danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej." Putujući Balkanom 1927, Le Korbizje je posetio makedonski gradić Kruševo. Ganut lepotom prefinjenog urbanizma gde svaka kuća ima neometan pogled i osunčanje, posebno elegantnim linijama detalja fasada, slavni arhitekta je u svom daljem radu crpeo inspiraciju iz ovog predivnog balkanskog mesta. Ali, po čemu se razlikuju Beograd i Kruševo i da li smo se danas udaljili od rezigniranog Le Korbizjeovog opisa naše prestonice?

Današnji Beograd uveliko se razlikuje od nekadašnjeg. Zajedno sa Novim Beogradom koji je posle rata podignut upravo prema Le Korbizjeovoj urbanističlkoj doktrini, srpska prestonica je postala savremeni grad. Ali, za razliku od mnogih istorijskih mesta, pa i Kruševa, nepromišljenim urbanizmom i neplanskom gradnjom izgubio je svoje osnovne urbane vrednosti. Nad njim je izvršen urbicid. Od grada na padini iz koje se razvio Savski amfiteatar sa građevinama orijentisanim prema reci, predivnih pogleda, osunčanim i provetrenim, nesmotrenom urbanizacijom obale uništili smo prirodno urbanističko bogatstvo. Nasuprot Kruševu, Beograd je svoju urbanističku prednost koju mu je podario teren zabetonirao gigantomanijskom arhitekturom bezličnih, bezidejnih solitera koji se položajem nameću a ne uklapaju i uništavaju sve dobro što je u arhitekturi Beograda stvarano vekovima, pre svega vezu grada sa terenom. Današnji Savski amfiteatar više nije mesto sa kojeg se pružaju vizure, gde zgrade ne zaklanjaju jedna drugu, već pre liči na golemi zid, barijeru koja se isprečila između prirodno građenog Beograda i nametnutog novog grada - geta bogatih, u kojem manjina uživa u urbanističkim pogodnostima oduzetim starosedeocima. Bez Savskog amfiteatra, današnji Beograd je izgubio panoramu, svoje lice, postao je bezličan, beskarakteran, bezizražajan, loš.

Na slici: Novi izgled Savskog amfiteatra, lična arhiva






Friday, 19 July 2019

Mizantropolis, Večernje novosti, 19. jul 2019.




Dnevnik zabluda

Mizantropolis

Piše Slobodan Maldini

Uneskova lista svetske kulturne baštine sadrži urbanističke i druge lokalitete značajne za kulturu čovečanstva. Da bi bio na ovoj listi, jedan grad treba da bude jedinstven, geografski i istorijski prepoznatljiv, sa posebnim kulturnim i fizičkim značajem. Među poznatim gradovima na listi svetske kulturne baštine su: Amsterdam, Berlin, Brisel, Budimpešta, Krakov, Češki Krumlov, Dubrovnik, Edinburg, Grac, Jerevan, Liverpul, Lion, Moskva, Prag, Salcburg, Split, Varšava... Međutim, na istoj listi nema nijednog grada u Srbiji. I pored jedinstvenih urbanističkih istorijskih celina kao što su: Beograd, Zemun, Petrovaradin, Sremski Karlovci, Sremska Mitrovica... Srbija ni danas nema urbani lokalitet pridružen listi svetske kulturne baštine. Da li su naši gradovi zaista toliko ispod svetskih kulturnih kriterijuma, ili razlog njihovog neprepoznavanja kao kulturne baštine leži u nama samima?
Područje Beogradske tvrđave proglašeno je spomenikom kulture od izuzetnog značaja davne 1979. Od tada do danas, nestručnom i bespravnom gradnjom doživelo je tešku degradaciju. Na ovom zaštićenom prostoru podignute su neodgovarajuće stambene zgrade, ogroman tržni centar, u planu je izgradnja neprikladnog stambenog bloka, garaže, a u toku je "planirana bespravna izgradnja" gondole u srcu srednjovekovnog lokaliteta, što briše svaku pomisao njegovog mogućeg upisa na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Ni proglašenje spomenikom kulture Petrovaradinske tvrđave, poznate pozornice festivala "Egzit", nije sprečilo devastaciju ovog istorijskog kompleksa. Usled neprikladne eksploatacije, ona će bez ozbiljnije rekonstrukcije propasti. Snove o uvršćenju područja Petrovaradina na listu Uneska razbio je novi Plan regulacije gde je predviđena izgradnja mosta i tunela sa četiri trake na samom ulazu u tvrđavu i planirano uvođenje šinskog prevoza kroz petrovaradinsko Podgrađe, čime ovaj spomenik kulture postaje saobraćajni čvor, umesto atraktivna pešako-turistička zona.

I pored formalne zaštite, naši istorijski gradovi i lokaliteti su urušeni, zapostavljeni, uništeni do mere da smo sve dalje od mogućnosti da ih sačuvamo, čak ni upisom na listu svetske kulturne baštine. Radi profita investitora, dozvoljavamo im eksploataciju lokacija koje bi druge zemlje smatrale svetim, nacionalnim blagom. Zbog plitkoumlja moćnika, u nepovrat uništavamo kulturno-civilizacijsko nasleđe građeno milenijumima. Sve više degradiramo svoju urbanu zaostavštinu. Umesto mesta gde se čuva istorija, naše kulturno blago, ove muzeje na otvorenom brutalno pretvaramo u savremene slamove urbane osrednjosti u vlasništvu novokomponovanih bogataša, gde poštovanje dedovine zamenjuje mržnja prema plitkoj, novosagrađenoj urbanoj grozoti. Od nekadašnjih kulturnih prestonica, naše gradove sve više srozavamo u mizantropolise - mesta mržnje, bespomoći i očaja.

Na slici: kulturno jezgro Beograda devastirano neprikladnom zgradom autora arh. Branislava Redžića, lična arhiva

Friday, 12 July 2019

Zaboravljena nagrada, Večernje novosti, 12. jul 2019.




Dnevnik zabluda

Zaboravljena nagrada

Piše Slobodan Maldini

Najstarija regionalna nagrada za arhitekturu bila je jugoslovenska nagrada lista Borba. U saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije ustanovljena je 19. februara 1965, na godišnjicu kada je u Zagrebu 1922. štampan prvi broj ovog nezavisnog dnevnog lista. Narednih decenija, nagrađivana su najznačajnija arhitektonska ostvarenja na području nekadašnje Jugoslavije. Najbolji izveden arhitektonski objekat predlagan je u svakoj od šest republika, a potom je savezni žiri birao najznačajnije jugoslovensko arhitektonsko delo. Prvobitno, nagrada nije sadržala novčani iznos, a nagrađeni projekti objavljivani su u nedeljnom dodatku lista Borba.

Glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Borba Manojlo Vukotić, nekoliko uglednih srpskih arhitekata, sarajevski arhitekta Ivan Štraus i zagrebački arhitekta i vajar Vjenceslav Rihter doneli su 1992. Odluku o promeni načina izbora najznačajnijeg arhitektonskog dela koje će da bude nagrađeno Borbinom nagradom. Te godine, promenjen je naziv nagrade i od tada se raspisuje Autorski konkurs za najuspešnije arhitektonsko delo realizovano u protekloj godini. Na konkursu su učestvovali arhitekti iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Slovenije i Srbije, a uvedene su novčane nagrade za izgrađen objekat i arhitektonski projekat. Među istaknutim dobitnicima nagrade su imena velikana arhitekture Jugoslavije: Boris Magaš, Živorad Janković, Stanko Mandić, Janez Lajovic, Stojan Maksimović, Aleksandar Šaletić, Jahiel Finci, Zlatko Ugljen, Janez Kobe, Ivan Štraus, Branislav Mitrović i mnogi drugi. Od 1993. pridružena je i nagrada za najbolji studentski projekat nastao u prethodnoj godini.

Tokom  2001. i 2002. Borbina nagrada nije dodeljena, a nakon kratkog prekida tradicije, instituciju nagrade nastavlja novinsko-izdavačka kompanija Novosti. Zajedno sa političkim promenama i tranzicijom koje su se događale na prostorima nekadašnje Jugoslavije, menjala se i nagrada. Sa saveznog nivoa preneta je na teritoriju Srbije i Crne Gore. Od 2007. do 2013. dodeljivana je predstavnicima srpske arhitekture, uključujući i njihove objekte realizovane  izvan Srbije. Zbog nedostatka sredstava, duga tradicija je 2014. godine prekinuta.

Prvobitno u regionalnoj arhitekturi a kasnije samo u srpskoj, ova nagrada predstavlja najznačajnije i najstarije tradicionalno strukovno priznanje. Njena istorija sadrži primere najkvalitetnijih arhitektonskih zdanja, a dobitnici nagrade su najznačajniji autori, zbog čega je njeno gašenje nemerljivi gubitak. Prelažem da ovo, najznačajnije priznanje u arhitekturi Srbije, bude obnovljeno. Za nastavak prekinute tradicije nisu potrebna veća materijalna sredstva, već pre svega dobra volja. Podrška ideji postoji među strukovnim udruženjima, a potom i kod brojnih ljubitelja savremene arhitekture i umetnosti.

Na slici: Zgrada Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu arh. Ivana Štrausa, Borbina nagrada 1989, lična arhiva


Friday, 5 July 2019

Požarni urbanizam, Večernje novosti, 5. jul 2019.



Dnevnik zabluda
Požarni urbanizam
Piše Slobodan Maldini

U požaru je uništen biser beogradske arhitekture, palata u Karađorđevoj 7 koju je krajem XIX veka projektovao u stilu akademizma čuveni Konstantin Jovanović. Poražavajuće u ovom događaju je što malo ko veruje da je ovaj spomenik kulture, sa koga je prethodno skinuta zaštita, izgoreo slučajno. Isuviše smo  opterećeni primerima namernog urušavanja, uništenja, pravnog zapostavljanja i nasilnog upropaštavanja spomenika kulture, da bi poverovali u priču o nesrećnom slučaju.

Blok između Karađorđeve ulice i Kosančićevog venca je najvrednije jezgro Beograda, u kojem je sačuvan izvorni izgled prestonice. Kao takav, na meti je urbanističkih predatora, jer predstavlja izvanrednu šansu za dobru zaradu. U tim okolnostima ulozi se podižu, u "biznis" se uključuju mnogi, pa i sama gradska vast, čak i predstavnici institucija čija je namena čuvanje ovih prostora od urbanih nasilnika. U takvim situacijama, institucije za zaštitu spomenika kulture često radikalno menjaju svoje stavove. U slučaju zgrada zaštićenih spomenika kulture u Karađorđevoj 7 i Pariskoj 3, za samo četiri godine Republički zavod za zaštitu spomenika kulture promenio je mišljenje i od stava da zaštiti ovu gradsku ambijentalnu spomeničku celinu, dozvolio njeno uništenje brutalnom gradnjom.

U "požarnom urbanizmu" ništa se ne prepušta slučaju. Princip je jasan: prvo se građevina - (ne)zaštićeni spomenik kulture zapusti  do te mere da je više niko ne percepira kao spomenik. Potom se sprovedu "izmene i dopune urbanističkog plana" u kojima se konstatuje loše stanje tog spomenika i pripreme pravni osnovi za njegovo uklanjanje. Paljevina je samo sredstvo kojim se javnost stavi pred svršen čin, za slučaj da reaguje i eventualno pokuša da spreči rušenje spomenika kulture. Tako to ide, godinama. Požar je "najčistije" i najbrže rešenje za rušenje spomenika kulture. Sva druga rešenja uključuju "nepotrebne" debate, rasprave, učešće stručnih lica i javnosti, pa i eventualno organizovanje protesta grupa za zaštitu kulturnog nasleđa. Rizik požara je sračunat, a eventualna cena i zakonske sankcije, male.

Mnoge vredne i značajne zgrade uništene su na ovaj i slične načine. Obim destrukcije istorijskih, urbanih i ambijentalnih vrednosti je veliki. Nju najčešće vrše budući investitori, a u svemu često učestvuju lokalne vlasti, urbanisti i sami projektanti. Pokrivajući interese kapitala, Zavodi za zaštitu spomenika sve više deluju kao politizovane institucije, dok građanima jedino ostaje da se pitaju zašto ne postoji iskreni javni interes za zaštitu kulturnih vrednosti? I zašto, realno, ne postoji mogućnost njihove zaštite? Jasno je da je isuviše mnogo toga uništeno i da nije moguće popraviti napravljene greške. Posledice će biti trajne, pogubne, a osetiće ih dolazeće generacije koje će živeti u bezličnoj, bezvrednoj, nehumano urbanizovanoj sredini.

Na slici: Uništenje područja Karađorđeve 7 u novom regulacionom planu, izvor: lična arhiva

Friday, 28 June 2019

Urbani otpad, Večernje novosti, 28.jun 2019.




Dnevnik zabluda

Urbani otpad

Piše Slobodan Maldini

Srbiju je pogodila serija kiša praćenih nevremenom. Gotovo da nema grada koji nije stradao u naletima poplave, grada ili oblinih padavina. Mnoga domaćinstva su pod vodom, zasadi uništeni. Prirodne nepogode nisu mimoišle ni našu prestonicu, gde su posledice obilnih padavina vidne na svakom koraku. Ova situacija aktuelizovala je pitanja o čovekovom negativnom uticaju na životnu sredinu, pre svega na katastrofalne posledice loše urbanizacije. Ali, šta leži u osnovi urbane erozije?

Gradovi u Srbiji danas doživljavaju kulminaciju  decenijske haotične izgradnje koja pogubno utiče na životne uslove. Suprotno razvojnim konceptima naprednih društava, Srbija je usvojila urbanizaciju u kojoj su ekonomski momenti postavljeni ispred humanih, a ulaganja u urbanu strukturu isključivo posledice želja za finansijskim efektima, dok su ljudskost i stvarne potrebe stanovnika zapostavljeni. Postepeno ali definitivno, prostori mnogih gradova u Srbiji pretvaraju se u nešto što možemo da nazovemo urbanim otpadom. Usled višedecenijskog pogrešnog urbanističkog planiranja nastali su teško rešivi problemi prenaseljenosti, neumerene i neravnomerne gustine stanovanja, saobraćajna i druga nefunkcionalnost, kolapsi, nehigijena i brojni tehnički nedostaci. Ovi problemi nisu karakteristični samo za staro urbano nasleđe. Nasuprot, postaju sve ozbiljniji gradnjom savremenih urbanih kompleksa, a posebno dolaze do izražaja u ekstremnim klimatskim situacijama. Tokom nedavnih vremenskih nepogoda poplavljen je i prokisao novootvoreni tržni centar "Ada mol", "čudo tehnologije" londonskog studija Design International, projektovano u skladu sa LEED Gold/Platinium standardima, ali i savremena petlja autoputa kod Arene, nedavno rekonstruisane okretnice gradskih autobusa i tramvaja i čak 20 beogradskih vrtića.

Ali, postoji i druga vrsta urbanog otpada koji na poguban način utiče na naše gradove, ali na njega malobrojni danas obraćaju pažnju. To su nezavršene zgrade i urbanistički kompleksi - savremene ruine preostale nakon što su se iz gradnje povukli investitori zbog zabrana usled nepoštovanja građevinskih propisa ili su bankrotirali i odustali od realizacije projekta. U ovoj kategoriji urbanog otpada, u Beogradu postoji više od milion kvadratnih metara takvih ruina vrednih više od milijardu evra koje napuštene, zapuštene i poluurušene, čekaju neizvesnu budućnost. Među njima su i kapitalna zdanja mamutskih dimenzija, poput poslovne zgrade "Rad" i poslovnog kompleksa EPS i EDB u novobeogradskom Bloku 20, luksuzan poslovni kompleks sa helidromom u Bloku 23, dva napuštena akva parka - u Bloku 44 i na Adi Ciganliji. Centar grada ruži urbani otpad stotina zgrada čija je gradnja započeta a potom napuštena, nelegalne dogradnje i nadgradnje. Taj otpad godinama ugrožava građane i krajnje je vreme da ga se oslobodimo.

Na slici: Nezavršeni kompleksi "Rad" i "EPS-EDB", fotografija: lična arhiva

Friday, 21 June 2019

Urbanizacija šume, Večernje novosti, 21. jun 2019.




Dnevnik zabluda

Urbanizacija šume

Piše Slobodan Maldini

Nedavno je Novim Beogradom protutnjalo krdo divljih svinja. Mladunci su viđeni u jednoj prodavnici i restoranu, a odrasle životinje probile su se do centra Starog Grada, gde je jedna stradala posle pada sa sprata garaže na Obilićevom vencu. Iako uzrokom ovog događaja neki smatraju visoke vode na bespravno naseljenom zaštićenom prirodnom dobru Velikom ratnom ostrvu, sve češće smo suočeni sa pojavom divljih životinja u urbanim sredinama, nezavisno od prirodnih nepogoda. Pored gačaca, koji su naselili prestonicu nakon što su zbog urbanizacije izgubili prirodna staništa, prigradske teritorije Beograda osvajaju kojoti i lisice. U gradovima sve češće srećemo zmije, a u Kragujevcu je ovog proleća organizovana hajka na medveda koji je iz okolnih sela stigao u grad, možda u potrazi za hranom. Ali, koji su uzroci najezde životinja u gradove?

Proteklih decenija suočeni smo sa procesom nemilosrdne urbanizacije u kojem bespovratno gubimo prirodnu sredinu. U želji za profitom, investitori prekomernom izgradnjom uništavaju najvrednije prirodne resurse - jedinstvenu, netaknutu, nezaštićenu prirodu. Nekada brojne pošumljene površine naših prigrađa danas su zamenili slamovi stambenih i privrednih zgrada, a mnoge gradske zelene površine pretvorene su parkinge. Zbog izgradnje mini hidroelektrana, planinama preti nestanak rečica i potoka, što ugrožava najvredniji prirodni resurs - vodu. Ali, i pored brojnih upozorenja o dugoročnim negativnim posledicama, nastavlja se porazna devastacija ekosistema.

Prema prirodnim bogatstvima odnosimo se neodgovorno. Neplanskom urbanizacijom ugrozili smo najvrednija prirodna dobra, zbog čega nam preti uništenje životne sredine. Nakon ekološke katastrofe nastale prekomernom eksploatacijom mermera miniranjem na brdu Venčac, i druge planine Srbije suočene su sa posledicama preterane gradnje. Zatrpanog višespratnicama, Zlatibor danas pogrdno zovu "novom Kaluđericom". Krov nacionalnog parka Kopaonika zagađen je nelegalnom gradnjom, a na vrhu Cera predviđeno je podizanje urbanog centra sa spomenikom - soliterom. Na zaštićenom specijalnom rezervatu prirode Rtnju u planu je izgradnja žičare do vrha ove "srpske piramide", a u toku je izgradnja zabavnog parka i kompleksa hotela. Poslednja oaza Beograda zaštićeno prirodno dobro Avala nestaće nakon njenog skorog pretvaranja u neprimeren zabavni centar. Zbog prekomerne seče, Fruška gora gubi karakter nacionalnog parka, ali boravak na njoj naplaćuje se kao u muzejima, a prolaz kolima po satu skuplji je nego u beogradskim garažama.

Nasuprot, zbog nemaštine je u Srbiji napušteno čak 1.200 sela. Nezadovoljni ruralnim životom, njihovi stanovnici masovno migriraju u gradove. Ali, ubrzo razočarani surovim uslovima preživljavanja u urbanim sredinama, novopridošli žitelji gradova sve više teže da se vrate životu u prirodi.

Na slici: Plan Zabavnog parka na Avali, foto izvor: internet




Friday, 14 June 2019

Otimanje kulturnog identiteta, Večernje novosti, 14. jun 2019.




Dnevnik zabluda

Otimanje kulturnog identiteta

Piše Slobodan Maldini

Srpska pravoslavna crkva odavno je suočena sa problemima očuvanja svog i nacionalnog kulturnog identiteta. Eparhija Raško-prizrenska nedavno je izrazila zabrinutost zbog namere kosovskih vlasti da zajedno sa Ambasadom Nemačke u Prištini izvrši konzervaciju srpske srednjovekovne katedralne Crkve Svetog Nikole na Novom Brdu pretvarajući je u katoličku. U isto vreme, predsednik Crne Gore Milo Đukanović optužuje Srpsku pravoslavnu crkvu da pokušava da sačuva infrastrukturu Velike Srbije u Crnoj Gori, zbog čega će on "raditi na obnovi crnogorske autokefalne crkve". Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije reagovao je na ovu izjavu konstatacijom da je to "prvi put u istoriji čovečanstva da jedan ateista i ateistička vlast stvaraju crkvu, što je zapanjujuće". U susednoj Hrvatskoj, u toku je vekovni proces pohrvaćenja Srba i zatiranja svega srpskog. U Dubrovniku je pravoslavni hram u centru grada nazvan hrvatskim imenom "Crkva Svjetog blagovještenja", a na ostrvu Hvaru svojevremeno je zaštićeni spomenik kulture srpski pravoslavni Manastir Svete Paraskeve pretvoren u noćni klub.

Međutim, ovi pojedinačni slučajevi samo su kap u moru otimanja srpskog istorijskog nasleđa. Pokušaji uništenja kulturnog identiteta Srpske pravoslavne crkve i svega što je povezano sa srpskom kulturom, traju vekovima. U poslednjih trista godina istorije Srba, zavojevači su skrnavili, demolirali, rušili i palili srpske crkve i manastire. Nakon neuspelog ustanka protiv Turaka Arsenija IV Jovanovića Šakabente (1728-1737), Srbi su prisiljeni da napuste Kosovo i Metohiju. Tada je Bogorodica Ljeviška u Prizrenu postala džamija, crkva u manastiru Manasija pretvorena u štalu, a Srbi prodavani u roblje na pijacama Evrope i Azije. U Drugom svetskom ratu, okupacione snage prvo su zauzele zdanje Srpske Patrijaršije, pretvorili je u kasarnu, opljačkali i uništili vrednosti, uključujući i bogatu arhivu.

Na Kosovu i Metohiji danas je ugroženo više od 1.300 crkava, manastira i drugih objekata koji čine kulturno nasleđe srpskog naroda. Među njima i četiri hrama Srpske pravoslavne crkve koji se nalaze na listi Svetske baštine, koji u dokumentima Uneska nisu zavedeni kao srpsko pravoslavno nasleđe, već kao "srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija)". Ovakvo stanje doprinosi nestajanju srpskog kulturnog identiteta na Kosovu i Metohiji.

Očigledno da borba protiv svega srpskog koju pod kapom globalizacije svetskih moćnika vode neki narodi Balkana ima tendenciju da revizijom kulturnih artefakata uništi srpski nacionalni identitet, posebno u područjima gde je prisustvo Srbije oslabljeno. U svetu, suverenitet jedne države funkcioniše kao kolektivna svest, da bi zaštitio opšte dobro. Kada je on nestabilan, nacionalni identitet postaje sve slabiji. A nestanak nacionalnog identiteta vodi sigurnom zatiranju nacije.

Na slici: Novo Brdo - "Majka srpskih gradova", izvor internet



Friday, 7 June 2019

Kraj Bauhausa? Večernje novosti, 7. jun 2019.



Dnevnik zabluda

Kraj Bauhausa?

Piše Slobodan Maldini

Svet slavi stogodišnjicu osnivanja Bauhausa, najpoznatije škole za umetnost, arhitekturu i dizajn. Osnovana je 1919. u Vajmaru u Nemačkoj, a njen prvi direktor bio je otac moderne arhitekture Valter Gropijus. Škola je načinila pokušaj spajanja umetnosti i zanatstva, primenjenih u savremenom društvu. Iako je izvršila veliki uticaj u Evropi i izvan nje i okupila mnoge avangardne umetnike i arhitekte, bila je aktivna u Nemačkoj samo 14 godina. U eri nadolazećeg nacizma izveden je 1933. policijski pretres prostorija Bauhausa tokom kojeg su pronađeni "subverzivni materijali", zbog čega je ova obrazovna ustanova zavorena. Ubrzo su i njeni profesori emigrirali iz Nemačke.

Sto godina kasnije, i dalje su suprotstavljeni stavovi istoričara umetnosti o uticaju i delu Bauhausa. Ova ikona modernizma kontroverzna je od samog nastanka, a polemike se nisu stišale do danas. Međutim, ništa drugo nije proširilo ideje Bauhausa, kao što su to činile ove konfrontacije. Kroz njih su postali jasni problemi modernističkog programa - postalo je očigledno da ne postoji jedna vrsta modernizma, kao što nije bilo jednog Bauhausa. Štaviše, postojali su različiti, kotradiktorni, pa čak i opozicioni pokreti i pozicije - "bauhausi".

Ali, nestabilnost, čak i nejasnoća programa ove jedinstvene škole, pomogli su u širenju njenog uticaja. Za nešto više od samo dve decenije, Bauhaus je postao sinonim za modernost u dizajnu, simbol progresivnog doba širom sveta. Nacisti su smatrali da je Bauhaus, zajedno sa atonalnom muzikom i ekspresionističkom slikom, još jedan primer boljševičke zavere, koju su želeli da eliminišu. Nisu pogrešili u intuiciji osnovnog radikalizma sadržanog u srcu projekta Bauhaus. Jer, ujedinjavanje svih njegovih višestrukih tendencija i impulsa bio je pokušaj da se umetnost i arhitektura iskoriste kao društvena regeneracija radničke klase u svetu.

Formalni kraj Bauhausa kao škole samo je ubrzao rađanje Bauhausa kao trajnog mita, sa iteracijama koje su kreirali i nastavili njeni bivši učenici i nastavnici. Ono što je verovatno bila samo jedna manja epizoda u istoriji modernizma, postao je pokret prepoznatljive estetike. U retrospektivi, predstavnici Bauhausa razvili su koncept dizajna sa tolikom količinom značenja, da je preplavio svet. Posleratne države širom planete eksperimenisale su oblicima projektovanja, urbanog planiranja, do same ekonomije, oživljavajući društvo kroz dizajn.

Bauhaus je ponovo ekshumiran, usred novih okolnosti. Ali, danas smo suočeni sa ekonomskom krizom, stambenim problemima; plutokratija je na vlasti, krajnja desnica u prvom političkom planu, besni globalni rat, često vođen pod okriljem SAD; Evropa i Amerika suočene su sa migrantskom krizom. Svet je danas prepoznatljiv po zidovima među državama, bodljikavoj žici i iznenadnim preporodom nacizma, kao u vreme Bauhausa.


Na slici: Zgrada u Desauu, Valter Gropijus, izvor: internet


Friday, 31 May 2019

Politika i arhitektura, Večernje novosti, 31. maj 2019. godine




Dnevnik zabluda

Politika i arhitektura

Piše Slobodan Maldini

Odgovarajući na primedbe Odeljenja jezika i književnosti SANU i predsednika Akademije arhitekture Srbije povodom gradnje žičare na Kalemegdanu, zamenik gradonačelnika Beograda nedavno je kritikovao ove dve institucije. Nije se složio sa tvrdnjama iz SANU, a Akademiju arhitekture Srbije opisao je kao "nevladinu organizaciju jednog čoveka koji je nesrećan što nije ušao u Akademiju, pa sebi dodelio da bude privatni akademik." Ali, šta ovaj stav prvog čoveka Beograda govori o stanju arhitekture u Srbiji?

Ne iznenađuje što se problemima arhitekture i zaštite nasleđa bave književnici SANU, dok Odeljenje likovne i muzičke umetnosti kojem pripada arhitektura, ćuti. Jer, u SANU su arhitekte neopravdano zapostavljene. Među ukupno četiri akademika, samo su dvojica istaknuti srpski stvaraoci, treći, dopisni član je anoniman, a inostrani član je Austrijanac koga arhitektura u Srbiji malo zanima. Za razliku od SANU, Akademija arhitekture Srbije u članstvu ima trideset eminentnih arhitekata, uključujući i trojicu članova SANU, a među njima preovlađuju univerzitetski profesori, zbog čega apsolutno ne stoji kvalifikacija gradskog čelnika da se tu radi o "nevladinoj organizaciji pojedinca koji voli da sebe naziva akademikom". Međutim, kakve su veze beogradskih političara i ovog strukovnog udruženja građana?

I pored vrhunskih arhitekata koji su oblikovali izgled savremenog Beograda, u Akademiji arhitekture Srbije ima i onih koji nikada nisu bilo šta sagradili, niti se dublje razumeju u građevinarstvo. Ali, ima i onih nekadašnjih predstavnika i učesnika u projektima gradskih vlasti. Iz krugova Akademije arhitekture Srbije potekao je i član žirija na konkursu za Beogradsku filharmoniju, gde je nagrada dodeljena autorski upitnom arhitektonskom rešenju, da bi se pritom postavilo pitanje: "Da li je sve bilo paravan za izgradnju šume solitera u zaštićenom području kulturnog nasleđa, Bloku 13?" Akademija arhitekture Srbije imala je svog predstavnika i u komisiji Ministarstva kulture, igrajući nametnutu ulogu u oduzimanju reprezentativnosti jedinom nezavisnom strukovnom udruženju arhitekata da bi ono bilo preusmereno drugom, režimu bliskom, zbog čega su mnogi arhitekti samostalni umetnici ostali bez zdravstevog osiguranja, u redovima Biroa za zapošljavanje. Ali, ova institucija je prešla svaku meru kada je počela da ugrožava projekat turističke gondole na Kalemegdanu.

Arhitektura je veran odraz politike, a neki arhitekti su njene puke sluge. Jer, bez ispunjavanja želja vlastodržaca, nema građenja. Po principu "pristao sam, biću sve što hoće", u srpskoj arhitekturi nema toliko lošeg i nemoralnog zadatka kojeg se za novac neće latiti i najugledniji arhitekta. Na surovom tržištu politike, arhitekti su potrošna roba manipulatora. Kada su potrebni oni su tu, a kada nisu - nestaju.

Na slici: Projekat stanice Kalemegdanske gondole, izvor: internet


Friday, 24 May 2019

Pravoslavlje i masonerija, Večernje novosti 24. maj 2019.




Dnevnik zabluda

Pravoslavlje i masonerija

Piše Slobodan Maldini

U kripti beogradskog Hrama Svetog Save predstavljena je knjiga podgoričkog arhitekte Andrije Markuša "Njegoš kao arhitekta" o kojoj je govorio mitropolit crnogorsko - primorski Amfilohije Radović. Tim povodom, obnovljeno je pitanje: da li je Njegoš zaista istaknut arhitekta, budući da je po njegovoj želji 1851. sagrađena samo mala crkva Svetog Petra Cetinjskog na vrhu Lovćena, u kojoj je sahranjen?

Hronika ove kapele sadrži poruke značajne ne samo za Srpsku pravoslavnu crkvu, već i istoriju srpstva. Duže od veka lome se koplja oko te, naizgled beznačajne crkvice sagrađene da bi u njoj počivale kosti preminulog srpskog pravoslavnog Vladike, "jednog od najvećih stubova pravoslavnog roda srpskog". Podignuta kao rotonda, nalik cetinjskoj Tablji i crnogorskoj kapi koju je nosio Njegoš, crkvica je inspirisala i čuvenog Frenka Lojda Rajta, kojeg je supruga Olgivana, unuka Marka Miljanova, dovela jednom prilikom na Jezerski vrh.

Kapelu su 1916. srušili Austrijanci, a u Beč je poslat telegram sadržine: "Pao je Lovćen, bastion srpstva". Njegoševe kosti su ekshumirane, ali je izgradnja novog austrijskog spomenika na Lovćenu osujećena porazom u ratu. Unuk kralja Nikole Petrovića Njegoša, kralj Versajske Jugoslavije mason Aleksandar Karađorđević hteo je  da na Lovćenu 1925. podigne mauzolej po projektu masona Ivana Meštrovića, ali su ga u tome sprečili Arhijerejski Sabor i Sveti Sinod, pa je Njegoševa kapela obnovljena po planovima Rusa Nikolaja Krasnova. Kralj vitez je 1934. u Beogradu dinamitom digao u vazduh srednjovekovni grad na Avali Žrnov i tu sa masonskim simbolom - čekićem u ruci - postavio kamen temeljac Meštrovićevog Spomenika Neznanom junaku.

1969. Papa Pavle VI tražio je da se Njegoš skloni sa Lovćena, a da se u mauzolej smeste kosti Lucije Crnogorke, "koja je prešla u pravu Hristovu veru". Što nije uspeo Papa, uradio je 1974. mason Broz. On ruši crkvu, uklanja pravoslani krst sa Jezerskog vrha i tu podiže Meštrovićevo "masonsko strašilo". Umesto Njegoševog simbola pravoslavlja koji se nalazio na grbu Crne Gore, danas se u pečatu crnogorskih Akademije i Univerziteta nalazi Meštrovićev mauzolej, koji neki smatraju masonskim obeležjem.

Za vladavine Aleksandra, arhitektura Beograda obiluje masonskim simbolima. Kralj je 1932. inicirao obnovu Hrama Svetog Save angažujući poznate beogradske masone, koju je prekinuo Drugi svetski rat. 2001. obnova Hrama je nastavljena, a radovima je rukovodio ministar vera i među masonima visokopozicioniran Vojislav Milovanović. Kao na Meštrovićevom mauzoleju na Lovćenu, i danas u Hramu na Vračaru mnogi prepoznaju diskretno postavljene masonske simbole, čak i stubove na ulazu poistovećuju sa masonskim Boazom i Jakinom. Isti poznavaoci vide jasan simbol masonstva ispred samog ulaza u SANU, u obliku piramide, podignute 1995.

Na slici: Njegoševa kapela i Meštrovićev mauzolej, lična arhiva



Friday, 17 May 2019

Kapitalistički realizam, Večernje novosti, 17. maj 2019.




Dnevnik zabluda

Kapitalistički realizam

Piše Slobodan Maldini

Arhitektura se uvek razvijala pod uticajem politike i aktuelnih društvenih kretanja. Neposredno vezana za politički milje, ona nikada nije služila isključivo zadovoljenju osnovnih potreba za uređenim prostorom, već je i sredstvo izražavanja moći političke elite. U Srbiji, arhitekturu su uvek pratile nesuglasice, ograničenja, besmisleni kompromisi, odsustvo realnosti. Domaći vladari upotrebljavali su je da pokažu političku snagu i učvrste svoje nerealne ambicije. U tome su pravili krupne, nepopravljive greške.

Nakon što je 1936. izgradio Berlinski olimpijski stadion - čudo retrogradne estetike Trećeg Rajha - nacistički arhitekta Verner Marh pozvan je u Beograd da na Kalemegdanu podigne srpski mamutski Panteon sa Olimpijskim kompleksom ispod gradske tvrđave. Realizaciju ovog političkog projekta osujetili su predstavnici Kluba arhitekata iz Beograda na čelu  sa arhitektom Brankom Maksimovićem. Tada je čuveni arhitekta novosadske Banovine Dragiša Brašovan isključen iz strukovnih događanja, samo zato što je podržao ovo Marhovo rešenje. Posle rata, država je i dalje uticala na likovne umetnosti i arhitekturu, a pod patronatom Partije razvijen je stil socijalističkog realizma. Umesto nacističkih, na delu su bili sovjetski estetski uzori u kojima je veličana uloga socijalističke revolucije i komunističke partije. Tadašnji socijalistički realizam sastojao se u sveopštem nekritičkom, neselektivnom divljenju prema svemu onom što je dolazilo iz SSSR-a.

I danas savremenu srpsku arhitekturu karakterišu dirigovana estetika državne elite, projekti diktirani po ukusu političara ignoranata, investitorski urbanizam koji isključivo udovoljava potrebama kapitala. Kao u posleratnoj fazi socrealizma, razvijena je u Srbiji pseudoarhitektura novog stila kapitalističkog realizma, lažnog estetizma koji neuspelo imitira uzore preterano bogatih društava, u kojima međutim i dalje vladaju feudalni zakoni. U stanju katatonije, srpskom arhitekturom haraju neznanje, sila, bezakonje, nebriga za humanost prostora, estetika kiča, ekološka i etička erozija. Projektima sa lažnim sjajem domaćem puku servira se bolivudska slika "dolče vita elite" koju siromašnima i robovima u pelenama za fabričkim mašinama serviraju pripadnici ružičastog sveta. Savremena arhitektura u Srbiji ostala je bez arhitekata, ona je samodovoljna, apstraktna bajka o lažnom društvenom progresu preneta iz sveta glamura u simbole moći Zapada: gigantske tržne centre i apartmane u nehumanim kulama građenim "ni na nebu ni na zemlji". Gutajući domaće tržište, arhitektura dirigovanog estetizma gomila sirove replike odavno promašenog kapitalističkog realizma, a bezobzirni inostrani arhitekti služe u Srbiji da zadovolje glad opskurnih biznismena i bolesne ambicije domaćih političara u igri u kojoj se rasipa novac osiromašenog naroda.

Na slici: Beograd na vodi, izvor: internet

Friday, 10 May 2019

Negativna selekcija, Večernje novosti, 10. maj 2019.




Dnevnik zabluda

Negativna selekcija

Piše Slobodan Maldini

Negativna selekcija je svesno biranje i pomaganje lošijeg kandidata na štetu boljeg, dajući prednost etički i stručno nekvalitetnim osobama ili grupama. U njoj, podobnost se meri pripadnošću političkoj partiji ili korumpiranošću učesnika u selekciji, suprotno vrednostima vrhunski profesionalnih protivkandidata. Negativna selekcija postoji svuda: u školovanju, zapošljavanju, među univerzitetskim profesorima, ministrima i akademicima. Za posledicu ima moralno, profesionalno i ekonomsko uništenje društva.

Razarajuća negativna selekcija posebno je izražena u kulturi. Primeri su bezbrojni, a pomenuću njih nekoliko. U senci javnog nezadovoljstva Aje Jung uprkos tome što njen privatni projekat Beogradskog festivala igre dobija od Ministarstva kulture godišnje 100.000 evra, objavljeni su rezultati konkursa ovog ministarstva i Sekretarijata za kulturu Beograda za dodelu sredstava za programe u kulturi. Oni govore o našem društvu više nego mnoge stručne analize. Stotine kandidata prijavilo se na konkurs za finansiranje kapitalnih izdavačkih poduhvata. Podsmevajući im se, za mizeran prosečan iznos dodeljenih 300.000 dinara po projektu, što su dva niska bruto mesečna lična dohotka, raspisivač je tražio finalizirana i printovana kapitalna dela koja je, prema njegovim kriterijumima, trebalo da tokom više godina izrade timovi visokokvalitetnih stručnjaka! Ali i u toj konkurenciji, žiri Ministarstva sastavljen od ljudi koji teško da iza sebe imaju ijedno poznato kapitalno izdavačko delo, dodelio je sredstva čak za tri projekta članova istog žirija! Zbog ovoga, u svetu bi slični konkursi bili bespogovorno poništeni.

Sekretarijat za kulturu Beograda finansirao je projekte prosečno iznosima manjim od dve bruto plate! Ali, među njima pojedini projekti odskaču neuporedivo višim dodeljenim sredstvima. Preduzeće Vizuelno d.o.o. dobilo je 2,65 miliona za četiri projekta. Neuporedivo visoke svote dodeljene su Love and Brands d.o.o, pod kojim imenom posluje kafeterija za projekat opskurnog naziva Fire, pa čak i prodavnici klavira Piano land d.o.o. Ali, šta karakteriše najplaćeniju firmu Vizuelno d.o.o? Pod nazivom Serbian construction guide nedavno je objavila građevinski vodič Srbije, na čijoj je naslovnoj strani predstavljen biznismen i političar Bogoljub Karić ispred projekta svog "Tesla grada". Radi se o bezobzirnoj zamisli mega sitija na zaštićenom beogradskom vodoizvorištu Makiš. U objavi Makiškog konkursa 2017, tadašnji predsednik Udruženja arhitekata Srbije i tadašnja predsednica Društva arhitekata Beograda potpisali su Konkursnu dokumentaciju kojom se omogućuje nezakonita izgradnja neverovatnih 856.800 kvadratnih metara stambenih zgrada, bez obzira što urbanističkim planom to nije predviđeno! Na ovu zloupotrebu javno tužilaštvo nije reagovalo, a konkurs nije poništen.


Na fotografiji: Strana iz časopisa Serbian construction guide - Tesla City, izvor internet

Friday, 3 May 2019

Nepoštovanje umesto pijeteta, Večernje novosti, 3. maj 2019.




Dnevnik zabluda

Nepoštovanje umesto pijeteta

Piše Slobodan Maldini

Odavno se susrećemo sa pokušajima revizije istorije. Neki "istoričari" u Hrvatskoj poturaju lažne tvrdnje da je ustaški koncentracioni logor Jasenovac, najmonstruoznija fabrika smrti u Evropi u Drugom svetskom ratu, bio radni logor. U knjizi Igora Vukića "Radni logor Jasenovac" zasnovanoj na "verodostojnim iskazima bivših logoraša i naučnoj i publicističkoj literaturi", mesto gde je počinjen nečuveni genocid nad Srbima, Romima i Jevrejima predstavljeno je centrom u kojem su "radili najviše Hrvati, te nešto manje muslimana i Srba." Na ustaški logor Jastrebarsko, jedini namenjen isključivo deci u fašističkom delu Evrope, gde su skapavala "pravoslavna paščad, šizmatici i deca četničko-komunističkih bandita" danas jedva podseća skulptura majke sa mrtvim čedom u krilu, podignuta na gradskom groblju. Ali, Jastrebarsko je 2013. proglašeno gradom prijateljem dece, a na ulazu u mesto postavljena je koloritna tabla sa natpisom "Grad jastrebarsko - prijatelj dece!"

Naši susedi menjanju istoriju, izbacujući ono što smeta iskrivljenoj, ulepšanoj slici koju stvaraju o sebi. Jer, svako suočavanje sa svojom ružnom prošlošću, boli. Zato je treba što pre zaboraviti, promeniti. Baš zbog nedostojnog odnosa prema istoriji Srba, Roma i Jevreja na teritoriji Hrvatske, nije mi jasan odnos nas samih prema žrtvama sopstvenih naroda, u sopstvenoj zemlji, danas. Hrvatski izvori objavili su vest da je, prvi put u zabeleženoj istoriji (!) u objektu kompleksa nekadašnjeg nacističkog logora Sajmište u  Beogradu, otvorena predškolska ustanova "Savsko obdanište". Na panou nad ulazom u nekadašnji koncentracioni logor danas piše "Mesto gde će se vaše dete osećati sigurno i voljeno"! U Ministarstvu prosvete potvrdili su da ovaj dečji vrtić može da počne s radom "jer su ispunjeni uslovi za obavljanje predškolskog vaspitanja i obrazovanja". Prema hrvatskim izvorima, kroz logor Sajmište prošlo je oko 100.000 zatvorenika, a tu je direktno ubijeno njih 48.000, što je prema nekim računicama iz Hrvatske, više nego u Jasenovcu.

U neposrednoj blizini istorijskog Spomen kompleksa Slobodište u Kruševcu, stratišta na kojem je nemački okupator za vreme Drugog svetskog rata streljao 1.642 Srba i Roma, uskoro počinje gradnja zabavnog parka Šarengrad. Nekada tradicionalna kruševačka kulturno-umetnička manifestacija "Svečanosti slobode" već je preinačena u novi događaj pod nazivom "Vidovdan", čime je i formalno prestalo obeležavanje Slobodišta kao mesta stradanja. Pored stratišta na padini Bagdale i najpoznatijeg dela čuvenog Bogdana Bogdanovića koje je nekada godišnje posećivalo i po 100.000 ljudi, nići će krajnje neprimereni zabavni sadržaj, još jedan u nizu onih koji nepoštovanjem umesto pijetetom, direktno vređaju osećanja malobrojnih koji se još uvek sećaju strahota kroz koje smo prošli u novijoj istoriji.


Na slici: Zapušten paviljon Sajmišta, lična arhiva

Friday, 26 April 2019

Đubrište, "Večernje novosti", 26. april 2019.




Dnevnik zabluda

Đubrište

Piše Slobodan Maldini

Prema oceni nekoliko svetski poznatih turističkih sajtova i organizacija, Srbija je svrstana u najbolje destinacije u svetu. Turisti su pozvani da posete našu zemlju i dožive njene jedinstvene prirodne lepote i kulturna dobra. Dobijanjem prestižnog statusa svetske turističke destinacije Srbija je drastično povećala prihod ostvaren u oblasti turizma. Izgradnji slike o našoj zemlji kao jednistvenoj oazi lepote doprinele su fotografije kulturnih i prirodnih dragulja: Kalemegdana,  jezera Uvac, Zaovinskog jezera, fruškogorskih manastira smeštenih u stoletnim šumama. Gotovo da nema turističkog kataloga bez fotografija ovih svetski jedinstvenih lepota.

Međutim, da li je Srbija turistički biser Evrope, ili je samo bedna slika đubrišta, devastacije, pogrešne urbanizacije, lošeg prostornog planiranja, neplanskog eksploatisanja i uništavanja svega što postoji: od jedinstvenih kulturnih dobara do retkih prirodnih lepota? Nasuprot lažnoj slici prelepe Srbije koju šaljemo u svet, alarmantno i šokirajuće deluju fotografije kojima je preplavljen internet, koje otrežnjujuće svedoče o neverovatno teškoj devastaciji prirodnih i kulturnih bogatstava Srbije. Na tim fotografijama nalaze se zaštićena nacionalna dobra pod opsadom građevinskih mašina poput šireg područja Kalemegdana, presušena korita najlepših jezera u Evropi u koja se klizištima urušavaju okolne šume, ili beživotne planine opustošene zbog divljačke seče stoletnih šuma. Alarmantno deluju podaci da je u Srbiji na delu uništavanje više od 500 reka, na hiljade potoka, zbog čega bespovratno ostajemo bez osnovnog životnog resursa - vode! Stanovnici Srbije izloženi su produženom dejstvu uranijuma iz NATO bombi, uvozimo hranu najnižeg mogućeg kvaliteta, genetski modifikovanu i opasnu po zdravlje, deca nam se igraju "otrovnim igračkama", postali smo deponija tehnološkog otpada, iz Evrope uvozimo automobile namenjene reciklaži...

Na planu urbanizma na delu je opšta devastacija gradskih prostora. Pod naletom beskrupuloznih investitora nestaju poslednje gradske humane oaze i parkovi, ruše se zakonom zaštićeni spomenici kulture da bi ustupili prostor tržnim centrima. Zbog bolesnih ambicija neukih političara i gladi moćnika za novcem, gradovi postaju smetlišta umesto da budu mesta pristojnog života. Ali, postoji nešto još opasnije od haotične dezurbanizacije. To je alarmantno uništenje kulture naroda, zbog čega se pretvaramo u mentalno đubrište. U carstvu rijalitija, pornografije, duhovnog nasilništva u svim društvenim sferama, od neprosvećenih do političara i akademika, padamo dramatičnom brzinom na civilizacijsko dno. Kao što je u ekološkom i urbanom smislu zemlja opustošena, razvoj kulture u Srbiji je degradiran, zaustavljen. Tome se treba suprotstaviti. I tu se više ne radi o novcu. Radi se o opredeljenju nacije za opstanak ili nestanak.

Na slici: Žičara na zakonom zaštićenom kulturnom dobru Kalemegdanu, izvor: internet





Friday, 19 April 2019

Crkve u plamenu, "Večernje novosti", 19. april 2019.




Dnevnik zabluda

Crkve u plamenu

Piše Slobodan Maldini

"Plamena gotika" (fr. flamboyant, u plamenu) je arhitektosnki stil kasne gotike nastao u 14. veku. Obeležen je obiljem kamene dekoracije u obličju krivih, vijugavih linija koje podsećaju na plamene jezičke i prenaglašeno dočaravaju iluziju ovih građevina kao da su zahvaćene vatrenom stihijom. Ideje starograditelja stila gotike da predstave monumentalna zdanja na ekspresivan način, u plamenu, nedavno su primile surovu realnu sliku. Ranogotička katedrala Notr Dam u istorijskom središtu Pariza, čija je gradnja započeta u 12. veku, devastirana je u nezapamćenom požaru. Ali, u novijoj istoriji, svet je često suočavan sa masivnim uništavanjem kulturno-istorijske baštine. Još uvek pamtimo miniranja iz 2001. kada su Talibani u Bamijanu u Avganistanu u prah pretvorili čuvene gigantske statue Bude. Mnogi u svetu i danas žale zbog nepovratnog razaranja i krađe nezapamćenih razmera jedinstvenih antičkih kulturnih dobara Iraka i Sirije od strane Islamske države i okupatora sa Zapada, koje se odigrava od početka 21. veka, do danas.

Iako su oči medija, koji preispituju mogući uzrok požara u Parizu, uprte u radove na rekonstrukciji katedrale, teško je isključiti sumnju u namerno paljenje ovog francuskog kulturnog i sakralnog bastiona. Ono što nije učinjeno tokom Francuske buržoaske revolucije ili Drugog svetskog rata, dogodilo se u 21. veku, uprkos visokom razvoju tehnologije i zaštite ovog nacionalnog simbola Francuske. Analitičari upozoravaju da su crkve u Francuskoj sve češće suočene sa podmetanjima požara, vandalizmom, skrnavljenjem i uništavanjem svetinja. U protekla tri meseca, u većem broju vrednih crkava u ovoj zemlji izlomljene su srednjovekovne statue, spaljena oltarska platna, a u jednom slučaju je na zidu hrama nacrtan krst ljudskim izmetom.

Poput francuskih, srpske i druge pravoslavne svetinje su poprišta apokaliptičkog uništenja - 2004. izgoreo je kompleks manastira Hilandar, a 2016. su čak četiri pravoslavna hrama spaljena baš za uskršnje praznike. Požar je progutao srpsku neogotičku Crkvu Svetog Save na Menhetnu, u središtu Njujorka, dok su na drugom kraju sveta, u Melburnu i Sidneju, zapaljene još dve pravoslavne crkve. Prethodno, veći broj srpskih hramova u Australiji bio je pod udarom ustaških ekstremista, u mržnji naruženi nacističkim simbolima i grafitima, među kojima i natpisima "Srbe na vrbe". Ali, najstrašniji pogrom u novije vreme zabeležen je marta 2004. na Kosovu, uprkos međunarodnoj zaštiti ove teritorije. U napadima Albanaca na Srbe uništeno je 35 srpskih crkava i manastira, među kojima i 18 spomenika kulture. Nedavni događaj u Parizu je opomena i nama i treba da promeni naš odnos prema nacionalnoj kulturnoj zaostavštini. Za jedan dan, Francuska je za rekonstrukciju katedrale skupila milijardu evra. Za svoje uništene spomenike, Srbija to ne može.

Na fotografiji: Hilandar u plamenu, foto: Zadužbina svetog manastira Hilandara




Friday, 12 April 2019

In memoriam Zoran Manević (1937-2019)



In memoriam

Zoran Manević (1937-2019)

Piše Slobodan Maldini

Posle duge bolesti, 4. aprila 2019. godine, preminuo je velikan srpske arhitekture, arhitekta i istoričar umetnosti dr Zoran Manević. Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1961, magistrirao 1967. i doktorirao 1980. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je zaposlen u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije, Gradskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda i bio upravnik Instituta za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Njegovo delo ostavilo je neizbrisiv, dubok trag i profilisalo istoriju srpske arhitekture u njenim najznačajnijim momentima.

Davne  1974. Zoran Manević je inicirao i zajedno sa grupom istomišljenika osnovao Salon arhitekture, prvu i najveću nacionalnu manifestaciju arhitekata i urbanista u Srbiji. Od osnivanja do danas, na Salonu su učestvovali svi najznačajniji srpski arhitekti i arhitektonski biroi, a u višedecenijskoj istoriji ove izložbe arhitekata moguće je sagledati istoriju srpske arhitekture. Nastavivši tradiciju Kluba arhitekata osnovanog 1923, osnovao je 1997. novi Klub arhitekata sa ciljem okupljanja neimara i pripadnika ostalih graditeljskih profesija, zastupanja njihovih interesa, proučavanja istorije arhitekture, prikupljanja i čuvanja istorijskih artefakata na polju arhitekture.

Osnivač je časopisa "Arhitektura", prvog i jedinog arhitektonskog glasila koje se bavilo ozbiljnom i nezavisnom arhitektonskom kritikom i esejistikom i informisalo čitaoce i društvo u celini o najnovijim događanjima na planu arhitekture. Od prvog broja iz 1998. godine do danas je objavljeno čak 209 brojeva u kojima se nalazi izvanredna i jedinstvena istorijska i dokumentaciona građa i gde je moguće pronaći opise svih značajnih događanja na planu srpske arhitekture.

Zoran Manević je osnivač "Leksikona srpskih arhitekata", najobimnijeg imenika srpskih arhitekata aktivnih od početka XIX veka do danas. Prvi Leksikon objavljen je 1999, a od tada je doživeo nekoliko izdanja. U njemu je predstavio biografije i dela velikog broja poznatih stvaralaca, a sadržaj je godinama dopunjavao. Leksikon danas prati internet prezentacija najznačajnijih srpskih arhitekata.

Na tradiciji prvog srpskog udruženja arhitekata iz 1890. godine, u cilju odbrane struke od neprestanog urušavanja, Manević je 2010. osnovao Asocijaciju srpskih arhitekata - ASA, prvo i do danas jedino nezavisno udruženje arhitekata - umetnika. Ovim činom, ukinuo je višedecenijsku mantru o arhitekturi kao inženjerskoj struci i ohrabrio arhitekte da se umetničkom delatnošću bave u okviru i pod zaštitom sopstvenog, autentično arhitektonskog udruženja. Prvenstvena uloga ove strukovne asocijacije usmerena je prema jačanju kulturnog aspekta arhitekture, zaštiti autorskih prava arhitekata i borbi za očuvanje novije nepokretne kulturne baštine na tlu Srbije.